Pređi na sadržaj

Kampanja Anbar (2003–2011)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kampanja Anbar
Deo Rat u Iraku

Američki marinci iz 3. bataljona (3/3) patroliraju kroz grad Haklanija, guernija El Anbar, u maju 2006.
Vreme20. mart 2003 – 7. decembar 2011.
Mesto
El Anbar
Ishod primirje
Sukobljene strane

 SAD

  • Višenacionalne snage Zapada

 Irak

 UK[1]

Irački pobunjenici

Spisak
Komandanti i vođe

 SAD

Spisak

 Irak

Spisak

Irački pobunjenici

Spisak
Jačina

Višenacionalne snage – Zapada
37,000 (najviši broj u februaru 2008)[2]

 Irak
47.000 vojska i policija Iraka (Septembar 2008)[2]		 Irački pobunjenici
Nepoznato[Note 1]
Žrtve i gubici
Sjedinjene Američke Države 1.335 ubijenih
8,205+ ranjenih[4][5]
Irak Nepoznato
Ujedinjeno Kraljevstvo 3 ranjenih[4]		 1,702+ ubijenih
405+ ranjenih
10,578+ zarobljenih (Februar 2005 – Februar 2006)[Note 2][6]

Irački civili: nepoznato

Ukupno Iračana (na svim stranama): ~8.800 ubijenih[7]

Kampanja Anbar se odnosi na vojne sukobe između oružanih snaga SAD, zajedno sa iračkim snagama bezbednosti, i sunitskim pobunjeicimaa u zapadnoj iračkoj guberniji El Anbar. Rat u Iraku je trajao od 2003. do 2011. godine, ali se većina borbi i kampanje protiv pobunjenika u Anbaru odvijala između aprila 2004. i septembra 2007. Iako su borbe u početku predstavljale teški gradski rat prvenstveno između pobunjenika i američkih marinaca, pobunjenici su se u kasnijim godinama fokusirali na napade američkih i iračkih snaga bezbednosti improvizovanim eksplozivnim napravama (IED), napade velikih razmera na borbene ispostave i bombaške napade automobila. U kampanji je ubijeno skoro 9.000 Iračana i 1.335 Amerikanaca, mnogi u dolini reke Eufrat i sunitskom trouglu oko gradova Faludža i Ramadi.[4]

El Anbar, jedina provincija u Iraku u kojoj su većina suniti, nije bila poprište mnogo borbi na početku invazije. Nakon pada Bagdada, okupirala ga je 82. vazdušno-desantna divizija američke vojske. Sukobi su počeli 28. aprila 2003. kada su američki vojnici tokom antiameričkih demonstracija ubili 17 Iračana u Faludži. Početkom 2004. američka vojska je prepustila komandu nad gubernatorom marincima. Do aprila 2004. godine, gubernija je bila poprište velikog ustanka. Do kraja 2004. dogodile su se intenzivne borbe i u Faludži i u Ramadiju, uključujući i Drugu bitku za Faludžu. Nasilje je eskaliralo tokom 2005. i 2006. dok su se dve strane borile da obezbede kontrolu dolinu reke Zapadni Eufrat. Za to vreme, Al Kaida u Iraku (AQI) je postala glavna sunitska pobunjenička grupa u provinciji i pretvorila je glavni grad provincije Ramadi u svoje uporište. Korpus marinaca je uradio obaveštajni izveštaj krajem 2006. u kojem je izjavio da će gubernija pasti ukoliko ne dođe do značajnijeg dodatnog angažovanja trupa.

U avgustu 2006, nekoliko plemena lociranih u Ramadiju koje je prevodio šeik Abdul Satar Abu Riša počelo je da formira ono što će na kraju postati grupa Buđenje Anbara, koja je kasnije dovelo do pobune plemena protiv AQI. Anbarsko buđenje je pomoglo da se vojno preokrene situacija protiv pobunjenika do 2007. Američke i iračke plemenske snage povratile su kontrolu nad Ramadijem početkom 2007. godine, kao i nad drugim gradovima kao što su Hit, Hadita i Rutba. Teže borbe su i dalje usledile tokom leta 2007. godine, posebno u ruralnoj zapadnoj dolini reke, uglavnom zbog blizine sirijse granice i ogromne mreže prirodnih ulaznih tačaka za ulazak stranih boraca u Irak, preko Sirije. U junu 2007. SAD su stavile u fokus istočni Anbar guvernorat i obezbedile gradove Faludža i Al Karma.

