Pređi na sadržaj

Iranski nuklearni program

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mapa najvažnijih postrojenja Iranskog nuklearnog programa

Iranski nuklearni program podrazumeva, prema zvaničnim tvrdnjama, napore koje Iran čini u cilju dosezanja tehnologije za snabdevanja energijom korišćenjem atomske energije. Ovi napori započeli su još 1959. godine. Do danas (septembar 2009) još ni jedan atomski reaktor nije počeo sa proizvodnjom energije, ali postoje samo manji istraživački reaktori. Međunarodna agencija za atomsku energiju odredila je da je planirani početak rada Atomske centrale Bušer za 1. septembar 2009.[1][2]

Godine 2006, 2007. i 2008. Iranu su zbog nesaradnje uvedene sankcije, iako ta država tvrdi da se program isključivo izvodi u mirotvorne svrhe, radi snabdevanja energijom i da to nikome nije pretnja.

Uvod

[uredi | uredi izvor]

Iranski nuklearni program započet je još u pedesetim godinama 20. veka kako bi se razvila nuklearna tehnologija. Pomoć u razvoju nuklearnog programa pružila je SAD u okviru programa Atomi za mir[3]. Podrška i učešće SAD i zemalja zapadne Evrope u Iranskom nuklearnom programu trajala je do Iranske revolucije 1979. kada je smenjen Šah Irana Muhamed Reza Pahlavi.[4]

Nakon revolucije 1979, Iranska vlada privremeno je prekinula sa programom, a onda je nastavila uz mnogo manju pomoć zapadnog sveta. Iranski nuklearni program uključio je nekoliko instraživačkih tačaka i to: obogaćivanje uraniuma, izgradnju nuklearnih reaktora, pravljenje rudnika urana.

Prva nuklearna centrala, Bušer 1, trebalo bi da postane operativna 2009.[5] Trenutno nema planova za dovršenje Bušer 2 reaktora, iako se planira izgradnja 19 nuklearnih centrala.[6] Iran je objavio da radi na novoj Nuklearnoj centrali kapaciteta 360 MWe koja treba da se nalazi u Darkhovinu a takođe postoje planovi za više nuklearnih centarala i uranijumskih rudnika u budućnosti.[7]

Prema Iranskoj vladi, svrha programa je čisto mirovna, kako bi se postavili nuklearni generatori koji bi trebalo da proizvode 6.000 MW električne energije do 2010[8] što bi pomoglo ekonomiji Irana. Do 2007, otvorena su nuklearna postrojenja u gradovima: Anarak, Arak, Ardakan, Bonob, Bušer, Čalus, Darkovin, Isfahan, Karaj, Laškar Abad, Lavizan, Natanc, Paršin, Saghad, Jazd te nuklearni centar za istraživanje u glavnom gradu Teheranu.

Iran je još 1970 potpisao sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja[9] te je od 1992 dopustio IAEA da proveravaju njegova postrojenja[10]. Ipak, mnogi su skeptični oko potreba Irana za nuklearnom energijom s obzirom da je Iran četvrta najbogatija država naftom i plinom.

Kontroverzne izjave Ahmadinedžada

[uredi | uredi izvor]
Ahmadinedžad je više puta ponovio da ima pravo nuklearnu energiju

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad je 15. decembra 2005 izjavio da je "holokaust Jevreja u Drugom svetskom ratu samo mit"[11] te da bi "Jevrejima trebalo dati državu u Evropi, SAD, Kanadi ili Aljasci", a još je ranije u septembru dodao da bi "Izrael trebalo izbrisati sa karte", što je izavalo osude i kritike diljem sveta, od SAD do EU-a. Bela kuća je potom izrazila zabrinutost oko toga želi li Iran nabaviti nuklearno oružje zvog takvih radikalnih stavova i upotrebiti ga protiv Izraela. Ipak, Iran je kasnije izjavio da je govor Ahmadinedžada loše preveden[12][13].

