Korisnik:Frendwiki/pesak

Alpinizam

Alpinizam (od Francuske reči Alpinisme) pripada jednoj od disciplina planinarstva. Predstavlja skup psihofizičkih mogućnosti ljudskog tela da se popne uz nepristupačne delove planine. Alpinizam bi se teško mogao okarakterisati kao sportom, jer ne postoji takmičenje, osim lične sadisfakcije užitka u činjenici da ste osvojili neki od vrhova težom rutom. Kao jedna od naj rizičnijih disciplina planinarstva alpinizam je kroz istoriju izgradio status elitne discipline; logistika, pristup, planirnje uspona, dovonjne količine hrane i vode, rizik koji svaki alpinista nosi sa sobom tokom uspona predstavljaju čari i odricanja koje mogu podneti samo retki ljudi.

Istorija Alpinizma

Istorija alpinizma može se sagledati samo i jedino kroz istoriju planinarstva ili planinarenja. oblici planinarstva postojali su u ranom razvoju civilizacija i društava pa čak i u nekim plemenskim zajednicama. Razvoj je kao i kod mnogih sportova i ljudskih zanimanja išao sporo, zavisio je umnogome od tehnološkog razvoja, političke situacije, informisanosti o uspehu ili neuspehu iz te oblasti. Svaki neuspeh bio je samo inicijacija sledećeg uspeha. Svako osvajanje karakterisalo je vreme, mesto, motiv, tehnološki razvoj kao i ljudski faktor. Danas su planinarstvo i alpinizam poznati kao veoma korisna fizička i psihofizička aktivnost, za neke su hobi a za neke profesija. Svaki uspeh zahteva mnogo fizičkih, mentalnih pa i logističkih priprema. Pored popularizacije sporta kako danas tako i kroz istoriju, planinarske ekspedicije su davale i veliki doprinos naučnim studijama.

Sami početci alpinizma vezuju se za Švajcarskog prirodnjaka Horasa Benedikta de Sasura (Horace-Bénédict de Saussure) koji 1760 godine posećuje Šamoni penje se na Brevent 24 jula i nudi veliku nagradu onome ko nađe put do vrha Mon Blana (Mont Blanc) 4,810 mnv. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja na vrh se penju Švajcarski lekar Gabrijel Pakar i lokalni vodič Žan Žak Balmat 8.08.1786 god. preko lednika Boson. Godinu dana kasnije i sam Horas Benedikt se popeo na Mon Blan. Nakon ovog uspona zanimanje za Alpske vrhove raste i počinju njihova osvajanja. 28.07.1800 godine sveštenik Franc Jozef Horaš sa još četiri vodiča penje vrh Grosgloknera. Dve godine kasnije ponovo penju vrh a među njima je i Valentin Stanič koji je pre toga popeo Vatezman 2713 mnv. Motiv je postavljanje krsta i barometra na vrhu. Vodiči postaju neizostavni u svim ekspedicijama. Uspon na Grosglokner označen je kao kraj prve i početak druge faze klasičnog alpinizma.

Do polovine devetnaestog veka savladani su skoro svi lakši vrhovi a na red dolaze teži i penjački zahtevni. Pokušaj osvajanja vrhova nema više saznajni karakter već je to više avantura u kojoj preovladava psihofička snaga, obučenost i pripremljenost. Oni se mogu smatrati prvim pravim alpinistima. Među njima prednjače Englezi. 1857 godine u Londonu se osniva prva alpinistička organizacija u svetu “Alpine Klub”. Po ugledu na njega od 1862 do 1874 i u drugim Evropskim državama koje slove za vodeće u alpinizmu Austrija, Švajcarska, Nemačka i Italija osnivaju svoje alpinističke klubove.

Događaj koji je označio početak treće faze klasičnog alpinizma (zlatno doba alpinizma) je uspon na Matehorn. Jedan od najviših vrhova Alpa sa 4478 mnv, dugo je smatran neosvojivim. Najviše zanimanja za njega pokazuje Englez Edvard Vimper. On od 1860 do 1865 godine pokušava popeti Matehorn u početku zajedno sa Italijanskim vodičem Žan-Antoan Karelom a kasnije odvojeno. Ovaj Engleski umetnik 1865 penje vrh po Horni grebenu, ali mu prilikom silaska ginu četiri člana ekipe. Tri dana kasnije i Karel penje vrh po Lion grebenu sa Italijanske strane.

