Pređi na sadržaj

Konzervacija keramike

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Proces keramičke konzervacije

Konzervacija keramike (konzervacija i restauracija keramike) je delatnost zaštite i očuvanja istorijskih i arheoloških keramičkih ili porcelanskih predmeta.[1]

Pod konzervacijom su uključena sva delovanja usmerena na: prevenciju, odnosno usporavanje propadanja predmeta, kao i na poboljšanje dostupnosti i razumevanja kulturne baštine. Od značaja za konzervaciju keramičkih predmeta je teoretsko i praktično poznavanje uzroka i funkcija propadanja, te najvažnijih tehnika izrade i ukrašavanja keramičkih izrađevina.

Neophodno je i osnovno poznavanje istorijskog razvoja keramike, kao i keramičkih postavki arheologije i etnologije. Veliku važnost ima i poznavanje savremene konzervatorske prakse, teorije i etike, a zatim i poznavanje naučnih metoda istraživanja predmeta od keramike i porcelana.

Keramika[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Keramika (materijal)

Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina, od kojih su za keramiku osnovne: kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline. Glinene sirovine predstavljaju plastične sastojke keramike, dok su neplastični sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali. Naziv keramika potiče od reči keramikos i predstavljao je opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.

Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na:

  • grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.)
  • finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode, ukrasne proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu)[2]

Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente koji nastaju pečenjem ili topljenjem. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti.[3]

Podela keramike i karakteristike[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Grnčarija
Grnčarstvo

Razvoj keramike se može pratiti od gornjeg paleolita u Evropi[4] i Kini,[5] i pojave najstarijih kultura. Iz paleolitskog grnčarstva razvila se današnja savremena keramika.

Danas poznajemo sledeće osnovne vrste keramike:

Dva osnovna načina izrade keramičkih predmeta su:

  • izrada keramičkih predmeta na lončarskom kolu
  • izrada keramičkih predmeta livenjem

Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na:

  • opekarske
  • grnčarske
  • porozne
  • kamenite
  • porcelanske

Najstariji keramički predmeti oblikovani su od dugih glinenih traka, odnosno valjaka. Nakon oblikovanja predmeti se suše. Nakon toga se peku na manje ili više visokoj temperaturi i to najmanje jednom, ali obično više puta. Pečeni predmeti mogu biti ukrašeni obojenim ili bezbojnim glazurama, oslikani različitim podglazurnim ili nadglazurnim bojama, pozlaćeni, emajlirani, zastakljeni ili bez ikakvog obrađivanja njihovih površina.[6]

Temperatura pečenja je različita za različite vrste keramike:

  • obično doseže do 1000 °C za običnu keramiku
  • od 1100 do 1300 °C za kamenine
  • od 1200 do 1400 °C za porcelan

Gorivo za loženje keramičkih peći nekada je uglavnom bilo drvo, a ređe ugalj, dok su današnje peći većinom na gas ili električnu struju. Keramičke glazure su po sastavu srodne staklu. Nekada su većinom sadržavale otrovne spojeve olova, dok su danas po pravilu bezolovne, barem u razvijenijim delovima sveta.

Razlozi propadanja keramičkih predmeta[uredi | uredi izvor]

Osim čisto mehaničkih uzroka oštećenja, najčešći uzrok oštećenja su ona izazvana topivim solima, pre svega na keramici neostakljenog crepa. Oštećenja izazvana topivim solima su vrlo prisutna kod arheoloških materijala. Kod predmeta u upotrebi može doći i do oštećenja nastalih abrazijom, naglim zagrevanje ili hlađenjem, mrljama od raznih vrsta hrane, stvaranja buđi, mrlja od metala nastalih usled njihovog korodiranja. Kod nestručno konzerviranih predmeta može doći i do oštećenja usled neprimereno izvedenog konzervatorskog zahvata.

Osnove konzervacije keramike[uredi | uredi izvor]

Keramika se drugačije konzervira u zavisnosti od toga da li se radi o istorijskim ili arheološkim predmetima.

