Kineska sahrana

Tradicionalna kineska sahrana.

Kineske sahrane se zasnivaju na skupu narodnih verovanja koja su u uskoj vezi sa narodnom tradicijom. Još od drevnih vremena (od oko dinastije Šang 1.556 p. n. e - 1.046 p. n. e.), u Kini postoji verovanje da duše preminulih obitavaju u nekom drugom svetu, a da su grobovi njihova zemaljska boravišta. Rituali variraju u odnosu na pol, godine, uzrok smti, kao i pokojnikov bračni i socijalni status. Turisti u poseti kineskih sela mogu i dan danas prisustvovati tradicionalnoj kineskoj sahrani. Većina učesnika nosi belu odeću na kojoj se može primetiti pojas od slame oko njihovog struka. Dok je tradicionalna sahrana mnogo više preferirana od strane Kineza, danas se mrtvi češće kremiraju, pogotovo u velikim gradovima. Prema podacima Kineskog Ministarstva Građanskih poslova (MCA) od 9,77 miliona umrlih u 2014.oj godini, 4,46 miliona, ili 45,6%, je bilo kremirano. Stav Kineza o smrti se umnogome razlikuje od stava ljudi sa Zapada koji smatraju da je smrt „zadnja stanica“. Kinezi sa druge strane smrt nazivaju „belim-sretnim-događajem“ (dok je venčanje: crveni sretni događaj). Na sahrani, Kinezi se nadaju da će se pokojnikova duša kroz reinkarnaciju u sledećem životu roditi kao član bogate porodice, dok se ljudi sa Zapada mole da duša ode u Raj bez teškoća. Šta više, Kinezi su aktivno razvijali metode umanjivanja straha od smrti, poput stvari kao što je „navijanje“. U praksi kineskih sahrana možemo videti uticaj važnih aspekata kineske kulture kao što su:

1. Konfucijanstvo: ideja o „lojalnosti tronu“;
2. Daoizam: ideja o večnom postojanju, i kultivaciji besmrtnosti fizičkog tela;
3. Budizam: ideja o transmigraciji (reinkarnacija).

Iako i u samoj Kini ovi običaji imaju mnogo verzija i variraju od kraja do kraja, određeni aspekti ovih običaja su zajednički.

Kovčeg

Kineski kovčeg

(pojednostavljeni kineski:棺材; pinjin: guān cái) reč koja na kineskom jeziku označava kovčeg. Etimološki gledano, ima isti izgovor kao reči „bogatstvo” i „zvaničnik”. To proizilazi iz nekadašnjeg poštovanja prema bogatijim klasama, jer su se najviše uvažavali bogati ljudi na visokim položajima. Iz toga nam proizilazi običaj „navijanje“ gde ljudi nakon što se završi pravljenje kovčega nose pokojnika po gradu i uzvikuju: „Ide zvaničnik!” „Ide nam bogatstvo!” , što je bio još jedan od načina da se poželi duši da u sledećem životu bude član bogate porodice. Poznato je da su se bogati pripadnici zajednice nadmetali ko će imati bolju, veću sahranu, kao i kovčeg (koji je ponekad mogao biti čak i od zlata). U ovakvim slučajevima su sahrane više služile za pokazivanje bogatstva, nego za pokoj duše. Po pravilu, ćerke preminulog bi plaćale troškove sahrane, dok bi se od glave porodice očekivalo da budu barem na prvoj ceremoniji, po mogućstvu drugoj ceremoniji i naravno sahrani. Proces pravljenja kovčega je bio težak. Ljudi koji su pravili kovčege su bili dobro tretirani od strane ljudi koji si ih kupovali. Kao poklone su dobijali dobru hranu, visoku nadnicu, čak i drva koja su ostala kao višak u pravljenju, a zakupac bi uzeo samo mali delić drveta koji je služio da donese familiji dugovečnost i sreću.

Biranje grobnog mesta

Feng šui spirala

Od velikog značaja je bila lokacija grobnog mesta, i tu se veliki značaj pridavao tradiciji feng šui (pojednostavljeni kineski: 风水 , tradicionalni kineski: 風 水 , pinjin: fēng shuǐ). Na nju se oslanjalo i u svrhe pronalaženja povoljnog mesta za kuću, i raspored stvari u istim.

