Korisnik:Domatrios/Pismenost u vreme Troje

Muzička pratnja uz tekst

Pošto je Evans 1900. godine otkopao u starome Knososu na Kritu i bogat arhiv glinenih pločica ispisanih minojsko-mikenskim znacima, bilo je dokazano i postojanje Minojskog dvorskog knjigovodstva. Slične tablice nađene su i u mikenskom Pilu na Peloponesu. Evansovo shvatanje kao da je objašnjavalo zašto Ilijada i Odiseja prikazuju kao nepismene junake herojskog doba, iako mnogi od njih potiču baš iz oblasti gde su nađeni ostaci starije pismenosti. Ako je minojsko-mikensko pismo služilo samo nehelenskom stanovništvu, bilo je razumljivo što ga se Heleni nisu sećali. Nije bio neobičan ni sasvim izolovani podatak Ilijade prema kome je kralj Proit, vladar Tirinta, grada u neposrednoj blizini Mikene, poslao u Likiju nekakve znake koje je nacrtao na složenoj dasci da bi svome tastu saopštio da smakne donosioca poruke, junaka Belerofonta. U skladu sa Evansovim shvatanjem, ti su znaci mogli biti sasvim bledo sećanje na nehelsnsku mikensku pismenost, jer Proit pripada generacijama legendarnih vladara još iz vremena pre trojanskog rata, dakle u legendi je stariji od nepismenih Ahejaca Ilijade.

U Euripidovoj drami «Ifigenija na Aulidi» Starac se obraća Agamemnonu:

«Ti sada svetlosti zublje rasipaš,

pločicu pišeš,

u rukama je držiš, zastajkuješ:

i pismo opet lomiš, uništavaš.

Pečat izlivaš, pa ga onda kidaš,

pločicu u prašinu bacaš, ridaš,

suze ti liju.»

Agamemnon:

«Ali, suprotno je govorio moj brat.

Na zločin me je nagnao, na pločici

zato nervozna slova sad ženi šaljem.

Pišem da Ahilu spremi kćer za ženu.

Junačko dostojanstvo mu hvalim, pričam

da sa Grcima neće da brodi ako

naša devojka sad u Ftiju ne ode.

Tako svoju ženu mislim da zavaram,

lažnom vezom, svadbom naše mlade kćeri.

Među Grcima za ovo znamo samo

Kalhant, Odisej, Menelaj i ja, ali

pismo je zločin: počinjem ga, lomim. Na

novoj pločici kradom pišem pravu vest.»

Agamemnon zapravo piše pismo na glinenoj ili navoštenoj drvenoj pločici po kojoj se piše dok je još topla, a kada se ohladi ona se šalje primaocu. Euripid je svakako dobro poznavao Ilijadu pa je kao autor imao pravo da stilizuje tekst, ali ne i da izmišlja nepostojeće činjenice. Pogotovo, što se ove pločice potvrđuju i kod drugih autora.

Kada se ahejska vojska sakupila u Aulidi, „vetra niotkuda" da isplove. Kalahanovo proročanstvo Agamemnon u početku nije hteo da ispuni i svom glasniku Talibiju naredio je da „glasnim klikom svu vojsku pošalje kući, jer ćerku ubiti neću moći". Agamemnonu hrabrost nije bila jača stana i dozvolio je, plašeći se pobune vojske koju je Odisej obavestio o proročanstvu, da ga brat Menelaj nagovori da se izvrši proročanstvo: „Ali, sve moguće razloge iznese brat i na delo me grozno navede. Napišem na drvetu (Heleni su devetstote godine pne. od Egipćana dobili papir) pismo ženi svojoj da Ahileju za udaju pošalje ćerku. Junaka hvalim, časti mu u zvezde kujem i kažem joj da sa Ahejcima neće da plovi dok mlada mu u Ftiju od nas ne stigne. Od Ahejaca znamo ja, Kalahant, Odisej i Menelaj još".

Glauko, vojvoda likijski, i Diomed (119—236) Ilijada

Glauk, Hipolohov sin, i Diomed, Tidejev sinak,

120 između vojski zađu na sredinu megdan da dele.

Kad njih dvojica jedan drugome pristupe blizu,

onda grlati onom Diomed progovori prvi:

»Ko si, dragiću, ti, od kakvih si samrtnih ljudi?

