Komunistička partija Ukrajine
Komunistička partija Ukrajine Komunіstična partія Ukraїni | |
|---|---|
 | |
| Generalni sekretar | Petro Simonenko |
| Drugi sekretar | Igor Aleksejev |
| Osnovana | USSR — 18. aprila 1918. Ukrajina — 19. jun 1993 |
| Sedište | Kijev Ukrajina |
| Omladinski ogranak | Lenjinski komsomol Ukrajine |
| Broj članova (2012) | 115.000[1] |
| Ideologija | Komunizam, marksizam-lenjinizam, Levi populizam |
| Politička pozicija | levica |
| Religija | ateizam, pravoslavlje |
| Međunarodno članstvo | Savez komunističkih partija - Komunistička partija Sovjetskog Saveza |
| Boje | crvena |
| Himna | Internacionala na ruskom ,Hor i orkestar Sovjetskog radija |
| Vrhovna rada | 0 / 450 [2] |
| Veb-sajt | |
| http://www.kpu.net.ua/ | |
Komunistička partija Ukrajine (ukr. Комуністична партія України) je vanparlamentarna politička partija u Ukrajini. Osnovana je 18. aprila 1918. godine. Od tada do 1952. je nosila ime Komunistička partija (boljševika) Ukrajine. Nova vlada nezavisne Ukrajine zabranila je njeno delovanje 1991, a delatnost partije je obnovljena 1993. godine. Njen sadašnji vođa je Petro Simonenko. Ukrajinska vlast 24. jula 2014. godine raspustila je poslaničku grupu Komunističke partije Ukrajine u Vrhovnoj radi, koja po obrazloženju Ukrajinskih vlasti podržava separatiste na istoku Ukrajine, zvanični stav rukovodstva Komunističke partije Ukrajine je, da je čin Ukrajinske vlasti nelegalan, nelegitiman i nezakonit.[3][4][5]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Komunistička partija Ukrajine osnovana je 18. aprila 1918. godine u Taganrogu. Njeno prvo ime bilo je Komunistička partija (boljševika) Ukrajine, sve do 13. oktobra 1952. godine. Kao takva je delovala sve do 30. avgusta 1991. godine, kada je zabranjena nakon neuspešnog državnog udara sovjetskih oficira 22. avgusta.
Dana 29. oktobra 1991, Aleksandar Moroz organizovao je Kongres na kojem je pozvao članove tada zabranjene Komunističke partije Ukrajine da pristupe Socijalističkoj partiji.
Prvi kongres KP Ukrajine nakon legalizacije bio je održan 19. juna 1993. godine u Donjecku. Na ovom kongresu je obnovljeno delovanje stare partije. Za prvog sekretara bio je izabran Petro Simonenko.
Zabrana delovanja
[uredi | uredi izvor]Tokom evromajdanskih protesta 2013–2014, partija je glasala za antiprotestne zakone. Međutim, glasala je i za smenu predsednika Viktora Janukoviča sa funkcije u Revoluciji dostojanstva. Tokom rusko-ukrajinskog sukoba koji je usledio, Služba bezbednosti Ukrajine je saopštila da ta partija aktivno pomaže proruskim separatistima i ruskim proksimnim snagama, što je negirala.[6] Regionalne partijske ćelije su formirale proseparatističku Komunističku partiju Donjecke Narodne Republike. U maju 2015. Ukrajina je zabranila sovjetske komunističke simbole.[7] Zbog ovih zakona i podrške Komunističke partije Donbas separatistima, stranci je zabranjeno da učestvuje na izborima.[8][9] U decembru 2015. godine, Komunistička partija je zabranjena, zbog akcija „u cilju narušavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine, saradnje sa ruskim proki snagama i izazivanja etničke mržnje“.[10][11] Stranka je uložila žalbu na zabranu Evropskom sudu za ljudska prava i raznim ukrajinskim sudovima i učestvovala je na nekim izborima pridruživši se krovnim grupama i kandidujući se kao nezavisni kandidati.[12][13] Centralna izborna komisija Ukrajine zabranila je Simonenkovu kandidaturu za ukrajinske predsedničke izbore 2019. godine.[14]
