Istorija Pirota

Dodaj veze
Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pirotska tvrđava

Pirot leži između dva velika grada, Niša i Sofije, koji su određivali okvire razvoja grada. Oblasti oko današnjeg Pirota predstavljaju značajna saznanja o starim narodima koji su živeli u centralnim oblastima Balkana, u graničnoj zoni dveju jezičkih sfera, latinske na zapadu i grčke na istoku; na terenu na kome su se sukobljavali i mešali uticaji dvaju moćnih balkanskih naroda, tračkih i ilirskih, na veoma prometnoj saobraćajnici koja povezuje Evropu sa Azijom.

Pirot se prvi put pominje u jednoj rimskoj karti puteva iz prve polovine 3. veka, u tzv. Tabula Peutingeriana. Pirot je u toj karti nazvan Turres (Kule).[1] Pirot je tada bio obična kula motrilja a Bela Palanka je bila varošica Remesiana u kojoj se nalazila narodna skupština Gornje Mezije. Iz 2. veka su najstariji grčki pisani spomenici koji su nađeni u Pirotu. Po jednom od najstarijih spomenika, Pirot i okolina nisu pripadali Gornjoj Meziji nego Trakiji.[2]

Pirot je tek u 14. veku postao važno istočno uporište kneza Lazara i prva odbrana protiv Turaka. Nekoliko puta je padao u ruke Osmanlija sve do 1878. godine. U Prvom srpskom ustanku je grad bio spreman da učestvuje u borbama međutim, Turci su predupredili te mogućnosti te su Piroćanci emigrirali u ostale krajeve Srbije. Najpoznatija buna protiv Turaka koja se desila u ovim krajevima je bila Pirotska buna. Tek u Drugom srpsko—turskom ratu je grad oslobođen od Osmanlija.

U budućim ratovima i nedaćama, Pirot je uglavnom bio pod okupacijom Bugara. To se desilo i u Srpsko—bugarskom ratu kao i u oba Svetska rata.

Posle formiranja nove vlasti nakon 1944. godine, grad je doživeo industrijski procvat. Osnovala su se mnoga preduzeća poput Prvi maj Pirot i fabrika Tigar koje su bile poznate u celoj Jugoslaviji.

Pirot je zvanično postao grad 2016. godine.[3] Grad danas ima oko 50 000 stanovnika sa okolnim selima. Pirotski upravni okrug u svom sastavu ima opštine: Bela Palanka, Dimitrovgrad i Babušnica. Okrug se prostire na 2.761 km² i ima oko 92 000 stanovnika.

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Što se tiče srednjeg veka, ima mnogo malo pomena o gradu. Istoričar Justinijana Velikog, Prokopije iz 6. veka, pominje da je car Justinijan utvrdio gradić Kvimedavu između Remizijane i Kratiskare i sumnja se da je to zapravo pirotski grad. Po istoričaru Kosti Kostiću, Kvimedava nije Pirot već mesto kod sela Rasnica i Kostur gde ima latinskih nalazišta.[4]

Momčilov grad — ulaz u donji grad

Pirot se pominje tim imenom tek u 14. veku.[5] U grčkim spomenicima iz 10. i 11. veka pominju se mesta: Mokro u niškoj episkopiji i Sukovo u sofijskoj ali imena Pirot nema.

U 12. veku arapski geograf Idizri pominje Pirot kao Atrubi: Atrubi se nalazi na 40 milja ili jedan dan hoda istočno od Niša, na reci koja dolazi sa srpskih planina i izliva se u Moravu.[6]

U periodu Stefana Nemanje, Pirot je on prisajedinio svojoj državi. Međutim, Anzbert, putopisac nemačkih krstaša pominje da je Stefan Nemanja pratio nemačkog cara Fridriha Barbarosu od Niša do Sofije blizu istočne granice i tu se ne pominje Pirot. Takođe, sinovi i biografi Stefana Nemanje navode gradove koje je on osvojio i razrušio te se i tu ne pominje Pirot. Istoričar Kosta Kostić ova ćutanja o Pirotu tumači time što je Pirot i ranije bio u ruševinama bez grčke odbrane te Stefan Nemanja nije imao šta ni osvojiti ni razrušiti.[7]

U drugoj polovini 14. veka Pirot se javlja kao važan strategijski centar kneza Lazara. Turci su počeli upadati u srpska mesta posle 1382. godine i Pirot je već u tom periodu bio okupiran. Knežev vojvoda Dimitrije Vojihnović je zauzeo grad Pirot zajedno sa Ježevičkom klisurom i to je bila istočna kapija države. Sultan Murat je ponovo zauzeo Pirot bez teškoća.

Srpsko carstvo 1360. godine

Knez Lazar je u pomoć Vojihnoviću poslao 15 000 vojnika sa Vukom Brankovićem te je srpska vojska oterala Turke 1388. godine. Tako je povraćena istočna granica države.[8] Kako je Lazar očekivao 1389. godine Turke sa istočne strane, utvrđivao je gradove Niš i Pirot. Pred kosovsku bitku, pirotske vojnike je predvodio Dimitrije Vojihnović, šurak despota Uglješe.[9] Pirotska vojska sa Vojihnovićem je zauzimala desno krilo srpske vojske.[10]

Despot Stefan Lazarević je zadržao Pirot posle kosovskog boja ali ga je možda i izgubio za vreme čestih turskih upada u Srbiju u periodu 1402—1413. godine jer su, po ugovoru sa sultanom Muhamedom, vraćeni svi krajevi blizu Sofije sa Znepoljem i Trnom. Konstantin Filosof, biograf despota, zapisao je: Car Musulman izađe na Temsko i osvoji ga s vojskom (utvrđenje u selu Temska).

