Korisnik:Arigatameiwaku1/pesak2

Čuja Nakahara
Nakahara Chuya
Datum rođenja	29. 4. 1907.
Mesto rođenja	Jamaguči, Japan
Datum smrti	22.10. 1937.
Mesto smrti	Kanegava, Japan
Zanimanje	Pisac
Značajni radovi	Poezije o ovci (1934) Poezija o prolaznim danima (1938)

Čuja Nakahara (中原 中也, Nakahara Chūya, 29. aprila 1907 – 22. oktobra 1937) rođen Čuja Kašimura (柏村 中也, Kashimura Chūya) je bio japanski pesnik, koji je bio aktivan u Šova periodu. Bavio se eksperimentalnom poezijom koje je u većini slučajeva dolazila iz Francuske, a takođe je bio inspirisan dadaizmom. Bio je jedan od glavnih renovatora japanske poezije. Iako je umro u svojoj tridesetoj godini, napisao je preko 350 pesama. Mnogi su ga zvali „Japanski Rembo“ jer je gajio veliku ljubav prema spomenutom pesniku, a neke njegove pesme je preveo 1934. godine.

Čuja Nakahara je rođen u Jamagučiju, gde je njegov otac, Kenske Kašimura, bio vojni doktor. Kenske se oženio Fukom Nakaharom i time je usvojio njihovo prezime. Čujim otac je zbog posla morao da ide u Hirošimu i Kanazavu, njegova porodica je takođe otišla sa njim. Vraćaju se u Jamaguči tek 1914. Kenske je 1917. osnovao svoju kliniku na istoj lokaciji gde se trenutno nalazi spomenik Čuji Nakahari.

Pošto Nakaharini roditelji nisu mogli da dobiju dete šest godina, bili su presrećni Čujinim rođenjem te su slavili tri dana.

Obrazovanje i književni počeci

Pošto je bio najstariji sin uspešnog doktora, od Nakahare se očekivalo da prati korake svog oca. Zbog toga, Nakahara je imao detinjstvo drugačije od ostale dece. Nisu mu dozvoljavali da se druži sa decom nižeg statusa, pošto je Kenske bio zabrinut da su morali građana niski. Još jedan primer strogog nadzora koji su njegovi roditelji imali je bila zabrana Čuju da se kupa u reci, u strahu da će se udaviti, iako su njegova mlađa braća imala slobodu da to rade. Kako je odrastao, suočavao se sa strogim kaznama, na primer bio je nateran da stoji okrenut ka zidu, i kad bi se barem malo pomerio, žarom cigare bi mu spalili petu. Ali, uprkos tome, najgora kazna za Čuju je bila da spava u ambaru, kazna koju je on dobijao više od njegove braće. Sve ovo su radili u nadi da će spremiti njihovog sina da nasledi porodicu i da će naslediti očevu karijeru.

U osnovnoj školi, Nakahara je imao sjajne ocene, nazivali su ga genijem. Okrenuo se književnosti nakon smrti svog mlađeg brata Cugurua (1915). Krenuo je da piše poeziju i 1920. je poslao svoje radove, svoju poeziju od tri stiha, lokalnim novinama i ženskom magazinu dok je još bio u osnovnoj školi. Iste godine je položio ispit za nižu srednju školu sa savršenim rezultatima. U ovom periodu je krenuo da se suprotstavlja očevim striktnim pravilima. Prestao je da uči i ocene su mu se pogoršale jer se skroz prepustio književnosti. Njegov otac, Kenske, se strašno plašio uticaja koji je literatura imala na njegovog sina. Kenske je jednom pronašao Nakaharin skriven rad, te ga je kaznio i opet poslao u amabar. U ovom periodu Nakahara je počeo da pije i puši, što je još više pogoršalo njegov školski uspeh.

