Pređi na sadržaj

Kejhusrev I

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kejhusrev I
Kejhusrev I, statua u Antaliji.
Lični podaci
Puno imeGijas ad-Din Kejhusrev ibn Kilidž Arslan
Mesto rođenjaRumski sultanat
Datum smrtiproleće 1211.
Mesto smrtiAntiohija na Meandru, Nikejsko carstvo
GrobAla ad-Dinova džamija, Konija
Religijasunitski islam,
pravoslavno hrišćanstvo
Porodica
PotomstvoKejkavus I,
Kejkubad I
RoditeljiKilidž Arslan II
DinastijaSeldžuci
rumski sultan
Period1192—1196
PrethodnikKilidž Arslan II
NaslednikSulejman II
rumski sultan
Period1205—1211
PrethodnikKilidž Arslan III
NaslednikKejkavus I

Kejhusrev I (st. tur. كَیخُسرو, tur. I. Keyhüsrev, grč. Καϊχοσρόης Α΄) ili punim imenom Gijas ad-Din Kejhusrev ibn Kilidž Arslan (st. tur. غياث الدٖين كيخسرو بن قلج ارسلان, tur. Gıyaseddin Keyhüsrev bin Kılıç Arslan), bio je seldžučki rumski sultan u dva navrata (1192—1196) i (1205—1211). Tokom njegove druge vladavine Rumski sultanat beleži veliki uspon, koji je od njega učinio regionalnu silu kakva je bila pre dugog perioda građanskog ratova koji su usledili neposredno nakon smrti sultana Kilidža Arslana II.

Bio je sin rumskog sultana Kilidža Arslana II, koga je i nasledio na prestolu, i žene vizantijskog porekla. Ime Kejhusrev je dobio po junaku iz persijskog epa Šahname. Kejhusrev je stekao odlično obrazovanje tokom svog odrastanja. Pored svog maternjeg turskog, tečno je govorio persijski, arapski i grčki jezik. Za očeva života je dobio na upravu Kutahju.

Posle očeve smrti 1192. godine je, tvrdeći da ga je otac proglasio naslednikom na samrtnoj postelji, umarširao u Koniju i preuzeo vlast. Smatravši da polažu isto ako ne i veće pravo na presto, njegova braća su se pobunila i izbio je građanski rat. Njegov stariji brat Sulejman, gospodar Tokata, pošto je osvojio Sivas i Aksaraj, ušao je u Koniju 1196. godine. Pošto je izgubio vlast, Kejhusrev se sklonio u Vizantiju.

Bivši sultan je živeo u Konstantinopolju od 1197. do 1203. godine, gde je verovatno čak i bio kršten. U poemi koju je pisao tokom ovog izgnanstva, Kejhusrev upoređuje svoju sudbinu sa Džamšidom, junakom iz epa Šahname koji je živeo u progonstvu pošto je izgubio svoje božanske moći. Usled dolaska krstaša Četvrtog krstaškog rata pod Konstantinopolj, Kejhusrev je napustio grad zajedno sa svojim dobročiniteljem vizantijskim carem Aleksijem III Anđelom i svojim tastom Manojlom Mavrozomom.

Godine 1204. umro mu je brat Sulejman i rumski sultan je postao njegov maloletni sin Kilidž Arslan III. Koristeći ovu nestabilnost koja je zavladala u sultanatu, Kejhusrev je uz pomoć plaćenika svog tasta 1205. godine ušao u Koniju i ponovo preuzeo vlast u sultanatu. Čim se učvrstio na prestolu, on je 1207. godine osvojio Ataliju, čime je sultanat dobio izlazak na Sredozemno more, i predao grad zajedno sa Kolosom i Laodikijom tastu kao cenu pomoći.

Drugu Kejhusrevovu vladavinu je na unutrašnjem planu obeležio kulturni uspon. Rahat al-sudur, istoriju Seldžučkog carstva i njegovog raspada, na persijskom je napisao Muhamed bin Ali Ravandi i posvetio sultanu. Na spoljašnjem planu, njegovu vladavinu je obeležila svakako ofanziva protiv Nikejskog carstva.

Bugarska ekspanzija na Balkanu i prevrat u Rumskom sultanatu u Anadoliji omogućili su formiranje vizantijske države-kontinuiteta, Nikejskog carstva. Odnosi Nikeje i Kejhusreva bili su od samog početka zategnuti, jer je Nikejsko carstvo preprečilo put nadiranju Seldžuka ka maloazijskoj obali.[1][2][3] Posredovanjem Mletačke republike sultan je 1209. godine zaključio tajni savez sa sa konstantinopoljskim Latinskim carstvom. Sa svoje strane nikejski car Teodor I Laskaris je stupio u vezu sa jermenskom kraljevinom u Kilikiji, takođe ugroženom od strane Rumskog sultanata.[1]

Uskoro je, posle dužeg lutanja po Grčkoj, na Kejhusrevov dvor došao bivši car Aleksije III. Tražeći da Teodor Laskaris ustupi carski presto Aleksiju, sultan je sada mogao da svojim osvajačkim namerama da vid legitimnosti.[4] U proleće 1211. god. došlo je do krvave bitke kod Antiohije na Meandru.[5][2] Malobrojne trupe nikejskog cara, čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika, trpele su teške gubitke, ali je seldžučka vojska, pošto je Kejhusrev bio ubijen u dvoboju sa Teodorom Laskarisom, bila poražena.[4][2] Kejhusrevovo telo je preneto u Koniju i sahranjeno u porodičnoj grobnici.

Ishod bitke nije imao teže posledice po zemlju. Kejhusreva je na prestolu nasledio sin Kejkavus I, koji je sklopio mir s Nikejom.[4] Uspon rumskog sultanata nastavljen je u narednom periodu.

Kejhusrev je imao barem tri sina:

  • Kejkavusa I (1180—1220), svog naslednika;
  • Kejkubada I (1190—1237), sina kćeri Manojla Mavrozoma i sultana (1220—1237);
  • Muzafar al-Din Numana.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ostrogorski 1959, str. 402.
  2. ^ a b v Dil 1933, str. 90.
  3. ^ Pejnter 1997, str. 64.
  4. ^ a b v Ostrogorski 1959, str. 403.
  5. ^ Ostrogorski 1959, str. 402-403.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кејхусрев_I&oldid=26898913”