Pređi na sadržaj

Intravenska kanila

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Periferni intravenski kateter na pričvršćen za ruku pacijenta lepnjivimi trakama.

Intravenska kanila, periferni venski kateter, periferna venska linija, kateter za periferni venski pristup je mala, fleksibilna cev kojom se nakon postavljena u perifernu venu obezbeđuje trajni venski pristup za davanje intravenske terapije (kao što su tečnosti za lekovi) ili ubrizgavanje dijagnostičkog kontrasta za radiološku dijagnostiku.[1]

Otvor za injekciju na kanili ima nepovratni ventil, a boja poklopca kanile je u skladu sa međunarodnim standardom kako bi se brzo vizuelno prepoznala veličina intravenske kanile. Kanile su pojedinačno pakovane i namenjene su za jednokratnu upotrebu.

Najčešće se koristi intravenska kanila, koja ima fleksibilna krila i otvor za injekciju, koja se lako postavlja i bezbedno fiksira za kožu pacijenta, što je preduslov za kvalitetnu primenu intravenske terapije.

Postavljanje intravenske kanile je najčešći medicinsko-tehnički postupak koji se koristi u bolničkom lečenju i nezi pacijenata. Prema podacima iz stručne literature, preko 70% hospitalizovanih pacijenata ima ugrađenu intravensku kanilu.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ubacivanje plastične kanile i izvlačenje igle uvedeno je kao tehnika 1945. godine.[2] Prva verzija kanile za jednokratnu upotrebu koja je plasirana na tržištu 1964. godine bila je kanila pod nazivom Angiocath. Tokom 1970-ih i 1980-ih, upotreba plastičnih kanila je postala rutinska od strane sve obučenijeg medicinskog osoblja.[3]

Noviji kateteri su opremljeni dodatnim sigurnosnim funkcijama kako bi se izbegle povrede ubodom igle. Moderni kateteri se sastoje od sintetičkih polimera kao što je teflon (otuda često korišćeni termini Venflon ili Cathlon za ove venske katetere). Godine 1983. predstavljena je prva verzija kanile od poliuretana.[4]

Primena[uredi | uredi izvor]

Intravenska kanila se uvodi u venu pomoću igle (slično onoj za vađenje krvi), koja se zatim uklanja dok mala plastična kanila ostaje na mestu unutar vene. Kanila se zatim fiksira tako što se zalepi za kožu pacijenta ili se za tu namenu koristi lepljivi zavoj.

Periferni venski kateter je najčešće korišćeni vaskularni pristup u medicini. Daje se većini hitnih i hirurških pacijenata, ili pre nekih radioloških tehnika snimanja uz korišćenje radiokontrasta. Na primer. samo u Sjedinjenim Američkim Državama, tokom 1990-ih, svake godine, više od 25 miliona pacijenata imalo je perifernu vensku liniju.[traži se izvor]

Periferni venski kateter se obično postavlja u venu na šaci ili ruci. Treba ga razlikovati od centralnog venskog katetera koji se ubacuje u centralnu venu (obično u unutrašnju jugularnu venu vrata ili podključnu venu grudnog koša), ili od arterijskog katetera koji se može postaviti u perifernu ili centralnu arteriju.

Kod dece, da bi se smanjio neprijatan osećaj, može se primeniti lokalni anestetički gel (kao što je lidokain) na mestu umetanja kanile.

Uzimanje krvi se može obaviti u trenutku postavljanja perifernog venskog katetera ili kasnije.[5]

Periferni venski kateteri se takođe mogu koristiti u hitnom lečenju tenzionog pneumotoraksa – mogu se postaviti u drugi interkostalni prostor duž srednje klavikularne linije kako bi se smanjila napetost pre konačnog lečenja grudnim drenažom.[6]

Veličine kanile[uredi | uredi izvor]

Veličina Promer (mm) Maksimalni protok

(ml/min)[7]

Boja[7]
26 0.46 13-15 Crna
24 0.60 36 Žuta
22 0.90 56 Plava
20 1.10 40-80 Roze
18 1.30 75-120 Zelena
17 1.50 128-133 Bela
16 1.80 236 Siva
14 2.00 270 Narandžasta

Indikacije[uredi | uredi izvor]

  • hirurške procedure,
  • dijagnostičke procedure koje zahtevaju upotrebu IV kontrastnog sredstva (angiografija, koronarna angiokrafija, MRT, KT),
  • invazivne dijagnostičke i terapijske procedure (bronhoskopija, PCI)
  • primena intravenske terapije nekoliko dana,
  • hidratacija pacijenta.
  • hitni slučajevi (anafilaksa, kardiopulmonalni zastoj).

Kontraindikacije[uredi | uredi izvor]

  • celulitis na ekstremitetima,
  • tromboflebitis,
  • posle mastektomije na ruci koja se nalazi na strani operativnog zahvata,
  • kod pacijenata koji su na hemodijalizi, izbegavati ruku na kojoj se nalazi arterio-venska fistula.

Održavanja prohodnosti intravenske kanile[uredi | uredi izvor]

Prilikom održavanja prohodnosti intravenske kanile neophodno je povremeno vršiti ispiranje fiziološkim rastvorom (0,9% vodeni rastvor kuhinjske soli), koji smanjuje rizik od razvoja flebitisa.

Pre svake primene leka, intravensku kanilu treba isprati, napunjenim špricem, zapremine 10 mL, fiziološkim rastvorom, jer takvi špricevi obezbeđuju optimalan pritisak za ispiranje intravenske kanile i krvnog suda.

Ne preporučuje se upotreba šprica manje zapremine jer se stvara preveliki pritisak koji može oštetiti krvni sud ili dovesti do supresije tromba u slučaju njegovog prisustva u krvnom sudu.