Spomenik u memoriji Čuje Nakahare

1923. pao je ispit za treću godinu. Rečeno je da je Nakahara pozvao jednog prijatelja u svoju sobu za učenje, te je pocepao papir i uzviknuo „Ura“. Može se reći da je namerno pao, jer dokle god da je bio uspešan, ostao bi pod strogim nadzorom svojih roditelja. S druge strane, Kenske je ove vesti primio sa velikim stidom, opet je kaznio svog sina i poslao ga u ambar. U prkos ovome, Nakahara je odbijao da se vrati u ovu školu, i ovaj incident je doveo do toga da se Kenske izvini svom sinu. Nakahara je bio prebačen u drugu školu, Osnovnu školau Ricumeikan, koja se nalazila u Kjotu. Nakahara je počeo da živi sam, ali i dalje je, kao i do svoje smrti, živeo na računu svojih roditelja.

Čuja i njegovi roditelji

U Kjotu je pronašao mnogo uticaja koji su ga na kraju oblikovali kao pesnika. Čitao je dadaističku poeziju Šinkićija Takahašija, što ga je inspirisalo da ponovo počne da piše. Ovaj umetnički pokret postao je deo njegovog pesničkog i životnog stila i kasnije mu je donelo nadimak „Dada-san“. Na zimu je upoznao tri godine stariju glumicu Jasuko Hasegavu, a u aprilu 1924. su počeli da žive zajedno. Takođe se te godine sprijateljio sa kolegom, pesnikom Tominagom Taroom. Nakon završetka srednje škole, Čuja i Jasuko su odlučili da prate Tominagu u Tokio, na osnovu pohađanja univerziteta. Zbog nedostatka dokumenata ili kašnjenja nije mogao da polaže ispit, porodica ga je pustila da ostane u Tokiju pod uslovom da ide u pripremnu školu.

1926. godine je, bez informisanja roditelja, napustio pripremnu školu i počeo je da uči francuski u Athénée Français.

Ljudi su smatrali njegove strofe apstraktnim, ispovednim, pružale su generalan osećaj bola i melanholije, emocije koje su lako mogle da se vežu za pesnikovov život.

Književna karijera

Čuja i Takako Ueono 1933.

U početku, Nakahara je favorizovao poeziju u japanskom tradicionalnom formatu tanka, ali su ga kasnije (u tinejdžerskim godinama) privukli moderni stilovi slobodnih stihova koje su zastupali dadaistički pesnik Takahaši Šinkiči i Tominaga Taro. Nakon što se preselio u Tokio, upoznao je Kavakamija Tectara i Šohei Ooka, sa kojima je počeo da objavljuje časopis za poeziju, Hakučigun (Grupa idiota). Sprijateljio ga je uticajni književni kritičar Kobajaši Hideo, koji ga je upoznao sa francuskim pesnicima simbolistima Arturom Remboom i Polom Verlenom, čije je pesme prevodio na japanski. Rimbadov uticaj je prevazišao samo njegovu poeziju, a Nakahara je postao poznat po svom „boemskom“ načinu života.

Nakahara je prilagodio tradicijalno brojanje pet od sedam koji se koriste u japanskim haikuima i tanaki, ali je često menjao ove brojeve da bi njegova dela imala muzikalni efekat. Ovo se dokazalo efikasnim, jer je njegova poezija kasnije korišćena kao tekst pesama. Čujine radove su odbili mnogi izdavači, pronalazio je odobrenje u manjim literarnim magaznima, uključujući i Jamamaju, koji je Čuja osnovao zajedno sa Hideom Kobajašijem. Ostao je u bliskim odnosima sa Kobajašijem iako je u novembru 1925. Jasuko Hasegava napustila Nakaharu da bi bila sa Kobajašijem. Ovo se desilo ubrzo nakon Tominagine smrti. Decembra 1927. je upoznao kompozitora Saburoa Moroia, koji je kasnije uključio Čujinu poeziju u njegovu muziku to možemo videti u Asa no Uta (朝の歌, „Jutranja pesma“) i Rinjū (臨終, „Smrtni krevet“). U aprilu 1931. godine Čuja je upao na Tokijski faultet stranih jezika, gde je učio francuski sve do marta 1933.

Nakahara se oženio Takako Uenom (dalekom rođakom) u decembru 1933. godine. Njegov prvi sin, Fumija Nakahara, je rođen oktobra 1934. Fumija je umro u novembru 1936. zbog tuberkoloze, što je dovelo Čuju do očaja. Nikad se nije oporavio od tog gubitka, iako je dobio još jednog sina u decembru. Ova patnja može da se primeti u njegovoj poeziji.

