Pređi na sadržaj

Ida Verona

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ida Verona
Lični podaci
Datum rođenja(1863-00-00)1863. (ili 1865?)
Mesto rođenjaBraila, Rumunija
Datum smrti29. avgust 1925.(1925-08-29) (61/62 god.)
Mesto smrtiPrčanj, Kraljevina SHS
Književni rad
Period1880 — 1925

Ida Verona (Braila, 1863 — Prčanj, 29. avgust 1925) bila je pesnikinja, slikarka i dramska spisateljica bokeljskog porekla, rođena u Rumuniji.[a] Živela je i stvarala u Prčanju.[b] Većinu svojih dela napisala je na francuskom, nekoliko na ruminskom i italijanskom, a mali broj i na srpskohrvatskom jeziku.[3] U svojim delima pokretala je pitanje pozicije žene u društvu.[4] Najpoznatije njeno delo je zbirka „Mimoza” koja sadrži 86 pesama, a objavljena je u Parizu 1885. godine.[5]

Kao autorka rođena i odrasla u Rumuniji, čiji je maternji jezik hrvatski, a koja je pisala uglavnom na francuskom jeziku, Ida Verona predstavlja izuzetno interesantan primer transnacionalizma u književnosti.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Ida Verona je rođena u Braili u Rumuniji 1863. Postoje izvesne nedoumice u pogledu godine njenog rođenja, jer postoji veoma malo podataka o njenom životu,[3] pa se u nekim izvorima pominje i 1865.[6]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Prema hrvatskom istoričaru Milanu Šuflaju, porodica Verona je albansko-ilirskog porekla. U Državnom arhivu u Kotoru prvi put se pominju 1639. godine.[7] Pripadnici su zajednice Bokeljskih Hrvata.

Ida Verona bila je potomak dve stare bokeljske porodice. Njen otac bio je Frančesko Spiridon Verona, pomorski kapetan, a majka kontesa Amalija de Luković.[3] Bračni par Verona živeo je u gradu Prčanju u Boki Kotorskoj, u neposrednoj blizini Kotora, do trenutka kada je njen otac prihvatio službu u Rumuniji.[1] Osim Ide imali su i mlađeg sina, poznatog rumunskog slikara Artura Verona (rođen kao Artur Garguromin Verona 1868. u Braili). U Bukureštu postoji ulica nazvana po njemu.[6]

Rumunska luka Braila između 1915. i 1920. godine
Prčanj, Boka kotorska

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost Ida Verona provela je u rodnom gradu, u kosmopolitskom okruženju rumunske trgovačke luke na Dunavu. Oboje dece Verona dobili su odlično obrazovanje. Artur je poslat u Beč, u vojnu, a zatim u slikarsku školu, dok je Ida ostala u Braili, gde je upisana na prestižni internat francuskih časnih sestara Naše Gospe Sionske (Notre Dame de Sion), gde je vaspitavana u asketskom duhu. Učila je nekoliko jezika i tečno je govorila francuski, italijanski, rumunski i Srpskohrvatski.[6]

Zrele godine[uredi | uredi izvor]

Za razliku od života njenog brata, o Idinom životu zna se veoma malo. Pretpostavlja se da je jedno vreme boravila i u Parizu.[6] Tokom Prvog svetskog rata angažovala se u Braili kao bolničarka. Posle majčine smrti nasledila je vilu svog dede u Prčanju, pa se posle Velikog rata vratila u postojbinu svojih roditelja[8] i u toj kući živela zajedno sa sestrom Marijom.[3]

Ida je bolovala od tuberkuloze.[3] Umrla je 29. avgusta 1925. godine u Prčnju, gde je i sahranjena. U njenoj kući je od kraja Drugog svetskog rata nalazila prčanjska osnovna škola.[8]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Poezija[uredi | uredi izvor]

Preciznih podataka otome kada je Ida Verona počela dapiše nema. Njeni biografi oslanjaju se na njene pesme kao izvor podataka. Na osnovu njih zaključuje se da je počela da piše u detinjstvu, već sa 14 godina. Prve pesme je pisala povodom raznih svečanosti ili dobrotvornih priredbi.

