Klasično pravo
Period u razvoju rimskog prava koji se naziva "klasičnim" obuhvata poslednja dva veka republike i ceo period principata. Ono što taj period čini jedinstvenim je proces transformacije rimskog prava koji počinje u vreme punskih ratova i završava se tokom principata.
Zato se period klasičnog prava redovno deli na dva uža perioda - doba stvaranja i doba sređivanja novog rimskog prava.[1]
Knjige:[2]
[uredi | uredi izvor]- Udžbenici (instutuones, elementa) – učenje o osnovnom ( Gajeve „Institucije“)
- Regulae – pregledi osnovnih pravnih pravila ( Ultija)
- Digesta – obimniji radovi enciklopedijskog karaktera, obuhvatali celokupno pravo (Justinijanova Digesta)
- Sententiae – slično digestima, samo sažetije, pravne misli (pravnik Pavle)
- Libri ad edictum – zbornici pretorskog prava
- Libri ad Sabinum – zbornici građanskog/civilnog prava
- Notae – pravne beleške ili primedbe o radovima drugih pravnika
- Responsa (epistulae) – skupljeni odgovori jurisprudenta u jedan zbornik, pravna mišljenja
- Disputationes – zabeleške o diskusijama učitelja i učenika u pravnim školama
Izvori klasičnog prava[2]
[uredi | uredi izvor]Leges (zakoni)
[uredi | uredi izvor]Period republike je doneo intenzivnu zakonodavnu aktivnost senata. Skupština je radila do 96. godine. Bilo koji javni funkcioner mogao je da inicira donošenje zakona (contido – inicijativa) – magistrat je najpre organizovao javnu raspravu na neformalnom skupu građana.
rogatio
[uredi | uredi izvor]Celokupan tekst zakona odobrava senat.
Tekst zakona ima tri dela:
- Prescriptio – navodi se ime ili imena magistrata predlagača po kojima zakon dobija naziv, uvodni deo, motivacioni deo
- Rogatio – predlog, glavni deo, sam tekst zakona
- Sanctio – posledice u slučaju nepoštovanja zakona
Senatus consulta – odluke senata
[uredi | uredi izvor]Senatske odluke su odbijale naziv po imenu predlagača, obično magistrata. Porast njigove uloge i rešenja koja su donosile počivali su na volji princepsa da svoje namere ostvaruje posredstvom neke tradicionalne forme, umesto da koristi svoja neposredna ovlašćenja. Krajem II veka smanjene su formalnosti ovog senatskog posredovanja – princepsova odluka je samo saopštavana senatu, u obliku „govora“, i time se smatrala usvojenom. Za takve „senatske odluke“ je korišćen naziv oratio, sa dodatkom imena vladara ( Oratio Marci)
Constitutiones principium (princepsove odluke)
[uredi | uredi izvor]Period principata kada slabi nadležnost skupštine i senata, princeps postaje paralelni izvor prava.
Pošto nema zakonodavnu vlast, princeps ne može sam da menja zakone, čak mora da ih poštuje kao pojedinac, „prvi građanin“, osim onda kada je posebnom zakonskom odredbom toga oslobođen (princeps legibus solutus).
Vrste princepsovih odluka:
Edicta (edikti)
[uredi | uredi izvor]Princepsovi edikti se od drugih edikata razlikuju po tome što nisu ograničeni na period princepsovog mandata (doživotnog), već ostaju na snazi sve dok ne budu ukinuti ili izmenjeni zakonom, senatskom odlukom ili novim ediktom.
Mandata (mandati)
[uredi | uredi izvor]Uputstva za rad koja je princeps davao svojim službenicima, ali i magistratima koje bira senat.
Decreta (Dekreti)
[uredi | uredi izvor]Dekreti su različiti pojedinačni akti, najvažniji dekreti su vladarske presude: princeps je kao sudija odlučivao uz pomoć seveta (consilium principis) u čijem sastavu su bili ugledni pravnici. Najpoznatiji dekret je decretum divi Marci.
Rescripta (Reskripti)
[uredi | uredi izvor]Reskripti jesu vladarevi odgovori na molbe službenika i privatnih lica.
Edicta magistratuum (edikti magistrata ali i pretora)
[uredi | uredi izvor]Pretor je u velikoj meri bio odgovoran za menjanje pravnog sistema. Ius honorarium je pretorsko pravo, pretor nije zakonodavac, nego organizator suđenja koji, za razliku od današnjih sudova, ima ovlašćenje da u izvesnoj meri sam određuje uslove pod kojima će odobriti rešavanje sporova. Edikt je formalno kodifikovan 131. godine, Hadrijan je dao nalog Salviju Julijanu da obavi redakciju teksta edikta gradskog pretora i kurulskih edila, a zatim je senatskom odlukom ta verzija proglašena nepromenljivom (Edictum perpetuum - večiti edikt).
Responsa
[uredi | uredi izvor]"Responsa" jeste privilegija za pojedine pravnike da "javno daju mišljenja na osnovu princepsovog ovlašćenja" (ius publice respondendi ex auctoritate princips). Mišljenja moraju da budu pisanog karaktera i da budu snabdevana pečatom. Na taj način su "responsa" privilegovanih pravnika svojstva pravnog akta i pravnu snagu imperatorskog reskripta.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Milošević, Miroslav (2020). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 69. ISBN 978-86-7630-895-8.
- ^ a b Milošević, Miroslav (2020). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 69 — 84. ISBN 978-86-7630-895-8.