Savet bezbednosti UN, sa svih 15 država članica, je 28. septembra 2005. izdalo izjavu kojom osuđuje takve stavove: „Savet bezbednosti osuđuje primedbe o Izraelu izjavljene od gospodina Mahmuda Ahmadinedžada, predsednika Islamske republike Irana“[14]. Uz to, Iran je još ranije, 27. jula 2004, razbio pečate agencije IAEA na centrifugama Urana, te prisilno obnovio povećanje centrifuga kod Natanza, što je izazvalo osude širom sveta, a uz pomoć satelitskih snimaka otkriveni su i tajni pogono za nuklearnu energiju koji nisu prijavljeni aganciji IAEA[15].

Rok Iranu i reakcije na nuklearni program

[uredi | uredi izvor]

Iranski predsednik Ahmadinedžad je 11. aprila 2006. izjavio da je njegova zemlja „uspešno obogatila uranijum“ i da se „Iran pridružio grupi zemalja sa nuklearnom tehnilogijom“. Uran je obogaćen 3,5% i mogao se koristiti za nuklearni reaktor, dok be za nuklearnu bombu trebalo obogaćenje od 90%.

Dana 5. juna 2006. 6 država članica Saveta bezbednosti UN-a, Ujedinjeno Kraljevstvo, Kina, Nemačka, Rusija, SAD i Francuska su ponudili Iranu niz predloga za pomoć u energiji u zamenu za prestanak obogaćivanja uranijuma[16]. 31. jula Iran je dobio rok od UN-a da zaustavi svoj program do 31. avgusta 2006. U protivnom će snositi „diplomatske i ekonomske sankcije"[17]. Kina i Rusija dugo su se protivile oštrijem delovanju protiv Irana, ali su na kraju ipak prihvatili rezoluciju.

Rok je prošao, a Iran nije zaustavio rad na nuklearnim raktorima, ponovivši još jednom da „nije pretnja nikome, čak ni Izraelu“. Američki predsednik Džordž Buš je na to izjavio da „Iran mora snositi posledice“ i da je vreme za sankcije. Rusija i Kina su se protivile odluci, a RU je još jednom produžila rok Iranu kako bi se našlo diplomatsko rešenje. Kofi Anan je 3. juna doputovau u Teheran kako bi pokušao postići konkretne dogovore, no dobio je samo signal da je Iran spreman na razgovore.

SAD i Izrael su se najviše usprotivie nuklearnom programu. 14. oktobra 2006. Benjamin Netanjahu, vođa izraelske stranke Likud, upozorio je na opasnost od nuklearne bombe u rukama Irana koji planira novi holokaust: "Godija je 1938, a Iran je Nemačka. I Iran je u trci za nabavljanje atomskih bombi. Moramo ga zaustaviti"[18]. Sandej Tajms je 2007 čak objavio članak u kojem piše da Izrael planira bombardovati Iranska nuklearna postrojenja[19], slično kao što je napravio sa Operacijom Opera u Iraku.

Američki predsednik Džordž Buš išao je korak dalje i upozorio na Treći svetski rat u slučaju da Iran nabavi nuklearno oružje: "Imamo jednog iranskog lidera koji je rekao da želi uništiti Iran. Zato sam rekao svetskim liderima: 'Ako želite izbeći treći svetski rat, moraćete ih sprečiti da dođu do neophodnih znanja za proizvodnju nuklearnog naoružanja'"[20][21].

Ahmadinedžad je pak uzvratio da je Iran žrtva nuklearnog „maltretiranja": "Iranski je narod budan i braniće sva svoja prava do kraja. Veliki iranski narod odupire se ugnjetačima i neće se povući ni za dlaku"[22].

Prvi krug sankcija Iranu

[uredi | uredi izvor]

Iako su se Rusija i Kina dugo protivile, na kraju su ipak postigli dogovor sa SAD oko novije verzije rezolucije koja bi trebalo da kazni Iran. Rezolucija 1737 Saveta bezbednosti je jednoglasno prihvaćena 23. decembra 2006.[23][24] pod sponzorstvom Francuske, Nemačke i Velike Britanije. U toj rezoluciji nametnute su ograničene sankcije Iranu zvog toga što nije zaustavio svoj nuklearni program nakon Rezolucije 1696. Tom rezolucijom zabranjena je dostava nuklearne tehnologije i materijala Iranu te se zamrzava imovina pojedinaca i preduzeća koja su povezana sa nuklearnim programom. Sankcije će se skinuti kada Iran zaustavi „sumnjive aktivnosti“ na zadovoljstvo agencije IAEA.