Po pravilima feng šui-ja najbolja mesta za sahranu su bila planine, pored reka i bilo koja mesta koja su imala otvoren prostor i pogled. Zadatak traženja takvog mesta su imale veštce i gatare, a teorije za ovaj običaj su vrlo misteriozne. Neke su dobro obrađene u delu „Jin Jang; 5 elemenata 8 diagrama” i u „Čou Ji” (klasična knjiga drevne Kine), dok su neki koristili budističke ideje kao objašnjenje. Šta više, sve teorije su bile u uskoj vezi sa sujeverjem, tako da se i dan danas među naučnicima polemiše koje činjenice su istinite i potkrepljene, a koje su samo deo narodnog sujeverja vladajuće dinastije su koristile narodno sujeverje u svoju korist, tako da se praksa feng šui održala skoro 2000 godina, od dinastije Ćin (221-207 p. n. e.) pa sve do dinastije Ćing (1644-1911 n.e.). Vladari dinastija su izmislili pojam „vernost tronu“, koja je služila da obezbedi lojalnost vladaru i vladajućoj klasi kroz verovanje da ako potomci preminulog ne pronađu dobro grobno mesto, snaći će ih velike nesreće u životu.

Rituali

Rituali pre sahrane

U kineskoj narodnoj tradiciji, sahrana se posmatra kao jedna vrsta sretnog događaja. Sama priprema sahrane se sastoji iz pet delova, ili faza.

Prva faza: „Za mrtve“

Iako se obavlja pre same smrti, ovaj običaj se smatra delom pripreme za sahranu. Starijim pripadnicima porodice koji su na samrti je glavna želja da vide sve članove svoje porodice po poslednji put. Bez obzira na udaljenost, osoba je dužna da se pojavi, u suprotonom se smatra da je osoba izneverila dužnost prema porodici, i porodica se tih pojedinaca odriče.

Druga faza: „Objavljivanje smrti“

Nakon što osoba premine porodica ima dužnost da u najkraćem roku obavesti rodbinu, komšije i prijatelje, a to se čini na različite načine : pismima, oblačeći se na odgovarajaću način, vatrometima. Ispred vrata se stavlja gong s desne strane ako je preminula ženska osoba, a sa leve ako je muškarac.

Treća faza: „Ritualno pranje"

U mnogim kulturama (pored kineske) voda se smatrala pročišćivačem, i koristila u svim bitnim događajima pojedinca (rođenje, venčanje, smrt). U kineskoj kulturi, telo preminulog se čistilo svežom vodom kako bi mu se omogućuo nesmetan prolaz u čistilište. Ovaj običaj se naziva „pranje tela“. Nakon ovog ritualnog pranja telo se oblači u najfiniju odeću, koju je pokojnik pripremio još tokom života. Posmrtna odeća je obično bele, crne, plave ili smeđe boje. Jedina boja koja je zabranjena je crvena jer se nekada smatralo da ako je telo pokojnika obučeno u crveno da će on postati duh. Sva odeća koji je preminuli posedovao se spaljuje. Lice pokojnika se prekriva žutom tkaninom, dok telo prekriva svetloplava tkanina. Nakon ovoga se telo polaže u kovčeg.

Četvrta faza: „Stavljanje tela u kovčeg"

Papirni novac

Vrhunac upravo čini stavljanje tela u kovčeg. Prilikom toga, taostički sveštenici vrše rituale da bi osigurali srečan život u čistilištu. U međuvremenu ostali pale koze i konje od papira da bi pokojnik imao mesa za jelo. Danas se čak prave i frižideri i televizori od papira.

Svi pristuni se takođe poklone kovčegu kao znak poštovanja preminulog. Tu se nalazi i kutija za donacije gde ljudi stavljaju novac da bi pomogli porodici jer su troškovi sahrane veliki. Ovaj novac se naziva „paklenim novcem” (Oxfeld, 2007),. Nije imao vrednost kao zvanični novac, i jedina svrha je mu je bila paljenje, da bi pokojnik imao novca u drugom svetu. Na novčanicama se mogla videti reč pakao, koja se odnosila na podzemni svet, ili Diyu.