Pirot je ponovo pao u turske ruke oko 1427. godine kada je sultan Murat počeo prodirati u Srbiju. Oko 1433. godine, prolazeći kroz Pirot, Francuz Bertrandon de la Brokijer beleži: Varoš nije ograđena, ali ima gradić na jednom kraju, opasan s jedne strane rekom, a s druge strane velikom barom. Mesto je to malo, uz jedan breg sa severne mu strane. Ako je tačna ova beleška, po Kostiću, je Pirot činilo samo naselje Pazar koje je opisano i ono je kasnije bilo razrušeno i spaljeno.[11]

Godine 1433. je Pirot bio oslobođen i po Segedinskom sporazumu iz 1444. godine je despot Đurađ dobio granice sve do Sofije.[12] U godinama 1454—1455. je Pirot pao u ruke Turaka još jednom.

Od 1455. do 1877. je Pirot bio pod turskom vlašću.

Pirot u beleškama[uredi | uredi izvor]

  • Putopisac Stevan Gerlah koji je prošao kroz Pirot 1578. godine je zapisao da je u Pirotu stolovao Miloš Obilić.[13]
  • Turski geograf Evlija Čelebija je zabeležio da je pirotski gradić podigao „kralj—despot”.[14]
  • Jakov fon Becek (1564): Izvan varoši uzdiže se tvrđavica na steni, koju optiču dve male rečice; nedaleko od ove tvrđavice uzdiže se kamenito brdo, na čijem podnožju iz pećine izbija velikom šumom lepa bistra voda.[15]
  • S Švajger (1577): Lep, stari gradić ima 5 jakih kula a gore na brdu vide se mnoge stare zidine; stanovnici pričaju da su Turci donji gradić podigli radi svoje odbrane, jer gornji gradić ne mogahu osvojiti.[16]
  • Sveštenik Stevan Gerlah (1578) : Pirot je lepa i velika varošica sa dosta dobrim kućama; u njemu stanuje 140 spahija, koji idu u vojsku samo kad ih begler-beg Rumelije pozove; malo ima hrišćanskog stanovništva i ono nema svoje bogomolje; od tvrđave stoje samo 4 visoke jake kule i platno; Pirot pripada Sinan-paši u Carigradu.[17]

Pirot u 17. veku se nije razlikovao umnogome od Pirota u 16. veku. Putopisac francuskog poslanika De Hea beležio je o gradu: 21. juna 1621. godine mi siđosmo sa planine pokrivene šumom, na koju se bejasmo dan ranije popeli i na podnožju koje je velika i i vrlo plodna ravnica koja nosi ime gradića zvanog Pirot na slovenskom a na turskom Cherquivi; tu u jednoj livadi duž potoka mi ručasmo.[18] U istom veku, Čelebija je zapisao da je Pirot poveća varošica ali da je pri kraju veka stradao. Austrijska vojska je ušla u Pirot 1689. godine i general Pikolomini raportirao je caru da je našao gradić u dobrom stanju a za varoš je rekao da je bila lepa i po turskom načinu zidana i bogata ali da ju je našao razorenu i neke delove u plamenu.[19]

Pirot za vreme Turaka[uredi | uredi izvor]

Austrijska vojska je još jednom ušla u Pirot za vreme vojne, 1737. godine. Vojska je u gradu postavila oko 60 vojnika međutim ubrzo je Turska potisnula vojnike i ponovo zauzela grad. Pritom su popalili 140 sela u pirotskom okrugu. U istim godinama je stradao i Temački manastir.[20]

Za vreme turske vladavine, Pirot je spadao u niški pašaluk. Turci su Pirot zvali Šar ili Šer-ćoj što je u prevodu gradsko, varoško selo.

Pirot za vreme Prvog srpskog ustanka[uredi | uredi izvor]

Turske vlasti su za vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka činile sve da spreče širenje, naročito oko Niša i Pirota. Dana 5. aprila 1805. je objavljena vest da su se Piroćanci digli protiv Turaka a ustanak preti da se raširi.[21] Beleži se kako su se ustanici iz Pirota sukobili sa Turcima i izašli kao pobednici sredinom aprila iste godine a krajem aprila se narod niškog i pirotskog kraja podigao na još jedan ustanak u sporazumu sa ustanicima iz Beogradskog pašaluka.[22]

Ustanak Piroćanaca prevazilazio je važnost lokalnog značaja pa je Hafiz-paša srpske starešine pobio a sela opljačkao.[23] Iste godine, 1805. su Turci obesili o jednu vrbu u naselju Tijabara sedam popova jer su ih optužili da održavaju veze sa ostatkom Srbije i da pripremaju ustanak u okrugu.[24]

Piroćanci ipak nisu direktno učestvovali u borbama u glavnim frontovima srpsko-turskog ratovanja ali su imali akciju u Gurgusovačkom kraju i bili su predvođeni braćom Marinkom i Mitom Petrovićem koji su bili rođeni u Pirotu.[25] Braća su, zbog zasluga u ratu, nosili titulu vojvoda srpske ustaničke vojske a takođe su i učestvovali u radu Skupštine starešina oslobođene Srbije.[26] Marinko Petrović je bio jedan od najvažnijih predstavnika oslobodilačke borbe i zbog toga je Visoka porta tražila njegovo izručenje od austrijskih vlasti 1813. godine.[27]

Godine 1806. je Ibrahim-paša pošao na Deligrad a Karađorđe je naredio Miti, Marinku i Ranči Piroćancu da zajedno sa Hajduk Veljkom napadaju Turke u pirotskoj nahiji a zatim da se povuku i krenu ka Deligradu i Aleksincu.[25]

Bitka na Čegru

Bitka na Čegru je imala veliki značaj za oslobođenje hrišćana Niša i krajeva oko Niša, uključujući i Pirot. Iz Niša je preko Pirota turska vojska bežala u Bugarsku a manji deo preko Leskovca i Vranja.