Zvaničnici stranke su navodno podržali rusku invaziju na Ukrajinu 2022. godine.[15] Kao rezultat toga, njegova zabrana je potvrđena i država je zaplenila njegovu imovinu u julu 2022. godine.[16]
U oktobru 2022. godine, Simonenko je učestvovao na Međunarodnom skupu komunističkih i radničkih partija u Havani na Kubi. Tokom govora, on je okrivio SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo za rat i rekao da žele da „iskoriste Ukrajinu protiv Rusije i Tajvan protiv Kine“.[17]
Ciljevi partije
[uredi | uredi izvor]Trenutna politika i ciljevi Komunističke partije Ukrajine su:
- Dodeljivanje ruskom jeziku status drugog službenog jezika u Ukrajini[18]
- Borba protiv oligarha koji su „opljačkali“ ukrajinski narod[18]
- Nacionalizacija strateški važnih preduzeća[18]
- Predstavljanje zabrane prodaje zemljišta za poljoprivredno obrađivanje[18]
- Troškovi za osnovne namirnice ne bi smeli da prelaze 10% prihoda svake ukrajinske porodice[18]
- Zaustavljanje rehabilitacije kolaboratora sa fašizmom i vođa nacionalističkih organizacija[18]
- Pridruživanje Ukrajine Evroazijskoj ekonomskoj uniji[18]
Izborni rezultati
[uredi | uredi izvor]
Na parlamentarnim izborima održanima 29. marta 1998. godine, partija je osvojila 24,65% glasova[19] i 123 poslanička mesta, što ju je činilo najjačom partijom u Vrhovnoj radi. Partija je izgubila dobar deo popularnosti nakon tzv. Narandžaste revolucije. Na parlamentarnim izborima 2006, broj mesta KP Ukrajine u parlamentu pao je sa 66 na 21 od njih 450.[19]
Dana 11. marta 2010, partija je ušla u Prvu Azarovljevu vladu, zajedno sa Blokom Litvin i Partijom regiona.[20]
Partija je na parlamentarnim izborima 2012. godine osvojila 13,76% glasova, odnosno 32 poslanička mesta u Vrhovnoj radi. Partija je na ovim izborima osvojila milion i po glasova više nego na prethodnim. Nezavisna poslanica u Vrhovnoj radi, Oksana Kaletnjik, pristupila je komunističkim mandatarima 12. decembra 2012. godine[21]. Na parlamentarnim izborima 2014 godine, osvojili su 3,88% što nije bilo dovoljno da pređu cenzus.
| Predsednički izbori od 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Godina | Kandidat | Broj glasova | % | |||||
| 1994. | ||||||||
| 1999. | ||||||||
| 2004. | ||||||||
| 2010. | ||||||||
| Parlamentarni izbori od 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Godina | Broj glasova | % | Broj mandata | |||||
| 1994. | ||||||||
| 1998. | ||||||||
| 2002. | ||||||||
| 2006. | ||||||||
| 2007. | ||||||||
| 2012. | ||||||||
| 2014. | ||||||||
Vođe KP Ukrajine
[uredi | uredi izvor]
- Sekretari Centralnog komiteta:
- — od aprila do maja 1918. godine
- Georgi Pjatakov — od 12. jula do 9. septembra 1918. godine
- Serafima Gopner — od 9. septembra do 23. oktobra 1918.
- Emanuel Kviring — od 23. oktobra 1918. do 30. maja 1919.
- Stanislav Kosior — od 30. maja do 10. decembra 1919. godine
- Nikolaj Nikolajev — od 23. marta do 25. marta 1920
- Stanislav Kosior — od 25. marta do 23. novembra 1920. godine
- Prvi sekretar Centralnog komiteta:
- Vjačeslav Molotov — od 23. novembra 1920. do 22. marta 1921. godine
- Skretar Politbiroa Centralnog komiteta
- Feliks Kon — od 22. marta do 15. decembra 1921. godine
- Prvi sekretar Komunističke partije:
- Dmitrij Manuiljski — od 15. decembra 1921. do 10. aprila 1923. godine
- Emanuel Kviring — od 10. decembra 1923. do 20. marta 1925.
- Generalni sekretar Komunističke partije:
- Emanuel Kviring — od 20. marta do 7. aprila 1925.
- Lazar Kaganovič — od 7. aprila 1925. do 14. jula 1928
- Stanislav Kosior — od 14. jula 1928. do 23. januara 1934.