Iran je osudio rezoluciju i kritikovao Savet bezbednosti. Muhamed Ali Huseini, predstavnik Irana, je izjavio da rezolucija „ne može uticati ili ograničiti Iranske mirovne nuklearne aktivnosti, ali će disreditovati odluke Saveta bezbednosti, čija se moć gubi“. Zbog toga što je rezolucija pod članom 41 od 7. poglavlja zakona UN-a, ona se ne može izvršiti kroz vojnu intervenciju. SAD je zaretio Iranu i daljim sankcijama ako ne zaustavi svoj program.

Drugi krug sankcija Iranu

[uredi | uredi izvor]
Protivvazdušna odbrana štiti nuklearni kompleks u Natancu

SAD se nakon prve rezolucije dogovorio sa stalnim članicama oko sinopsisa za novu rezoluciju. 24. marta 2007. Savet bezbednosti UN-a jednoglasno je izglasalo nove sankcije protiv Irana, ponovo zbog nepoštovanja prethodnog zahteva za prekid obogaćivanja urana. Rezolucijom 1747 uvodi se zabrana izvoza oružja iz Irana i zamrzava imovina 28 osoba i organizacija povezanih sa iranskim nuklearnim i raketnim programom. Članice UN-a pozivaju se da ne izvoze oružje u Iran i ne daju toj zemlji finansijsku pomoć i zajmove. Vojna intervencija je opet isključena.

Iranski ministar spoljnih poslova Manučehr Motaki odbacio je rezoluciju 1747 i isključio je svoje pravo glasa u Veću: „Ovo je četvrti put u godunu dana da na temelju neopravdane odluke koju su primenili neki stalni članovi, Savet bezbednosti donosi nezakonitu, neutemeljenu i nepotrebnu odluku protiv mirnodopskog nuklearnog programa Islamske Republike Iran koji nije nikakva pretnja za međunarodnu sigurnost“.

Kušnerove kontroverzne izjave o krizi

[uredi | uredi izvor]

U septembru 2007, francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner iznenadio je javnost kada je izjavio da bi se svet trebalo pripremati za rat sa Iranom ako pregovori oko nuklearnog programa ne urode plodom: "Moramo se pripremati na najgore, a najgore je rat"[25]. To je bio korak prema strožem pristupu Francuske nakon što je Nikola Sarkozi postao predsednik 2007 i približio se stavovima Vašingtonu. Vlada je tiho kritikovala Kušnera, koji je idući dan izjavio da su neke njegove reči loše protumačene te da još uvek zagovara pregovore i mirno rešenje krize diplomatskim putem: "Najgora situacija bi bio rat. A da se izbegne najgore, mora se pregovarati, pregovarati i pregovarati"[25].

Američke unilateralne sankcije Iranu 2007.

[uredi | uredi izvor]
Ministri spoljnih poslova SAD, Britanije, Francuske, Rusije i Kine u Berlinu razgovaraju o Iranskom nuklearnom programu u martu 2006.

Dana 26. septembra 2007. SAD uvele su nove sankcije protiv Irana, koji su optužile da „podipire teroriste u Avganistanu, Iraku i na Bliskom istoku, izvozi balističke projektile i pokušava napraviti nuklearnu bombu“. Reč je o najoštrijim američkim sankcijama protiv Teherana od 1979. godine a usmerene su protiv 22 agencije iranske vlade, više od 20 banaka te više pojedinaca. Glavna meta sankcija Iranska revolucionarna garda i preduzeća u njenom vlasništvu, uključujući fabrike automobila, građevinske fabrike, novine i naftna polja.