Ovim usponom iscrpljene su najlakši putevi na gotovo sve alpske vrhove. Razmatraju se usponi preko stena i traže se logični i što lakši smerovi. U Alpima dominaciju preuzimaju Nemci i Italijani a Englezi počinju osvajanja planinskih vrhova na drugim kontinentima pa i planine u planinskim lancima Karakoruma i Himalaja. U Alpima dominiraju samostalni usponi bez vodiča. Počinje osvajanje najviših vrhova Kavkaza, Anda, Aljaske, Afrike a svi usponi su motivisani visinom i imaju naučno istraživački karakter. 1897 godine Engleska ekspedicija koju predvodi Edvard Ficdžerald penje najviši vrh južne hemisfere Akonkagvu (6961 mnv.) i to 14 januara Švajcarski vodič Matijas Curbrigen a dva dana kasnije i druga dva člana ekspedicije. Princ Luiđi Amedeo poznatiji kao Vojvoda od Abrucija (mora) penje vrh Sveti Ilija na granici Kanade i SADa. On je 1906 godine popeo vrh Margaritu 5110 mnv. na planinini Ruvenzori u ekvatorijalnom istočnom delu Afrike. Prvi ozbiljan pokušaj da se popne K2 je sproveden 1902 od strane Oskara Ekenstajna, Alistera Kroulija, Džuls Džakot- Guilarmoda, Hajnriha Fannla, Viktora Veseli i Gaj Nouls preko severoistočne grebena. Oni dostižu visinu od 7525 mnv. Ovaj period traje sve do početka prvog svetskog rata i iznedrio je neka možda i najveća imena tradicionalnog alpinizma: Edvard Vimper, Albert Frederik Mumeri, Aleksandar Burgener, Viljam Penhal, Vilijam Martin Konvel, Oskar Ekensten, Paul Gusveld i drugi.

Moderni alpinizam

Moderni (tehnički) alpinizam nastao je u toku i posle prvog svetskog rata. Svi Alpski vrhovi su popeti i traže se novi izazovi. Nemački alpinista Fiht konstruiše prve klinove i uz nove tehničke zahvate otvaraju se mogućnosti penjanja dotad nesavladivih delova stena. Alpinizam postaje profesija. U tehničkim i tenološkim znanjima, i inovacijama, kao i u kvalitetu izvedenih uspona, najistaknuti su alpinisti Minhenske i Tržičke škole. Oni su najaktivniji u Dolomitima gde penju suve stene. Jedini alpinista koji se protivio uvođenju tehničkih pomagala, bio je Pol Preus, jedan od najvećih dolomitskih penjača. Preus je penjao najzahtevnije smerove solo i bez ikakve opreme. Nosioci uspona, ocenjenih tada najvećom ocenom - zloglasnom šesticom, bili su predstavnici tržačke i minhenske škole penjanja.

Raste interes za zaleđene stene gde dominiraju Nemci: braća Aškenbrener, Šnajder, Velcenbah, Merkel, braća Šmit. Budućnost alpinizma je viđena u penjanju zaleđenih stena leti. Do 1930. ostaju samo 3 nerešene Severno lice Eigera pojedinačne zaleđene stene, nazvane "3 problema Alpa": severne stene Eigera, Materhorna i Grand Žeras-a. Početkom 30-tih godina ove tri stene su pod pravom opsadom alpinista, ali prvi pokušaji propadaju. Prva je savladana severna stena Materhorna, uspon je uspeo braći Šmit 1931, a iste godine će popetai i južnu stenu Materhorna (Benedeti, L. Karel, Bich). 1931. godine popeta je i severna stena Ortler, a 1937. Kasin, Rati, Esposito, Molteni i Valseci vrše prvi uspon kroz Severoistočni zid Pic Badila. Preostala 2 problema Alpa popeti su 1938. Prvo je početkom jula savladana severna stena Žeras-a. Uspeh u Valker-u postigli su: Kasin, Esposito i Ticoni. 25.07.1938. popet je i poslednji problem Alpa severna stena Eiger-a, nakon nekoliko tragično završenih pokušaja. Uspeh u "Spider-u" postigli su Nemci: Hakmajer i Vorg i Austrijanci: Harer i Kasperek.