Peta faza: „Oplakivanje smrti“ ili bdenje

Nakon rituala i smeštanja tela u kovčeg sledi bdenje, ili „oplakivanje mrtvih“ koje traje tri dana sve do samog čina sahrane. Prema običaju, osoba koja je umrla se ne moze sahraniti pre tri dana. Konfucije u svojoj Knjizi rituala navodi da sahanjivanje nakon ovog perioda obezbeđuje pokojniku drugi život. Ovaj period kovčeg provodi u kući u sobi u kojoj će se i primati gosti na sahrani pod uslovom da je osoba tu i preminula. U slučajevima kada je preminuala van kuće kovčeg se iznosi u dvorište. Postoje i pravila o položaju kovčega i on se postavlja tako da je glava okrenuta ka kući. Jedan od razloga zašto se sahrana ne vrši odmah je i da bi potomci imali vremena i mogli da orgnaizuju veličanstveniju sahranu.

Zidovi u prostoriji u kojoj se nalazi kovčeg su obloženi u crvene i bele draperije i pale se sveće i tamjan. Preko praga je postavljena bela tkanina. Takođe se sklanjaju ogledala, a to se čini zbog verovanja da ako neko vidi odraz kovčega u ogledalu uskoro će se desiti još jedna smrt u porodici. Porodica priprema jedan mali oltar koji se nalazi kraj nogu preminulog. Pali se jedna uljana lampa koja ima svrhu da pomogne pokojniku da pronađe put do čistilišta pa otuda i samo njeno ime „Svetlost koja vodi“. Bez nje postoji opasnost da će duša ostati zarobljena i lutati po ovom svetu kao duh. „Dugovečna lampa“ je istovremeno i simbol dobre volje rodbine prema pokojniku. Ova lampa zapravo vodi poreklo iz legende o Beloj zmiji. Tokom perioda bdenja ljudi ne smeju da nose nakit crvene boje. U drevnim vremenima deca i unučad preminulog nisu sekla kosu narednih 49 dana nakon smrti ali ova tradicija više nije toliko zastupljena. Bliži članovi porodice se suzdržavaju od konzumiranja mesa jer meso ima krv, a krv simbolizuje nečistoću. Meso se ne pojavljuje u ishrani porodice sve do jutra na dan sahrane. Najzastupljenije jelo na sahranama je „jai” , koje simboliše čistotu, pa konzumiranjem ovog jela, porodica čini svoja tela čistim. Za vreme svakog obroka hrana se nudi i preminulom i što je neobično za njega se štapići se stavljaju u posudu sa pirinčem, dok se ostali služe samo kašikama. Razlog za ovo je to što su štapići oštri i postoji opasnost da se povredi duh koji se nalazi u blizini. Tokom ovog perioda članovi porodice preminuog ne treba da spavaju u krevetima, već isključivo na podu.

Za većinu ljudi širom planete plakanje je izraz gubitka i tuge, dok se u većini Kine vokalno izražavanje tuge smatra nepotrebnim. Ožalošćeni će se udarati po grudima i povijati stopala kao izraz svoje tuge. Ovaj običaj potiče iz verovanja da kralj Yanluo prvo mora da potvrdi da je osoba preminula. Ako bi kralj smatrao da osobi još nije došlo vreme onda bi joj dao drugu šansu. Ipak, pokojnikova rodbina bi plakala i naricala da odobre kralja. Kasnije se razvio običaj unajmljivanja ljudi da profesionalno plaču, ili narikače. Ovo nije činjeno samo da bi se osnažila molitva upućena kralju Janluo, nego je vremenom postalo i simbol bogatstva neke porodice.

Rituali tokom sahrane

Postoje i verovanja vezana i za samo iznošenje i nošenje kovčega do grobnog mesta. Ukoliko bi padala kiša kada je predviđeno da se kovečeg iznese došlo bi do odgađanja sahrane, jer se kiša smatra lošim znakom. Veruje se da će se padanje kiše odraziti negativno na potomstvo preminulog. Sa druge strane sneg, kao i sunčano vreme su se smatrali srećnim. Poželjno je da sva rodbina, prijatelji, čak i prolaznici budu na sahrani. Na kineskoj sahrani važi pravilo „što više to bolje“.

