Pređi na sadržaj

Kineski vrtovi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Breskvini vrtovi i šljivik
fragment slike dinasstije Ming(1820—1840)

Kineski vrt je stil pejzažne bašte koji je evoluirao tokom više od tri hiljade godina. On obuhvata kako ogromne bašte kineskih careva i članova carske porodice, izgrađene za zadovoljstvo i impresioniranje, tako i intimnije bašte koje su kreirali naučnici, pesnici, bivši vladini zvaničnici, vojnici i trgovci, napravljene za razmišljanje i bekstvo od spoljašnjeg sveta. Ovi vrtovi stvaraju idealizovan minijaturni pejzaž, koji treba da izrazi harmoniju koja treba da postoji između čoveka i prirode.[1]

Umetnost kineske bašte integriše arhitekturu, kaligrafiju i slikarstvo, skulpturu, književnost, baštovanstvo i druge umetnosti. To je model kineske estetike, koji odražava duboko filozofsko razmišljanje i traganje za životom kineskog naroda. Među njima, planinsko odmaralište Čengde[2] i Letnja palata,[3] koji pripadaju kraljevskim vrtovima, i nekoliko klasičnih vrtova Sudžou[4] u provinciji Đangsu, koji pripadaju privatnim vrtovima, takođe su uključeni u Uneskov spisak svetske baštine. Mnogi suštinski elementi se koriste u kineskim baštama, a Mesečeva kapija je jedna od njih.[5]

Kineska civilizacija može se pratiti unazad do 3000. godina pre nove ere, sa smenom dinastija koje su tom zemljom vladale, počevši od prve dinastije Šang (1766—1126 godine pre nove ere) do poslednje dinastije Ćing (1644—1911 godine nove ere). Tokom tog istorijskog perioda nastala je vrtna umetnost u okviru koje je svaka dinastija dala svoje karakteristične varijacije. Tradicija vrtne umetnost datira od 2600. godina pre nove ere.[6]

Tek u 8. veku Venecijanac Marko Polo je prvi put upoznao Evropu sa ovom dalekom zemljom. Međutim njegovi opisi prihvatljivi su samo delimično jer je preterivao u oduševljenju stvarima koje je u Kini video i doživeo. Ipak iz njegovih priča Evropa je saznala da su kinezi posvećivali posebnu pažnju uređenju vrtova neobične lepote.

Prvi kineski vrtovi isključivo su služili za gajenje lekovitih i začinskih boljaka, a veoma brzo potom, počele su da se sade i ukrasni vrtovi. Nema sačuvanih starih kineskih vrtova, a o njima se zna iz istorijskih i materijalnih izvora. Kinezi su prvi umesto geometrijskog razvili pejzažni stil u vrtnoj umetnosti. Drugo obeležje kineskog vrta su velike dimenzije. Neki vrtovi bili su veliki i po nekoliko stotina kilometara. Tako je car Ćin Ši Huang iz dinastije Ćin (3 vek p. n. e.) imao vrt koji je obuhvatao trideset okruga,[7] sa kopijama dvoraca vladara koje je pobedio u ratu. Veliki osvajač Vu Ti iz dinastije Han (2. vek p. n. e) imao je tako veliki vrt da je na njegovom održavanju radilo trideset hiljada robova. Iz religioznih i filozofskih razloga (konfučijanizam i taoizam) koncepcija kineskih vrtova je bila sračunata da ostavi utisak raja na zemlji.

Stilovi Kineskih vrtova

[uredi | uredi izvor]

Kineski vrt je kroz vekove formiran u tri osnovna stila:

  1. Idiličan stil-obavezno je imao jezero sa ostrvom, ribarskom kućom na obali, vrbama, čamcima i ribarskim mrežama. Trebalo je da podseća na ribarsko selo.
  2. Zastrašujući stil-obično je to bio samo deo vrta koji se koristio u sumrak kada su senke dopunjavale zastrašujuću izgled vrta. Tu je iščupano drveće ponovo sađeno korenom nagore.
  3. Duhovni ili duhovit stil-imao je neobične (duhovite) kontraste oblika i boja.