Borbe su uglavnom završene do septembra 2007, iako su američke snage zadržale učešće radi stabilizacije regiona i savetovanja Iračana, završno sa decembrok 2011. U čast proslave pobede, predsednik Džordž V. Buš doleteo je u Anbar u septembru 2007. da čestita šeiku Sataru i drugim vodećim plemenskim ličnostima. Snage AQI su ubile šeika Satara nekoliko dana kasnije. U septembru 2008. politička kontrola nad teritorijom je prebačena na Irak. Vojna kontrola je preneta u junu 2009, nakon povlačenja američkih borbenih snaga iz gradova. Marince je zamenila američka vojska u januaru 2010. Vojska je povukla svoje borbene jedinice do avgusta 2010. godine, ostavljajući samo savetodavne i jedinice za podršku. Poslednje američke snage napustile su pokrajinu 7. decembra 2011.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Ono što smo uradili u poslednjih šest meseci u Al Anbaru bilo je recept za nestabilnost.

— diplomata Kit Majns, novembar 2003.[8]
Mapa pokrajine (Governorate) Al Anbar iz 2004. godine, na kojoj je prikazana podela od strane američke vojske

Al Anbar je najveća i najzapadnija iračka gubernija. Sadrži 32 posto ukupne kopnene mase Iraka, 137.810 kilometara kvadratnih, što je nešto veće od čitave Grčke. Oblast je geografski izolovana od većine Iraka, ali joj se lako može pristupiti iz Saudijske Arabije, Jordana i Sirije. Reka Eufrat, jezero Habanija i veštački stvoreno jezero Kadisija su najznačajnije geografske tačke. Izvan oblasti Eufrata teren je pretežno pustinjski, obuhvatajući istočni deo sirijske pustinje. Temperature se kreću od najviše 115 °F (46 °C) u julu i avgustu pa do ispod 50 °F (10 °C) u periodu od novembra do marta. Gubernija nema značajne prirodne resurse. Stanovništvu je program socijalnih davanja vlade koju je vodila partija Bat značio za svakodnevno funkcionisanje, za šta je novac obezbeđivan na osnovu prihoda od prodaje nafte u drugim krajevima zemlje.[9]

Koaliciona privremena uprava (CPA) procenjuje da je oko 1,2 miliona Iračana živelo u Anbaru 2003. godine, od čega više od dve trećine u Faludži i Ramadiju.[10] U domenu verskog osećanja, 95 procenata stanovnika su se izjašnjavali kao suniti, od čega su mnogi bili iz plemena Dulaimi. Anbar je jedina iračka gubernija bez značajnog šizamskog ili kurdskog stanovništva. Oko 95 procenata stanovništva živi u krugu od 8 kilometara od reke Eufrata. U vreme invazije, Faludža je bila poznata kao verska enklava koja je neprijateljski raspoložena prema strancima, dok je Ramadi, glavni grad provincije, bio više sekularan. Van gradova, drevni plemenski sistem koji su vodili šeici imao je i dalje značajan uticaj.[11]

Fotografija iz vazduha urbanih područja oko Ramadija i reke Eufrat, gde je živela većina stanovništva gubernije Anbar[10]

Uslovi u Anbaru su posebno pogodovali podizanju ustanka, pobuni. Pokrajina je bila pretežno sunitska, manjinska verska grupa koja je izgubila moć i uticaj u Iraku posle pada vlasti Sadama Huseina. Sadam je takođe bio veoma popularan u pokrajini, više nego bilo gde u zemlji.[12] Mnogi stanovnici gubernije se nisu borili tokom invazije (što im je omogućilo da tvrde da nisu poraženi) i „i dalje su hteli da se ispucaju“, kako navodi novinar Tom Riks.[13] Služenje vojnog roka je bilo obavezno u Sadamovom Iraku, a oblast Amirijah sadržala je značajan deo iračke industrije oružja.[14][15] Neposredno nakon što je Sadam pao, pobunjenici i drugi su opljačkali mnoga od 96 poznatih lokacija gde je bila skladištena municijom, kao i lokalne oružarnice i zalihe oružja. Ovo oružje je korišćeno za naoružavanje pobunjenika u Anbaru i drugde.[14] Dok je samo mala manjina sunita u početku bili u pobuni, mnogi su ih podržavali ili tolerisali.[16] Delovi vlade i bivši Sadamovi zvaničnici u egzilu u Sirii su davali novac, utočište i slali su strane borce pobunjeničkim grupama. Budući vođa Al-Kaide u Iraku Abu Musab el Zarkavi proveo je deo 2002. godine u centralnom Iraku, uključujući i guberniju Anbar, pripremajući se za otpor.[17] U roku od nekoliko meseci od invazije, gubernija je postala utočište za sve borce protiv okupatora.[15]

2003.