Svako od potomaka preminulog držao bi štap koji nosi simboličan naziv „štap plakanja za mrtvim“. Ovo je drveni štap obmotan u beli papir i simbolizuje tugu porodice u toj meri, da im je potreban štap da bi se oslanjali na njega kako ne bi pali. Tokom obreda, plaćene narikače bi plakale, i glumile slabost. Pre nego što bi se kovčeg spustio, u jamu bi se stavljala slama koja bi se zapalila, iz verovanja da je neophodno da se rupa zagreje kako bi duši bilo toplo. Tokom samog procesa sahrane neophodno je zapaliti petarde, vatromet i duvati u trube. Veruje se da ovaj zvuk podstiče dušu da ode u čistilište. Kovčeg mora biti paralelan sa zemljom kada se spušta, inače će loša sreća zadesiti potomstvo.

Rituali posle sahrane

Posle sahrane su svi prisutni počašćeni bogatom večerom. Gozba bi služila za sklapanje poslova i utvrđivanje novog poretka unutar porodice. Ljudi su sedeli za stolom u skladu sa krvnom vezom i statusom. Ljudi bi jeli, pili i razgovarali, stvarajući prijatnu atmosferu u svrhu teranja negativnih misli o pokojniku. Prirodno, smrt člana porodice bi promenila vezu između ostalih članova, kojima bi ostao veliki broj stvari koje bi trebalo da reše, kao na primer, kako da se brinu o deci, kako da rasporede imovinu, i kako da podele troškove sahrane. Na taj način je kineska ceremonija sahrane imala veliku ulogu u osnaživanju jedinstva porodice.

Sto dana nakon sahrane, članovi porodice nose odeću određene boje, kako bi pokazali da su u žalosti. Deca preminulog nose crnu odeću, unuci plavu, a praunuci zelenu. Ovaj period od sto dana žalosti se ne praktikuje ako je preminuli dete ili supruga. Ispred kuće bi bila postavljena specijalna crvena posuda, jer se veruje da se sedam dana nakon smrti duša preminulog vraća kući, pa posuda stoji tu da se duša ne bi izgubila. Sedmog dana nakon smrti bi svi ukućani ostajali u svojim sobama, a predvorje bi bilo posuto sa malo brašna ili praha. To pokazuje da li je duša pokojnika posećivala kuću.

U ranoj dinastiji Ćin je vreme žalosti bilo određeno. Period žalosti je zavisio od veze sa preminulim, i postojalo je pet grupa. Prva grupa se sastojala od najbližih rođaka, odnosno od sinova i neudatih ćerki. Njihova žalost je trajala tri godine i tokom tog perioda bi nosili odeću koja je prikladna za dane žalosti, uzdržavali bi se od seksualnih odnosa, pevanja i igranja i živeli bi u barakama pored groba. Posle tri godine bi se održavala memorijalna ceremonija. Kod ostalih grupa je period žalosti varirao u odnosu na bliskost sa preminulim. Trajanje žalosti za drugu grupu je bilo manje od tri godine, za treću grupu je bilo devet meseci, za četvrtu grupu pet meseci, a za petu tri meseca.

Običaji vezani za religijsku i filozofsku tradiciju

Zmaj, slika i demon: Tri religije Kine - Konfucijanizam, Budizam, i Taoizam.

Konfucijanski običaji

Konfucije je isticao značaj sahrana kao sredstvo obuzdavanja želja kroz rituale. Po njemu, sahrane ne služe za olakšanje duše pokojnika, već za održavanje etičkog ideala unutar društva. Govorio je da ljudi treba da poštuju duhove i bogove, ali da ne treba da dozvoljavaju da oni upravljaju nihovim životima. Ljudi treba više pažnje da obrate na sam ritual sahrane, nego na duhove i bogove van ovozemaljske realnosti. Konfucije nije verovao u život posle smrti i nije bio zainteresovan za razvijanje ideja koje bi ljudima olakšale da se suoče sa smrću. Smatrao je da čovek postiže besmrtnost kroz svoje potomke i svoj trud da ispuni istorijski poduhvat. Prema tome, za konfucijance su sahrane bile za žive, a ne za mrtve, i trebalo je da ih nauči važnosti porodice i potomaka. (Shuang, 1993)