U vrtu su postojali razni za nas neobični arhitektonski elementi kao što su otvorene galerije živih boja pokrivene lakiranim crepom i kapije raznih oblika. Najstarije kapije imaju osmougaoni oblik ili kružan (mesečena vrata). Pažljivo su birane gromade kamena za vrt. Bilo je i patuljastog drveća odgajenog posebnom bonsai tehnikom gajenja biljaka. Šetnja vrtom se gotovo isključivo obavljala čamcima, a mnogo manje stazama između delova vrta.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Počeci

[uredi | uredi izvor]

Najraniji kineski vrtovi su nastali u dolini Žute reke, tokom Šang dinastije (1600–1046. p. n. e.). Ovi vrtovi su bili veliki zatvoreni parkovi gde su kraljevi i plemići lovili divljač, ili gde je uzgajano voće i povrće.

Rani natpisi iz ovog perioda, isklesani na kornjačinim oklopima, imaju tri kineska znaka za vrt, ju, pu i juen. Ju je bio kraljevski vrt gde su držane ptice i životinje, dok je pu bio vrt za biljke. Tokom dinastije Ćin (221–206. p. n. e.), juen je postao znak za sve bašte.[8] Stari znak za juen je mala slika vrta. On je zatvoren kvadratom koji može predstavljati zid, i ima simbole koji mogu predstavljati plan građevine, mali kvadrat koji može predstavljati ribnjak, i simbol za plantažu ili stablo nara.[9]

Poznata kraljevska bašta kasne dinastije Šang bila je terasa, ribnjak i park duha (Lingtai, Lingzhao Lingyou). Nju je izgradio kralj Venvang zapadno od svog glavnog grada, Jin. Park je opisan u Klasicima poezije.[10] Još jedan rani kraljevski vrt bio je Šakui, ili Peščane dine, koje je izgradio posljednji Šang vladar, kralj Džou (1075–1046. p. n. e.). On se sastojao je od zemljane terase, ili taj, koja je služila kao osmatračnica u centru velikog kvadratnog parka. Opisana je u jednom od ranih klasika kineske književnosti, Zapisi o velikom istoričaru (Šiđi).[11]

Prema Šiđi, jedna od najpoznatijih karakteristika ovog vrta bili su Vinski bazen i šuma mesa (酒池肉林). Veliki bazen, dovoljno velik za nekoliko manjih brodova, izgrađen je kod palate, sa unutrašnjim oblogama od poliranog kamena ovalnog oblika sa obala mora. Bazen je zatim napunjen vinom. Na sredini bazena je bilo izgrađeno malo ostrvo, na kome je bilo zasađeno drveće, na čijim granama su visili ražnjići pečenog mesa. Kralj Džou i njegovi prijatelji i konkubine plutali su u njihovim čamcima, pili vino rukama i jeli pečeno meso sa drveća. Kasniji kineski filozofi i istoričari su navodili ovaj vrt kao primer dekadencije i lošeg ukusa.[12]

Tokom Perioda proleća i jeseni (722–481. p. n. e.), godine 535. p. n. e., Terasu Šanghua, sa raskošno ukrašenim palatama, sagradio je kralj Đing iz dinastije Džou. Godine 505. p. n. e., započeta još složenija bašta, Terasa Gusu. Nalazila se na strani planine i obuhvatala je niz terasa povezanih galerijama, zajedno sa jezerom u kojem su plovili brodovi u obliku plavih zmajeva. Sa najviše terase, pogled se protezao do jezera Taj, Velikog jezera.[13]

Dizajn klasičnog vrta

[uredi | uredi izvor]

Kineski vrt nije trebalo da se vidi odjednom; plan klasične kineske bašte[14] predstavljao je posetiocu niz savršeno komponovanih i uokvirenih pogleda pejzaža; pogled na jezerce, ili na stenu, ili na gaj bambusa, na drvo koje je rascvetalo, ili pogled na daleki planinski vrh ili pagodu. Kineski pisac i filozof iz 16. veka Ji Čeng je uputio graditelje bašta da „sakriju vulgarno i uobičajeno dokle pogled seže, i uključe ono odlično i sjajno“.[15]

Slikana mapa Gospodara Nets vrta započeta 1140. godine, renovirana 1736–1796.