[uredi | uredi izvor]

Invazija

[uredi | uredi izvor]

U Anbar je bilo relativno malo borbi tokom početne invazije na Irak, pošto je glavna američka ofanziva bila usmerena kroz šitske oblasti jugoistočnog Iraka, na potezu od Kuvajta do Bagdada. Jedna pešadijska divizija ila je planirala 2002. da obezbedi Anbar tokom invazije. Međutim, Pentagon je početkom 2003. odlučio da tretira pokrajinu „ekonomijom sile“ (engl. economy of force).[18] Prve koalicione snage koje su ušle u El Anbar bile su američke i australijske specijalne snage, koje su zauzele vitalne ciljeve kao što su vazdušna baza El Asad i brana Hadita tako sprečivši lansiranje projektila Skad na Izrael.[19][20] Iako je generalno bilo malo borbi, najznačajniji sukob se dogodio kada su delovi američkog 3. bataljona 75. rendžerskog puka zauzeli branu Hadita 31. marta 2003. Okruženi brojnim iračkim snagama, Rendžersi su držali branu osam dana. Tokom opsade uništili su dvadeset devet iračkih tenkova i ubili oko 300 do 400 iračkih vojnika. Tri rendžera su za akciju nagrađena Srebrnom zvezdom.[21][22] Pored toga, četiri druga rendžera su ubijena kada je njihov kontrolni punkt u blizini Hadite napao bombaš samoubica.[23]

Na kraju invazije, prosadamske snage u Anbaru – Partija Bas, Republikanska garda, Fedajin Sadam i Iračka obaveštajna služba – sačuvale su svoju infrastrukturu.[15] Sadam se početkom aprila sakrio u Ramadiju i Hitu.[24] Druge prosadamove snage uspele su da se prebace iz Anbara u Siriju sa novcem i oružjem, gde su postavile štab. Jezgro pobune u prvih nekoliko meseci formirano je od prosadamovih snaga u Anbaru i Siriji. Za razliku od pljačke širom Bagdada i drugih delova zemlje, basistički štabovi i kuće visokorangiranih sunitskih vođa bili su sačuvani tokom ratnih dejstava.[25] Šef iračkih kopnenih snaga u pokrajini, general Mohamed Jaravi, zvanično se predao elementima 3. pešadijske divizije u Ramadiju 15. aprila 2003.[26]

Početak pobune

[uredi | uredi izvor]

Ne borimo se za Sadama. Borimo se za svoju zemlju, za svoju čast, za islam. Ne radimo ovo za Sadama.

— student teologije u Faludži[27]

Ubrzo nakon pada Bagdada, američka vojska je pretvorila guberniju Anbar u jedan puk, 3. oklopni konjički puk (ACR). Sa samo nekoliko hiljada vojnika, ta snaga nije imala mnogo nade da će efikasno kontrolisati Anbar.[28]

Neposredni katalizator sukoba u oblasti Faludže bio je ono što su mnogi Iračani i strani novinari nazvali „masakrom“ u Faludži.[29][30] Uveče 28. aprila 2003, na rođendan Sadama Huseina, oko stotinu muškaraca, žena i dece organizovalo je antiameričke proteste ispred američke vojne ispostave u Faludži. Iračani su tvrdili da su bili nenaoružani,[31] dok su američke trupe rekle da su neki ljudi nosili i pucali iz AK-47. Vojnici 82. vazdušno-desantne koji su bili u školskoj ispostavi pucali su na gomilu, ubivši najmanje dvanaest, a ranivši još desetine.[32] Vojska se nikada nije izvinila za ubistva niti platila odštetu.[33] U nedeljama nakon toga, ranije proamerički gradonačelnik tog grada pozvao je Amerikance da napuste grad.[34]

CPA je 16. maja 2003. izdala Naredbu broj 1, kojom je ukinula partiju Bat i započela proces „debatifikacije“, a 23. maja 2003. izdala Naredbu broj 2, kojom je raspuštena iračka vojska i druge bezbednosne snage. usluge. Oba reda su dodatno suprotstavili sunitima iz Anbara.[35] Mnogi suniti su bili veoma ponosni na iračku vojsku i na raspuštanje vojske su tumačili kao čin prezira prema iračkom narodu.[33] Raspuštanje je takođe dovelo do toga stotine hiljada ljudi ostane bez posla, jer su mnogi bili pripadnici vojske ili partije.[36] Tri dana nakon proklemacije naredbe br. 2, major Metju Šram postao je prvi ubijeni Amerikanac od invazije na guberniju Anbar kada se njegov konvoj našao pod napadom raketnih granata (RPG) 26. maja u blizini Hadite.[4][37]

