Izbor za papu 1061.
| Papsi izbor 1061. | |
|---|---|
| Vreme i mesto | |
| 30. septembar 1061. Bazilika Svetog Petra u lancima, Rim | |
| Izabrani papa | |
| Anselmo da Bađo od Luke Izabrano ime: Aleksandar II | |
 | |
Izbor za papu 1061. godine je održan 30. septembra u Bazilici Svetog Petra u lancima u Rimu, nadugo nakon smrti pape Nikole II. U skladu sa Nikolinom bulom „In nomine Domini”, po prvi put u istoriji Rimokatoličke crkve, papu su izabrali kardinali biskupi.[1] Za papu je izabran biskup Anselmo da Bađo od Luke, nekardinal i jedan od osnivača Patarena.[2] Anselmo je izabrao ime Aleksandar II i krunisan je u noći 1. oktobra 1061. godine u bazilici Svetog Petra u lancima, jer je zbog protivljenja i snažnog otpora Rimljana i nemačkih simpatizera, krunisanje u bazilici Svetog Petra bilo onemogućeno.[3]
Pozadina i tok izbora[uredi | uredi izvor]
Anselmo je imao podršku svog prijatelja kardinala Hildebranda, reformatora koji je uticao na donošenje dekreta In nomine Domini i budućeg pape Grgura VII, vojvode od Donje Lorene Gotfrida III,[3] i normanskog vođe Roberta Gviskara, koji je davao bezbednosne garancije obećane papi Nikoli II, prilikom imenovanja za vojvodu od Apulije i Kalabrija.[2][4] Prema onom što je propisivala papska bula In Nomine Domini, samo su biskupi kardinali mogli da biraju novog pontifika, dok su laici i ostatak sveštenstva svoj pristanak mogli da izraze samo aklamacijom. Iako poznat i poštovan na nemačkom dvoru, Anselmo nije tražio saglasnost od cara Svetog rimskog carstva. Sastanak kardinala biskupa završen je 30. septembra izborom biskupa da Bađa, koji je preuzeo pontifikalno ime Aleksandar II.[3]
Nezadovoljni novim načinom izbora, grupa rimskih plemića i lombardskih biskupa, okupljenih oko carskog kancelara Italije Gujberta od Ravene, zatražili su reakciju Agnese od Poatua, carice-regenta Hajnriha IV, cara Svetog rimskog carstva. Oni su zahtevali od nje da imenuje biskupa Pjetroa Kadale za naslednika pape Nikole II. Agnesa je popustila njihovim pritiscima i Kadalo je izabran za antipapu Honorija II na sinodu sazvanom u Bazelu 28. oktobra 1061. godine, na kojem nije bilo kardinala.
Antipapa Honorije II je krenuo u marš na Rim, gde je brzo porazio Aleksandra II, i preuzeo kontrolu nad Bazilikom Svetog Petra i njenom okolinom, 14. aprila 1062. godine. Intervencijom Roberta Gviskara, Honorije II i Aleksanar II povukli su se u Parmi i Luci, odnosno u svoje matične biskupije gde su čekali ishod Robertovog posredovanja i carskog dvora. Međutim, u tom periodu kelnski nadbiskup Ano II i bavarski vojvoda Oto od Nordhejma organizovali su zaveru sa ciljem svrgavanja Agnese sa vlasti. Državni udar primorao je Agnesu da se odrekne regentske titule, koju je preuzeo Ano. Kao novi regent, Ano II je sazvao sabor u Augzburgu oktobra 1062. godine i postavio Burhart II, biskupa Halberštata, za izaslanika u Rim. Burhart je oslobodio Aleksandra II optužbi za simoniju i priznao ga za novog pontifika.
Godine 1063, Aleksandar II je ekskomunikcirao Honorija II, ali je nakon održavanje kontra-sinoda Honorije II uspeo da se ustoliči u rezidenciji Kastel Sant Anđelo, odakle je, još godinu dana vodio rat protiv Aleksandra II, pre nego što je ponovo pobegao u Parmu.
Sinod u Mantovi je 31. maja 1064. godine, na pedesetnici, anatemisao Kadala i proglasio Aleksandra II zakonitim papom.[1]
Kardinali elektori[uredi | uredi izvor]
Godine 1061. bilo je šest kardinala biskupa koji su učestvovali u izboru pape.[5]
| Elektor | Poreklo | Red i titula |
|---|---|---|
| Bonifacio, O.S.B. | Apulija | Kardinal-biskup Apulije |
| Pjetro | Kardinal-biskup Tuskuluma | |
| Đovani | Kardinal-biskup | |
| Petar Damjan, O.S.B.Cam. | Ravena | Kardinal-biskup Ostije |
| Bernardo da Beneventa, O.S.B.Cas. | Benevento | Kardinal-biskup Palestine |
| Majnardo da Pompoz, O.S.B.Cas. | Italijan | Kardinal-biskup Silva Kandide |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Miranda, Salvador. „Election of September 30, 1061 (Alexander II)”. The Cardinals of the Holy Roman Church. Florida International University. OCLC 53276621.
- ^ a b Vincent, Martin Richardson. 1896. The Age of Hildebrand. Christian Literature Co. p. 50.
- ^ a b v Levillain, Philippe. (2002). The Papacy: An Encyclopedia. Routledge. ISBN 0-415-92228-3.
- ^ Morris, Colin. (1989). The Papal Monarchy: The Western Church from 1050 to 1250. Oxford University Press. str. 94. ISBN 0-19-826925-0..
- ^ Reconstruction based on Hans-Walter Klewitz, Reformpapsttum und Kardinalkolleg, Darmstadt 1957, p. 115-118; and Rudolf Hüls, Kardinäle, Klerus und Kirchen Roms: 1049-1130, Tübingen 1977, p. 88 ff.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Levillain, Philippe. (2002). The Papacy: An Encyclopedia. Routledge. ISBN 0-415-92228-3.