Pređi na sadržaj

Karl Manerhajm

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Karl Manerhajm
Karl Manerhajm tokom Drugog svjetskog rata
Lični podaci
Puno imeKarl Gustaf Emil Manerhajm
Datum rođenja(1867-06-04)4. jun 1867.[1]
Mesto rođenjaAskajnen
Datum smrti27. januar 1951.(1951-01-27) (83 god.)[1]
Mesto smrtiLozana, Švajcarska
ObrazovanjeNikolajevska konjička škola

Karl Manerhajm (fin. Carl Gustaf Emil Mannerheim; Askajnen, 4. jun 1867 — Lozana, 27. januar 1951) je bio finski maršal i državnik.[2][3]

U mladosti je završio Nikolajevsko konjičko učilište ruske imperije u Petrogradu. Bio je u ruskoj vojsci tokom rusko-japanskog rata 1904-1905. i dobio čin pukovnika. Od tada do 1908. je učestvovao u istraživačkoj misiji kroz centralnu Aziju. U Prvom svjetskom ratu je komandovao konjičkom brigadom, zatim divizijom i korpusom. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. je otišao u Finsku i došao na čelo snaga koje su ugušile lokalnu revoluciju, uz njemačku pomoć. Za regenta Finske je izabran 12. decembra 1918. i poslao je finski korpus protiv komunista u Estoniji.

Na predsedničkim izborima 1919. je poražen, i potom je putovao kroz Veliku Britaniju, Francusku i Poljsku, zalažući se za intervenciju protiv sovjetske Rusije. Od 1922 do 1939. je bio predsednik finskog Saveta narodne odbrane, a titulu maršala je dobio 1933. Izvršio je reorganizaciju finske armije i rukovodio izgradnjom Manerhajmove linije. U sovjetsko-finskom ratu 1939-1940. i tokom Drugog svetskog rata je komandovao finskom vojskom.[4] Od avgusta 1944. do marta 1946. Karl Manerhajm je bio predsjednik Republike Finske. Napisao je memoare (Les mémoires du maréchal Mannerheim) 1882-1949, Pariz, 1952.

Jedno finsko istraživanje sprovedeno 53 godine nakon njegove smrti proglasilo je Manerhajma najvećim Fincem svih vremena.[5] Tokom svog života postao je, pored Jana Sibeliusa, najpoznatija finska ličnost u zemlji i inostranstvu,[3] za koje je kult ličnosti počeo da se gradi odmah posle građanskog rata.[6] S obzirom na široko priznanje u Finskoj i drugde njegove neusporedive uloge u uspostavljanju i kasnijem očuvanju nezavisnosti Finske od Sovjetskog Saveza, Manerhajm se već dugo naziva ocem moderne Finske,[7][8][9][10][11] a Njujork Tajms je Manerhajmov muzej u finskoj prestonici Helsinki u kome se memorijalizuje njegov život i vreme nazvao „najbližom stvari što postoji [finskom] nacionalnom svetilištu“.[9] S druge strane, Manerhajmova lična reputacija snažno deli stavove među ljudima i do danas, posebno u pogledu na njegove postupke u kontekstu sudbine crvenih zatvorenika tokom i nakon Građanskog rata kao generala Bele garde,[12] kao i njegova uloga u opsadi Lenjingrada, zajedničkoj kampanji sa nacističkom Nemačkom, koja je rezultirala smrću od oko 900.000 do više od 1.000.000 civila, uključujući žene i decu, a ruska vlada je takođe smatra genocidom, kao i mnogi istoričari.[13]<[14][15][16][17][18] Manerhajm je odobrio upotrebu finskih trupa u Vafen-SS, gde su neki verovatno počinili zločine nad Jevrejima, ratnim zarobljenicima i civilima;[19][20] takođe je bio lični saradnik Adolfa Hitlera.[21][22] Manerhajm je jedini Finac koji je imao čin feldmaršala, počasni čin dodeljen posebno uglednim generalima.[23]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Kusta, kako se voleo potpisivati na službenim dokumentima, je rođen u finskoj plemićkoj porodici nemačko-švedsko-škotskih korena.[24][25][26][27] Kao problematičan mladić napustio je finsku školu za kadete 1886, te nakon više neuspešnih pokušaja upisuje se u Sankt Peterburgu na carsku akademiju, koju završava kao jedan od najboljih u svojoj klasi. Prva borbena iskustva stiče u Rusko-japanskom ratu 1904 – 1905, gde odlazi kao dobrovoljac na front u Mandžuriju. Tokom bitke kod Mukdena, najvažnije bitke u ratu, biva unapređen u pukovnika zbog iskazane hrabrosti. Od 1906. do 1908. deluje kao vojni obaveštajac u svom putovanju kroz središnu Aziju i Kinu, tokom čega uči i mandarinski jezik, što dodaje svom poznavanju: nemačkog, francuskog, engleskog, švedskog, ruskog, i finskog.