Jun–oktobar 2003

[uredi | uredi izvor]
Američki vojnici sa 115. četom vojne policije koja deluje u blizini Faludže u junu 2003. Ovi vojnici koriste Hamvi vozila bez oklopa.

Nakon raspuštanja iračke vojske, pobunjeničke aktivnosti su se povećale, posebno u Faludži. U početku su se oružane grupe otpora mogle okarakterisati ili kao sunitski nacionalisti koji su želeli da vrate Bas partiju na čelu sa Sadamom Huseinom na vlast, ili sa druge strane, kao borci protiv Sadama.[36] Prvi veliki vođa pobune u Anbaru bio je Khamis Sirhan al-Muhamad, regionalni predsjedavajući Bata za guberniju Karbala, koji je prvobitno bio na broju 54 na američkoj listi najtraženijih Iračana. Prema američkoj vojsci, Hamis je svoja sredstva i naređenja dobijao direktno od Sadama, koji je tada još uvek bio u bekstvu.[38][39][40]

U junu su američke snage izvele operaciju Desert Scorpion. Operacija ugalvnom nije ostvarila operativni cilj sloma rastuće pobune. Izolovani uspeh dogodio se u blizini Ravaha, gde su američki vojnici 12. juna okružili i ubili više od 70 boraca i zauzeli veliko skladište oružja.[41]

Generalno, američke snage su imale poteškoća da razlikuju iračke civile i pobunjenike, a civilne žrtve pretrpljene tokom čišćenja povećale su podršku pobunjenicima.[42] Bomba je 5. jula u Ramadiju ubila sedmoro ljudi na ceremoniji dodele diploma za prve policijske kadete obučene u Americi.[43] Šesnaestog jula su ubijeni Mohamed Nail Juraifi, provladin gradonačelnik Hadita, i njegov najmlađi sin.[44][45]

Američki vojnici sa 115. četom vojne policije pretresaju Iračane na kontrolnom punktu za vozila u Faludži u julu 2003.

Kako je nasilje eskaliralo, SAD su odgovorile onim što su mnogi Iračani nazvali „besmislenom upotrebom vatrene moći“ i „ponoćnim napadima na nevine ljude“.[33] Human Rights Watch je optužio vojsku za obrazac „preagresivne taktike, neselektivnog pucanja u stambenim područjima i brzog oslanjanja na smrtonosnu silu“,[46] kao i za upotrebu „nesrazmerne sile“.[46] Na primer, ako bi irački pobunjenici postavili nagaznu minu, SAD bi odgovorile bacanjem bombi na kuće sa zalihama oružja; kada bi pobunjenici ispalili minobacačku granatu na američke položaje u blizini Faludže, Amerikanci su odgovorili teškom artiljerijom.[47] Američke snage u blizini Al Kaima izvele su nasilje nad meštanima. Provaljivali su u kuće, vršili nasilje nad ljudima, i obično bi utvrdili da su ti ljudi nevini.[48] U incidentu koji se dogodio 11. septembra, vojnici koji su bili na kontrolnom punktu u blizini Faludže ispalili su više metaka i na kamion iračke policije i na obližnju bolnicu, ubivši sedmoro ljudi.[49] Vojnici su takođe tukli i zlostavljali iračke zatočenike.[50][51] Postojala je stalna rotacija jedinica kroz guberniju, što je dovelo do zabune među američkim trupama: Faludža je imala pet različitih bataljona koji su se rotirali u pet meseci.[52] Sumirajući prvobitni američki pristup Al Anbaru, Kit Majns, diplomata CPA u guberniji Anbar, napisao je:

Ono što smo uradili u poslednjih šest meseci u Al Anbaru bio je recept za nestabilnost. Kroz agresivnu debatifikaciju, demobilizaciju vojske i zatvaranje fabrika, koalicija je ostavila desetine hiljada ljudi van političkog i ekonomskog života ove zemlje.[8]

Trideset i prvog oktobra, tokom Operacije Abalone, timovi A eskadrile britanskog SAS-a uz podršku Delta snaga napali su pobunjenička imanja/stanove na obodu Ramadija, ubivši, kako se procenjuje, desetak pobunjenika i zarobivši četvoricu. Operacija je otkrila dokaze o stranim borcima, pronalazeći stvarni dokaz internacionalnog džihadističkog pokreta. U operaciji je poginuo jedan operater SAS-a.[53] SAS je takođe tajno delovao u Ramadiju i Faludži u oktobru i novembru 2003. i drugim udaljenijim delovima gubernije El Anbar u okviru operacijeParadoxical koja je imala za cilj likvidaciju pretnji američko-britanskoj koalciji.

