Pređi na sadržaj

Institut Francuske

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Institut Francuske
Palata Instituta Francuske (Koledž četiri nacije)
OsnivačNacionalni konvent
Datum osnivanja25. oktobar 1795.
TipUčeno društvo
SedištePariz, Francuska
Generalni sekretarGzavije Darkos
PokroviteljPredsednik Francuske Republike
Veb-sajtwww.institut-de-france.fr

Institut Francuske (fr. Institut de France);[I] je francusko učeno društvo koje obuhvata pet akademija: Francusku akademiju (fr. L’Académie française), Akademiju nauka (fr. Académie des sciences), Akademiju humanističkih nauka (fr. Académie des inscriptions et belles-lettres), Akademiju lepih umetnosti (fr. Académie des Beaux-Arts), Akademiju moralnih i političkih nauka (fr. Académie des Sciences Morales et Politiques). Institut je osnovan 1795. godine[2] sa ciljem da okuplja naučnu, književnu i umetničku elitu, da radi na usavršavanju nauke i umetnosti, razvija nezavisno mišljenje i savetuje organe javne vlasti, na neprofitnoj osnovi. Institut je pod pokroviteljstvom Predsednika Francuske Republike. Institut Francuske vodi stalni sekretar francuske akademije i predsednici pridruženih Akademija, koji se smenjuju svake godine. Aktuelni sekretar bira se na period od 3 godine a trenutno (2024. godine) je na tom mestu Gzavije Darkos (fr. Xavier Darcos).

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Istorija instituta

[uredi | uredi izvor]

Institut Francuske (učeno društvo), sa sedištem u zgradi Koledža četiri nacije (fr. Collège des Quatre-Nations) u Parizu, nastao je nakon raspuštanja kraljevskih akademija tokom Francuske revolucije 1795. godine. Zakonom o organizaciji narodnog obrazovanja od 25. oktobra 1795. organizovan je Nacionalni institut nauke i umetnosti (fr. National des Sciences et Arts), da: „Usavršava nauku i umetnost kroz neprekidna istraživanja, kroz objavljivanje otkrića, kroz prepisku sa učenim i stranim društavima, prati naučna i književna dela koja će za cilj imati opštu korist i slavu Republike”.[3] Drugim zakonom, od 4. april 1796. preciziraju se propisi o novoj ustanovi, a posebno pojedinosti o njenim aktivnostima (radne sednice, javne sednice, dodela nagrada). Potom je Institut preuzela grupa ideologa, koju je predvodio Destat de Trejsi (fr. Destutt de Tracy), pokušavajući po njihovom mišljenju: „Da uspostave nauku i razbiju mitove i mračnjaštvo”, suprotstavljajući se bivšim akademicima ali pritom pomažući i uspon Napoleona Bonaparte (fr. Napoléon I Bonaparte).[3] Tada je Institut Francuske podeljen u tri odeljenja:

Međutim, izgleda da odeljenje moralnih i političkih nauka nije pokazalo dovoljnu lojalnost prema režimu konzulata pa se dekretom konzula od 23. januara 1803. ukida odeljenje moralnih i političkih nauka, tako da su bila formirana sledeća odeljenja:

Posle obnove monarhije, kralj Luj XVIII (fr. Louis Stanislas Xavier, Louis XVIII), je svojom naredbom od 21. marta 1816. godine, preko svog ministra unutrašnjih poslova grofa de Voblana (fr. Vincent-Marie Viénot de Vaublanc), reorganizovao Institut. Reorganizacija je poslužila kao izgovor za isključenje pojedinih njegovih članova nakon pisma Žana Batista Antoana Suara (fr. Jean Baptiste Antoine Suard), stalnog sekretara Francuske akademije, u kome se osuđuje: „Revolucionarni duh Instituta".[3] Naziv akademija se ponovo koristi za označavanje različitih odeljenja i uspostavlja se novih pet državnih Akademija:

  • Francuska akademija (fr. L’Académie française), koju je prvobitno osnovao kardinal Rišelje (fr. Armand Jean du Plessis de Richelieu), 1634. godine;[4][5]
  • Akademija humanističkih nauka (fr. Académie des inscriptions et belles-lettres), nastala iz Francuske akademije, koju je osnovao Žan Batist Kolber (fr. Jean-Baptiste Colbert) 1663. godine (poznata i kao Mala Akademija, fr. Petite Académie);[6]
  • Akademija nauka (fr. Académie des sciences), osnovao Žan Batist Kolber 1666. godine kao Kraljevsku akademiju nauka (fr. Académie Royale des sciences);[7][8]
  • Akademija lepih umetnosti (fr. Académie des Beaux-Arts), osnovana ranije (1648. godine), kao Kraljevska akademija za slikarstvo i skulpturu (fr. Académie Royale de Peinture et de Sculpture), nekoliko puta preimenovana, ponovo osnovao Luj XVIII 1816. godine;[9]
  • Akademija moralnih i političkih nauka (fr. Académie des Sciences Morales et Politiques), koju je osnovao Nacionalni konvent 1795. godine, ukinuta 1803. i ponovo osnovana, naredbom kralja Luj Filipa I (fr. Louis-Philippe I), 26. oktobra 1832. godine.[3][10]

Na taj način Institut Francuske dobija sadašnju konfiguraciju i postaje krovna organizacije i vrhovno telo svih pet Akademija.

Istorija zgrade instituta

[uredi | uredi izvor]

Institut Francuske smešten je u palati Koledž četiri nacije. Ova zgrada je podignuta zahvaljujući velikom bogatstvu kardinala Mazarena (fr. Cardinal Mazarin), koji je za vreme vladavine Luja XIV (fr. Louis XIV), u svom testamentu, zatražio osnivanje koledža namenjenog: „Besplatnom obrazovanju šezdesetoro gospode iz četiri nacije ujedinjene pod kraljevskom poslušnošću”. Naziv koledža (Koledž četiri nacije) aludira na četiri nacije studenata na srednjovekovnom pariskom univerzitetu ali nije bio namenjen studentima drugih nacija, već samo onima koji su sa teritorija dospele pod francusku vlast Vestfalskim mirom (1648.) i Pirinejskim ugovorom (1659.).[11] Žan Batist Kolber, koji je bio jedan od pet izvršilaca Mazarenovog testamenta, uspeo je da izgradi koledž, postavljajući Luj le Voa (fr. Louis Le Vau) za glavnog arhitektu. Le Vo, koji je u to vreme radio na južnom krilu Palate Luvr (fr. Palais du Louvre), predložio je da se zgrada koledža postavi direktno preko reke na levoj obali Sene, kako bi hralj Luj XIV imao lep pogled na palatu. Izgradnja je počela 1662. i nastavila se sve do smrti Le Voa 1670. godine, kada je radove preuzeo njegov crtač Fransoa d'Orbe (fr. François d'Orbay). Koledž je otvoren 1688. godine.[12] U skladu sa Mazarenovim testamentom, njegova grobnica se nalazi u kapeli koledža. U zgradi se od 1796. godine nalazila jedna od tri centralne škole u Parizu, pod nazivom Centralna škola četiri nacije (fr. École centrale des Quatre-Nations).[13] Škola je zatvorena 1802. godine, a 1805. godine, na zahtev Napoleon I Bonaparte, Institut Francuske, prvobitno smešten u Luvru, preselio se u palatu Koledža četiri nacije.

Organizacija

[uredi | uredi izvor]

Zakonom od 18. aprila 2006. godine Institut Francuske i akademije su pravna lica sa posebnim statusom.[14] Institut Francuske je krovna organizacija i vrhovno telo pet Akademija:

  • Francuske akademije,
  • Akademije humanističkih nauka
  • Akademije nauka,
  • Akademije lepih umetnosti,
  • Akademije moralnih i političkih nauka

Organi Instituta su:

  • kancelar, koga bira centralna administrativna komisija na tri godine, sa mogućnošću obnavljanja (izbor se odobrava ukazom Predsednika Francuske Republike);
  • centralna administrativna komisija, koju čini šest stalnih sekretara i dva delegata koje biraju Akademije;
  • generalna skupština, koju sačinjavaju redovni članovi svake akademije (sa izuzetkom Akademije nauka, koja delegira 50 članova);
  • tehničke komisije, posebne komisije i žiriji;
  • kancelarija koju čine predsednik, kancelar, stalni sekretari, direktor Francuske akademije i predsednici drugih akademija;
  • predsednik, koji se svake godine menja (na to mesto dolazi predsednik jedne od akademija koji je stalni sekretar Francuske akademije) i predsedava godišnjom javnom sednicom Pet akademija, koja se uvek simbolično uvek održava u utorak (koji je najbliži datumu osnivanja Instituta, 25. oktobar), a od 2005. i ceremonijom dodele nagrada fondacija Instituta.