Promena mesta ubrizgavanja

Kako bi se sprečile komplikacije, stručna preporuka je da se mesto ubrizgavanja menja na svakih 48 do 72 sata. S obzirom da ovo predstavlja neprijatnost za pacijenta, mesto ubrizgavanja se menja po protokolu ustanove.

Nedavne studije favorizuju da se umesto rutinske zamene (svakih 48 do 72 časova), zamenu mesta punkcije vrši samo ako postoje znaci upale ili infekcije.

Postupak nakon uklanjanja intravenske kanile

Nakon uklanjanja intravenske kanile, mesto ubrizgavanja se čisti, dezinfikuje i prekriva sterilnom gazom.

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Tokom primene intravenske kanile može doći do sledećih komplikacija:[8]

  • infekcije,
  • flebitisa,
  • ekstravazacije,
  • infiltracije,
  • vazdušne embolije,
  • krvarenja (krvarenje),
  • formiranja hematoma (modrice),
  • embolije kateterom, koja može nastati kada se mali deo kanile odlomi i uđe u vaskularni sistem. U cilju prevencije prilikom uklanjanja periferne IV kanile, treba probveriti vrh kanile da bi se uverio da je netaknut.[8]
  • ispadanje intravenske kanile,
  • spazam vene,
  • oštećenje kanile

Zbog rizika od infekcije na mestu umetanja, intravenske kanile savetuje se u stručnim smernicama da kanili treba zameniti svakih 96 sati.[9][10]

Brojnim istraživanjima pokazalo se da stručni menadžment smanjuje komplikacije kod primene perifernih linija.[11]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Management of Peripheral Intravenous Catheters Clinical Care Standard | Australian Commission on Safety and Quality in Health Care”. www.safetyandquality.gov.au. 
  2. ^ Narr, Bradly J.; Southorn, Peter A. (1. 10. 2008). „The Massa or Rochester Plastic Needle”. Mayo Clinic Proceedings (na jeziku: engleski). 83 (10): 1165—1167. ISSN 0025-6196. PMID 18828978. doi:10.4065/83.10.1165 Slobodan pristup. Pristupljeno 16. 4. 2019. 
  3. ^ STRAUSS, K. W.; ONIA, R.; VAN ZUNDERT, A. A. J. (2008-06-28). „Peripheral intravenous catheter use in Europe: towards the use of safety devices”. Acta Anaesthesiologica Scandinavica. 52 (6): 798—804. ISSN 0001-5172. doi:10.1111/j.1399-6576.2008.01664.x. 
  4. ^ Rivera AM, Strauss KW, Van Zundert A, Mortier E (2005). „The history of peripheral intravenous catheters : How little plastic tubes revolutionized medicine”. Acta Anaesthesiol. Belg. 56 (3): 271—82. PMID 16265830. .
  5. ^ Lesser, Finnian D; Lanham, David A; Davis, Daniel (2020). „Blood sampled from existing peripheral IV cannulae yields results equivalent to venepuncture: a systematic review”. JRSM Open (na jeziku: engleski). 11 (5): 205427041989481. ISSN 2054-2704. doi:10.1177/2054270419894817. 
  6. ^ Weegenaar, Celestine (2018-08-21). „Pneumothorax | Acute Management”. Geeky Medics (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-01-14. 
  7. ^ a b p. 110 in: Edward Doyle (2007). Paediatric Anaesthesia. OUP Oxford. ISBN 9780199202799. 
  8. ^ a b Doyle, Glynda Rees; McCutcheon, Jodie Anita (2015-11-23). „8.2 Intravenous Fluid Therapy”. Clinical Procedures for Safer Patient Care (na jeziku: engleski). 
  9. ^ CDC Morbidity and Mortality Weekly Report Aug 2002. „Guidelines for the Prevention of Intravascular Catheter-Related Infections”. Pristupljeno 2008-03-13. 
  10. ^ Bregenzer T, Conen D, Sakmann P, Widmer AF (januar 1998). „Is routine replacement of peripheral intravenous catheters necessary?”. Arch. Intern. Med. 158 (2): 151—56. PMID 9448553. doi:10.1001/archinte.158.2.151 Slobodan pristup. 
  11. ^ Marsh, Nicole; Webster, Joan; Mihala, Gabor; Rickard, Claire M (2015-06-12). „Devices and dressings to secure peripheral venous catheters to prevent complications” (PDF). Cochrane Database of Systematic Reviews (na jeziku: engleski) (6): CD011070. PMID 26068958. doi:10.1002/14651858.CD011070.pub2. hdl:10072/391192 Slobodan pristup — preko Cochrane Wounds Group. 

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Oslonac za ruku se preporučuje za imobilizaciju ekstremiteta za kaniliranje šake, stopala ili antekubitalne jame kod dece.[1]
    Oslonac za ruku se preporučuje za imobilizaciju ekstremiteta za kaniliranje šake, stopala ili antekubitalne jame kod dece.[1]
  • Kanila pre upotrebe.
    Kanila pre upotrebe.
  • Kanila tokom upotrebe.
    Kanila tokom upotrebe.
  • Noviji tip kanile sa dodatnim sigurnosnim karakteristikama.
    Noviji tip kanile sa dodatnim sigurnosnim karakteristikama.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
  1. ^ p. 349 in: James R. Roberts, Jerris R. Hedges (2013). Roberts and Hedges' Clinical Procedures in Emergency Medicine E-Book (6 izd.). Elsevier Health Sciences. ISBN 9781455748594. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Интравенска_канила&oldid=27899410”