Početak Prvog svetskog rata dočekuje na čelu jedne Carske konjaničke brigade te se ističe u bitkama na austrougarskom i rumunskom frontu. Privremena ruska vlada nakon Februarske revolucije ne smatra ga sklonim sebi i penzioniše Manerhajma, što on prihvata te se povlači u Finsku. Finska nedugo posle proglašava nezavisnost i postavlja ga kao vrhovnog zapovednika zapravo nepostojećih vojnih snaga. Finski građanski rat je bio posledica širenja Oktobarske revolucije iz sada boljševičke Rusije, te nakon brze i krvave pobede nad domaćim boljševicima u leto 1918. odlazi u inozemstvo kako bi izborio međunarodno priznanje finske samostalnosti. U Velikoj Britaniji i Francuskoj pokušava da dokaže protivnemačko raspoloženje svoje zemlje, iako je tadašnja finska vlada imala drugačije, pronemačko, stajalište. U decembru 1918. po završetku Prvog svetskog rata biva pozvan u Finsku da privremeno upravlja državom kao regent. Kada se nominalno postavljeni kralj Frederik Čarls od Hesena odrekao prestola, Manerhajm osigurava priznanje od Velike Britanije i SAD s kojima ugovara nužno potrebnu pomoć u lekovima i hrani. Iako čvrsto antiboljševičkih nazora, odbija savezništvo s generalima Bele Armije u Rusiji koji vode građanski rat protiv boljševičke Crvene armije, jer je pretpostavljao da u slučaju njihove pobede neće priznati finsku samostalnost. U junu 1919. potvrđuje novi republikanski ustav, te se nakon izgubljenih izbora za predsednika povlači iz finskog javnog života.

Između dva rata putuje po Aziji, Africi i Evropi izbegavajući Rusku teritoriju. Po povratku u Finsku osniva humanitarne organizacije za decu, te jedno vreme vodi i Finski crveni krst. U Finskoj javnosti postaje priznat kao nacionalna figura, podstiče svefinsko pomirenje nakon građanskog rata, te zagovara odbrambeni vojni savez sa Švedskom.

Godine 1939, propali pregovori Finaca sa Sovjetskim Savezom značili su za Fince samo očekivanje izvesnog sovjetskog napada, Manerhajm u svojoj 72. godini postaje vrhovni zapovednik finskih oružanih snaga. Ubrzo organizuje svoje sedište u Mikeli, gde će biti gotovo tokom celog Zimskog rata uz povremene posete frontu. Nakon sklapanja sporazuma o miru u Moskvi 12. marta 1940. sa sovjetima, ostaje i dalje vrhovni zapovednik iako je trebao predati svoja ovlaštenja parlamentu. Uoči nastavka Sovjetsko-finskog rata 1941. Hitler mu nudi zapovedništvo nad preko 80.000 nemačkih vojnika što Manerhajm odbija, jer nije hteo da bude u podređenom položaju naspram Hitlera. Manerhajm uspešno odbija Hitlerove ponude za savezništvom. Na njegov 75. rođendan, 4. juna 1942. finska vlada mu daje počasnu titulu Finskog maršala. Na njegovo veliko iznenađenje, Hitler u čast njegovog rođendana dolazi u tajnu posetu. Njihov razgovor u automobilu ostaje jedini sačuvani audio snimak (od jedanaest minuta) Hitlerovog razgovora u neslužbenom tonu. U njemu Manerhajm pali cigaru bez Hitlerovog dopuštenja, koji je imao jaku averziju prema pušenju, te Manerhajm zaključuje da je Hitler u slaboj situaciji i da mu ne može diktirati. Hitler je tražio od Finaca da pojačaju pritisak na Sovjete, ali Manerhajm nije pristao na pojačavanje vojnih napora koji bi značili samo još veću žrtvu malobrojnog Finskog naroda.

Parlament ga u leto 1944. tokom velike sovjetske ofanzive na Finsku bira za predsednika kako bi zahvaljujući svom ugledu sklopio što povoljniji mir. Nakon mesec dana mir je sklopljen, Finska se odriče bogatih pokrajina Karelije i Pečenga te je dužna snositi veliku ratnu odštetu. Nakon toga se Manerhajm morao okrenuti nemačkim jedinicama na severu zemlje u takozvanom Laponskom ratu. Nakon što je taj rat uspešno dovršio, krenuo je u nametnutu opštu demobilizaciju. Po završetku rata bojao se da će biti optužen za zločin protiv mira, što se nikad nije dogodilo, jer ga je Staljin cenio i govorio da Finci duguju puno starom Manerhajmu što nisu bili okupirani. Zbog problema sa zdravljem 4. marta 1946. napušta predsedničku službu na 1/3 svog mandata. Dijagnoziran mu je peptički ulkus (čir), te poslednje godine života provodi na lečenjima, i pisanju svojih memoara, dok nije u bolnici u Lozana preminuo 27. januara 1951.

