Korisnik:Gacanovic/pesak

Rudarski poslovi srednjeg veka

U srednjem veku rudarstvo se zasnivalo na dva znatno različita proizvodna kompleksa: dobijanje rude i osnovna njena prerada. Oba kompleksa sastojali su se od velikog broja radnih operacija, svaki sa svojim tehničkim problemima; kod dobijanja rude najveći problemi su bili bezbedni uslovi za rad i prodiranje u zemljinu koru, dok su u oblasti prerade najveći problem predstavljalo postizanje visoke temperature neophodne za topljenje i prečišćavanje rude i metala. Prirodno, ta dva kompleksa su bila i prostorno odvojena. Kopanje rude je moralo pratiti ležišta minerala, dok su se radovi na topljenju i prečišćavanju obavljali blizu potoka i vodenih tokova kako bi se mogla iskoristiti energija vode. Retko su se sticali uslovi da se oba kompleksa održavaju na istom mestu. Ekonomska isplatljivost je uslovljavala da se ta dva mesta nađu u razumnom rasponu. Prevelika razdaljina je predstavljala preveliko ekonomsko opterećenje.

Vrste rude

Postojale su i velike razlike među vrstama ruda.

Rude sa visokim procentom gvožđa nalazile su se na zemljinoj površini ili blizu zemljine površine. One nisu predstavljale problem sa tehničke strane, pa se grana rudarstva koja je išla sa proizvodnjom gvožđa mogla razvijati kao zanatska delatnost sa tradicionalnim alatima i priborima. U proizvodnji gvožđa glavne inovacije su dolazile u fazi obrade, poboljšanju kvaliteta i raznovrsnosti proizvoda.

Kod obojenih i plemenitih metala bilo je sasvim drugačije: moralo se prodreti duboku u zemljinu koru i pritom rešavati mnoge tehničke i organizacione probleme, koji su rasli srazmerno sa dubinom prodiranja. Visoka cena konačnih proizvoda je ohrabrivala i podsticala preuzimanje rizika, kao i ulaganje vremena napora i novca da bi se savladale prepreke.

Otkrivanje nalazišta rude

Pjer Belon, francuski prirodnjak, je 1547. zapazio da srpski rudari u Siderokapski, za razliku od evropskih rudara onog vremena, nisu koristili „kadukeju“, magični leskov štap, za otkrivanje ruda. Sa takvim štapom (obično u vidu raklje) i klatnom ispitivali su zemljišta na način kako se to do našeg vremena radi, naročito prilikom traženja podzemnih voda.

Zemlje na kojima se razvijalo srpsko srednjovekovno rudarstvo su bile eksploatisane još od rimskog doba. Srednjovekovni rudari sa svojim skromnim tehničkim znanjem nisu bili u stanju da krenu od mesta koja su već bila duboko eksploatisana od antičkog doba. Nigde nisu pronađeni dokazi da su srpski srednjovekovni rudari nastavili rad u starim napuštenim oknima rimskog doba.

Pjer Belon

Sistem za izvlačenje rude

Početak rudarskog kopanja se označavao glagolom uzbiti. Oni koji otkrivaju nalazišta nazivali su se uzbojnici, a početak kopanja uzbijenije.

Nalazište

Nalazište je bilo obeležavano i rezervisano za one koji su ga našli. Jama na kojoj su radovi tek započeti nazivala se šurf(nem. schürfen, što znači kopati, istraživati). Režim rada ovih istražnih jama razlikovao se od režima rada rudnika. Trebalo je da se ispita da li je istražna jama vredna da bi se dodelilo rudno polje. U rudarskom zakonu iz doba despota Stefana veliki značaj se pripisivao načinu transportovanja rude. U početnoj fazi ruda se koritcem izmeće (iznosi koritom), dok se kod razvijenog rudnika izvlači vitlom (u starom rečniku: hašpula).

Istražno bušenje

Istražni rovovi su se razlikovali po tome što je šurf mnogo kraće mogao ostati neobrađen od okna. Šurfovi su bili neizbežni na početku svakog rudarskog poduhvata, tražili su ulaganja a ishod je bio neizvestan. O tome rečito svedoči testament Dubrovčanina Junija Sorkočevića, koji je bio preduzetnik i vlasnik rudnika u Trepči i koji se u poslednjoj volji priseća prihoda od delova svoje jame: „sa kojim delovima paunam (žargonski: finansiram kopanje) sve šurfe koje imam, a nešto i ostaje od prihoda; ti delovi me staju dosta dinara i od njih se nadam da će moji sinovi imati dosta dinara“. Finansiranje šurfova je, dakle, trajalo dugo i prenosilo se sa kolena na koleno.

Kada bi se šurf pokazao vredan, odmerilo bi mu se rudno polje ili određeno merno polje kao zamišljeni krug, odmerenog od ulaza u jamu u svim pravcima u dužini od 8 sežanja. U većini slučajeva, to je bila od površina od 100 m kvadratnih metara. U rudarskom žargonu odmereno polje se nazivalo osmica, dok je prostor izvan nje bio slobodno polje. Na taj način je bio omeđen prostor unutar koga se jama mogla pod zemljom širiti ne ugrožavajući prava drugih rudara. Sa rudnim poljem, otkrivenom rudom i plaćenom državnom dažbinom, jama je mogla ostati neobrađena godinu i šest nedelja. Posle toga roka bila je slobodna za one koji su bili voljni da nastave ulaganja i preuzmu rizik. Dodeljivanje mernog polja jami nazivalo se venčanje, a simbol je bio venac istaknut na vidnom mestu kod ulaza.

Elementi nalazišta

Vertikalne bušotine su se nazivale rupe, što je istovremeno bio naziv i za svaki iskopani objekat. Horizontalni galerije su nazvane nemačkom reči štovna. Početak i kraj ovih velikih galerija koje su služile za odvod vode, transport i provetravanje imali su nemačke nazive: muloh za ulaz i štonort za kraj. Specijalni nazivi bili su i šajbna ili pravac za vertikalna okna kroz koja se izvlačila ruda. Takvi prolazi su se zvali i letloh. Proboj se nazivao hodnik koji je odvajao okno i povezivao ga sa drugim. Velika okna za pristup rudara nazivana su laz. Ceo sistem rudničkih objekata, hodnika, okana, galerija označavala se sa reči ceh. U srpskim letopisima, nastalim najčešće u manastirskoj sredini, cehovi su mesta u kojima rade i stradaju rudari. Ali, naziv ceh je upotrebljavan i u specijalnom značenju onih rupa koje su dobile merno polje i bile u vlasništvu jedne družine vlasnika.

Individualnost ceha, u ovom užem smislu, dolazila je do izražaja u posebnom imenu koje je dobijao, ali iz raspoložive građe se vidi da su i po jedine jame imale svoja imena. Gornji ceh, u predelu Širine u novobrdskom kraju, bio je mesto stradanja rudara 1459: „padoše Širine u Gornjem cehu i pogiboše mnogo ljudi“, zabeležio je letopisac. Srednjikiž je bilo ime ceha u Zaplaninju na Kopaoniku, gde je 1429. požar izazvao tragediju rudara.

Spoljašnje veze

• Istorija srpskog rudarstva, Rudarski institut

Literatura

Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk(2002). "Staro srpsko rudarstvo"