Novembar–decembar 2003.

[uredi | uredi izvor]
Snimak sa vatrene kamere američkog helikoptera Apač koji ubija 3 iračka pobunjenika, 1. decembar 2003.[54]

Tokom ramazanske ofanzive pobunjenika, vojni transportni helikopter Činuk sa 32 vojnika oboren je raketom u blizini Faludže 2. novembra. Trinaest je ubijeno, a ostali su ranjeni.[55][56] Nakon obaranja, Faludža je bila mirna nekoliko meseci.[57] Državni sekretar odbrane Donald Ramsfeld je 5. novembra najavio da će se marinci vratiti u Irak početkom sledeće godine i da će preuzeti guberniju El Anbar.[58] Kako su se marinci planirali povratak u oblast, postojao je sve veći konsenzus da je 82. izgubila kontrolu nad tim područjem, iako je jedini pravi problem bio Faludža.[59] Neki komandanti marinaca, poput general-majora Džejmsa Matisa i potpukovnika Karla Mandija, kritikovali su taktiku vojske kao „tvrdoglavu” i „ponižavanje sunitskog stanovništva”, obećavajući da će marinci postupiti drugačije.[60][61] Krajem tog novembra, operateri iz A eskadrile SAS pokrenuli su helikopterski napad na udaljenu farmu u pokrajini Al Anbar, nakon što su bili pod vatrom pobunjenika iznutra, pozvana je vazdušna podrška i pogodila farmu, nakon što je očišćena; pronađeno je sedam mrtvih pobunjenika za koje su američki obaveštajci verovali da su strani borci.[62] Neredi u Faludži i Ramadiju usledili su nakon decembarskog hapšenja Sadama Huseina.[63] Zarobljavanje Sadama stvorilo je značajne probleme u Anbaru. Mnogi Anbarci su bili ogorčeni zbog onoga što su videli kao ponižavanje Sadama. Sadamov gubitak vlasti je omogućio pobunjenicima da regrutuju borce koji su se ranije suprotstavljali Amerikancima, ali su ostali pasivni iz mržnje prema Sadamu.[27] Pošto su frakcije lojalne Sadamu ubijene ili zarobljene, rukovodeći položaji otišli su tvrdolinijašima povezanim sa AKI-jem kao što je Abdulah Abu Azam al-Iraki, koji je bio direktno odgovoran za ubistvo vladinih zvaničnika 2004.[64][65] Dok je stranka Bat nastavila da bude glavni politički faktor i vođa pobune, odnos snaga se promenio u korist verskih vođa koji su zagovarali džihad protiv američkih snaga.[66]

2004.

[uredi | uredi izvor]

Početkom 2004. general Rikardo Sančez, šef multinacionalnih snaga u Iraku (MNF–I), tvrdio je da su SAD „postigle značajan napredak u provinciji Anbar“.[67] Međutim, sredstva CPA za guvernorat su bila neadekvatna. Komandant brigade u Faludži dobijao je samo 200.000 dolara mesečno, a procenjeno je da će ponovno pokretanje gradskih fabrika koštati najmanje 25 miliona dolara , koje su zapošljavale desetine hiljada radnika.[68][70] Do februara, napadi pobunjenika su se brzo povećavali. Dana 12. februara, komandant Centralne komande Sjedinjenih Država (CENTCOM) general Džon P. Abizaid i general-major Čak Svonak, komandant 82. vazdušno-desantnog, napadnuti su tokom vožnje kroz Faludžu.[71][72] Četrnaestog februara, u incidentu koji je nazvan Masakr na Dan zaljubljenih, pobunjenici su zauzeli policijsku stanicu u centru Faludže, ubivši 23 do 25 policajaca i oslobodivši 75 zatvorenika. Sutradan su Amerikanci otpustili šefa policije Faludže jer je odbio da obuče uniformu i uhapsili gradonačelnika.[73][74] Kako je pisao Kit Majns, u martu, „nije bilo nijednog adekvatno obučenog i opremljenog iračkog oficira u celoj provinciji Al Anbar“. On je dodao da bezbednost u potpunosti zavisi od američkih vojnika, ali da su ti isti vojnici izazvali sunitske nacionaliste.[75] Istog meseca general Svonak je održao brifing o Anbaru gde je govorio o poboljšanju bezbednosti, izjavio da je pobuna gotovo završena, i zaključio da je „budućnost Al Anbara u Iraku i dalje veoma svetla“.[76]