Daoistički običaji

Daoistički običaji su nihilistički, odnosno kod daoista vlada uverenje da nema objektivnog kriterijuma morala, oni poriču vrednost bilo kakve socijalne strukture, vlasti, zakona, normi ili moralnih principa. Daoističke sahrane su bile jednostavne. Daoistička ideja da je život smrt, a smrt život, prožeta je prirodnom teologijom. Smatrali su da će preminula osoba postati nadljudsko biće ako ispravno neguje svoje moralne vrednosti pre smrti. Ovaj način razmišljanja je bio prihvaćen od strane većine Kineza. Smatrali su da nadljudska bića žive mnogo srećniji život od ljudskih bića, koja će kad-tad morati da se suoče sa smrću.

Kineske sahrane su uglavnom konfucijanske, ali takođe sadrže i elemente daoizma. Drugim rečima, sahrane sadrže konfucijanske poglede na održavanje etike i daoističke ideje o besmrtnosti.

Budistički običaji sahranjivanja

Prisustvo budističkih elemenata u kineskim sahranama, se kao jedne od nekoliko vodećih religija mora naglasiti. U prošlosti je veza između budizma i smrti bila toliko jaka da je popularni eufeminizam za sahranu bio foshi ili u prevodu : budističke službe. Budistička sahrana se primarno fokusira na putovanje duše preminulog u podzemlje i suđenje koje počinje prvog dana nakon smrti osobe. Smatra se da je opasno da duša bude sama, jer bi mogla da zaluta. Služba počinje obaveštavanjem neba, predaka, prisutnih kao i duše umrlog. Ova ceremonija služi da se olakša prelaženje duše iz tela u grobnu ploču, poznatu I pod imenom „duhovna ploča“, koja se zajedno sa telom sahranjuje i ona se smatra jednom od tri lokacije duše. Nakon ovoga, monasi obavljaju molitve za počinak duše, koji se većinom sastoji od pevanja amitabha sutre.

Amitabha sutra je posvećena božanstvu čiste zemlje koja gleda na Zapadno kraljevstvo u kojem se pobožan nada roditi. Zapadno kraljevstvo je mesto gde duša (prema budizmu) ide da bi izbegla neprekidni krug reinkarnacije. Dužina sahrane, učestalost molitvi varira u zavisnosti od bogatstva porodice. Neke su se održavale tokom prve tri noći, pa onda tek na sedmu noć, Ili čak svakih sedam dana narednih sedam nedelja. Ova ceremonija od 49 dana je poznata kao duanqi zhai ili u prevodu „proslava zavrsetka sedmorice“. Ako bi porodica imala materijalna sredstva, služba je se mogla održavati i do dva puta dnevno, uveče i ujutru tokom 100 dana. Naredne memorijalne službe se održavaju na prve tri godišnjice mrtvih, i poslednja među njima je poznata kao „prestanak žaljenja„ ili chusang. Tada obaveze preživelih prema pokojniku su završene i on se od tada tretira kao predak a ne kao osoba koja je nedavno preminula.

Praznici

Panorama „Duž reke tokom Qingming Festivala, 12. vek original - Zhang Zeduan (1085–1145)

Festival Ćingming (pojednostavljeni kineski: 清明节 pinjin: qīng míng jié), takođe poznat kao Festival čišćenja grobova, je tradicionalni kineski praznik. Održava se petnaest dana nakon prolećne ravnodnevnice, otprilike 4. ili 5. aprila po gregorijanskom kalendaru. Na Tajvanu se ovaj praznik uvek održava 5. aprila, kao način odavanja pošte Čang Kaj Šek-u, koji je preminuo 1975. godine na ovaj dan.

Ovaj praznik potiče od praznika Hanši, odnosno praznikahladne hrane, koji je osnovao Čhong'er, odnosno vojvoda Ven iz dinastije Ćin za vreme Perioda Proleća i Jeseni. To je bio način odavanja pošte Đie Zitui-ju, koji mu je bio odan i koji ga je verno pratio dok je bio u izgnanstvu.