Novembra 1809. godine je Milisav Đorđević postao novi starešina banjske, crnorečke, svrljiške i pirotske nahije. Dobio je uputstva od Karađorđa 10. novembra gde je pisalo: Vi se sad jeste prinuždeni u turske ruke ali vi tamo uređujete sa Turcima i podanstvo podaite njima za vreme a na proleće kako vi dođe zapovest svi budite gotovi na Turke udariti s nama.[28] Piroćanci su preko sveštenih lica održavali veze sa ostatkom Srbije i Karađorđem. Pokloni manastirima su bili značajna prilika da se sazna o događajima sa one strane ratišta.

Pirotski kraj je najviše uzimao učešća u Prvom srpskom ustanku preko emigracija u oslobođene delove Srbije. Posle neuspelih pregovora sa turskim vlastima, silna turska vojska je prošla kroz Pirot i srednje Ponišavlje.[29]

Nakon sloma Ustanka, turska specijalna pokretna poterna odeljenja za istrebljavanje hajduka i sakupljanje prikrivenog oružja, posebno u Gornjem Ponišavlju i oko Stare planine je služilo za likvidaciju najuglednijih ljudi u narodu.

Period 1815—1830[uredi | uredi izvor]

Normalan život Piroćanaca posle Prvog srpskog ustanka je bio potpuno potisnut iz straha od progona.

Pirotski kraj nije učestvovao u Drugom srpskom ustanku jer se nije širio van Smederevskog sandžaka.

U Pirotu je postojala tajna revolucionarna organizacija verovatno pre 1820. godine.[30] Prema arhivi manastira Hilandar i pismima iz 1816. godine, Piroćanci su pisali manastiru i obaveštavali o događajima u periodu turske vlasti.[31] Prvo pismo je od čorbadžija iz 1816. godine gde se navodi da je pirotski protosinđel Danilo koga su Turci osudili na izgnanstvo, očajan i da mu treba pomoć. Oni su želeli da mu se dopusti da ide u manastir Vatoped gde bi pomagao u dizanju grčkog ustanka protiv Turaka. Drugo pismo je iz iste godine, poslato maja meseca i pisao ga je Ignjatije iz Pirota i poslao sa sve poklonima.[32]

Položaj pirotskih varošana je bio neizvestan jer su se plašili prisustva velikog broja turskih vojnika i kuluka.[33]

Pirotska buna[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Pirotska buna

Pirotska buna je bila oružani otpor naroda zbog globe i turskog zuluma,[34] a naročito zbog povećanog kuluka. Često smenjivanje turske vlasti u Pirotu je dovelo do neretke eksploatacije i nekontrolisanog zuluma. Seljaci su za svoje proizvode prilikom dolaska na gradsko tržište plaćali specijalne trošarine, takse, mostarine ili skelarine. To je rezultiralo fizičkim iscrpljenjem i kasnije iseljavanjem pirotskog življa iz grada.[35] Kada je za pirotskog ajana postavljen izvesni Mahmud kapidžibaša, on je zajedno sa vladikom Nišavske eparhije Jeronimom, terorisao narod kulucima i globama.[34] Pirotska buna je imala dve faze: prva je počela zulumima i velikom emigracijom u ostale delove Srbije 1835. godine a druga je obeležena sukobima.

Početkom septembra totalno je ugašena pirotska buna. Tada je došla i vezirska bujuruldija u Pirot. Mnogi kmetovi su u to vreme pušteni iz zatvora.

Drugi srpsko—turski rat i oslobođenje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Oslobođenje Pirota od Turaka
Spomenik poginulima u drugom srpsko-turskom ratu u Pirotu

Operacije glavnih snaga srpske vojske su počele sa akcijama 14. decembra 1877. godine a glavni udar je bio u pravcu Pirota.[36] Moravski korps nastupao je ka jugu radi blokade Niša a Timočki i Šumadijski prema istoku radi kasnijeg napada na Belu Palanku i Pirot. Kako se očekivao protivnapad Turaka, iskopani su rovovi kod sela Osmakovo. Turci su izgubili dosta ljudi kod Babine Glave i postavili su još više vojnika na tom prevoju, ali su ih Knjaževčani zaustavili i otvorili vatru na njih pa su pobegli. Na taj način je bio otvoren put srpskoj vojsci prema Pirotu.

Koncentracija srpske vojske za napad na Pirot je završena 25. decembra u sledećem rasporedu:[37]

  • levokrilna kolona — 4 bataljona kragujevačke brigade, jedan eskadron konjice, brdska baterija i šesta teška baterija pod komandom pukovnika Svetozara Hadžića — zadatak da napadne tursko levo krilo;
  • sredinu udarne snage sačinjavali su: tri rudnička i prvi kragujevački bataljon i treća teška pirotska divizija pod komandom majora Radomira Putnika sa zadatkom da napadnu tursku vojsku na Nišoru;
  • desnokrilna kolona — 2 bataljona beogradske divizije pod komandom potpukovnika Jovana Popovića, dobila je zadatak da dejstvuje na levi turski blok;
  • u pozadini na Ravlju, ostavljena je dvanaesta timočka baterija sa zadatkom da dejstvuje na levi turski blok;
  • na krajnjem desnom krilu, Kumanovskom visu — prva baterija i kragujevačke brigade s jednom teškom baterijom II šumadijskog puka i njegove artiljerije na Budinom Delu;
  • u selu Temska u rezervi je ostavljen bataljon beogradske divizije.