Zajedno sa državnim bankama Banka Meli, Banka Melat i Banka Saderat, biće odsečene od američkog finansijskog sistema. Sva njihova imovina koja bude otkrivena u SAD bit će zamrznuta, a Amerikancima i amričkim preduzećima poslovanje sa njima biće zabranjeno. Uz to, SAD upozoravaju i neamerička preduzeća da bi poslovanje sa iranom moglo da rezultuje finansijskim ponalima pa analitičari već upozoravaju kako bi odsad, zbog činjenice da je Revolucionarna garda toliko isprepletena sa iranskim biznisom, svako poslovanje sa iranskim preduzećima moglo postati preriskantno[26].

Iranska vlada oštro je reagovala te je ubrzo uzvratila da je „neprijateljska politika SAD protiv iranskog naroda i legalnih organizacija u suprotonosti sa međunarodnim pravom“.

Američki izveštaj 2007.

[uredi | uredi izvor]

Dana 4. decembra 2007. u neobičnom prokretu nuklearne krize, američke obaveštajne službe su pustile u javnost izveštaj u kojem stoji da je Teheran 2003. obustavio program razvoja nuklearnog oružja, što je opovrglo stavove Bušove administracije. U izveštaju stoji da je Iran obogaćivao Uran i da bi ipak mogao razviti nukelarno oružje do 2015[27][28].

Američka državna sekretarka Kondoliza Rajs se osvrnula na izveštaj američke oaveštajne službe i poručila da bi bilo pogrešno olabaviti pritisak na Iran: "Uprkos najnovijim podacima, bila bi velika greška olabaviti diplomatski pritisak na Iran. I dalje smatram Iran opasnom silom u međunarodnoj politici. Čini se da ovog trena nemaju aktivan program naoružavanja, i to je zaista dobra vest, ali mislim da ćemo učiniti veliku grešku ako smanjimo pritisak"[29].

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad je izjavio da izveštaj američke obaveštajne službe koji opovrgava tvrdnje Bušove administracije da Iran nastoji doći u posed nuklearnog naoružanja predstavlja „pobedu“ Teherana: "Ovaj izveštaj predstavlja pobedu iranskog naroda u sporu sa međunarodnim silama oko nuklearnog pitanja"[30].

Direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Muhamed El-Baradej izjavio je da Američki izveštaj u kojem stoji da je Iran obustavio razvoj nuklearnog naoružanja 2003. dalo Teheranu otvorene mogućnosti da razreši krizu sa međunarodnom zajednicom predvođenom SAD: "Iran sada ima otvorene mogućnosti jer ga u izeštaju, tvrdnjom da ne tazvija atomsko oružje barem nekoliko poslednjih godina na neki način amnestira". Dodao je da izveštaj u skladu sa procenom IAEA, zbog čega je sa olakšanjem odahnuo[31].

Treći krug sankcija Iranu

[uredi | uredi izvor]

Dana 3. marta 2008. Savet bezbednosti uvelo je treći krug sankcija Iranu: 14 od 15 članica je glasalo za rezoluciju, dok je samo Indonezija ostala suzdržana. Iako su Libija, Južna Afrika i Vijetnam bili rezervisani prema rezoluciji, ipak su na kraju glasali za. Sponzori rezolucije bili su Velika Britanija, Francuska i Nemačka.

Po prvi put, rezoluciojom Saveta bezbednosti zabranjuje se članicama UN-a trgovina robama koje se mogu koristiti i za civilnu i za vojnu upotrebu, te se daju ovlašćenja za inspekciju brodskog i vazdušnog tereta za i iz Irana, u slučaju sumnje da se radi o zabranjenom materijalu. Rezolucijom se uvodi i finansijski nadzor nad transakcijama dveju iranskih banaka Meli i Saderat, osumnjičenih za povezanost sa aktivnostima isporučivanja. Takođe se od zemalja traži oprez kod ulaska u nove trgovinske odnose sa Iranom. Rezolucijom se naređuje zemljama da zamrznu imovinu 12 dodatnih iranskih preduzeća i 13 pojedinaca povezanih sa nuklearnim i raketnim programom zemlje, dok se zabranjuju putovanja za pet osoba pobezanih sa nuklearnim programom. Većina osoba sa popisa su tehnički stručnjaci, a među njima je i jedan general, Muhamed Neza Nakdi, visoko rangiran u elitnoj Revolucionarnoj gardi, blizak iranskom verskom vođi ajatolahu Ali Hameneju. Njemu se stavlja na teret da je angažovan na zaobilaženju dosadašnjih sankcija.