Ta još te nikada pređe u borbi, u junačkoj slavi, ne videh,

a sad daleko pred borce si došao drute smelošću svojom,

pred moje dugoseno koplje kad stiže:

sinovi nesrećnih ljudi sa snagom se sretaju mojom!

Ako l' si koji besmrtnik bog s nebesa mi siš'o,

nikad ja ne bih s nebeskim bogom zametn'o borbu!

130 Nije ni Drijantov sin, Likoorg ,,sileni dugo

živeo, što je pokret'o sa besmrtnim bozima svađu:

on je po svetome brdu na Nisi dojkinje boga mahnitog

Dionisa rastur'o; palice na tle one pobacaše sve,

kad ljudomora stane Likoorg da ih ostanom bije,

Dionis se uplaši i sam u vale zaroni morske,

a Tetida zbunjenog boga dočeka tada na krilo, —

toliki ga spopad'o drhat onaj kad vikaše čovek.

Al' blaženi bogovi gnjevom planuše nanjga,

te Kronov sin ga učini slepcem,

140 nije živeo dugo, jer omrznu bozima svima;

s blaženim bozima ni ja ne želim da idem u borbu!

Ako si koji od ljudi što hlebom se hrane zemaljskim,

bliže pristupi, da brže u zamke se uvališ smrtne!«

Njemu Hipolohov blistavi sin odgovori ovo:

»Zašto, Tidejev sine, o junače, za rod me pitaš?

Kakvo je lišće u šumi, i ljudsko pleme je takvo:

Jedni lišće vetar po zemlji rastura,

drugo rađa brsnata šuma kad proletnje osvane doba.

Tako i ljudi: jedni uzrastaju, nestaju drugi.

150 Ako želiš i to da čuješ dobro da saznaš

naše poreklo, ta mnogim junacima ono je znano:

ima Efira grad u sredi konjodavnog Arga,

gde je živeo Sisif, taj najlukaviji čovek, Sisif, Eolov sin;

on Glauka imaše sina, Glauko besprekornog rodi junaka

Belerofonta kome su bogovi dali lepotu i junaštvo drago,

al' mu je nesreću Pret u svome zasnov'o srcu,

on ga iz argolske protera zemlje,

kad bejaše mnogo jači od njega,

jer Div ga pod Pretovo podvrgnu žezlo.

160 Antija divna, Pretova ljuba, živo požele

da mu se potajno dade obležat',

al' na to ne može nagovoriti hrabrog i čestitog Belerofonta.

Ona izmisli laž i kralju prozbori Pretu:

»Umri, o Prete, ili pogubi Belerofonta,

koji me potajno htede obležat', al' nisam se dala!«

Tako reče, — a srdžba vladara osvoji kad je to čuo,

ali ga ne hte pogubit', jer toga se u srcu boj'o,

no ga u Likiju posla, i pogubne dade mu znake

što ih na složenoj daski smrtonosnih nacrta mnogo;

170 da ih njegovu tastu predade neka ga smakne.

On u Likiju ode s božanskom besprekornom pratnjom;

a kad u likijsku zemlju do reke stiže do Ksanta,

široke Likije vladar ljubazno dočeka njega.

Devet ga gostio dana i devet mu goveda zakl'o.

A kad deseta veće ružoprsta osvanu Zora,

tada on upita gosta i zatraži znake da vidi

što ih je nosio njemu od Preta, njegova zeta.

A kad pogubni znak od zeta prihvati svoga,

najpre naredi njemu Himeru da ubije besnu,

štono od božanskog, ne ljudskog, beše porekla.

Spreda lav, ozadi zmaj, a koza u sredi,

žarkoga ognja iz sebe strahovitu rigaše silu.

Al' on pogubi nju, jer posluša znamenja božja.

Drugi put zametne borbu sa solimskim borcima slavnim;

najžešćom nazva tu borbu s junacima što ju je im'o;

trećom Amazonke pobi, muškobanu njihovu vojsku.

A kad se vraćao, kralj mu tad smisli prevaru drugu:

najbolje pokupivši po širokoj Likiji borce

zasedu namesti njemu, al' kući se ne vrate više,

190 sve ih poubija onde nezazorni Belerofonte.