Napad na tursku vojsku ispred Pirota je započeo 24. decembra u podne na levom krilu. Napadu je prethodila jaka artiljerijska priprema sa mesta Igrište i sa visova iznad sela Sopot. Toga dana borba nije završena već 27. decembra. Borba je počela na desnom krilu Timočkog korpusa 27. decembra u pola osam ujutru a potom se razvila na čitavom frontu. Trubači su zasvirali juriš na celoj teritoriji i trupe desne kolone krenule su u napad, ali su se Turci brzo pribrali i odbili ovaj napad. Te večeri je počeo i sneg da pada pa nastupanja nisu bila moguća. Sutradan se nastavilo sa borbom te je timočki korpus dobio zadatak da južnom padinom Belave produži nastupanje prema Pirotu a da šumadijski korpus ojača desno krilo nastupajući prema Budinom delu kako bi iznenadili Turke. Turci su međutim, u noći između 27. i 28. decembra napustili sva utvrđenja a u svanuće i Pirot, pošto su prethodno zapalili skladište ubojnog materijala. Snažna eksplozija je označila kraj osmanske vladavine u Pirotu.[38]

Radomir Putnik je pisao o ovom događaju: Šesnaestog pred zoru Turci napustiše svu liniju prema našoj vojsci. Trupe sa centra, koje su u to vreme otpočele demonstraciju protiv Nišora, nađoše tursku poziciju praznu i na njoj dosta oružja, municije, šatora i ostalih potreba. Toga dana prepodne sve trupe šumadijskog i timočkog kora uđoše u Pirot praćene blagoslovom Pirotlija.[39]

Srbija 1878. godine

Pirot je posle oslobođenja i nakon Berlinskog kongresa i zvanično ušao pod teritoriju Srbije.

Pirot za vreme srpsko—bugarskog rata[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka za Pirot (1885)
Nakon poraza srpske vojske kod Slivnice 7. novembra 1885, Bugari osvajaju Pirot i napreduju prema Nišu

Kako bi se postiglo ostvarenje političkih ciljeva ovog rata, bilo je potrebno prikupljanje podataka o vojnoj strategiji bugarske vojske i to je u pirotskom kraju trebalo da se sprovodi preko okružnog načelnika Todora Popovića.[40] Pomagali su mu carinici, sveštenici, seljaci i nekoliko ljudi srpske emigracije iz trnske i brezničke kaze: Ivan Pejčović, Miladin Mančević, Aranđel Stojanović.[41][42] Slične akcije su bile organizovane za korist Bugara i to od strane Simeona Hristova, Koce Gligorova i Nešova kao i drugih koji su se deklarisali kao bugarski državljani posle Berlinskog kongresa.[43]

Tadašnji ministar inostranih dela Dimitrije Marinković je izdao naredbu okružnim načelnicima istočne Srbije da treba da izvrše pripreme za srpsku agitaciju među pograničnim stanovništvom u Bugarskoj. Popović je tako i uradio. Garašanin je napisao Popoviću 1885. godine sledeće pismo: Kažite Aranđelu Stanojeviću u me moje da imate nalog da ako proizvede u Trnskom srezu bunu i pokret naroda u korist ujedinjenja sa Srbijom daće mu se vrlo bogata nagrada.[44] Popović je smatrao da treba da javi predsedniku vlade Garašaninu da zbog prisustva bugarske civilne vlasti na granici nije očekivao mnogo pokreta u korist Srbije „sve dok turske trupe ne počnu paliti po Bugarskoj a tad nadati se da će se bez toga tražiti naše zakrilje”.[45]

Krajem godine je pojačana bugarska straža a seljacima je rečeno da će biti pucano na njih ako pokušaju da pređu granicu dok su putnici iz Sofije skidani do gole kože u Caribrodu i upućivani peške preko granice.

U toku rata se 17. novembra razvila borba oko Pirota gde je srpska strana izgubila 1 250 a bugarska 1 100 ljudi. Srbija nije uspela da povrati Pirot.[46] Posle borbe su Bugari oko Pirota imali oko 50 000 vojnika a Srbija 15 000. Dan kasnije je došlo do austrijskog posredovanja kod bugarskog kneza sa zahtevom da se odmah povinuje želji velikih sila i potpiše primirje. Grof Kevenhiler je smesta otišao u bugarski glavni stan u Pirotu i rekao knezu Aleksandru Batenbergu da će austrijska vojska ući u rat da pomogne Srbiji ako rat ne bude prekinut. Ovo je imalo dejstva te je prihvaćeno primirje.[47] Za tih mesec dana koliko su bili u Pirotu, Bugari su pljačkali kafane, spalili Mustaf-agin konak, dom Aranđela Stanojevića i opljačkali dom Janka Senkijevića.[48] Ljubomir Miljković je napisao u svojim beleškama: Za Pirot vele da je mnogo porušen i da je opljačkan kraj gde žive Srbi a bugarski kraj je ostao čitav. Zvono sa crkve, uzeo je knez Aleksandar za spomen na prvi rat koji je tim zvonom oglašen, kako on zvanično veli. Sami Bugari varošani pljačkali su po srpskim kućama. Ove sad iseljavaju u unutrašnjost koji su zaostali, ali veći deo od njih prešao je s neprijateljskom vojskom na bugarsku zemlju. U varoš je ušlo 100 žandarma 15. decembra tačno u 12 sahata u podne s načelnikom okruga pirotskog Todorom Popovićem, vojnim komesarom Vrhovne komande potpukovnikom M. Magdalenićem, jednim žandarskim majorom i dr. M. Mrkšićem. Na ulasku u varoš kod Gradića dočekao ih je jedan bugarski oficir koji im je predao varoš.[49]

Borba Bugara i Piroćanaca (crtež iz 1885.)

