Induktivni efekat
Induktivni efekat je u hemiji pojava pomeranja zajedničkog elektronskog para duž sigma veze. Efekat je eksperimentalno utvrđen, njime se objašnjava polarnost kovalentnih veza kao i reaktivnost pojedinih atomskih grupa.
Stvaranjem kovalentne veze između dva raznorodna atoma (atomskih grupa) pozicioniranje zajedničkog elektronskog para nije ravnomerno kao što je to slučaj kod istorodnih atoma. Ovo je posledica razlike u elektronegativnosti ta dva atoma, gde onaj više elektronegativan jače privlači sebi formirani zajednički elektronski par. Ovime jedan atom, onaj elektronegativniji postaje delimično negativno naelektrisan (δ-) a drugi, od koga je elektronski par udaljeniji, delimično pozitivan (δ+).
Po karakteru induktivnog efekta, atomi i atomske grupe dele se na one sa pozitivnim induktivnim efektom (+I), koji manje privlače sebi elektronski par od vodonika, i one sa negativnim induktivnim efektom (-I) koji jače privlače elektronski par od vodonika. Vodonik se koristi kao referentan jer je generalizovano da on ne deluje na elektronski par ni privlačno ni odbojno.
Induktivni efekat ima relativno slab karakter i njegova jačina opada sa odaljavanjem od izvora polarnosti, tako da mu je domet do drugog, ređe trećeg ugljenikovog atoma od spomenutog izvora, kada je reč o organskim jedinjenjima.
Najjači -I postoji kod alkil derivata amonijaka, cijanida, karboksilne grupe, keto grupe, halogena, hidroksilne i alkoksidne grupe, najslabiji je kod fenil grupa, alkenil i alkinil derivata. Pozitivni +I je karakterističan za grupe koje čini ugljenik vezan za drugi istotipni atom na različite načine. Najjači je tercijarni S, sledi sekundarni pa primarni i na kraju metil grupa. Ono što je karakteristično za molekul je da svaka grupa negativne induktivnosti ima pored sebe grupu pozitivne induktivnosti.