Krajem pedesetih godina u Alpima se pojavljuje jedna grupa alpinista koja sebe smatra ekstremnim alpinistima a koja pomoću bušilica i ekspanzionih klinova “penje” mnoge nesavladive stene ili delove stena. Svoje smerove preko ovih ploča i plafona nazivaju deritisime i superderitisime. Uglavnom su poznati po tome što su polarizovali alpinističku javnost i pokazali da uticaj savremenih dostignuća i tehnologija zna da neku ljudsku aktivnost odvede na stranputicu. Posle Vimpera i Karela po prvi put se otvoreno stupa u takmičenje radi prestiža. Najbolji primer borbe za prestiž između tri nacije: Švajcaraca, Italijana i Francuza, imamo u severnoj steni Cima Ovest. Kao pobednici izlaze Italijani, a četri dana nakon njih i Francuzi izlaze na vrh, dok su Švajcarci eskivirali po Kasinovom smeru. Ovaj uspon pokazuje koje osobine zahteva ovaj novi pravac u alpinizmu. - Neophodni su: izvanredna izdržljivost, upenjanost, psihička snaga. Ipak ovaj rudarski posao bušenja stena prestao je kada je 1963 godine u januaru popeta superdiretisima u Cima Grande (Siegert, Kaucke, Uhner) za 17 dana. Upotrebili su 850 klinova i improvizovali žičaru od fiksnih užadi od podnožja stene do bivaka. Interesovanje za deritisime je prestalo a ovaj vid ekstremizma tehnološki je pomogao

Od posleratnih alpinista koji su penjali u klasičnom stilu najvažniji su bili: Valter Bonati prvi koji je izvršio solo uspon kroz severozapadnu stenu Petit Drusa. Sa Zapelijem penje Vokerov stub zimi u klasičnom stilu, vrši uspone u Patagoniji, Karakorumu. Gaston Rebufat je prvi alpinista koji je popeo sva tri problema Alpa. On uvodi termin "6 najmoćnijih stena u Alpima" u koje spadaju severne stene: Eigera, Žerasa, Materhoena, Pic Badila, Drusa i Cima Grande. Rene Desmaison, Luis Lachenal, Maurice i Žerard Hercog, Žan Kouzi, Reinhold Mesner, Kris Bonington, Lionel Terai

Razvoj Srpskog alpinizma

Pre drugog svetskog rata, u Srbiji su aktivni pojedinci: Prof. Raško Dimitrijević i Stanko Aleksić koji većinom penju po Slovenačkim Alpima. Nakon drugog Svetskog rata osnivaju se prva alpinistička udruženja. 1950 osniva se Alpinistički Odsek Beograda (AOB) kao prva organizacija koja okuplja ljude zainteresovane za alpinizam. Kasnije se slična udruženja osnivaju u Boru, Nišu, Kruševcu i Čačku. Srpski alpinisti prve generacije su bili najaktivniji u masivima: Prokletija, Komova, Durmitora gde su vršeni prvenstveni usponi, a u Julijskim Alpima, Dolomitima, Centralnim Alpima i Kavkazu su ponovljeni neki od zahtevnih klasičnih uspona. Najaktivniji su bili: Ivan i Rastko Stojanović, Živojin Gradišar, Zvonimir Blažina, Branko Kotlajić, Aca Đorić, Srba Petrović, Prijezda Popović i dr. Prva generacija alpinista uspela je da pokrene i razvije alpinizam u Srbiji. Napisani su mnogi tekstovi, knjige. Radilo se intezivno na obuci i izgradnji infrastrukture po Srpskim i Crnogorskim planinama. Druga generacija alpinista nastala je početkom 80-tih godina 20. veka. Alpinisti druge generacije podižu nivo alpinizma u zemlji nizom kvalitetnih uspona. U Sićevačkoj klisuri popeto je puno novih smeri, u Sloveniji su ponovljeni teški klasici (Ašhenbrener, Čopov steber, Peternel, Direktna u Špiku, Raz Šita ...), au centralnim Alpima napadane su istočna stena Materhorna, severna stena Grand Žerasa. Druga generacija je iznedrila 10-ak alpinističkih instruktora. Samostalno je organizovala nekoliko ekspedicija u masive Pamira, Himalaja, Tjanšana, Kavkaza, Anda. Nosioci druge generacije alpinista su: Aničin Aleksandar, Milenko Savić, Peđa Kostić, Radoslav Milojević, Branko Padežanin, Zoran Bogdanović, Blagoje Mićković, Aleksa Srdanov.