A kad uvide kralj da je junak od roda božanskog,

onde ga zadrža i svoju za ženu dade mu ćerku,

još mu polovinu dade od cele kraljevske časti,

a i Likijci lepo i sjajno imanje mu dadu,

voćnjak i njivu jošte, da štogod za obradu ima.

Belerofontu veštom tri deteta izrodi ljuba:

najpre Isandra, Hipoloha još i Laodameju.

Laodameju mudru obleži Dive,

i ona oklopnika rodi Sarpedona podobnog bogu.:

200 Al' kad bozima svima naposletku omrznu i on,

stane okolo sam po Alejskom lutati polju,

srce grizući svoje i puteva kloneć' se ljudskih.

Sina Isandra mu Arej nezasitni, pogubi ratnik,

kada je zametn'o borbu sa solimskim narodom slavnim.

Ćerku mu srdita ubi Artemida s uzdama zlatnim.

Mene rodi Hipoloh, i njime se dičim k'o ocem;

on me slao u Troju i još me opominj'o mnogo

I uvek da odličan budem i sve -da nadmašam druge,

predaka svojih da ne sramotim što najbolji behu

210 i u Efiri i onde u širokoj likijskoj zemlji.

Dičim se što sam od roda od toga i od krvi takve.«

Reče, — i grlati borac Diomed radostan posta

te u hranodavku zemlju dugoseno koplje zabode,

potom narodnom reče pastiru rečima mednim:

»Gle, po precima ta si moj prijatelj glavni i davni!

Nekad je Enej divni nezazornog Belerofonta zadrž'o

u kući svojoj i gostio dvadeset dana;

jedan drugome lepe darivao gostinske dare:

Enej gostu crven i sjajan dariv'o je pojas,

zlatan i dvoušni kondir poklonio Belerofonte,

ja ga idući amo u svojemu ostavih dvoru. —

Ne pamtim više Tideja, jer on me još kao dete ostavi kod kuće,

pod Tebom kad ahejski izgibe narod.

Tako sam ja u Argu tvoj dragi prijatelj glavni,

a ti u Likiji moj kad onamo u zemlju spignem.

Stoga i sada u gužvi od kopalja bežimo svojih!

Mnoge smicati mogu Trojance i pomoćne čete,

kojega dade mi bog i kojega noge mi stignu,

a ti mnoge ubijat' Ahejce koliko možeš.

230 Nego izmenimo oružje svoje, i ovi da znaju

da se dičimo što smo po precima prijaci glavni.«

Tek što rekoše to, sa kola skoče i jedan drugome

prihvate ruke i tvrdu veru zadadu.

Glauku oduzme pamet Kronion,

Jer oružje zlatno Diomedu dade za medeno, —

Njegovo beše stotinu goveda vredno, a ovoga goveda devet.

Iz gornjeg teksta istakao bih nekoliko činjenica, važnih za bolje razumevanje nekih tema iz vremena Trojanskog rata. Ne ulazeći u sporenja oko same lokacije Troje bitno je sledeće: Preko ovog ilustrativnog primera Glauka i Diomeda koji su odrasli u istom kraju (na Balkanu) i imali zajedničke rođake, a to sigurno nije jedini primer između dve vojske. Bacanje oružja, koje nije ni moglo da ugrozi sam povod rata, možemo videti četiri hiljade godina kasnije za vreme Božićne pauze Prvog svetskog rata kad vojnici sa obe strane fronta (u Francuskoj) nisu hteli da ispale ni metka, nego su se čak i družili. Povod rata je svakako osvajanje teritorija, a Grci su se širili i na Istok i na Zapad, ali je za nas svakako najzanimljivija kolonizacija severnog dela Balkana. U vreme pre Trojanskog rata Likiju možemo locirati u severnom Balkanu, a kasnije je nalazimo i u Maloj Aziji, isto tako to možemo da kažemo za Dardaniju koju kasnije nalazimo i na Istoku. Osnivači Troje, a vrlo verovatno i velik broj onih koji su bili sa njima su poreklom ove prvobitne Dardanije, kojom će se kasnije i Julije Cezar ponositi. Trgovina i pismenost (javna i tajna) ukazuju nam da je komunikacija i poznavanje ondašnjeg sveta bilo mnogo veće nego što smo mi to do sada pretpostavljali.