Njegov rođendan, 4. jun, se danas u Finskoj slavi kao dan zastave Finskih odbrambenih snaga.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Everyman's Encyclopedia volume 8. J. M. Dent & Sons Ltd. 1978. ISBN 0-460-04020-0. 
  2. ^ C. G. E. Mannerheim at the Encyclopædia Britannica
  3. ^ a b Klinge, Matti. „Mannerheim, Gustaf (1867–1951)”. National Biography of Finland. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  4. ^ Zeiler, Thomas W.; DuBois, Daniel M., ur. (2012). „Scandinavian Campaigns”. A Companion to World War II. Wiley Blackwell Companions to World History. 11. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-9681-9. 
  5. ^ Suuret suomalaiset at YLE.fi
  6. ^ Pesonen, Mikko (13. 3. 2023). „"Adolf Ehrnrooth välitti Mannerheimin tahtoa haudan takaa" – Mannerheim on ainutlaatuinen kulttihahmo, jonka myyttiä lähipiiri rakensi määrätietoisesti”. Yle (na jeziku: finski). Pristupljeno 15. 3. 2023. 
  7. ^ Edwards, Robert, ur. (2007). White Death: Russia's War with Finland 1939–1940. Phoenix. str. 21. ISBN 978-0-7538-2247-0. 
  8. ^ Warner, Oliver (1967) Marshal Mannerheim and the Finns, Weidenfeld & Nicolson. p. 154 f.
  9. ^ a b Binder, David (16. 10. 1983). „Finland's Heritage on parade”. The New York Times. Pristupljeno 17. 08. 2013. 
  10. ^ „Field Marshal Mannerheim, THE FATHER OF FINLAND”. 15. 11. 1945. Pristupljeno 17. 08. 2013. 
  11. ^ „Finland Country Profile – Timeline”. BBC News. 25. 09. 2012. Pristupljeno 17. 08. 2013. 
  12. ^ Jokelin, Jantso (4. 6. 2017). „Punikkisuvun lapsi puuskahtaa: Antakaa Marskille jo se suurmieselokuva”. Aamulehti (na jeziku: finski). Pristupljeno 27. 1. 2021. 
  13. ^ Jokelin, Jantso (4. 6. 2017). „Punikkisuvun lapsi puuskahtaa: Antakaa Marskille jo se suurmieselokuva”. Aamulehti (na jeziku: finski). Pristupljeno 27. 1. 2021. 
  14. ^ Bidlack, Richard; Lomagin, Nikita (2012). The Leningrad Blockade, 1941–1944: A New Documentary History from the Soviet Archives. Prevod: Schwartz, Marian. Yale University Press. str. 1, 36. ISBN 9780300110296. JSTOR j.ctt5vm646. „Next to the Holocaust, the Leningrad siege was the greatest act of genocide in Europe during the Second World War, as Germany, and to a lesser extent Finland, tried to bombard and starve Leningrad into submission. [...] The number of civilians who died from hunger, cold, and enemy bombardment within the blockaded territory or during and immediately following evacuation from it is reasonably estimated to be around 900,000.” 
  15. ^ Ganzenmüller 2005 page 334
  16. ^ Hund, Wulf Dietmar; Koller, Christian; Zimmermann, Moshe (2011). Racisms Made in Germany. Münster: LIT Verlag. str. 25. ISBN 978-3-643-90125-5. 
  17. ^ Vihavainen, Timo; Schrey-Vasara, Gabriele (2011). „Opfer, Täter, Betrachter: Finnland und die Leningrader Blockade”. Osteuropa. 61 (8/9): 48—63. JSTOR 44936431. 
  18. ^ Siegl, Elfie (2011). „Die doppelte Tragödie: Anna Reid über die Leningrader Blockade”. Osteuropa. 61 (8/9): 358—363. JSTOR 44936455. 
  19. ^ Pajunen & Karjalainen 2019, str. 9–11.
  20. ^ Westerlund 2019, str. 202–203.
  21. ^ Chapman, Clare (15. 10. 2004). „Finnish Radio To Air Unique Hitler Recording"”. The Guardian. Pristupljeno 15. 6. 2014. 
  22. ^ „Secret Voice of Hitler”. National Geographic. Arhivirano iz originala 2017-03-12. g. 
  23. ^ HS: Muodikas Marski (in Finnish)
  24. ^ „Mannerheimin suku onkin lähtöisin Saksasta”. kaleva.fi. 01. 03. 2007. Arhivirano iz originala 30. 09. 2007. g. Pristupljeno 17. 08. 2007. 
  25. ^ „Mannerheimin suku onkin lähtöisin Saksasta”. mtv3.fi. 03. 2007. 
  26. ^ Johan Augustin Mannerheim Arhivirano 2020-06-29 na sajtu Wayback Machine tjelvar.se (in Swedish)
  27. ^ Muotokuva; Johan Augustin Mannerheim; (1706–1778). finna.fi (in Finnish)

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Karl Manerhajm na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_Манерхајм&oldid=27555777”