Alpinistička oprema

Pored tehnika i tehničkih zahvata, najveći doprinos razvoju, napretku i ostvarenim rezultatima u alpinizmu nesumljivo dugujemo opremi koja se i dalje razvija i u čiji razvoj su uključeni veliki naučni radovi kao i velike industriske kompanije. Udobnost, komfor a pre svega sigurnost bili su glavni zahtevi alpinista i planinara prema izvesnim industriskim proizvođačima. Laboratoriskim testiranjima i praktičnom primenom stvoreni su neki standardi koji danas, za neke delove opreme neznače samo kvalitet nego mu daju i upotrebnu vrednost. Za većinu tehničke opreme najbitniji su sigurnosni standardi. Osnovna karakteristika standarda bezbednosti je da je razvijen od strane planinara i alpinista. U globalizovanom svetu, potreba za međunarodnim standardima jednostavno ima smisla. Sve je počelo 1960 godine kada UIAA počinje da testira užad i neke druge kategorije opreme, a kasnije pravi Komisiju za Bezbednost., (UIAA Safety Commission). Komisija za bezbednost UIAA blisko sarađuje sa industrijom da bih razvila standarde za smanjenje nesreća u alpinizmu izazvanih lošom, nekompetentnom i nekvalitetnom opremom.

Odeća

Odeća trba da nas uspešno zaštiti u svim pa i u najsurovijim uslovima na koje možemo naići prilikom uspona i u svim vremenskim uslovima. Ona neretko određuje da li ćemo uspeti ili ćemo odustati. Promrzli i mokri sigurno drugačije razmišljamo!. Odeća za alpinizam se razvijala u skladu sa potrbama i zahtevima alpinista i planinara u saradnji sa tekstilnim industrijama širom sveta. Za odeću je najvažniji materijal od koga je izrađena, kao i njen kroj. Što se tiče kroja on mora da bude "penjački". Odeća na sme da ograničava pokret penjača, treba lepo da leži ispod ranca ili pojasa i da potpuno štiti telo penjača, šavovi ne smeju da žuljaju, džepovi treba da su dostupni i kada imamo na sebi pojas ili ranac, kapuljača dovoljno prostrana da se navuče preko šlema i sl. Ključna stvar kod odeće je slojevitost u oblačenju jer su bolja dva tanka sloja nego jedan deblji. Vazduh zarobljen između slojeva ima funkciju toplotne izolacije, a prema potrebi možemo skidati ili vraćati sloj po sloj. U alpinizmu su zastupljena tri sloja. Ova tri sloja imaju i različite funkcije u zaštiti penjača zbog čega su napravljeni od različitih materijala. Danas imamo modernu proizvodnju po svim standardima koji su potreni za alpinizam (kape, rukavice, jakne, flisevi, majice, pandalone, donji veš, čarape, rančevi kao i različiti oblici obuće prilagođeni vremenskim uslovima i tipu penjanja).

Užarija

Uže je osnovno sredstvo u zaštiti alpinista prilikom pada. Nijedan element opreme od nastanka alpinizma do danas nije uradio toliko na bezbednosti kao penjačko uže. Ovo uže se zbog svojih osobina da se izduži prilikom dinamičkog opterećenja često naziva i dinamičko. Osnovna svrha dinamičkog užeta je preuzimanje kinetičke energije pada na račun istezanja čime se smanjuje sila koja deluje u sidrištu i na penjača. Ukupan uticaj sile prilikom pada na ljudsko telo ovim je sveden na toleratan nivo. Užad su se nekad pravila od prirodnih materijala (konoplja), a sada se prave isključivo od sintetičkih materijala. Prednost sintetičkih vlakana su brojne: prvo se izduži pre pucanja, čvršća su, ne upijaju vodu i bitno su lakša. Mane su relativno mala otpornost na temperaturu izazvanu trenjem. Prema konstrukciji užad se dele na vijenu, pletenu, kombinovanu, sa jezgrom i košuljicom a prema istegljivosti se dele na dinamička i užad sa niskim stepenom istegljivosti (čest naziv za ova užad je statičko uže). Od 1960 godine kada su konstruisana prva užad sa jezgrom i košuljicom polako su iz upotrebe izbačena pletena, vijana i kombinovana užad. (Polu)statička užad se malo koriste u alpinizmu a primenu su našla u pravljenju fiksnih sistema, u transportu, u spasilaštvu, speleologiji ili kanjoningu.

