Klan Šimazu

Klan Oda	(žuto)
Klan Takeda	(smeđe)
Klan Mori	(ružičasto)
Klan Hodžo	(ljubičasto)
Klan Uesugi	(zeleno)
Klan Otomo	(svetloplavo)
Klan Šimazu	(plavo)
Klan Tokugava	(narandžasto)
Klan Mijoši	(zlatno)
Klan Imagava	(sivo)
Klan Saito	(crveno)
Klan Čosokabe	(svetlozeleno)
Iko-iki	(svetlosivo)

Klan Šimazu (jap. 島津氏), japanska plemićka porodica koja je u periodu Muromači, Azuči-Momojama i Edo (od sredine 14. do kraja 19. veka) vladala južnim delom ostrva Kjušu.^[1]

Istorija

Period Muromači

U građanskom ratu koji je okončao Kenmo obnovu (1333-1336) cara Go-daiga, klan Šimazu, u to vreme lokalna ratnička vlastela sa juga ostrva Kjušu, podržao je 1336. Ašikaga Takaudžija i pomogao uspostavljanje šogunata Ašikaga.^[2] Njihova podrška novom šogunatu obilato je nagrađena - glava porodice Šimazu je od kraja 14. veka bio vojni guverner (šugo) tri provincije Sacuma, Osumi i Hjuga, sa prestonicom u Kagošimi.^[3]

Period Sengoku

Opadanje centralne vlasti Ašikaga šogunata posle Oninskog rata (1467-1477) ostavilo je većini guvernera od kraja 15. veka samo nominalnu vlast nad provincijama kojima su upravljali, dok su lokalna provincijska vlastela (kokudžini i daimjoi) praktično nezavisno upravljala svojim posedima, oslanjajući se isključivo na svoje privatne oružane snage. Početkom 16. veka sve tri provincije klana Šimazu bile su pune nezavisnih lokalnih velikaša, i njihov formalni sizeren, Šimazu Takahisa (1514-1571), bio je prinuđen da se neprestano bori sa svojim nominalnim vazalima.^[3]

Takahisa je sporo napredovao u nastojanju da uspostavi teritorijalnu kontrolu nad južnim Kjušuom, čak i ako je njegovo rano prepoznavanje moći vatrenog oružja (arkebuza) pomoglo tom naporu. Prilikom opsade zamka Ivacurugi^[a] 1554. godine, na primer, njegov general Šimazu Tadamasa (umro 1561) koristio je novu taktiku „manevrisanja pet brodova blizu obale i pucanja iz vatrenog oružja“ na branioce tvrđave, od kojih su dva ili tri ubijeni novim oružjem. Posle nekoliko nedelja, zamak je pao, ali ovaj uspeh protiv pobunjenog barona bio je samo jedan korak napred za Takahisu u ogorčenom i dugotrajnom sukobu između klana Šimazu u peridu Sengoku i sitnih gospodara (kokudžin) čitavog regiona. Tek 1570-ih, pod vođstvom Takahisinog sina i naslednika Šimazu Jošihise (1533-1611), klan Šimazu je uspeo da učvrsti svoju vlast nad nemirnim baronima ovog područja.^[3]

Godine 1549. Šimazu Takahisa je ljubazno dočekao prve hrišćanske misionare u Japanu, koje je predvodio Fransisko Havijer, i gostio ih u Kagošimi, nadajući se da će tako privući portugalske trgovce u svoje luke. Nakon godinu dana, pošto su portugalski brodovi izabrali luku Hirado, hrišćanski misionari su proterani iz domena Šimazu.^[3]

Rat sa klanom Otomo

Kuću Šimazu su čitav vek mučili nemiri među sopstvenim rođacima, nominalnim vazalima i nepokornom vlastelom (kokuđinima) Sacume i Osumija. Do sredine 1570-ih, Šimazu su uspeli da podvrgnu barone te dve provincije vernosti. Pod vođstvom obnovitelja vlasti svoje kuće, Šimazu Jošihise (1533—1611, vladao 1566-1687 kao daimjo), oni su tada krenuli u ambiciozni program ekspanzije koji je trebalo da transformiše čitav politički sistem Kjušua.^[4]