Istorijski predmeti[uredi | uredi izvor]

Urna iz Jermenije

Osnovni koraci pri konzervaciji istorijskih predmeta su:

  • Dokumentovanje zatečenog stanja

Dokumentovanje zatečenog stanja uključuje pisanu i foto dokumentaciju i eventualna istraživanja sprovedena na samom predmetu. Obavezno se dokumentuju i svi postupci, materijali koji se koriste pri radu, a sastavni deo dokumentacije mora biti i preporuka za dalje čuvanje predmeta.

  • Donošenje odluka o potrebi, obimu i posledicama zahvata

Poželjno je da u donošenju ovih odluka učestvuje što veći broj stručnjaka, a najmanje jedan stručnjak - istoričar umetnosti, arheolog, naučnik koji se bavi propadanjem keramičkih predmeta ili konzervator-restaurator.

  • Čišćenje

Osnovno sredstvo za čišćenje je destilovana voda.

  • Izbeljivanje porcelana

Za izbeljivanje se koristi 3-30% rastvor vodonik peroksida - za uklanjanje prljavštine iz pukotina i tamnih ili masnih mrlja na keramici. Pri ovome je obavezno koristiti zaštitne rukavice i naočare.[7]

  • Uklanjanje starih restauracija

Stare popravke predmeta se najlakše uklanjaju uronjavanjem u vruću vodu, jer će većina lepka pri ovom postupku barem omekšati. Lepkovi na bazi šelaka i voštano-smolnih mešavina uklanjaju se mešavinom cikloheksanona i etilendiamina. Epoksidni lepkovi i lepkovi na poliesteru se uklanjaju 15% rastvorom benzolsulfokiseline u dimetilformamidu.[8] Kako su ovo prilično toksični preparati, ovaj posao se mora obavljati u digestoru.

  • Lepljenje delova

Kod keramike poroznog crepa koriste se polivinil acetatni lepak, ili Lasko742.[9] Kod porcelana se može koristiti i lepak za staklo tj. Araldit 2020. Na keramici poroznog crepa može se koristiti i ugušćen rastvor Paraloida B 44.[10]

  • Retuš oštećenja

Za retuš se koriste pre svega lako uklonivi materijali. Postoje i gotova sredstva za imitiranje glazura. Mogu se koristiti bolje vrste vodenih boja ili eventualno pigmenti vezani odgovarajućim vezivom. U principu bi retuširani delovi morali biti uočljivi barem iz blizine, u savremenom se restauriranju nevidljivi retuš izvodi isključivo za potrebe tržišta umetninama, i smatra se kao muzealno neprimeren pristup predmetima.[11]

Arheološki predmeti[uredi | uredi izvor]

Kylix pre i posle konzervacije

Osnovni koraci pri konzervaciji istorijskih predmeta su[12][13]:

  • Dokumentovanje zatečenog stanja

Uključuje pisanu i foto dokumentaciju i eventualna istraživanja sprovedena na samom predmetu. Obavezno se dokumentuju i svi postupci, materijali koji se koriste pri radu, a sastavni deo dokumentacije mora biti i preporuka za dalje čuvanje predmeta. Kod arheoloških predmeta bilo bi poželjno da deo dokumentacije budu i napomene o iskopavanju, tipu tla, odnosno vrsti i dubini vode u kojoj je predmet pronađen.

  • Donošenje odluka o potrebi, obimu i posledicama zahvata

Poželjno je da u donošenju ovih odluka učestvuje što veći broj stručnjaka, a najmanje arheolog upoznat sa osnovnim principima konzervacije arheoloških predmeta, naučnik koji se bavi propadanjem keramičkih predmeta ili sam konzervator-restaurator.

  • Čišćenje

Dva osnovna načina čišćenja su: mehaničko i hemijsko.

  • Odsoljavanje

Pri odsoljavanju se razlikuje uklanjanje topivih soli i uklanjanje nerastvorljivih soli.

  • Lepljenje delova

U principu bi se na arheološkom materijalu morala koristiti reverzibilna lepila, pre svega ona posebno oblikovana za ovu svrhu, npr Arheokol 2000 N (nemački proizvod) ili Lasko 742.[14] U Sjedinjenim Američkim Državama se koriste gotovi lepkovi na bazi Paraloida B-72 - HMG Acriloid B-72. Lepak na bazi Paraloida B-72 može se pripremiti i samostalno otopljavanjem smole u što manjoj količini acetona.

