Korisnik:Domatrios/Vreme što leti (Njegoš)
Pesnik i filozof Njegoš ima svoj lirsko-intimistički doživljaj vremena što leti. Kao i drugi predstavnici dualističke filozofije, razlikuje večnost od vremena.
- Tu lećaše vječnost okrunjena
- Vješto cvoje polete snovaše
- Na krilima tamo i ovamo,
- Časom u vrh, časom u nizinu
- Tainstvenom pokrita zavjesom.
Neposredno iza večnosti nalazi se vreme koje pokušava da dostigne večnost, da se s njom sjedini ili uroni u njenu beskonačnost. Naravno, i vreme leti, ali s manje elegancije nego večnost. Vreme je veoma bučno i, reklo bi se, povezano s akcijom, stvaranjem i procesom.
- Za njom vp'jeme sa velikom hukom
- Na zefirna sljedovaše krila
- U široke cvoje kolovrate
- Neće li je kako uhvatiti.
Cilj vremena je da dostigne večnost, što nije mogućno. Njegoš u ovom smislu ne sledi biblijsko shvatanje po kojem će vreme konačno da upadne u večnost. Svoje gledište ilustrativno saopštava.
- Ali cvoje c'jelji postić neće
- Jer vjekovah mati bezbrojnijeh
- Ima lakša nego sjenka krila.
Na jednom mestu Njegoš govori kako Bog nije stvorio vreme, već ga je „oduzeo" ili „oteo" nekim haotičnim snagama, „mrakama". Po tome bi se moglo zaključiti da je vreme prvobitno egzistiralo nezavisno od Boga, dakle potencijalno, u haosu ili neorganizovanom svetu. Za vreme Njegošev Bog veli:
- Koliko sam ja posla imao
- Dok sam v'rjeme oteo mrakama
- Puštio ga da leti svobodno.
- Po opširnoj državi vječnosti
- I po carstvu svijetloga lica
Ovo leteće vreme je u isti mah nešto tvoračko, nešto čemu je svojstvena sposobnost da organizuje stvarnost. U konačnom ishodu vreme će, ili tačnije poredak, trijumfovati nad stihijom, elementima koji unose nered i dezorganizaciju u kosmički sistem.
- Vrijeme će i k toj c'jelji doći
- Da se bezdne mračne osvijetle
Pored kosmičkog vremena, postoji i zemaljsko vreme. Ovo drugo je ograničeno, nestalno, promenljivo kao i svi pojavni oblici života na Zemlji. Mnoge patnje i nevolje čoveka proističu iz nestalnosti vremena. Vreme nema samo osobinu da stvara, već i da ruši, razara stvoreno.
- Vrijeme zemno i sudbina ljudska
- Dva obraza najviše ludosti:
U ljudskom životu vreme je nešto privremeno, nepostojano, pa i negativno. Njegoš peva o „vremenoj", dakle, prevremenoj «pitateljici», odnosno hraniteljici - Zemlji. O „vremenom" ili privremenom „žilištu" gde je čoveku nemogućno da upozna sreću... Stvarajući Zemlju, Bog je uporedno stvorio i vreme, ali ne kao nagradu već kao kaznu zbog Adamovog učešća u nebeskoj pobuni na strani Satane.
- Stihije ću na njem poumjerit
- A vremenu nepostojanost dati
- Šar ću grubi ovaj z e m lj a nazvat.
Impresivno je Njegoševo polivalentno shvatanje vremena. On poznaje tehniku psihološkog usporavanja vremena, čak i njegovog zaustavljanja.
- Trenuć mi je svaki sahat,
- Moje v'rjeme sad ne ide.
Misao o usporavanju, odnosno produžavanju vremena u naročitom emocionalnom uzbuđenju, pesnik je izrazio u erotskoj pesmi.
- Ustav luno cvoja kola
- Produži nam čase mile
- Kad su sunce nad Inopom
- Ustaviti mogle vile.
I posebno je značajno mesto gde Njegoš govori o relativnom karakteru vremena, o tome da su sve vremenske jedinice, ma koliko bile brojčano neograničene, u odnosu na večnost jednake.
- U Boga je trenuć što i vijek
- U Boga je vijek što i trenuć.
U konačnom sudu, Njegoš je doživio vreme kao intenzivnu osobinu prirode i stvarnosti. Apostrofirajući let, žurbu, dinamičnost vremena, on je istovremeno naglasio njegovu globalnu tvoračku i procesualnu ulogu u formiranju sveta.
- Cve nek krače svojiem vremenom.
Vreme pesniku služi i kao sredstvo u čijem će se procesu razjasniti sve što je nepojmljivo i zagonetno, a u isti mah u vremenu se ostvaruje i princip svetske pravde.
- Vrijeme je majstorsko rešeto.
Snažna pesnikova vezanost za vreme, i pored dualističkog ili čak polivalentnog doživljaja ovog fenomena, dala je pečat njegovoj ukupnoj literaturi.