Prva spoljna meta Šimazua bio je njihov stari neprijatelj, porodica Ito iz provincije Hjuga, koja je stekla prevlast u toj provinciji tokom njihove slabosti. Do januara 1578, vojske Šimazu Jošihise i njegovog brata Šimazu Jošihira (1535-1619) su ubedljivo pobedile vazale Itoa, primoravši mladog starešinu te kuće, Ito Jošikatu (1567-98), da pobegne iz Hjuge i zatraži pomoć od njegovih rođaka po majci, klana Otomo. Sorin se povukao kao daimjo 1576. godine, prenevši vlast nad svojim velikim domenom na svog najstarijeg sina Otomo Jošimunea (1558-1605). Ali Otomo su bili više nego voljni da pomognu Itu. Odgovarajući izazovu Šimazua, odlučili su se na masivnu intervenciju. Kao novi daimjo željan da se dokaže, Jošimune je u kasno proleće 1578. poslao u Hjugu vojsku procenjenu na četrdeset ili šezdeset hiljada ljudi. Međutim, ova ogromna, ali razjedinjena i nedisciplinovana vojska zadržana je od snaga klana Šimazu pod zidinama zamka Takadžo, a zatim namamljena u zasedu i uništena u bici kod Mimigave (20. oktobra 1578).^[4]^[5]^[6]

Posle poraza većina lokalne vlastele u provincijama Čikuzen, Čikugo i Higo potražila je zaštitu pobedničkog klana Šimazu ili klana Rjuzodži, koji je takođe bio u usponu. Teritorija klana Otomo naglo se smanjila, ali ipak je preživeo poraz kod Mimigave. Primirje između klana Otomo i klana Šimazu potpisano je 1580. posredovanjem Oda Nobunage. Paradoksalno, poraz klana Otomo kod Mimigave najviše je iskoristio Rjuzodži Takanobu, njihov zapadni sused, da se proširi na provinciju Hizen. Do 1581. učvrstio se u toj provinciji, čime je neposredno ugrozio klan Šimazu u provinciji Sacuma i time za neko vreme odvratio njihovu pažnju od klana Otomo.^[4]

Osvajanje provincije Bungo

Posle sloma klana Rjuzodži u bici kod Okita Navate (1584), Otomo Jošimune pokušao je zauzme provinciju Čikugo, ali ova slabo organizovana kampanja (od jeseni 1584. do jeseni 1585) nije donela nikakve rezultate, izuzev što je dala povod za obnovu rata sa klanom Šimazu, koji je bio na vrhuncu moći. Do proleća 1586. posedi klana Otomo spali su samo na provinciju Bungo, koja je bila osiromašena, a preostali vazali bili su samovoljni, nesložni i demoralisani. Razjedinjenost je dodatno pojačalo širenje hrišćanstva pod zaštitom vladajuće porodice; od 1584. do jeseni 1586. čak 20.000 stanovnika primilo je hrišćanstvo, što je ozlojedilo mnoge budističke velikaše. U očajanju, Otomo Sorin se u proleće 1586. obratio za pomoć regentu Tojotomi Hidejošiju, koji je do tog trenutka ujedinio više od 40 japanskih provincija. Hidejoši je u svojstvu carskog regenta poslao naređenje klanu Šimazu da smesta prekine rat ili snosi posledice, našta je klan Šimazu 15. avgusta 1586. naredio opštu mobilizaciju.^[4]

Ofanziva klana Šimazu na provinciju Bungo počela je 1. decembra 1586. Međutim, špijuni klana Šimazu su već godinu dana ranije počeli da pridobijaju na svoju stranu pojedine vazale klana Otomo, koji nisu bili pod direktnom kontrolom vođe klana i povezani sistemom uzimanja talaca, kao u većini klanova doba Sengoku, već su činili labavu koaliciju velikaša. Kada je napad počeo, čitav južni front klana Otomo odjednom je popustio, pošto je većina vazala listom prišla napadaču. Šimazu Ijehisa ušao je u Bungo sa svega 3.500 ljudi, ali se njegova vojska usput povećavala prilivom trupa izdajnika. Rasulo klana Otomo pokazalo je zastarelost njihovog sistema uprave, zasnovane na labavom savezu vazala, kao u srednjem veku. Otpor je pružen na samo tri mesta - kastelan zamka Togamure, Saiki Koresada, branio je istočni Bungo, bivši daimjo Otomo Sorin branio je zamak Usuki na obali mora uz pomoć dva topa od 97 mm dobijena od Portugalaca u srećnija vremena (i proročki nazvana Uništitelji Provincija), dok je hrišćanski samuraj Paulo Šiga (Šiga Taro Čikacugu, kastelan zamka Oka), ometao napadače gerilskim prepadima.^[3]