82. vazdušno-desantna je 24. marta predala kontrolu nad pokrajinom Al Anbar Prvim marinskim ekspedicionim snagama (MEF), takođe poznatim kao Multinacionalne snage Zapad (MNF-W). Skoro dve trećine marinaca, uključujući njihove komandante Džejmsa T. Konveja i Džejmsa Matisa, učestvovalo je u invaziji 2003.[77] Konvej je planirao da postepeno ponovo uspostavi kontrolu nad Anbarom koristeći metodičan program borbe protiv pobunjenika, pokazujući poštovanje prema stanovništvu i obučavajući iračku vojsku i policiju koristeći vojne tranzicione timove (na osnovu Programa kombinovane akcije koji su koristili marinci tokom rata u Vijetnamu).[78] Tokom tranzicije nadležnosti između MEF-a i 82. vazdušno-desantne jedinice postalo je očigledno da će zapadni Irak biti problematičniji za marince nego što je to bio južni Irak.[79]

Petnaestog marta, 3. bataljon 7. marinaca koji je delovao u blizini Al Kaima ušao je u vatrenu okršaj sa sirijskim graničnim stražarima. Nekoliko marinaca i padobranaca je 24. marta ranjeno u Faludži kada su pobunjenici napali ceremoniju prenosa vlasti.[80]

Samo nedelju dana nakon što je MEF zauzeo Anbar, pobunjenici u Faludži su 31. marta u zasedi napali konvoj koji je prevozio četiri američka plaćenika iz plaćeničke kompanije Blackwater USA, ubivši ih sve.[81] Besna rulja je zatim zapalila tela plaćenika i vukla njihove leševe ulicama pre nego što ih je obesila preko mosta koji je prelazio Eufrat.[82] Američki mediji su uporedili napad na plaćenike sa bitkom u Mogadišu 1993. godine, gde su slike američkih vojnika koje se vuku ulicama Somalije navele Sjedinjene Američke Države da povuku svoje trupe.[83]