Neki rani zapadni posetioci carskih kineskih vrtova smatrali su da su haotični, pretrpani zgradama u različitim stilovima, bez ikakvog prividnog reda.[16] Ali jezuitski sveštenik Žan Deni Atire, koji je živeo u Kini od 1739. godine i bio dvorski slikar cara Ćenlonga, primetio je da u kineskom vrtu postoji „prelep nered, antisimetrija“. „Čovek se divi umetnosti kojom se izvodi ova nepravilnost. Sve je u dobrom ukusu, i tako dobro sređeno, da nema nijednog prizora sa kojeg se može videti sva lepota; to se mora videti deo po deo.”[17]

Kineski klasični vrtovi su se veoma razlikovali po veličini. Najveći vrt u Sudžou, Vrt skromnog administratora, imao je nešto više od deset hektara površine, pri čemu je jednu petinu vrta zauzimalo jezero.[18] Međutim oni nisu morali da budu veliki. Ji Čeng je izgradio baštu za Vu Joujua, rizničara Đinlinga, veličine nešto manje od jednog hektara, a obilazak bašte bio je samo četiri stotine koraka od ulaza do poslednje tačke za gledanje, ali Vu Jouju je rekao da sadrži sva čuda pokrajine na jednom mestu.[19]

Filozofija

[uredi | uredi izvor]
Cik-cak most u Bašti skromnog administratora ilustruje poslovicu „Zaobilaznim putevima, pristup tajnama“.

Iako je sve [u bašti] delo čoveka, mora izgleda da je nebeski stvoreno...

– Ji Čeng, Juenju, ili Zanatstvo bašte (1633)[20]

Kineska klasična bašta imala je više funkcija. Može se koristiti za bankete, proslave, okupljanja ili romanse. Može se koristiti za pronalaženje samoće i za kontemplaciju. Bilo je to mirno mesto za slikarstvo, poeziju, kaligrafiju i muziku, kao i za proučavanje klasičnih tekstova.[21][22] To je bilo mesto za ispijanje čaja i za pesnike da se rado opijaju vinom.[23] Bio je to izlog za prikaz kultivacije i estetskog ukusa vlasnika.[24] Ali imalo je i filozofsku poruku.

Taoizam je imao snažan uticaj na klasičnu baštu. Posle dinastije Han (206. p. n. e. – 220. godine nove ere), bašte su se često gradile kao skloništa za vladine zvaničnike koji su izgubili svoja mesta ili koji su želeli da izbegnu pritiske i korupciju dvorskog života u prestonici. Oni su odlučili da slede taoističke ideale odvajanja od svetskih briga.[25]

Za sledbenike taoizma, prosvetljenje se moglo postići kontemplacijom o jedinstvu stvaranja, u kome su red i harmonija svojstveni prirodnom svetu.[26][22]