Šlem

Namena šlema je da zaštiti glavu penjača od kamena, leda ili nekih drugih predmeta, kao i da puži potrebnu zaštititu u slučaju pada i udarca glavom o tvrdu podlogu. To se postiže sistemom absorbcije ili upijanja udarne sile preko sistema traka unutar šlema, a u poslednje vreme tu ulogu preuzima kompresovana pena kojom je delimično ili skroz ispunjena unutrašnjost plastične školjke. Neki šlemovi se po ugledu na biciklističke kacige prave samo od pene sa posebnom završnom obradom, a glavni benefiti koje ova kaciga pruža je veoma mala težina, čime je pogodna za nošenje u dužim smerovima. Šlemovi koji pored školjke imaju samo unutršnje podešavajuće trake, su gotovo izbačene iz upotrebe, ili se više ne proizvode. Neki šlemovi kao školjku imaju različite materijale; plastiku, fiberglas ili ugljenična vlakna. Hibridni šlemovi koji ispod plastične školjke imaju oblikovanu penu, još uvek su dosta popularni kod alpinista i sportskih penjača, najviše što su dugotrajniji od ultralakih kaciga od pene.

Penjački pojas

Pojas je deo penjačke opreme a koristi se prilikom penjanja, abzajlovanja ili neke druge aktivnosti koja zahteva korištenje užeta za pristup ili bezbednost. Obezbeđuje sigurnost penjaču nakačenom na uže ili na osiguravalište. U svom najjednostavnijem obliku može biti napravljen od parčeta užeta ili gurtne (šlinge). Ipak specijalno pravljeni penjački pojasevi su mnogo udobniji, sigurniji a imaju i mogućnost nošenja opreme koja nam je uvek na dohvat ruke. Prvi pojas “savremenog” dizajna konstruisao je Britanski alpinista Don Vilans 1970 godine za ekspediciju na Anapurnu, a pojas je posle ekspedicije otišao u masovnu upotrebu i postao popularan širom sveta.

Karabineri

Karabiner je metalna petlja, čija je osnovna namena da lako i bezbedno, zasebnu alpinističku opremu poveže u neku funkcionalnu celinu ili neki sistem. Napravljen je od lakih legura aluminijuma ili legura titanijuma. Neki karabineri su urađeni od jakog čelika i koriste se u speleologi, spasilaštvu ili radovima na visini, a u alpinizmu nisu našli primenu zbog svoje velike težine.

Prusici i Gurtne

Prusici su tanja užad koja su multi-funkcionalni deo opreme svakog alpiniste. Ova užad imaju veoma mali koeficijenat istezanja pa tim spadaju u grupu statičkih užadi. Dinamičke osobine nisu preporučljive iz razloga što ovo uže učestvuje u sistemima samospašavanja, spašavanju palog partnera, osiguranju na sidrištima ili i sama učestvuju u pravljenju sidrišta. Njegove karakteristike a prevashodno nosivost, zavise od prečnika. Prečnik ovog prusika nam je vrlo bitan i kod izrade nekih sistema i čvorova u tom sistemu, ali ne zbog nosivosti već sa stanovišta funcionalnosti celog sistema.

Gurtna (Šlinga ili Gurtna) je kružna (najčešći oblik) zamka, napravljena od jakih materijala a ima veliku primenu u alpinizmu od izrade sidrišta i osiguravališta pa do međuosiguranja i sistema u spasilaštvu. Pravi se od poliesterskih materijala a u novije vreme od veoma izdržljive i jake Spektra- Dineme, a način tkanja joj daje trakasti oblik. Šlinge od dineme su uvek zatvorene u krug šivenjem jer su vlakna dineme suviše klizava da održe čvor pri opterećenju. Ove šlinge u većini slučajeva su zatvorene fabrički, šivenjem a dužina ove zamke određuje njenu funkciju. Kraće su namenjene za komplete na međuosiguranjima a duže za pravljenje osiguravališta, sistema za spasavanje, improvizovanih međuosiguranja i sl. Ukoliko ove gurtne ubacimo u specijalne cevaste trake, napravljene od materijala otpornih na habanje, dobijamo jake štand-šlinge pogodne za korišćenje preko oštrih ivica.