Tog istog dana pet vojnika je ubijeno u obližnjoj Habaniji kada je njihov oklopni transporter M113 pogođen od mine.[84] Prema generalu Konveju, to je bio najveća mina koji je do tada korišćen u Anbaru; pronađena su samo vrata prtljažnika i prtljažnik.[85]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Nedostatak bilo kakve organizovane hijerarhije među sunitskim pobunjenicima, kako u Anbaru, tako i širom Iraka, sprečavao je američke zvaničnike da dođu do realnih procena snage, bilo za pobunjenike ili za povremene učesnike ustanka.[3]
  2. ^ Jedine dostupni statistički podaci potiču od Armije SAD i većina podataka je označena kao poverljiva.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Urban 2012
  2. ^ a b Peter, Tom A. (2. 9. 2008). „U.S. hands over Anbar, Iraq's once-deadliest region”. The Christian Science Monitor. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  3. ^ Cordesman 2008, str. 35–37
  4. ^ a b v g „Iraq Coalition Casualties: Fatalities by Province”. Operation Iraqi Freedom. Iraq Coalition Casualty Count (iCasualties.org). Arhivirano iz originala 2. 7. 2017. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  5. ^ „Iraq Coalition Casualties: U.S. Wounded Totals”. Operation Iraqi Freedom. Iraq Coalition Casualty Count (iCasualties.org). Arhivirano iz originala 24. 12. 2011. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  6. ^ Estes 2011, str. 147
  7. ^ „Iraqi deaths from violence 2003–2011”. Civilian deaths from violence 2003–2011. Iraq Body Count Project. Pristupljeno 11. 5. 2012. 
  8. ^ a b Ricks 2006, str. 165
  9. ^ Estes 2009, str. 14, 27–29
  10. ^ a b „Al-Anbar Province”. South-Central Region. Coalition Provisional Authority. Arhivirano iz originala 15. 12. 2006. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  11. ^ Michaels 2010, str. 54
  12. ^ Ricks 2006, str. 138
  13. ^ Ricks 2006, str. 142
  14. ^ a b McWilliams & Wheeler 2009, str. 33 (Vol. 2)
  15. ^ a b v Estes 2009, str. 158
  16. ^ Ricks 2006, str. 216
  17. ^ Gambill, Gary. „Abu Musaab Al-Zarqawi: A Biographical Sketch”. Terrorism Monitor. Jamestown Foundation. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  18. ^ Ricks 2006, str. 84
  19. ^ Struck, Doug (8. 8. 2004). „The Coolest Posting In a Hot War Zone”. The Washington Post. Pristupljeno 27. 12. 2009. 
  20. ^ Gresham, John D. (maj 2010). „Hold Until Relieved: The Haditha Dam Seizure”. www.defensemedianetwork.com. The Year in Special Operations: 2006. Defense Media Network. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  21. ^ Gresham, John D. (maj 2010). „Hold Until Relieved: The Haditha Dam Seizure”. www.defensemedianetwork.com. The Year in Special Operations: 2006. Defense Media Network. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  22. ^ Bahmanyar, Mir. „The Battle of Hadithah Dam”. Modern Rangers. Sua Sponte. Arhivirano iz originala 6. 1. 2012. g. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  23. ^ Cox, Matthew (8. 4. 2004). „Ranger competition trophy to carry fallen hero's name”. Army Times. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  24. ^ Gordon & Trainor 2007, str. 497–498
  25. ^ West 2005, str. 380
  26. ^ „16,000-Troop Command Formally Surrenders”. Arab News. Agence France Presse. 16. 4. 2003. Pristupljeno 8. 10. 2011. 
  27. ^ a b Ricks 2006, str. 264
  28. ^ Estes 2009, str. 14
  29. ^ Reeves, Phil (4. 5. 2003). „Iraqi rage grows after Fallujah massacre”. The Independent on Sunday. Arhivirano iz originala 26. 9. 2011. g. Pristupljeno 10. 12. 2011.  Alt URL
  30. ^ Bouckaert 2003, str. 11
  31. ^ Bouckaert 2003, str. 4
  32. ^ West 2005, str. 11–13
  33. ^ a b v McWilliams & Wheeler 2009, str. vii–viii (Vol. 2)
  34. ^ West 2005, str. 11–19
  35. ^ „Coalition Provisional Authority Order Number 1: De-Ba'athification of Iraqi Society” (PDF). Coalition Provisional Authority. 16. 5. 2003. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 6. 2004. g. Pristupljeno 9. 12. 2008. 
  36. ^ a b McWilliams & Wheeler 2009, str. 8–9 (Vol. 2)
  37. ^ „Major Mathew Schram's Memorial Day”. Blackfive. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  38. ^ „Military: Arrests may reduce anti-coalition attacks”. Cable News Network (CNN). 14. 1. 2004. Arhivirano iz originala 7. 7. 2012. g. Pristupljeno 6. 12. 2011. 
  39. ^ „Khamis Sirhan al-Muhammad”. Rewards for Justice. United States Department of State. Arhivirano iz originala 1. 11. 2011. g. Pristupljeno 6. 12. 2011. 
  40. ^ „Tipster helped US soldiers catch Iraq insurgency leader”. Boston Globe. Associated Press. 16. 1. 2004. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  41. ^ Sherwell, Philip (15. 6. 2003). „Foreigners aid Iraqi fighters”. The Washington Times. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  42. ^ Lobe, Jim (17. 6. 2003). „U.S. Account of Fallujah Killings Contradicted by Rights Group”. Common Dreams. Arhivirano iz originala 31. 12. 2011. g. Pristupljeno 10. 12. 2011 — preko OneWorld.net. 