Predsednik Institut Francuske za 2024. godinu je Alen Fišer (fr. Alain Fischer), sa Akademije nauka. Najvažniji organi u svakodnevnom poslovanju su kancelar i centralna administrativna komisija. Kancelar ima ovlašćenja nad osobljem, prihodima i rashodima, zastupa Institut u ugovorima i na sudu. Centralna upravna komisija vrši funkciju skupštine, donošenjem: budžeta, izmenama odluka i drugih finansijskih odredbi, regulisanjem korišćenja prostorija i dr. Institut i njegove akademije imaju javnog računovođu koji se naziva i primalac fondacija (fr. receveur des fondations). Da bi zadovoljili potrebe Instituta, oni dodeljuju javne ugovore u skladu sa pravilima koja su na snazi za pravna lica, predviđena Zakonom o javnim nabavkama i predmet su kontrole Revizorskog suda (fr. Cour des Comptes). Članovi Akademija se biraju doživotno i ne postoji način za njihov opoziv. Međutim, Predsednik Francuske Republike može izuzetno, ukazom, da poništi njihov izbor.[II] Institut upravlja i sa četiri istraživačke biblioteke:

  • Biblioteka Instituta Francuske (fr. Bibliothèque de l’Institut de France), u Parizu;
  • Mazarenova biblioteka (fr. Bibliothèque Mazarine), u Parizu;
  • Biblioteka Tijer, Fondacije Don (fr. Fondation Dosne-Bibliothèque Thiers), u Parizu;
  • Biblioteka Muzeja Konde (fr. Bibliothèque du musée Condé), u Šantiju (fr. Chantilly).

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Potrebno je razlikovati od Francuskog instituta (fr. Institut Français, EPIC), koji je francuska javna, komercijalna ustanova pod nadzorom Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva kulture, osnovan da promoviše francusku kulturu, jezik i kulturne raznolikosti, kao i da blisko sarađuje sa francuskom kulturnom mrežom u inostranstvu radi njenog širenja.[1]
  2. ^ Ovaj izuzetak se dogodio u slučaju Filipa Petena (fr. Henri Philippe Benoni Omer Joseph Pétain) u Francuskoj akademiji 1945. godine i 1989. godine, kada je to zatražila Akademija lepih umetnosti za Klod Otona-Lara (fr. Claude Autant-Lara), francuskog filmskog režisera i radikalnog desničara.[15]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Institut Français, EPIC”. 
  2. ^ „Institut de France - Accueil”. Institut de France (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-05-18. 
  3. ^ a b v g d đ Universalis, Encyclopædia. „INSTITUT DE FRANCE”. Encyclopædia Universalis (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-05-19. 
  4. ^ „Die französische Akademie – Wikisource”. de.wikisource.org (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2024-05-18. 
  5. ^ „L’histoire | Académie française”. www.academie-francaise.fr. Pristupljeno 2024-05-20. 
  6. ^ „Histoire”. Académie des Inscriptions et Belles Lettres (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-05-20. 
  7. ^ Hahn, Roger (2022). The Anatomy of a Scientific Institution, The Paris Academy of Sciences, 1666-1803. San Francisco, University of California, California, USA: UC Press's Voices Revived. ISBN 9780520336049. 
  8. ^ „Histoire de l'Académie des sciences | Histoire de l'Académie des sciences | Nous connaître”. www.academie-sciences.fr. Pristupljeno 2024-05-20. 
  9. ^ „Histoire | Academie des beaux-arts”. Histoire | Academie des beaux-arts (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2024-05-18. 
  10. ^ „Histoire”. Académie des Sciences Morales et Politiques (na jeziku: francuski). 2018-01-15. Pristupljeno 2024-05-20. 
  11. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Arhivirano iz originala 27. 09. 2011. g. Pristupljeno 2024-05-19. 
  12. ^ „Son histoire | Institut de France”. archive.wikiwix.com. Pristupljeno 2024-05-19. 
  13. ^ G. Klopp, Le lycée Henri-IV (Paris), Thionville, 1996, p. 96.
  14. ^ Décret n° 2007-810 du 11 mai 2007 portant approbation du règlement général de l'Institut de France et des académies, 11. 5. 2007, Pristupljeno 2024-05-22 
  15. ^ https://www.liberation.fr/france-archive/1995/08/04/l-impossible-exclusion-d-autant-lara-l-academie-des-beaux-arts-ne-peut-pas-evincer-le-cineaste-pour-_142167/

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Institut Francuske na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_Француске&oldid=28383812”