Sprave za osiguravanje i spuštanje

256x256piskel

Oblikom, dimenzijama i samim načinom kontrole užeta, ovo je najrazličitiji deo alpinističke opreme. Njegovo dobro poznavanje omogućiće nam pravilnu i bezbednu upotrebu u svim situacijama prilikom obezbeđenja, kod abzajla ili pri sistemima u spasilaštvu. Većina sprava pored osnovne funkcije da kontroliše i zaustavi prolazak užeta, ima mogućnost njegovog privremenog zaključavanja, blokiranja i samozaključavanja pri opterećenju na određeni kraj užeta, a tim uže ima protok na jednu ali ne i na dreugu stranu.

Kontrola užeta i njegovo zaustavljanje, sprave vrše na tri načina i to: trenjem, lomljenjem i štipanjem i kombinacijom ova tri načina. Lomljenje užeta je prisutno u sva tri načina kontrole užeta. U svom osnovu i nastanku, kontrola užeta i njegovo zaustavljanje radilo se preko tela penjača, lomljenjem i velikom površinom trenja, a kasnije uz pomoć velikog kruškasto

g karabinera (HMSa). Sprave rade to isto samo uz veliku redukciju sile koja je potrbna za zaustavljanje. Mana nekih sprava je što trenjem oštećuje ili puno uvrće uže. U poslednje vreme način penjanja sa dvostrukim i udvojenim užadima uslovljen je spravama sa dva otvora i bez njih je ovaj način otežan čak i nemoguć. U alpinizmu je zabranjeno koristiti sprave koje naglo koče uže kao gri-gri i njemu slične, iz razloga što prilikom pada prvog penjača mogu da preko užeta koje se naglo izduži, prenese veliku kinetičku energiju na penjača i na međuosiguranja. Osim toga ove sprave su namenjene za jednostruko uže, a svoju primenu su našle u sportskom penjanju.

Tehnička oprema

Da bi napredovanje u steni ili ledu bilo moguće i što bezbednije koriste se razne vrste opreme koji se glave u stenu ili led. Tradicionalno penjanje je zasnovano na klinovim koji su bili ukucavani u stenu, napretkom i razvojem tehnologije nastali su svi moderni komadi opreme koje koristimo danas.

Jedan od tipova opreme su Frendovi, nastali su 1972 godine. Od tada oni predstavnjaju najupotrebnjiviji komad opreme, pored njih postoje razni oblici zaglavaka (čokovi, heksovi, trikami) koji se postavnjaju u različite oblike pukotina. Oprema za napredovanje u snegu i ledu pored osnovne letnje opreme koja se koristi u suvoj steni, ima posebno razvijene ledne šrafove koji se zavijaju u led, snežnie klinove kao i dereze "šiljke" koje kačimo na cipele i Alpinističke cepine koji nam služe za napredovanje po zaleđenim vodopadima i zavejanim stenama.

Oprema za boravak u prirodi

Da bi naš boravak u prirodi bio što je to više moguće udobniji koristimo dodatne komade opreme kao što su; čeone lampe, šatori, vreće za spavanje, bivak vreće i podloške za vreće. U situaciji višednevnog boravka koristi se i primusi kao i prilagođeno posuđe za ishranu.

Priprema alpinističkog uspona

Velika važnost dobre pripreme uspona može se naslutiti već iz poglavlja o opasnostima u planinama. Nažalost, inače dobra praksa da početnik najpre penje sa iskusnijim partnerima zapravo ne pomaže razvoju njegovih sposobnosti planiranja i predviđanja toka uspona. Sasvim je normalno da mnogo iskusniji partner (npr. Instruktor ili alpinista) odradi pripremu penjačkog uspona, posebno ako se (i to najčešće baš u školi) priseća uspona od ranije. Takva "priprema" obično biva više intuitivna nego egzaktna i prođe potpuno transparentno pred penjačem početnikom. Prva spoznaja o sopstvenom (ne) iskustvu sa pripremom penjačkog uspona može pričekati i duže vreme - sve dok se alpinista pripravnik ne odluči na ozbiljniji uspon sa manje iskusnim partnerom. Zato ovaj sažeti pregled pripremnih radnji koje penjački uspon čine sigurnijim i njegov konačni ishod predvidljivijim.