  43. ^ Dewan, Shaila K; Tyler, Patrick E. (6. 7. 2003). „Latest Bombing Strikes At Iraqis Working With U.S.”. The New York Times. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  44. ^ „New casualties test US resolve”. British Broadcasting Corporation (BBC). 16. 7. 2003. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  45. ^ Chandrasekaran, Rajiv (18. 7. 2003). „Iraqi Mayor's Killing Reinforces Fear”. The Washington Post. str. A08. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  46. ^ a b „Summary”. Hearts and Minds. Human Rights Watch. 20. 10. 2003. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  47. ^ West 2005, str. 33
  48. ^ Rosen, Nir (30. 10. 2003). „Every Time the Wind Blows”. Asia Times. Arhivirano iz originala 3. 2. 2004. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  49. ^ West 2005, str. 27–28
  50. ^ Fair, Eric (9. 2. 2007). „An Iraq Interrogator's Nightmare”. The Washington Post. Pristupljeno 6. 12. 2011. 
  51. ^ Schmitt, Eric (24. 9. 2005). „3 in 82nd Airborne Say Beating Iraqi Prisoners Was Routine”. The New York Times. Pristupljeno 6. 12. 2011. 
  52. ^ West 2005, str. 26
  53. ^ Urban 2012, str. 27–31, 36
  54. ^ „Tape Shows Apache Pilots Firing on Iraqis”. ABC News. 9. 1. 2004. 
  55. ^ „U.S. helicopter shot down in Iraq”. CNN. 2. 11. 2003. Pristupljeno 5. 2. 2010. 
  56. ^ Sennott, Charles M. (3. 11. 2003). „US copter shot down; 16 die”. The Boston Globe. Pristupljeno 19. 11. 2011. 
  57. ^ „Violent Fallujah Becomes Quiet”. Fox News. Associated Press. 22. 11. 2003. Arhivirano iz originala 4. 6. 2011. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  58. ^ Estes 2009, str. 10, 147
  59. ^ Ricks 2006, str. 319
  60. ^ West (2008), pp. 29–30.
  61. ^ Mundy III, Carl E. (30. 12. 2003). „Spare the Rod, Save the Nation”. The New York Times. Pristupljeno 28. 11. 2011. 
  62. ^ Urban 2012, str. 38
  63. ^ Aneja, Atul (18. 12. 2003). „Rallies, rioting rock Iraq”. The Hindu. Arhivirano iz originala 3. 1. 2004. g. Pristupljeno 23. 11. 2011. 
  64. ^ Alexander, Caroline (27. 9. 2005). „Aide to Al-Qaeda's Zarqawi Killed in Iraq, U.S. Says”. Bloomberg. Arhivirano iz originala 28. 12. 2013. g. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  65. ^ Roggio, Bill (26. 9. 2005). „The Demise of Abu Azzam”. Long War Journal. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  66. ^ West 2005, str. 35
  67. ^ West 2005, str. 37
  68. ^ West 2005, str. 36–44
  69. ^ West 2005, str. 39
  70. ^ CPA officials argued, in turn, that the US Congress micromanaged their finances and forced them to seek out American contractors, rather than local Iraqis, which increased costs and delayed projects.[69]
  71. ^ Patrick, Graham (jun 2004). „Beyond Fallujah: A year with the Iraqi resistance”. Harper's Magazine. Pristupljeno 23. 11. 2011. 
  72. ^ „Abizaid, Swannack Escape Injury in Fallujah Attack” (Saopštenje). United States Department of Defense. 12. 2. 2004. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  73. ^ West 2005, str. 46–47
  74. ^ „Disastrous raid on Iraqi police station prompts review of training”. World Tribune. 16. 2. 2004. Arhivirano iz originala 13. 2. 2012. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  75. ^ West 2005, str. 51–52
  76. ^ „82nd Airborne Division Commanding General's Briefing from Iraq” (Saopštenje). United States Department of Defense. 10. 3. 2004. Arhivirano iz originala 29. 11. 2010. g. Pristupljeno 24. 11. 2010. 
  77. ^ „Global War on Terrorism: 2001–2008”. Campaign Chronologies of the United States Marine Corps. History Division, United States Marine Corps. Arhivirano iz originala 15. 6. 2011. g. Pristupljeno 11. 12. 2011. 
  78. ^ Estes 2011, str. 31, 150
  79. ^ Estes 2011, str. 149–150
  80. ^ Estes 2009, str. 30
  81. ^ „Private Warriors”. Frontline. 21. 6. 2005. PBS. 
  82. ^ Gettleman, Jeffrey (31. 3. 2004). „Enraged Mob in Falluja Kills 4 American Contractors”. The New York Times. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  83. ^ „U.S. expects more attacks in Iraq”. CNN. 6. 5. 2004. Pristupljeno 2. 5. 2010. 
  84. ^ Gettleman, Jeffrey (31. 3. 2004). „Enraged Mob in Falluja Kills 4 American Contractors”. The New York Times. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  85. ^ McWilliams & Wheeler 2009, str. 49 (Vol. 1)

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Doyle, William. A Soldier's Dream: Captain Travis Patriquin and the Awakening of Iraq. Penguin, 2011.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кампања_Анбар_(2003–2011)&oldid=28905757”