Pirot u Balkanskim ratovima[uredi | uredi izvor]

Mobilizacija 3. pešadijskog puka Piroćanaca, nazvanog „Leteći” i „Gvozdeni” zbog brzine prelaženja položaja je brzo otpočela a narod je pozdravljao vojnike.[50][51] O mobilizaciji je pisao Viden Tošić: Zborno mesto bilo je kod kasarne, a odavde smo krenuli u Barje, gde smo ostali dva dana. Trećeg dana smo krenuli na granicu gde smo stigli 13. oktobra i kod Merdarske karaule razapeli smo šatore i ostali sve do objave rata 16. oktobra 1912. godine.[52] Tokom mobilizacije u ratu došlo je do malih sukoba blizu granice a jedan takav sukob je rezultirao borbom 6. oktobra 1912. godine kod sela Merdare gde su učestvovali Piroćanci u okviru 3. pešadijskog puka.[53]

Novembra meseca, kako se nije naišlo na otpor kod neprijatelja, Moravska divizija je oslobodila Tetovo i Gostivar. Razvoj operacija je odneo Piroćance prema Bitolju i Prilepu gde se povukla razbijena turska Vardarska armija. Sledeća destinacija puka je bilo Bakarno guvno.[54] U Bitoljskoj bici, puk 3 je morao da izvrši noćni napad gde su vremenske prilike bile jako nepovoljne. Turska vojska se branila kod Bitolja i pokušali su 17. i 18. novembra sa oko 20 000 hiljada ljudi da zauzmu teritoriju ali su im napadi odbijeni. Komandant četvrtog bataljona Popović Lazar je napisao: Održali smo sve naše pozicije nad Bitoljem a 6. novembra prvi put smo ušli u naš lepi Bitolj. Tako je Oblakovski vis ostao najveća kosturnica Piroćanaca I i II poziva izginulih za oslobođenje Bitolja.[55]

Objave Drugog balkanskog rata nije ni bilo a Bugari su već otpočeli napade 30. juna preko Bregalnice i Zletovske reke.[56] Treći puk Piroćanaca je učestvovao u odbrani Ježevog polja i u napadu na Bankov čukar. Bataljoni trećeg puka su zauzeli Vakuf i Orlov kamen.

Po naređenju Stepe Stepanovića, počele su operacije oko Balta Berilovca kako Bugari ne bi prodrli do dela Pirot—Knjaževac. U tom delu Srbije se najžešća bitka vodila oko sela Jalovik Izvor gde je poginuo bugarski potporučnik Kiril Ljubenov i gde se i borio pirotski puk.

Pirot u Prvom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Oslobođenje Pirota u Prvom svetskom ratu

U toku rata su Bugari odneli mnoge kulturne vrednosti iz pirotskog kraja: ikonu Diptih iz Poganovskog manastira koju je u 14. veku poklonila ćerka Konstantina Dejanovića.[57] Bugari su zatvarali srpske škole, zabranjivali bogosluženja na srpskom jeziku i uveli bugarski kao službeni jezik. Ubijali su se lokalni viđeniji meštani i sveštenici. Milije Jončić je zabeležio: Na mestu Jankova padina, iza Golemog kamena, vojnici se postrojiše i počeše da nas puškaraju u leđa. Nastade jaukanje i smrtni krici nesrećnika. Ja počeh bežati uzbrdo. Oko šest sati videh vojnika sa oficirom, donesoše kante sa gasom, poliše nesretnike, sveštenike i upališe ih a dalje od mene spazih kako sa brega svlače mrtvog Zariju pa i njega metnuše na lomaču.[58] Bugarski teror je naterao ratno sposobno stanovništvo u izbeglištvo pa su se mnogi seljaci pridruživali ustanicima niškog i aleksinačkog sreza.

Kako je Bugarska upala u ekonomsku krizu 1915. godine i žetva nije išla kako treba, okupirani delovi Srbije su bili važan izbor za snabdevanje hranom. Prilikom ekonomske eksploatacije pirotskog okruga, ljudi su naterani na kuluk, veće poreze a bilo je i prikupljanje rekvizicije. U jednom takvom prikupljanju rekvizicije u selu Temska, Stojan Veličkov je „tukao sirotinju i gonio nemilosrdno”, tražeći od seljaka da nose na leđima stočnu hranu od jednog sela do drugog.[59]

U naređenju komandanata savezničkih snaga od 28. septembra je stojalo da druga faza oslobođenja Srbije treba da odvede na front Niš—Sofija—Plovdiv. Na zahtev generala D'Eperea, konjička brigada generala Žuina Gambete prešla je kod Velesa na desnu obalu Vardara i preko planine Golešnice krenula u prodor ka Skoplju. U noći 28. septembra su se konjanici okupili na izlazu iz masiva na nekoliko kilometara od Skoplja, bez gubitaka i incidenata dok neprijatelj nije imao pojma o tome.[60]

Kada je bugarska vojska napustila Pirot 27. septembra 1918. godine, građani su osnovali Narodnu odbranu koja je bila uspostavljena srpska vlast a i organizovali su odbor za doček oslobodilaca. Na dan oslobođenja 30. septembra, Pirot je bio svečano ukrašen i pirotski ćilimi su prekrivali glavnu ulicu s jednog kraja na drugi. Oslobodioci su ušli u grad i bili obasipani cvećem.[61]

Pirot u Drugom svetskom ratu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Oslobođenje Pirota u Drugom svetskom ratu
Okupaciona podela Jugoslavije, 1941. godine

Za vreme rata, 8. aprila 1941. Pirot su okupirali Nemci.[62] Nastupila je brza kapitulacija kraljevske jugoslovenske vojske a zatim je došla bugarska vojska u Pirot koja je pod zaštitom Nemaca, u noći 29. aprila ušla u Pirot. Prijem među stanovništvom bio je hladan i neprijateljski a svega nekoliko porodica iz Dimitrovgradskog sreza (porodice Nedeljka Stojića, Alekse Popovića, Mite Denkovića i popa Arsena Delčeva) su istakle bugarske zastave. Pored ovakvog prijema, bugarski listovi su pisali o veličanstvenom dolasku bugarske vojske u Pirot.[63]

Ulaskom Nemaca u Pomoravlje i Makedoniju, probugarsko stanovništvo je počelo sa formiranjem nacionalnih komiteta za doček Bugara. Glavni komitet stvoren je u Skoplju sa ciljem da obezbedi priključenje Bugarskoj. Bugari nisu bili samo za Makedoniju zainteresovani, vranjski ili pirotski okrug, već je isticana pretenzija i na Pomoravlje sa gradovima Niš i Leskovac. Maja 1941. u Sofiji je osnovan Komitet za Pomoravlje na čijem čelu je bio general Georgi Hristov. Ovaj komitet se zalagao za duhovno prisajedinjenje svih Bugara koji su živeli u slivu Morave, koja je smatrana bugarskom rekom.[64]

Kada su Pirot i srez nišavski ušli u sastav bugarske države, smatrani su „novooslobođenim” oblastima bugarske teritorije. Prvi predsednik opštine Pirot pod bugarskom okupacijom je bio Dimitrije Mladenović Gaga. Ali je ubrzo sva vojna, civilna i politička vlast bila bugarska dok su sve položaje po opštinama zaposeli činovnici iz Bugarske.