Čuja Nakahara 1936.

Nakahara je bio hospitalizovan u Čibi, januara 1937. U februaru, je pušten iz bolnice, tad se seli u Kamakuru, jer nije mogao da izdrži da živi u kući koja ga je podsećala na Fumija. Ostavio je veliki broj svojih radova Kobajašiju i planirao je da se vrati svom rodnom gradu u Jamagučiju, ali je umro u oktobru 1937. kada je imao 30 godina, od tuberkoloze menangitisa. Ubrzo nakon njegove smrti i njegov sin umire od iste bolesti. Sahranjen je u porodičnoj grobnici, koja se nalazila u njegovom rodnom gradu u Jamagučiju, ista grobnica je predstavljena u njegovoj poeziji Cikada (蟬, Semi).

Nasleđe

Samo jedna njegova antalogija poezije, Kozije pesme (山羊の歌, "Goat Songs", 1934) je bila izdata za njegovog života (samofinansirano izdanje, štampano u 200 primeraka) Uredio je i drugu kolekciju „Pesme o prolazećim danima“ (在りし日の歌, "Songs of Bygone Days", 1938) malo pre njegove smrti. Tokom svog života, Nakahara nije bio poznat pesnik. Ali emocije koje su njegovi tekstovi donosili sada imaju veliki uticaj i dosta obožavatelja, mladi su pogotovo zainteresovani za njegovu poeziju. Sada se Nakaharina dela proučavaju po japanskim školama, i njegov portret je svima dobro poznat. Kobajaši Hideo, kome je Nakahara pred svoju smrt poverio svoju manuskripturu za Arishi Hi no Uta, je bio odgovoran za skok u popularnosti i promociji Čujinog rada. Pripomogao je i Ooka Šohei koji je skupio i uredio The Complete Works of Nakahara Chūya, kolekciju pesnikovih žurnala, poezije i pisama koji nisu pre bili objavljeni.

• Književna nagrada, Nakahara Čuja nagrada, je ustanovljena 1996. u gradu Jamaguči, u znak sećanja na Čuju. Nagrada je dodeljivana godišnje najboljoj zbirci pesama koja ima „svež senzibilitet“ (shinsen na kankaku). Pobednik bi dobio nagradu od milion jena, i pored toga njegova zbirka bi bila prevedena na engleski. Mada, poslednjih godina su prestali da prevode pobedničke kolekcije.
• Acidni-folk pevač Kazuki Tomokava je snimio dva albuma pod nazivom Ore no Uchide Nariymanai Uta i Nakahara Chuya Sakuhinnshu služio se tekstovima Nakaharine poezije.

Literatura

• Nakahara, Chuya. (Beville, Ry. Trans.), Poems of Days Past (Arishi hi no uta). American Book Company (2005). ISBN 1-928948-08-1
• Nakahara, Chuya. (Beville, Ry. Trans.), Poems of the Goat. American Book Company (2002). ISBN 1-928948-08-1

ISBN 1-928948-04-9

• Nakahara, Chuya, (Paul Mackintosh, Maki Sugiyama.Trans)The poems of Nakahara Chūya(1993).ISBN 978-0852442555
• Kurahashi, Ken’ichi. Shinso no jojo: Miyazawa Kenji to Nakahara Chuya (Miyazawa Kenji ron sosho). Yadate Shuppan; (1992). ISBN 4-946350-02-0 (na japanskom)
• Thunman, Noriko. Nakahara Chuya and French symbolism. University of Stockholm (1983). ISBN 91-7146-314-3
• Shohei, Ooka. Nakahara Chuya. Kodansha (1989). ISBN 4061960377 (na japanskom)
• Ken, Aoki. Nakahara Chuya - Eternal Autumn. Kawade Shobo Shinsha (2004). ISBN 4-309-01611-1 (na japanskom)
• Nakahara, Kurō. Sea Journey. Shōwa Shuppan (1976) (na japanskom)