  • Izrada rekonstrukcija i retuš oštećenja

Za svrhe izrada rekonstrukcija i retuš oštećenja se još uvek najčešće koristi gips, s napomenom da je bolje koristiti vrste gipsa koje se koriste u zubarstvu. Retuš mora biti jasno uočljiv kako bi se lako uklonio sa predmeta.

Preventivna konzervacija keramičkih predmeta[uredi | uredi izvor]

Predmete bi trebalo čuvati na temperaturi od 18 do 25 °C. Preporučene vrednosti relativne vlažnosti vazduha najbolje da su između 40 i 65%. Poželjan nivo rasvete varira od 50 do 250 luksa, zavisno o vrsti predmeta i prisutnosti retuša ili lepka na istom. Predmete je potrebno čuvati od zagađenog vazduha, prašine i ultraljubičastog zračenja. Pri rukovanju potrebno je koristiti lateks rukavice. Potrebno je što češće kontrolisati stanje, posebno stanje arheoloških predmeta.[15][16]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Јужоафрички Институт за конзервацију предмета Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. oktobar 2013), Pristupljeno 22. 10. 2013.
  2. ^ Fine ceramics, Pristupljeno 22. 10. 2013.
  3. ^ Конзервација керамике и стакла, Канадски конзервациони институт[mrtva veza], Pristupljeno 22. 10. 2013.
  4. ^ „The Oldest Known Ceramic Figurine (29,000 BCE – 25,000 BCE)“
  5. ^ „Yuchanyan Cave (Hunan Province, China): Upper Paleolithic Pottery in China“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. april 2013), Pristupljeno 22. 10. 2013.
  6. ^ International Conservation Services Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. oktobar 2013), Pristupljeno 22. 10. 2013.
  7. ^ Hucke, J.; Bleck, R. D. Chemikalien und Rezepte, Weimar 1990.
  8. ^ Никитин, М. К., Мельникова, Е. П. Химия в реставрации. Ленинград, 1990.
  9. ^ Kremer Pigments Inc[mrtva veza], Pristupljeno 22. 10. 2013.
  10. ^ [1], Pristupljeno 22. 10. 2013.
  11. ^ Buys,S.; Oakley, V. Conservation and restoration of ceramics, London 2008. pp. 140
  12. ^ Conservation of Pottery, Conversation Research Laboratory, Pristupljeno 22. 10. 2013.
  13. ^ Overview of conservation in archaeology; basic archaeological conservation procedures, Pristupljeno 22. 10. 2013.
  14. ^ [2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. oktobar 2013), Pristupljeno 22. 10. 2013.
  15. ^ Committe for Conservation, ICOM, Превентивна конзервација, Pristupljeno 22. 10. 2013.
  16. ^ Превентивна конверзација, Fergus Read Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Pristupljeno 22. 10. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Buys, S.; Oakley, V. Conservation and Restoration of Ceramics, Oxford 1996.
  • Williams, N. Porcelain: repair and restoration, a handbook, London 2002.
  • Fabbri, B.; Ravanelli Guidotti, C. Il restauro della ceramica, Firenze 1993.
  • Никитин, М. К., Мельникова, Е. П. Химия в реставрации. Ленинград, 1990.
  • Koob, S. „The Removal of Aged Shellac Adhesive from Ceramics“, Studies in Conservation 24: 134–135
  • Koob, S. „The Use of Paraloid B-72 as an adhesive. Its application for archaeological ceramics and other material“, Studies in Conservation 31: 7–14
  • Carrascosa Moliner, B. La conservación y restauración de objetos cerámicos arqueológicos, Madrid 2009.
  • Carrascosa Moliner, B. Iniciación a la conservación y restauración de objetos cerámicos, Valencia 2007.
  • Carrascosa Moliner, B.; Lastras Perez, M. La conservación y restauración de la azulejería, Valencia 2006.
  • Drescher, S. Leitfaden zur Porzellanrestaurierung, Niederjahna bei Meissen 2012.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конзервација_керамике&oldid=27726315”