Od februara 1944. pripadnici četničkog pokreta iz sastava Nišavskog četničkog korpusa su dejstvovali na prostoru Pirota i Babušnice. Na čelu Nišavskog korpusa bio je Aleksandar Vidanović Eugen ali ga je na to mesto zamenio kapetan II klase Dušan Petrović „Boroš”. U sastavu Nišavskog korpusa do tada se nalazilo šest brigada:[65] tri pirotske, lužnička, caribrodska i leteća brigada. Tokom leta 1944. četnici su nastavili borbu protiv partizanskih jedinica, razvijali živu propagandnu aktivnost na širenja ideja odluke kongresa regrutujući nove borce i snabdevajući se od svojih simpatizera. U svom trogodišnjem ratovanju, pripadnici Nišavskog korpusa nisu učestvovali u borbi protiv bugarske vojske i policije niti protiv pripadnika formacija Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Jedini bugarski policajac koji je bio žrtva u toku rata, nastradao je od strane četnika u selu Gnjilan 1943. godine. To je urađeno kako bi se prema stanovništvu izvršila odmazda od strane Bugara jer su četnici smatrali da je selo Gnjilane uporište partizanskog pokreta.[66]

Jula 1944. iz Crne Trave u pirotski kraj došao je Jovan Cekić koji je bio član okružnog komiteta KPJ stigao je u selo Petrovac.[67] Partizanske jedinice u Petrovcu posedovale su radio stanicu kojom su se pratile najnovije vesti o događanjima na frontu, naročito iz Bugarske. Neposredno pred oslobođenje Pirota, u selo Vojnegovac došao je jedan Bugarin u civilu i ponudio predaju bugarske kasarne i mosta u selu Sukovo. Hteli su da partizani unište most kako bi se sprečilo povlačenje Nemaca iz Bugarske. Ovakav razvoj događaja izazvao je sumnju među partizanima. Posle ovih pregovora Bugarin je došao još jednom ali su ga ovom prilikom partizani svezali pod navodnom sumnjom da je on bugarski agent. Posle kratkog vremena Bugarin je priznao da su pregovori bili smišljena akcija kako bi se likvidirao istaknuti partizanski vođa za koga su čuli da je boravio u pirotskom kraju. Ispostavilo se da je zarobljeni Bugarin u stvari bugarski policajac koji je bio odgovoran za više zločina protiv lokalnog stanovništva. On je predat okupljenom narodu koji ga je linčovao zbog zločina.[68]

Iz Pirota je stigla vest da vlada pometnja među Bugarima, da su bugarski policajci bežali i bacali oružje, a da je to posledica napete situacije u Bugarskoj.[69] Na postojeću telefonsku mrežu koja je prolazila blizu Petrovca, priključen je poljski telefon i preko njega je pozvana bugarska komanda u Pirotu. Bugari su hteli da pregovaraju i preko telefona su tražili da Jovan Cekić dođe u Pirot. Bugari su pozvani da njihova delegacija dođe u blizinu sela Petrovac i da se pregovori vode na partizanskoj teritoriji. Partizanima nije odgovaralo da umesto Bugara u grad dođu Nemci, dok su Bugari želeli da što pre napuste Pirot.[70] Po ovlašćenju generala Popova iz Pirota, 6. septembra 1944. kolima je u Petrovac došla jedna delegacija u čijem sastavu su bili jedan pukovnik, potpukovnik i major. Posle kratkih pregovora odlučeno je da se Bugari povuku iz Pirota. Do dolaska partizana bugarske jedinice su držale front. Ubrzo je u Pirot stigao jedan deo Nišavskog odreda za održavanje reda. Ovim događajima završeno je oslobođenje Pirota i otpočelo formiranje narodne vlasti.

Kultura u Pirotu[uredi | uredi izvor]

Već 1919. godine izvršene su popravke na oštećenim školskim zgradama što je omogućilo učenicima da se vrate u svoje učionice. U toku iste godine sa radom je među prvima počela Gimnazija ali samo za učenike prvog i drugog razreda. Tada su i počele sa radom đačke organizacije: Iskra, Kola trezvene mladeži Smilje i kovilje, podružnice aero-kluba Naša krila i podružnice ferijalnog saveza.[71] Otvaranje Gimnazije imalo je veliki značaj za kulturni život Pirota, jer je Škola već imala status građanskog elitizma u Pirotu. Njena uloga kao jednog od važnijih mesta u kulturi Pirota još više se naglašava nakon izgradnje Sokolane 1921. godine (fiskulturna sala u Gimnaziji). Sokolana je pored svoje osnovne namene, za potrebe škole i Sokolskog društva, postala i domaćin mnogobrojnih kulturnih i đačkih priredbi što je značajno uticalo na kvalitet javnog života Pirota.[72] Treba još dodati da je kulturno-prosvetni temelj međuratnog Pirota postao još čvršći osnivanjem Učiteljske škole koja je počela sa radom 1925. godine. Kulturni preporod u Pirotu je počeo sa obnavljanjem školskih objekata.