Dan kada se održava festival Ćingming festival je najbitniji dan žrtvovanja. I Han Kinezi i manjinske etničke grupe se na taj dan žrtvuju za svoje pretke tako što čiste grobove preminulog. Takođe, na ovaj dan se ne kuva, već se služi samo hladna hrana. Tokon festivala Čingming su sva groblja prepuna ljudi koji dolaze da očiste grobove i ponude svoju žrtvu u vidu hrane. Tada su izuzetno velike gužve u saobraćaju na putu do groblja. Ljudi se pre čišćenja pomole za svoje pretke, a posle čišćenja se služi hrana, čaj, vino, pali se tamjan i papirni novac.

Za vreme ovog festivala, ljudi vole da puštaju zmajeve u obliku životinja i likova iz Kineske opere, ali puštanje zmajeva nije ograničeno samo na festival Ćingming. Njegova unikatnost leži u tome što se zmajevi ne puštaju samo danju, več i noću. Niz malih svetiljki se vezuje za zmajeve, pa izgledaju kao zvezde. Zbog toga se ti zmajevi nazivaju božiji fenjeri.

Festival Ćingming je doba kada sija Sunce, drveće i trava postaju zeleni i priroda oživljava, cveće počinje da cveta, pa ljudi na ovaj dan idu na izlete, pevaju, igraju, sade drveće, i dive se lepoti prirode.

Legende

Legenda o kralju Jan Luo

Kralj Yan Luo sa točkom života u rukama.

Koncept „Deset sudova Pakla“ (kineski: 十殿閻羅 pinjin: Shí diàn yánluó) je počeo nakon što je kineski narod poprimio uticaj Budizma. U kineskoj mitologiji Juhuang Šangdi je postavio Jamu da bi nadgledao Diju.

Diju (pojednostavljeni kineski: 地獄 , pinjin: dìyù) je carstvo mrtvih, ili jednostavno rečeno pojam pakla u kineskoj mitologiji. Postoje 12,800 vrsta pakla ispod površine Zemlje - 8 mračnih, 8 hladnih i 84,000 raznovrsnih oblasti pakla koje se nalaze na ivici Univerzuma. Sve duše će ići u Diju, ali vremenski perod koji će duša provesti tamo nije određen - zavisi od mnogih stvari, a ponajviše od ozbiljnosti zločina i grehova tokom života. Nakon primanja dužne kazne, duša će biti poslata za reinkarnaciju. U međuvremenu duše prolaze kroz mnogo faza, o kojima je odlučivao kralj Jama. On je takođe smanjio broj oblasti pakla na čitavih deset, u kojima je postavio po jednog vladara koji su njemu odgovarali.

U istočno-azijskoj mitologiji, Jama (poznat i pod imenom kralj Pakla, kralj Jan ili Jan Luo) je u narodu poznat kao gnevni Bog koji sudi dušama umrlih. Priča o njemu je bazirana na Hindu bogu Jama, mada budistički bog Jan ima mnogo više mitova i funkcija nego Hindu božanstvo. Za njega se zna u svim mestima gde se praktikuje Budizam, uključujući zemlje poput: Kine, Vijetnama, Koreje, i Japana. Kralj Jan (kineski: tradicionalni 閻王, pojednostavljeni: 阎王, pinjin: Yánwáng) je u kineskoj mitologiji Bog smrti i vladar Diju, koji nadgleda deset kraljeva Pakla. Poznat je i pod imenom Janluo (kineski tradicionalni: 閻羅王, pojednostavljeni: 阎罗王, pinjin: Yánluówáng), kao transkripcija sanskrit pisma za kralja Jama (यम राज, Yama Rājā). Podjednako i u modernim i drevnim vremenima, Jan je opisan kao veliki čovek sa crvenim licem izbačenih očiju, koji ima veliku bradu, nosi svešteničku odeću i uglavnom kapu sudije, ili krunu koja nosi karakter koji označava kralja (kineski: 王 , pinjin: wáng).

Jan nije samo vladar, već i sudija koji donosi presude dušama. Uvek se pojavljivao u muškoj formi, a njegovi pomoćnici uključuju i sudiju koji u svojim rukama ima četkicu i knjigu u kojoj su zapisani datumi smrti svake osobe za svaki život. Ovde se vidi verovanje Kineza da su pojave rođenja i smrti već bile predodređene, tako da su ljudi iz tog razloga za života pripremali kovčege, posmrtna odela itd.