Vladajući daimjo, Otomo Jošimune, izašao je na bojište samo jednom. U januaru 1587, zajedno sa pomoćnom vojskom koju je dobio od Tojotomi Hidejošija, pokušao je da razbije opsadu zamka Curuga (Tošimisu), koji je bio poslednja prepreka osvajaču na putu za Funaj, prestonicu Bunga, ali je strahovito potučen u bici na reci Hecugi (sada Ono).^[3]^[7] Posle ovog poraza, Otomo Jošimune napustio je Funaj i pobegao u Buzen, prepustivši Bungo neprijatelju.^[b]^[3]

Hidejošijeva invazija Kjušua

Za to vreme, glavnina Hidejošijeve vojske, oko 200.000 ljudi iz 37 provincija, koja je išla u pomoć klanu Otomo, tek se okupljala. Na vesti o njenom približavanju, Šimazu Jošihiro napustio je Funaj 22. aprila 1587. i povukao se na jug, a dva dana kasnije snage klana Šimazu napustile su Bungo i povukle su se u Hjugu i Hizen, povlačeći se putem kojim su došle. Hidejoši je prešao na Kjušu 5. maja i napredujući zapadnom obalom ostrva, za manje od mesec dana stigao je u provinciju Sacuma, ne nailazeći usput na otpor pošto mu se pridružila većina lokalnih manjih feudalaca - Arima Harunobu, Rjuzodži Masaje, Macuura Takanobu. Vojska njegovog polubrata Hašiba Hidenage, koja je napredovala istočnom obalom, naišla je na otpor kod zamka Takadžo u provinciji Hjuga, gde je glavnina vojske klana Šimazu uništena u bici 24. maja 1587. Ova bitka je odlučila kampanju. Četiri dana kasnije, klan Šimazu je pokrenuo postupak kapitulacije tako što je Hidenagi poslao taoce. Dana 13. juna 1587, sam Šimazu Jošihisa - obrijane glave u znak da je primio monaški čin - pojavio se pred Hidejošijem da traži njegovo pomilovanje.^[3]^[7]

Savršeni majstor državnog zanata, Hidejoši je pokazao velikodušnost prema klanu Šimazu. Imao je moć da ih razbaštini. Umesto toga, odlučio je da smanji njihove posede, ali im ostavi status. Potvrdivši Šimazu Jošihisu kao gospodara Sacume i dodelivši Osumi Šimazu Jošihiru, Hidejoši ih je ostavio kao vladare nad provincijama u kojima je njihova porodica imala vlast od kraja dvanaestog veka. Potisnuti na svoje granice iz 1577. godine, Šimazu su ipak još uvek figurirali kao gospodari južnog Kjušua.^[3]^[7]

Napomene

^ Zamak Ivacurugi se nalazio na obali mora, severno od granica grada Kagošime.
^ Pokazujući isto ono kukavičko držanje koje će ga u Koreji 1593. koštati časti i poseda, i dovesti do ukidanja klana Otomo.

Reference

^ Blek, Džeremi (2006). Enciklopedijski Istorijski Atlas Sveta. Beograd: Mono&Manana. str. 267. ISBN 86-7804-042-4.
^ The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 175—225. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b ^v ^g The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 305—358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Turnbull, Stephen R. (2002). War in Japan 1467-1615. Oxford: Osprey. str. 35—37. ISBN 1-84176-480-9. OCLC 50564411.
^ Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 272—275. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
^ ^a ^b ^v Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 237—240. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.

[4] Zamak Ivacurugi se nalazio na obali mora, severno od granica grada Kagošime.

[9] Pokazujući isto ono kukavičko držanje koje će ga u Koreji 1593. koštati časti i poseda, i dovesti do ukidanja klana Otomo.

[:0-1] Blek, Džeremi (2006). Enciklopedijski Istorijski Atlas Sveta. Beograd: Mono&Manana. str. 267. ISBN 86-7804-042-4.

[:3-2] The Cambridge history of Japan (Volume 3). John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 175—225. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:1-3] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 302—358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:32-5] v ^g The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 305—358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:2-6] Turnbull, Stephen R. (2002). War in Japan 1467-1615. Oxford: Osprey. str. 35—37. ISBN 1-84176-480-9. OCLC 50564411.

[:12-7] Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 272—275. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.

[:4-8] v Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 237—240. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.

[1]

[2]

[3]

[a]

[4]

[5]

[6]

[7]

[b]