Prvi elementarni uslovi za ozbiljnije bavljenje kulturom u Pirotu počeli su da se stvaraju nakon 1920. godine kada se obnavlja rad amaterskih društava i organizacija koje su i pre rata bile nosioci kulturnih dešavanja. Tada su kafane postale oličenje varoškog života, mesta gde su cirkulisali ljudi, informacije, a zajedno sa njima i pojavni oblici tadašnje kulture. Što se tiče međuratnog Pirota, već u prvoj polovini dvadesetih godina prošlog veka život pirotskih kafana postaje sadržinski sve bogatiji pa time dolazi i do podele na one koje su nudile klasičnu kafansku atmosferu i one koje su određenim danima priređivale večernje zabave vrlo šarolikog karaktera. Čini se, da je tih godina najveći broj posetilaca privlačila tijabarska kafana Pariz gde je svakog četvrtka i subote nastupao tamburaški orkestar, a u međuvremenu je radila škola igranja za devojke i mladiće.[73] Među sedamdesetak kafana koliko ih je radilo u Pirotu toga doba, krajem dvadesetih godina su se izdvojile kafane Nacional, Esnaf, Knjaževac i Makedonija koje bi se na osnovu današnjih parametara mogle nazvati elitnim.

Kao jedno od prvih amaterskih društava u Pirotu, Momčilo je počelo sa radom aprila 1888. godine, na inicijativu krojačkog radnika Đoke Popovića. Osnovano sa ciljem da neguje srpske i slovenske pesme, ovo društvo je u početku okupljalo zanatlije i trgovce. Vreme afirmacije i uspona družine Momčilo počinje sa dolaskom češkog muzičara Karla Maćejke na mesto horovođe 1890. godine. Karlo Maćejka je uspeo da za nepune dve decenije oformi četvoroglasni hor. Da se o Pevačkom društvu Momčilo čulo širom tadašnje države najbolje govori podatak da je ono bilo među retkima koji su imali čast da učestvuju u svečanoj ceremoniji krunisanja kralja Petra Karađorđevića u Beogradu 1904. godine. Za izuzetne zasluge na polju umetnosti i kulture družina Momčilo je od strane dinastije Karađorđević odlikovana Ordenom Svetog Save petog stepena. Bogatstvo kulturnog života međuratnog Pirota nije bilo uslovljeno samo radom pomenuta dva pevačka društva, jer je muzička scena tog vremena imala još jednog aktera, a to je Muslimansko pevačko društvo Bratstvo koje je ostalo upamćeno kao Cigansko pevačko društvo.[74]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Izveštaj pirotske Gimnazije 1907/1908
  2. ^ Prosvetni glasnik 1901.
  3. ^ „Skupština Srbije:Pirot postao grad!”. Pirot vesti. 29. 2. 2016. Pristupljeno 14. 4. 2020. 
  4. ^ Kostić, Kosta (1973). Istorija Pirota. Pirot: Muzej Ponišavlja. str. 12. 
  5. ^ Jireček, Jozef (1877). Die Heerstraße von Belgrad nach Konstantinopel. Prag. str. 90. 
  6. ^ Ad Turribus u Tabula Peutingeriana
  7. ^ Kostić, Kosta (1973). Istorija Pirota. Pirot: Muzej Ponišavlja. str. 13. 
  8. ^ Mišković, Jovan (1889). Kosovska bitka, knj. Ratnik XX. str. 492-493. 
  9. ^ Stojković, Sreta (1908). Lazarica. str. 147. 
  10. ^ Ratnik za 1889. g. knj. XX
  11. ^ Kostić, Kosta (1973). Istorija Pirota. Pirot: Muzej Ponišavlja. str. 15. 
  12. ^ Mijatović, Čedomir (1907). Despot Đurađ I. str. 383. 
  13. ^ Rad, XVI, 49
  14. ^ Glasnik, V 25, 29
  15. ^ Rad, LXXXIV, 88-90
  16. ^ Rad, SXVI, 49-50
  17. ^ Rad, C, 123
  18. ^ Starine, XXII, 97, 177
  19. ^ Godišnjica, VI, 149
  20. ^ Izveštaj pirotske gimnazije. Pirot. 1904—1905. str. 11. 
  21. ^ Ivić, Aleksa (1936). Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, knj. 2. Beograd. str. dok. 67. 
  22. ^ Đorđević, Miroslav (1967). Oslobodilački rat srpskih ustanika 1804—1806. str. 185. 
  23. ^ Vukićević, Milenko (1988). Karađorđe, knj. 2. Beograd. str. 244-245. 
  24. ^ Vladimir, Nikolić (1934). Iz života naše crkve pod Turcima. str. 3. 
  25. ^ a b Perović, Radoslav (1980). Prilozi za istoriju Prvog srpskog ustanka. str. 55-56. 
  26. ^ Delovodni protokol Kar-Đorđa Petrovića. Beograd. 1848. str. 682. 
  27. ^ Ivić, Aleksa (1917). Između Prvog i Drugog srpskog ustanka. Zagreb. str. 57. 
  28. ^ Petrović, Sreten (1955). Ponišavlje i susedni krajevi. str. 12. 
  29. ^ Petrović, Sreten (1955). Ponišavlje i susedni krajevi. str. 16. 
  30. ^ Gavrilović, Mihailo (1908). Miloš Obrenović. str. 12. 
  31. ^ Andrejević, Borislav (1979). Dva izvora o Pirotu iz Hilandara s početkom 19. vek, značajna za revolucionarne i ekonomske odnose u vreme Turaka, P3. Pirot. str. 279. 
  32. ^ Leskovački zbornik 1975, str. 279
  33. ^ Petrović, Sreten (1996). Istorija Pirota. str. 31. 
  34. ^ a b M.Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd, 1884
  35. ^ Tihomir Đorđević, Iz Srbije kneza Miloša, Stanovništvo, naselja, Beograd, 1924