Muškarci ili žene koji su vodili dobar i revnosan život bi bili nagrađeni sa dobrim životima u budućnosti , ili čak oživljavanjem u njihovom prethodnom životu. Sa druge strane, duše koje nisu činile dobra dela I koje su zle, bi dobile presudu mučenja, ili nesrećnih i jadnih budućih života. Duše preminulih koje su bile osuđivane od strane kralja Jan, trebalo je da provedu vreme u tom međusvetu u miru i uživanju (ako su bili revnosni tokom života), u suprotnom bi prolazile kroz svoje zaslužene kazne. Taj „među“ svet nije konačna destinacija, već priveremena, i nakon nekog vremena bi se duše vratile na Zemlju u novim telima.

Po nekim tradicionalnim pričama, Jan Luo je originalno bio dodeljen prvom krugu pakla. Kasnije se ispostavilo se da je previše popustljiv i saosećajan, i zbog toga je mnogo više duša prelazilo „Zlatni most“ koji je vodio duše u Raj. Zbog toga je bio premešten od strane Juhuang Šangdi u peti krug pakla pod imenom: „Pakao bola, podvale i vrenja“. Sa vremenom je Jan Luo razvio strast za odmeravanje kazne, I izvršavanje iste.

Negde se smatra da je „Jan“ pozicija u duhovnoj hijerarhiji, i to u većoj meri nego kao pojedinac. Smatra se da su postojali slučajevi u kojima bi pošteni smrtnik bio nagrađen Yan-ovim mestom, I da je mogao služiti kao sudija i vladalac podzemlja. To je proistaklo iz verovanja da su neke revnosne osobe visokih moralnih vrednosti poput Bao Dženg, Fan Džongjan, I Džang Binglin postali kralj Jan kao nagrada za vođenje dobrog života.

Legenda o beloj zmiji

Legenda o Beloj zmiji

Legenda o beloj zmiji potiče iz priobalnih područja istočne Kine, iz provincija Džeđang i Điangsu i njome se objašnjava poreklo običaja paljenja lampe (svetla) za dušu pokojnika. Ova legenda je jedna od četiri najpopularnijih ljubavnih legendi u Kini. Priča o beloj zmiji potiče iz vremena vladavine dinastije Severni Song pre hiljadu godina. Prema legendi, radnja se događala u mestu Hangdžou, u provinciji Džđiang u gradu Dženđiang-u, provincija Đangsu. Legenda kaže da su u davna vremena na planini Mej živele bela i crna zmija, koje su imale više od hiljadu godina. Njihova želja je bila da postanu devojke i jednoga dana su se pretvorile u dve lepotice, Baj Sudžen I Siao Ćing. U toj formi su se spustile sa planine, i zaputile ka mestu Hangdžou. Priroda je bila predivna, ali odjednom je počela da pada kiša, pa su se sakrile pod krošnju drveta. Pored njih je prošao momak, Sju Sjen. On im je ponudio svoj kišobran zbog kiše, a Bai Sudžen se zaljubila u Sju Sjena. Sutradan je Sju Sjen došao u njenu kuću. Vrativši mu kišobran, zahvalila se na pomoći i raspitala se o njegovoj porodici. Kad je čula da su mu roditelji umrli i da živi sa sestrinom porodicom, odlučila je da se uda za njega. Posle venčanja, bračni par je otvorio apoteku, a Sudžen je bila zadužena za lečenje bolesnika.

Fahaj je bio monah koji je živeo u hramu Đinšan, na istoimenoj planini, koji je znao da je Bai Sudžen bela zmija. Jednog dana Fahaj je došao kod Sju Sjena i rekao mu da je oženjen zmijom. On mu nije verovao, pa mu je Fahaj dao lek i nagovorio ga da 5. maja krišom u čašu rakije sipa ovaj čudotvorni lek i da nagovori ženu da ga popije.