Iranski predstavnik pri UN-u Muhamed Kaze ponovo je odbacio rezoluciju: „Iran ne može i neće prihvatiti zahteve koji su pravno manjkavi i predstavljaju politički pritisak"[32][33][34].

Izraelske pretnje

[uredi | uredi izvor]

Izraelski predsednik Šimon Perez je u komentarima 6. maja 2008, povodom 60. godišnjice osnivanja države Izrael, iranski nuklearni program uporedio sa Hitlerom: "Na neki način to je mnogo komlikovanije nego u vreme nacista. Naime, Hitler nije imao nuklearnu bombu", rekao je Perez i dodao kako ujedinjenje čitavog sveta u sprečavanju nuklearnih ambicija Irana, može sprečiti eventualnu vojnu akciju. Isto tako, ne veruje kako Iran koristi nuklearnu energiju u mirnodopske svrhe.[35].

Izraelski zamenik premijera i minisar odbrane Šaul Mofaz 6. maja 2008. za izraelski list Jediot Ašatonot izjavio je da Izrael nema drugog izbora nego napasti Iran kako bi ga sprečio da razvije oružje za masovno uništenje pošto sankcije protiv te države nisu delotvorne[36]. Ta izjava bila je uzrok da cena nafte skoči na rekordnih 139 $ po barelu. Ipak, službenici u izraelskom ministarstvu odbrane dodali su da je Mofaz to izjavio možda samo da bi odvratila pažnja sa korupcijskog skandala koji visi nad Ehudom Omlertom[37].

Iran je odmah osudio izjavu i zatražio od Saveta bezbednosti UN-a da reaguje na najnoviju pretnju Izraela da će napasti iranska nuklearna postrojenja. "Ovako opasna pretnja protiv suverene države i članice UN je očigledno kršenje međunarodnog prava i kosi se sa najosnovnijim načelima Povelje UN", navodi pismo koje je Muhamed Khaze organizaciji gkavnom sekretaru Ban Ki Mun[38].

Iran je 9. maja 2008 zapretio bolnim odgovorom u slučaju izraelskog napada[39].

Otvaranje novog postrojenja za obogaćivanje urana

[uredi | uredi izvor]

U septembru 2009. Iran je obelodanio da je pustio novo postrojenje za obogaćivanje Uranai da poziva predstavnike IAEA da posete novo postrojenje.[40] Ova izjava iznenadila je lidere zapadnih zemalja i Obaminu administraciju. Predsednik SAD Barak Obama optužio je iran da gradi postrojenje za proizvodnju nuklearnog goriva i zatražio poštovanje pravila o neširenju nuklearnih sistema na Samitu grupe 20 najrazvijenijih zemalja u Pitcburgu. Ministar inostranih poslova Italije Franko Fratini izjavio je da je G8 dala rok Iranu da do kraja godine obustavi program obogaćivanja uranijuma.[41]. 26. septembra 2009 Obama je izjavio da je vojna intervancija još uvek opcija u rešavanju pitanja iranskog nuklearnog programa[42].

Nastavak pritiska na Iran

[uredi | uredi izvor]

Zemlje zapada došle su na ideju da se obogaćivanje urana vrši u nekoj drugoj zemlji a ne u Iranu tako da je u oktobru 2009. godine pokrenuta takva inicijativa ali su Iranci i to bez problema odbili[43].