1. Odabir partnera.

Partneri u navezu međusobno uvažavaju najveće poverenje iako nije retkost da se i slučajni partneri nađu na suprotnim krajevima užeta, to najveće poverenje uvek postoji. Ono što čini navezu boljom je odabir partnera ne samo od poverenja, već i sličnih ambicija, sposobnosti, psiho-fizičke izdržljivosti, predvidivog u raznim situacijama.

2. Odabir mesta uspona.

Obično se svodi na odabir planine ili penjališta, a neka u nas popularna odredišta su Sićevačka Klisura, Borski Sto, Beljanica, Gornjačka Klisura..

3. Odabir smera uspona Očito ovde treba posvetiti mnogo pažnje.

Smer svojom težinom mora biti prilagođen mogućnostima svih članova naveza. Tokom daljnje pripreme uspona neretko se utvrdi da je izbor smera preambiciozan pa se na ovu tačku često vraća.

4. Proučavanje opisa, skica i fotografija pristupa, smera uspona i silaza.

Još jedna tačka koju retki izostave iz svojih priprema. Ove informacije treba potražiti u svim dostupnim penjačkim vodičima što obuhvataju mesto uspona, dobro ih proučiti, obratiti pažnju da nisu neke od njih pogrešne (svugde se potkradaju greške pa tako i upenjačkim vodičima).

5. Identifikovanje svih mogućnosti prisilnog povlačenja i noćenja.

Dobra priprema penjačkog uspona ne bavi se samo usponom već predviđa i potrebu odustajanja tokom istog. U tu svrhu potrebno je unapred utvrditi postoje li u smeru pouzdana osiguravališta pogodna za absail, može li se i gde iz smera izaći prečicom, preći u neki lakši smer, udobno prenoćiti ili biti spašen helikopterom.

6. Prikupljanje najnovijih informacija o usponu.

Budući da ni u jednom penjačkom vodiču ne piše da li je detalj smera prethodni dan bio mokar ili čak zaleđen, nedostaju li jedinom Bivku odnedavno vrata ili je čak ceo zameten snegom, uvek je pametno raspitati se o svim detaljima uspona kod poslednjih penjača. To su možda prijatelji koji su uspon i preporučili, učesnici nekog tematskog foruma na Internetu, ili (kod vrlo svežih smerova) i sami autori smera.

7. Izrada sopstvenih skica i opisa.

Za nešto duži ili orijentacioni zahtevniji uspon vrlo je važno imati skicu smera i opis na samoj skici, a ponekad je opis poželjan i za pristup odnosno silaz. Najbolje je da svaki penjač u navezu iz svih skica i opisa u dostupnim mu penjačkim vodičima te najnovijih informacija sam sastavi skicu sa važnim informacijama. Skicu treba fotokopirati u nekoliko primeraka i sve ih zaštititi od vlage (npr. stavljanjem u običnu plastičnu foliju) i staviti po jedan primerak u ruksak, jaknu, majicu ili vezati na penjački pojas. To je "šalabahter" koji uvek mora biti lako dostupan.

8. Dogovori među partnerima.

Penjači upoređuju svoje skice i ispravljaju uočene eventualne nedostatke te dogovaraju poslednje detalje uspona poput smena rukovodstva i slično.

9. Provera meteorološke prognoze za područje uspona.

Penjači proveravaju najnovije dostupne meteorološke prognoze za područje uspona i to kako za dan (ili dane i noći) uspona, tako i za nekoliko sledećih dana za slučaj da se uspon neplanirano oduži ili neki front urani. Na kraju zaključuju da je prognoza povoljna ili odgađaju uspon.

10. Odabir potrebne opreme.

Uključuje odabir tehničke penjačke opreme, obuće i odeće, hrane i pića te eventualno opreme za bivakiranje - ako uspon u nekoj svojoj fazi (najčešće pristupu) to i zahteva.