Bašte su imale za cilj da izazovu idiličan osećaj lutanja kroz prirodni pejzaž, da se osoba oseti bliže drevnom načinu života, i da ceni harmoniju između čoveka i prirode.[24][27]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Michel Baridon, Les Jardins - paysagistes, jardiners, poḕts. p. 348
  2. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Mountain Resort and its Outlying Temples, Chengde”. UNESCO World Heritage Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-02-26. 
  3. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Summer Palace, an Imperial Garden in Beijing”. UNESCO World Heritage Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-02-26. 
  4. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Classical Gardens of Suzhou”. UNESCO World Heritage Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-02-26. 
  5. ^ Bei, Yu-ming; 貝聿銘 (2003). Yu Bei yu ming dui hua. Mu Bo, Bing Lin, I. M. Pei, Gero von Boehm, 波姆, 林兵. (Chu ban izd.). Tai bei shi: Lian jing. ISBN 957-08-2657-6. OCLC 271635555. 
  6. ^ Michel Baridon, Les Jardins - paysagistes, jardiners, poḕts. p. 348
  7. ^ Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 12.
  8. ^ Feng Chaoxiong, The Classical Gardens of Suzhou, preface, and Bing Chiu, Jardins de Chine, ou la quete du paradis, Editions de La Martiniere, Paris 2010, p. 10–11.
  9. ^ Tong Jun, Records of Jiang Gardens, cited in Feng Chanoxiong, The Classical Gardens of Suzhou.
  10. ^ Cited in Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 11.
  11. ^ Tan, p. 10. See also Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 11.
  12. ^ Che Bing Chiu, "Jardins de Chine, ou la quete du paradis", p. 11.
  13. ^ Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 12
  14. ^ This term is a translation of '中国古典园林' (Zhōngguó gǔdiǎn yuánlín) which can be translated as 'Ancient Chinese gardens', however what exactly it refers to in Western languages is rather vague and is rarely defined by scholars, with the notable exception of Z. Song, who gives this definition:"'le jardin classique chinois' désigne les jardins chinois créés au temps antérieurs au XIXe siècle au cours duquel connut le commencement de l'industrialisation chinoise et surtout les jardins créés ou réaménagés entre les XVIe et XVIIIe siècles." which translates as 'classical gardens in China were created before the nineteenth century [...] and especially gardens from the sixteenth-eighteenth centuries' p. 1, Song, Z.-S. (2005). Jardins classiques français et chinois: comparaison de deux modalités paysagères. Paris: Ed. You Feng.
  15. ^ Ji Cheng, The Craft of Gardens, translated by A. Hardie, London and New Haven, Yale University Press, 1988.
  16. ^ For example, Louis Le Comte, who visited China on a scientific expedition for King Louis XIV in 1685. See Michel Baridon, Les Jardins, p. 426.
  17. ^ cited in Michel Baridon, Les Jardins, p. 431
  18. ^ Feng Chaoxiong, The Classical Gardens of Suzhou.
  19. ^ Ji Cheng, The Craft of Gardens, translation by A. Harde, London and New Yaven, Yale University Press, 1988
  20. ^ Cited in Michel Attiret, Les Jardins, Editions Robert Lafont, Paris, 1998 pg. 402
  21. ^ Ebrey, Patricia Buckley. „The Garden as a Site of Social Activity”. University of Washington. Pristupljeno 5. 10. 2011. 
  22. ^ a b Smith, Kim (2009). Oh garden of fresh possibilities!. Boston: David R. Godine, Publisher. str. 43. ISBN 978-1-56792-330-8. 
  23. ^ Che Bing Chiu, Jardins de Chine, p. 193
  24. ^ a b „Chinese gardens and collectors' rocks”. Department of Asian Art. New York: The Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 6. 9. 2011. 
  25. ^ Ebrey, Patricia Buckley. „Origins of Garden Design”. University of Washington. Pristupljeno 5. 10. 2011. 
  26. ^ Stepanova, Jekaterina (2010). Kraushaar, Frank, ur. Eastwards: Western views on East Asian culture. Bern: Peter Lang. str. 162—3. ISBN 978-3-0343-0040-7. 
  27. ^ Wong, Young-tsu (2001). A paradise lost: The imperial garden Yuanming Yuan. Honolulu: University of Hawaii Press. str. 9. ISBN 978-0-8248-2328-3. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Podizanje i nega zelenih površina, Dragana Milošević-Brevinac, 14.07.2004.
  • Chaoxiong, Feng (2007). The Classical Gardens of Suzhou. Beijing: New World Press. ISBN 978-7-80228-508-8. 
  • Chiu, Che Bing (2010). Jardins de Chine, ou la quête du paradis. Paris: Éditions de la Martinière. ISBN 978-2-7324-4038-5. 
  • Clunas, Craig (1996). Fruitful sites: garden culture in Ming dynasty China. Durham: Duke University Press. 
  • Baridon, Michel (1998). Les Jardins- Paysagistes, Jardiniers, Poetes. Paris: Éditions Robert Lafont. ISBN 2-221-06707-X. 
  • Keswick, Maggie (2003). The Chinese garden: history, art, and architecture (3rd izd.). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
  • Sirén, Osvald (1949). Gardens of China. New York, NY: Ronald Press. 
  • Sirén, Osvald (1950). China and Gardens of Europe of the Eighteenth Century. 
  • Song, Z.-S. (2005). Jardins classiques français et chinois: comparaison de deux modalités paysagères. Paris: Editions You Feng. 
  • Tong, Jun. Gazetteer of Jingnan Gardens (Jingnan Yuanlin Zhi). 
  • Tan, Rémi (2009). Le Jardin Chinois par l'image. Paris: Éditions You Feng. ISBN 978-2-84279-142-1. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Kineski vrtovi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кинески_вртови&oldid=28633572”