Svoju prvu pesničku zbirku, „Quelques fleurs poétiques” (Nekoliko poetskih cvetova) objavila je 1882. godine u Braili, a već 1885. i drugu, „Mimosas” (Mimoza), po kojoj je ostala poznata. Zbirka poezije „Mimoza” objavljena je u Parizu. Ne može se sa sigurnošću utvrditi da li je Ida tada boravila u Parizu, ili je samo poslala svoj rukopis izdavačkoj kući, ali knjiga postoji i nalazi se u Nacionalnoj biblioteci Francuske (Bibliothèque Nationale de France). Ovo je jedan od retkih sačuvanih rukopisa.[6] Dela napisana na srpskohrvatskom su nestala i o njima svedoče samo potomci njene porodice i prijatelja, koji su je poznavali.[3]

Svoje pesme Ida nije potpisivala imenom, već crtežom leptira uz koji je dodavala datum i mesto. Iako je otvoreno tvrdila da je Slovenskog porekla, retko je pisala na maternjem jeziku, a najčešće na francuskom. Zbog toga je Ida Verona u književnosti predstavlja zanimljiv slučaj transnacionalizma.[9]

Književni kritičari poeziju Ide Verone svrstavaju u više različitih književnih pravaca, ali se svi slažu po pitanju njihovog sadržaja. U svojim pesmama ona se bavi položajem i ulogom žene u tadašnjem društvenom miljeu. Gledano iz feminističke perspektive može se reći da Ida Verona nosi društvenu sudbinu ženskog u pola. Iako talentovana i nadarena, nije se upisala u umetničku školu, iza čega se u suštini nalazi diskriminacija ženskog talenta, sposobnosti i stvaranja. Neprihvatanje njenog stvaralaštva i autorstva predstavlja način obračunavanja sa ženama koje žele više od svoje rodne uloge. Poput Virdžinije Vulf ili Silvije Plat, Ida Verona svrstava se među autorke koje je sistem isključio trajno ili privremeno.[7]

Dramska dela[uredi | uredi izvor]

U vreme kada je počeo Prvi svetski rat Ida Verona počela je da piše i dramske tekstove. Pretpostavlja se da je tokom rata napisala dve drame: petočinku „Aecathe”, o Katarini Aleksandrijskoj, kao i „Jeanne d’Arc”, o Jovanki Orleanki, koju je poslala u Pariz na ocenu i moguće postavljanje na scenu. Emil Fabr (fr. Émile Fabre), čuveni francuski dramski pisac i upravnik pozorišta Comedie-Francaise,[10] je po primanju teksta odgovorio da je drama zanimljiva, a njeno poznavanje francuskog jezika ocenio odličnim, sa porukom da će tekst proslediti Odboru za razmatranje koji će odlučiti da li će se njen dramski tekst postavi na scenu. Nema podataka o tome da li je drama ikada igrana. Osim ove dve, Ida Verona napisala je još tri drame istorijsko psihološkog karaktera: „Abdul Hamid”, „Créatures d’amour” („Bića ljubavi”) i nedovršeni rukopis „La Tige dace” o kralju Decebalu, legendarnomjunaku stare Dakije.[3][8]

U zbirkama Nacionalne biblioteke Francuske postoji sačuvana drama „Aecathe”, na kojoj je kao autor potpisan Garguromin Verona (pravo ime Idinog brata bilo je Artur Garguromin Verona). U biografiji slikara Artura Verona nema podataka o tome da je pisao drame, ali se ovaj naslov pojavljuje u inventaru Idinih dramskih tekstova. Prema hrvatskom istoričaru književnosti Ivu Hergešiću, čini se da je Artur prisvojio delo koje je napisala njegova sestra. Ostali rukopisi njenih dramskih tekstova su izgubljeni. Sačuvane su samo recenzije i kritički članci o njima.[9]