  36. ^ Rat Srbije sa Turskom za oslobođenje i nezavisnost 1877—1878. godine sa dve karte. Beograd: Izdanje Operativnog odeljenja Vrhovne Komande. 1879. str. 14-15. 
  37. ^ Srpske novine, br. 271, 14. decembar 1877; Rat Srbije, 22 s.
  38. ^ Ilija Nikolić, Pirot i srez nišavski, knjiga prva, Pirot, 1981, 226 s.
  39. ^ Vladan Đorđević, Srpsko-turski rat, Uspomene i beleške 1876—1878, knjiga druga, Preko granice, 1907, 114 s.
  40. ^ Đorđević, Vladan (1885). Istorija srpsko-bugarskog rata, klj. 1. str. 183. 
  41. ^ Vladimir, Stojančević (1979). Srpska uprava u Brezniku i Graovu 1877/78. str. 345-350. 
  42. ^ Vladimir, Stojančević (1979). Kodžabaša. str. 193-217. 
  43. ^ Stojančević, Vladimir (1986). Srbija i Bugarska od Sanstefanskog mira do Berlinskog kongresa. Beograd. str. 97. 
  44. ^ Popović, Todor (1973). Blede uspomene mog života (sredio Dušan Ćirić). str. 194. 
  45. ^ Popović, Todor (1973). Blede uspomene mog života (sredio Dušan Ćirić). str. 242. 
  46. ^ Jovanović, Slobodan (1926). Vlada Milana Obrenovića. str. 272-297. 
  47. ^ Vučković, Vojislav (1956). Diplomatska istorija srpsko-bugarskog rata. str. 51-55. 
  48. ^ Petrović, Sreten (1996). Istorija Pirota. str. 83. 
  49. ^ Nikolić, Ilija (1973). Beleške Ljubomira Miljkovića. Istorijski institut: Mešovita građa. str. 109. 
  50. ^ „Grad Pirot - Kratka istorija”. pirot.rs. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  51. ^ Zdravković, Dragiša (1924). Besmrtnici okruga pirotskog 1912—1920. str. 16-17. 
  52. ^ Lilić, Borislava (1994). Istorija Pirota i okoline 2. str. 473. 
  53. ^ Tomić, Jaša (1913). Rat na Kosovu i Staroj Srbiji. str. 48-54. 
  54. ^ Dnevnik naših pobeda, knj. 2. 1913. str. 124-132. 
  55. ^ Popović, Lazar (2014). Piroćanci u ratnim pričama. Zemun. str. 20. 
  56. ^ Ratković, Borislav (1972). Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912—1913. Beograd. str. 229. 
  57. ^ Hadži-Vasiljević, Jovan (1924). Caribrod i Bosiligrad. str. 39. 
  58. ^ Zdravković, Dragiša (1924). Besmrtnici okruga pirotskog 1912—1920. str. 28. 
  59. ^ Zbornik radova Srbija 1918 (1988). Ekonomska pljačka Srbije za vreme bugarske okupacije. str. 19-34. 
  60. ^ Živulović, Politika, 25. septembar 1988.
  61. ^ N. Živković, Kroz oslobođenu Srbiju, Pirotski zbornik 4, 1972
  62. ^ „Otpočeo napad nemačke 1. oklopne grupe (11. oklopne, 294. pešadijske i 4. brdske divizije) sa… | Arhiv Znaci”. znaci.net. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  63. ^ Dimitrije Kulić, Bugarska okupacija 1941—1944, tom I, Prosveta, Niš 1970, 33
  64. ^ Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918—1988, tom I, Nolit, Beograd 1988, 400—402
  65. ^ Đura Zlatković-Milić, Zla vremena, 321—322.
  66. ^ Đura Zlatković-Milić, Zla vremena, 336.
  67. ^ Rajović, Radošin (1970). Ko je ko u Jugoslaviji. Beograd: Hronometar. str. 144. 
  68. ^ Cekić, Jovan (1974). Oslobođenje grada Pirota i okoline. Pirot: Pirotski zbornik. str. 131-132. 
  69. ^ Jovan Cekić, Oslobođenje grada Pirota i okoline, Pirotski zbornik, br. 6, Pirot 1974, 131—132.
  70. ^ List Sloboda, 6. septembar 1946, br. 102, 2.
  71. ^ Nikolić, I. (1979) Pirotska Gimnazija 1879-1979, Pirot, str. 115.
  72. ^ Ćirić, B. (2006) Sokolski pokret i DTV Partizan-Pirot, Pirot,str. 31.
  73. ^ 0 Panajotović, T. G. (1982) Pirot kroz vekove, Pirot, str. 121.
  74. ^ Lazarevic, Davor (2014). „Pieces of the Pirot cultural mosaic between the two World Wars”. Kultura (na jeziku: engleski). str. 319—340. Pristupljeno 26. 3. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kostić, Kosta N. (1973). Istorija Pirota. Pirot: Muzej Ponišavlja, (Beograd : Naučno delo). Arhivirano iz originala 01. 11. 2020. g. Pristupljeno 10. 04. 2020.  COBISS.SR 517010583
  • Lilić, Borislava (1994). Istorija Pirota i okoline. Deo 1, Pirot u periodu turske vlasti : 1804-1878. Pirot: Hemikals, (Pirot : Grafika).  COBISS.SR 93117959 COBISS.SR 11150351 COBISS.RS 93117959
  • Lilić, Borislava (1994). Istorija Pirota i okoline. Deo 2, Pirot u sastavu srpske države : 1878-1918. godine. Pirot: Hemikals, (Pirot : Grafika).  COBISS.SR 93118215
  • Lilić, Borislava (1995). Iz prošlosti Pirota : ogledi i studije. Pirot: Hemikals, (Pirot : Grafika).  COBISS.SR 37274124
  • Rakić, Igor (2016). „Oslobođenje pirotskog kraja u Drugom svetskom ratu septembra 1944. godine”. Braničevski glasnik. Požarevac: Udruženje istoričara Braničeva i Timočke krajine, (Petrovac na Mlavi : Art print).  COBISS.SR 24316943

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Пирота&oldid=27720923”