11. Organizovanje prevoza.

Može li nakon uspešnog uspona naveza ostati bez dogovorenog prevoza u hladnoj pustoši Grenlanda, sedmicama bespomoćno čekajući prvi brod da ga spasi? Ne? Ja se nebi složio...

12. Obaveštavanje o planu uspona.

Uvek je dobro o planu uspona obavestiti prijatelje (po mogućnosti penjače) čiji je zadatak da motre napredak naveza. Na dojavu mobilnim ili koji drugi znak neprilike oni po mogućnosti lično priskaču u pomoć ili pokreću akciju spašavanja. Ako je pristup smeru iz obližnjeg planinarskog objekta, najčešće je tamo i upisna knjiga gde je dobro pre odlaska upisati svoje lične podatke, ime smera uspona, planirano vreme i mesto povratka te na to po mogućnosti skrenuti pažnju službenom licu.

Etika

Tirolska deklaracija o planinskim sportovima

U prošlosti je zajednica planinara i penjača bila manja i tesno povezana, tako da je bilo vrlo prosto diskutovati o etici, pravilima ponašanja i merilima za vrednovanje uspona. Danas, broj ljudi koji se bave različitim planinskim sportovima brzo raste. Putovanja sa kontinenta na kontinent su sve jednostavnija i primenjuje ih mnogo više ljudi nego pre 10 godina. Tradicionalni način prenošenja vrednosti planinarstva i alpinizma na mlade se već pokazao. Zato je nužno da uobličimo i zapišemo naše zajedničke vrednosti, etiku i merila. Samo tako ćemo u planinama sačuvati ono što nam svima mnogo znači.

Doug Skot:

U svetu se planinarenjem, sportskim penjanjem, alpinizmom, trekingom i turno skijanjem bave milioni ljudi. U mnogim državama su planinske aktivnosti značajan sastavni deo života. Malo koja aktivnost se temelji na tolikom broju različitih motiva i ciljeva kao planinarenje. Planinarenje, u svojim različitim oblicima, ljudima omogućava da dostignu krajnje granice svojih mogućnosti, a s druge strane predstavlja jedinstven način rekreacije, obogaćuje naš život i čini nas srećnijim. Motivi za odlazak u planine i penjanje su veoma različiti: od čisto zdravstvenih i kondicijskih, preko čistog uživanja u pokretima, kontakta s prirodom i ljudima, do potrage za avanturom, odlaska u nepoznato i otkrivanje novoga. Ova deklaracija, koju su na zasedanju u Insbruku potpisali najugledniji predstavnici planinarstva iz raznih zemalja, sadrži niz etičkih načela i merila vrednosti koje postavljaju temelj dobrom ponašanju u planinama u 21. veku. Tirolska deklaracija nije pravilnik niti skup instrukcija već:

• ustanovljava osnovne vrednosti planinarenja i planinskih sportova,
• ustanovljava načela i merila vrednosti u planinama,
• ustanovljava etička merila za postupanje u kritičnim situacijama,
• ustanovljava etička načela i merila po kojima javnost ocenjuje i kritikuje postupke planinara i alpinista u planinama,
• služi najpre mladima da spoznaju vrednosti planinarenja.

Jedan od ciljeva Tirolske deklaracije je da upozna javnost sa ljudima koji odlaze u planine i stene i pokaže kakve čudesne mogućnosti nude planine i planinske aktivnosti za lično duhovno uzdizanje, lepe doživljaje i dostizanje ličnih ciljeva, a s druge strane za upoznavanje i poštovanje drugih planinara, drugih kultura i iznad svega prirode. Tirolska deklaracija nije nastala preko noći. Oblikovana tako da odgovara savremenom čoveku, shvatanjima i načinu života, ona predstavlja zapis etičkih načela i vrednosti na kojima se zasniva planinarska kultura i navodi mnoga nepisana pravila na kojima se već dugo temelji ponašanje planinara. Neke tačke Tirolske deklaracije se odnose na aktivnosti vrhunskih alpinista koji teže ka ekstremnim podvizima i dostignućima, ali je većina njenog sadržaja namenjana upravo svima koji idu u planine. Načela Tirolske deklaracije važe za sve – za šetače, planinare, trekere, penjače, alpiniste i turne smučare, nezavisno od nacionalnosti, vere ili individualnih sposobnosti.

Spoljne veze

"mountaineering"

"Climbing"

"Planinarski savez Srbije"