Baj Sudžen je, ništa ne sluteći, popila rakiju sa tim lekom i vratila se u svoj originalni oblik. Sju Sjen, kada je na krevetu ugledao sklupčanu zmiju prišao joj je, a ona ga je ugrizla i on je preminuo. Sudžen je smišljala je kako da ga vrati u život. Nakon što je odlučila da ode u nebesku dvoranu i da ukrade lekovito bilje, rekla je ljudima koji su čuvali telo da dok god gori lampa koju je upalila, ima nade za spas njenog muža. Potom je ukrala lek kojim je oživela Sju Sjena, i od tada se praktikuje običaj paljenja lampi, jer se pokojnik može probuditi. Sudžen je potom ostala u drugom stanju, nakon toga, ovaj bračni par je opet počeo da živi u sreći.

Saznavši to, monah Fahaj je Sju Sjena namamio u svoj hram i pritvorio ga. Da bi ga spasila, Bai Sudžen i Sjao Ćing su potopile planinu Đinšan, čime je Sudžen prekršila nebeske propise. Po naređenju nebeskog cara, monah Fahaj je uhapsio Baj Sudžen čim je rodila sina, i zatvorio je ispod pagode Lajfeng. Kada je Sudženin sin porastao, sa najboljim rezultatima je položio ispit kraljevske dvorane i dobio zvanje „džuang juan“, koje mu je davalo mogućnosti da postane visoki funkcioner u oblasti kulture i obrazovanja. Nakon toga je došao ispred pagode i spasao majku. Tako su članovi ove porodice ponovo bili na okupu.

Legenda o Beloj zmiji u Pekinškoj operi

Mitološka priča o beloj zmiji je adaptirana i objavljivana u raznovrsnim književnim formama: pesmama, animacijama, igrama i stripovima. Odličan izvor koji nam daje mnoštvo podataka o običajima i navikama u južnim delovima Kine. Radnja ove priče odvija se u Hangdžou, a susret Baj Sudžen sa Sju Sjenom odigrao se na obali jezera Sihu. U ovoj legendi opisane su prirodne lepote i kultura ovog dela Kine, srušeni most, pagoda Lejfeng i jezero Sihu. Dženđiang je drugi grad, koji je značajan za nastanak ove priče. Na praznik „Duanvu“, odnosno 5. maja po lunarnom kalendaru, Baj Suzhen je popila rakiju u koju je muž Sju Sjen, po nagovoru monaha Fahai, stavio rabiagar, sastojke iz rude As2s3 i pretvorila se u zmiju i usmrtila muža. Posle toga je Baj Sudžen iz nebeske dvorane ukrala lekovito bilje, a onda i potopila planinu Đinšan. Običaj da se pije rakija „xionghuang" se zadržao do današnjih dana. Ova rakija sprečava razne upale i uništava insekte. „Legenda o beloj zmiji“, je veoma popularna ne samo u Kini, nego i u drugim delovima sveta. Tako je na primer u Japanu 1958. godine snimljen animirani film „Legenda o beloj zmiji“.

Vidi još

• Budizam
• Daoizam
• Konfucijanstvo
• Sahrana
• Kineska mitologija

Literatura

• Li Tang, D. W. (2016). Winds of Jingjiao.
• Funerary Ritual and The Building of Lineages in Late Imperial China Author(s): Timothy Brook Source: Harvard Journal of Asiatic Studies, Vol. 49, No. 2 (Dec., 1989). str. 465-499 Published by: Harvard-Yenching Institute Stable URL: http://www.jstor.org/stable/2719260 Accessed: 03-11-2016 14:21 UTC
• Schafer, Edward H. (1951). „Ritual Exposure in Ancient China”. Harvard Journal of Asiatic Studies. Harvard-Yenching Institute. 14 (1/2): 130—184. Pristupljeno 03. 1. 2016. 
• Mao, Xian (2013). Cowherd and Weaver and other most popular love legends in China.
• Oxfeld, Ellen (2007). When You Drink Water, Think of Its Source: Morality, Status, and Reinvention in Ryral Chinese Funerals, pp. 961-990

Spoljašnje veze

• Food and Chinese Funeral Practices Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. januar 2017)
• Lady White Snake
• Burial Feng Shui ( Yin Feng Shui ) - Selection of Most Auspicious Site and Direction
• 场注定没有结果的爱恋