Na osnovu izbora tema i likova za dramske tekstove naslućuje se njeno interesovanje za žene koje su bile drugačije od svog vremena. Ona pažnju usmerava na one žene koje su delile posledice ženskog iskoraka iz patrijarhalno zadatih stavova i zbog toga plaćale visoku cenu.[8]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Quelques fleurs poétiques (Nekoliko poetskih cvetova; Braila, 1882)
  • Mimosas (Mimoza; Pariz, 1885)
  • Aecathe (između 1914—18)
  • Jeanne d’Arc (Jovanka Orleanka; između 1914—18)
  • Abdul Hamid
  • Créatures d’amour (Bića ljubavi)
  • La Tige dace (nedovršena)

Vraćanje Ide Verona iz zaborava[uredi | uredi izvor]

Život i delo Ide Verona bilo je gotovo nepoznato čak i u Evropi, a posebno na prostorima na kojima se govori njenim maternjim jezikom, upravo zbog činjenice da na na njemu gotovo da nije pisala, a ono što je napisala je izgubljeno. Godine 2017. hrvatski slikar i publicista Željko Brguljan objavio je u Crnoj Gori knjigu u životu i radu Ide Verona, a godinu dana kasnije i zbirku njenih pesama, prevedenih na hrvatski jezik. Ovo je prvi prevod njenih dela na neki od južnoslovenskih jezika.

Brguljan, koji je rodom Kotoranin, bavi se istraživanjem i proučavanjem slikarstva i kulturno istorijske baštine bokeljskih Hrvata. O baštini Boke kotorske piše naučne članke. Život i delo Ide Verona počeo je da istražuje u vreme kad je proučavao umetnike iz Boke kotorske koji su stvarali u drugim državama, a čija su dela, bez obzira na njihovu kulturno-umetničku vrednost, iz različitih razloga bila zaboravljena ili zanemarena.[3]

Slikarski rad[uredi | uredi izvor]

Idin ujak Niko Luković svedoči o tome da se, osim književnošću, bavila i slikarstvom i muzikom. Ostala je upamćena kao autorka nekoliko slika u župnoj crkvi. Prema, Lukoviću posebno je bila spretna u slikanju cveća.[8]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hrvatski pisac Kerubin Ševgić (1903) opisuje je kao „dolična građanska kći i Dalmatinska umjetnica u tuđini”, dok je književni kritičari Jasna Vuković i Milorad Nikčević svrstavaju u bokokotorske pesnikinje, bez obzira na biografski podatak da je rođena u Rumuniji i da je pisala na rumunskom i francuskom jeziku i da se tek posle Prvog svetskog rata vratila u Prčanj.[1]
  2. ^ Prema Ivanu Klajnu, toponim „Prčanj” menja se po padežima „Prčanju, Prčanja” (a ne Prčnju i dr)[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Dabižinović 2017, str. 56
  2. ^ Klajn, Ivan. Rečnik jezičkih nedoumica (4. prerađeno i dopunjeno izd.). str. 140. Pristupljeno 19. 11. 2019. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Devčić, Karmela (4. 4. 2019). „INTRIGANTNA BOKELJKA Zaboravljena pjesnikinja i dramatičarka koja je još početkom 20. st. pisala o položaju žena u društvu”. Jutarnji list. Pristupljeno 19. 11. 2019. 
  4. ^ Dabižinović 2017, str. 15
  5. ^ Dabižinović 2017, str. 179
  6. ^ a b v g d Mudure, str. 96 (2)
  7. ^ a b Dabižinović 2017, str. 57
  8. ^ a b v g d Dabižinović 2017, str. 58
  9. ^ a b Mudure, str. 101 (7)
  10. ^ „Život i djelo Ide Verona = The life and work of Ida Verona”. Moderna vremena. Pristupljeno 19. 11. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ида_Верона&oldid=26888709”