- Prvi sekretar Centralnog komiteta:
- Stanislav Kosior — od 23. januara 1934. do 27. januara 1938. godine
- Nikita Hruščov — od 27. januara 1938. do 3. marta 1947. godine
- Lazar Kaganovič — od 3. marta do 26. decembra 1947. godine
- Nikita Hruščov — od 26. decembra do 16. decembra 1949. godine
- Leonid Melnikov — od 16. decembra do 4. juna 1953. godine
- Aleksej Kiričenko — od 4. juna 1953. do 25. decembra 1957. godine
- Nikolaj Podgornji — od 26. decembra 1957. do 2. jula 1963. godine
- Petro Šelest — od 2. jula 1963. do 25. maja 1972. godine
- Vladimir Šerbicki — od 25. maja 1972. do 28. septembra 1989. godine
- Vladimir Ivaško — od 28. septembra 1989. do 22. juna 1990. godine
- Stanislav Gurenko — od 22. juna 1990. do 1. septembra 1991. godine
- Petro Simonenko — od 19. juna 1993. godine
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ „Rabočaя gazeta — Kommunistы gotovяtsя k sъezdu”. Arhivirano iz originala 14. 04. 2022. g. Pristupljeno 9. 4. 2013.
- ^ (jezik: ukrajinski) Deputatsьkі frakcії Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (15. oktobar 2010), Verkhovna Rada
- ^ Turčinov raspustil frakciю KPU v Verhovnoй Rade
- ^ Ukrajina raspustila poslaničku grupu komunista koja podržava separatiste
- ^ Raspuštena poslanička grupa komunista u Ukrajini | Najnovije vesti — Srbija danas
- ^ „Ukraine Communists deny financing terrorism, accuse Security Service chief of lying”. Kyiv Post. Pristupljeno 26. 8. 2014.
- ^ „Ukraine bans Soviet symbols and criminalises sympathy for communism”. The Guardian. 21. 5. 2015. Pristupljeno 30. 6. 2015.
- ^ Ukraine's Justice Ministry outlaws Communists from elections, Kyiv Post (24 July 2015).
- ^ Justice Ministry bans three communist parties from taking part in election process as they violate Ukrainian law – minister, Interfax-Ukraine (24 July 2015)
- ^ „Court rules complete ban of Communist Party of Ukraine”. www.unian.info.
- ^ „Ukraine bans Communist party for 'promoting separatism'”. the Guardian. 17. 12. 2015.
- ^ „The European Court has begun consideration of a complaint against the KPU's ban”. Ukrainska Pravda. 30. 12. 2016.
- ^ „Ukraine court bans Communist Party”. Daily News & Analysis (na jeziku: engleski). 17. 12. 2015.
- ^ [ttps://www.pravda.com.ua/news/2019/02/8/7206166/ „CVK vіdmovila u reєstracії maйže pіvsotnі “kandidatіv” u prezidenti”]. Ukraїnsьka pravda (na jeziku: ukrajinski). 8. 2. 2019. Pristupljeno 23. 12. 2024.
- ^ Roschina, Olena (11. 8. 2023). „Ukraine's Security Service serves leader of banned Communist party with notice of suspicion and describes his escape to Russia”. Ukrainska Pravda (na jeziku: engleski).
- ^ Kovalenko, Aleksandr (12. 5. 2022). „A kuda propal Petr Simonenko? Okkupantы pomogli emu vыehatь — Blogi | OBOZ.UA”. OBOZREVATEL (na jeziku: ruski). Pristupljeno 23. 12. 2024.
- ^ „Ucraina: parla il Segretario del PC dell'Ucraina” (na jeziku: italijanski). Communist Refoundation Party. 16. 11. 2022. Pristupljeno 24. 7. 2023.[mrtva veza]
- ^ a b v g d đ e Communists call for halt to cooperation with IMF, Kyiv Post (7 November 2011)
- ^ a b Komunіstična partія Ukraїni, Database DATA
- ^ Ukrainian parliament creates new coalition, Kyiv Post (March 11, 2010)
- ^ (jezik: ukrajinski) Kaletnіk priйšla do komunіstіv, oskіlьki ne hoče buti "іngredієntom" Kaletnik came to the Communists because they do not want to be "ingredient", Ukrayinska Pravda (12. 12. 2012)
Vidi još
[uredi | uredi izvor]| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