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „PRIS - Home”. Pristupljeno 31. 3. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. januar 2011)
  2. ^ Haidar, J.I., 2015."Sanctions and Exports Deflection: Evidence from Iran," Paris School of Economics, University of Paris 1 Pantheon Sorbonne, Mimeo
  3. ^ Roe, Sam (28. 1. 2007). „An atomic threat made in America”. Chicago Tribune. Pristupljeno 1. 7. 2009. 
  4. ^ „Iran Affairs: Blasts from the Past: Western Support for Iran's Nuclear program”. 2008. Arhivirano iz originala 6. 12. 2012. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  5. ^ „Iranian specialists ready to launch Bushehr nuclear power plant”. ITAR-TASS. 14. 10. 2008. Arhivirano iz originala 15. 8. 2009. g. Pristupljeno 17. 10. 2008. 
  6. ^ „Iran Plans 19 Nuclear Power Plants”. FOX News. 24. 12. 2007. Arhivirano iz originala 14. 4. 2008. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  7. ^ „Iran sees Bushehr plant at full capacity in one year”. AFP. 18. 12. 2007. Arhivirano iz originala 9. 6. 2007. g. Pristupljeno 24. 2. 2008. 
  8. ^ „Iran daily - Nuclear power plant will generate 6.000 MW by 2010” (PDF). Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  9. ^ „Tekst nuklearnog dogovora o nenaoružanju”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  10. ^ „Nuclear weapons - Iran”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  11. ^ „CNN - Iranian leader: Holocaust a 'myth'”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. decembar 2008)
  12. ^ „"Wiped of the Map" - the rumor of the Century”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  13. ^ „Anti-Israel remarks 'misunderstood,' says Iranian official”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  14. ^ „UN raps Iran's anti-Israel rant”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  15. ^ „U.S. has photos of secret Iran nuclear sites”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  16. ^ „China, Russia on board in sweetened offer to Iran”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  17. ^ „UN gives Iran until 31 August nuclear deadlines”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2006)
  18. ^ „Netanyahu: It's 1938 and Iran is Germany”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2012)
  19. ^ „Sunday Times: Izrael planira bombardirati Iran”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. decembar 2009)
  20. ^ „Buš najavio 'treći svetski rat'”. Pristupljeno 8. 4. 2013. [mrtva veza]
  21. ^ „Bush retorički govorio o Trećem svjetskom ratu”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2007)
  22. ^ „Iran: mi smo žrtve nuklearnog 'maltretiranja'”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. april 2009)
  23. ^ „Security council imposes sanctions on Iran for failure to halt Uranium enrichment”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  24. ^ „Tekst Rezolucije 1737 koja uvodi ograničene sankcije Iranu”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. januar 2007)
  25. ^ a b „Iran scorns French warning of war”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  26. ^ „Amerikanci uveli nove sankcije Iranu”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2007)
  27. ^ „Sky News: 'Iran Nuke Plans Are Not So Threatening'”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  28. ^ „CNN:U.S. report: Iran stopped nuclear weapons work in 2003”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  29. ^ „Rajs: Iran je opasna sila i ne treba smanjivati pritisak”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. април 2009)
  30. ^ „Ahmadinedžad: Američko izvješće je pobjeda Irana”. Приступљено 8. 4. 2013. [мртва веза]
  31. ^ „IAEA: Američko izvješće prilika za Iran”. Приступљено 8. 4. 2013.  Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2021)
  32. ^ „Vijeće sigurnosti UN-a uvelo nove sankcije Iranu”. Приступљено 8. 4. 2013.  Архивирано на сајту Wayback Machine (27. април 2009)
  33. ^ „Vijeće sigurnosti UN uvelo nove sankcije Iranu”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  34. ^ „UN uveo nove sankcije Iranu”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  35. ^ „Шимон Перез: Иранска претња гора од Хитлера”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  36. ^ „Israeli official says attack on Iran 'unavoidable'”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  37. ^ „Israelis round on Mofaz's "political" Iran threat”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  38. ^ „ran od UN traži da reagira na izraelske prijetnje”. Приступљено 8. 4. 2013. 
  39. ^ „Iran prijeti Izraelu bolnim odgovorom”. Приступљено 8. 4. 2013.  Архивирано на сајту Wayback Machine (13. jun 2008)
  40. ^ „Iran poziva inspektore IAEA”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  41. ^ „Obama: Iran krši pravila”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  42. ^ „Use of force against Iran still an option - Obama”. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  43. ^ „Iran odbio predlog MAAE”. Pristupljeno 8. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. oktobar 2009)

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирански_нуклеарни_програм&oldid=28474726”