Pređi na sadržaj

Korisnik:Jecad/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Prinudni rad je svaki radni odnos, posebno u modernoj ili ranoj modernoj istoriji, u kojem se ljudi zapošljavaju protiv svoje volje uz pretnju nemaštine, pritvora ili nasilja, uključujući smrt ili druge oblike ekstremnih teškoća za njih same ili članovi njihovih porodica. Prinudni rad uključuje sve oblike ropstva, kaznenog rada i odgovarajuće institucije, kao što su dužničko ropstvo, kmetstvo, neplaćeni rad i radni logori.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Mnogi oblici prinudnog rada su takođe obuhvaćeni terminom prinudni rad, koji je definisala Međunarodna organizacija rada (ILO) kao sav nedobrovoljni rad ili služenje koje se traži pod pretnjom kazne.[1]

Međutim, prema Konvenciji o prinudnom radu MOR-a iz 1930. godine, termin prinudni ili obavezni rad ne uključuje:[2]

  • svaki rad ili služba koja se zahteva na osnovu zakona o obaveznoj vojnoj službi za rad čisto vojnog karaktera;
  • svaki rad ili služba koja čini deo normalnih građanskih obaveza građana jedne potpuno samoupravne zemlje;
  • svaki rad ili usluga koja se traži od bilo kog lica kao posledica osude pred sudom, pod uslovom da se navedeni rad ili usluga obavljaju pod nadzorom i kontrolom organa javne vlasti i da to lice nije angažovano ili stavljen na raspolaganje privatnim licima, kompanijama ili udruženjima (zahteva da zatvorska gazdinstva više ne daju zatvorenike u zakup)“;
  • svaki rad ili usluga koja se zahteva u hitnim slučajevima, odnosno u slučaju rata, nesreće ili pretnje, kao što su požar, poplava, glad, zemljotres, nasilne epidemije ili epizootske bolesti, invazija: životinja, štetočina insekata ili povrća, i uopšte svaka okolnost koja bi ugrozila egzistenciju ili dobrobit celog ili dela stanovništva“;

Plaćanje prinudnog rada[uredi | uredi izvor]

Ako dođe do plaćanja, može biti u jednom ili više od sledećih oblika:

  • Plaćanje ne premašuje egzistencijalni iznos ili ga jedva premašuje;
  • Plaćanje je u robi koja nije poželjna i/ili se ne može zameniti ili je teško zameniti; ili
  • Plaćanje se u celini ili najvećim delom sastoji od poništavanja duga ili obaveze koja je sama bila prinuđena, ili pripada nekom drugom.
  • Prinudni rad se često lakše uspostavlja i primenjuje na radnike migrante, koji su otputovali daleko od svoje domovine i koji se lako identifikuju zbog fizičkih, etničkih, jezičkih ili kulturnih razlika u odnosu na opštu populaciju, jer nisu u mogućnosti ili je malo verovatno da se prijave svoje uslove vlastima.[3]

Savremeni prinudni rad[uredi | uredi izvor]

Prinudni rad se ponovo pojavio kao pitanje u debati o ruralnom razvoju tokom godina nakon završetka Drugog svetskog rata, kada politička briga kejnzijanske teorije nije bila samo ekonomska rekonstrukcija (uglavnom u Evropi i Aziji) već i planiranje (u nacije u razvoju „trećeg sveta“). Ključni aspekt diskusije koja je usledila odnosio se na to u kojoj meri su različiti oblici odnosa predstavljali prepreke kapitalističkom razvoju i zašto.

Tokom 1960-ih i 1970-ih, prinudni rad se smatrao nekompatibilnim sa kapitalističkom akumulacijom, a samim tim i preprekom ekonomskom rastu, tumačenje koje su zastupali eksponenti tada dominantne polufeudalne teze. Od 1980-ih pa nadalje, pojavio se drugi i veoma različit marksistički pogled, koji tvrdi da dokazi iz Latinske Amerike i Indije sugerišu da su agrobiznis preduzeća, komercijalni farmeri i bogati seljaci reprodukovali, uvodili ili ponovo uvodili prinudne odnose.

Međutim, nedavni doprinosi ovoj debati su pokušali da isključe marksizam iz diskusije. Ovi prilozi tvrde da je, pošto marksistička teorija nije uspela da razume centralnu ulogu prinude za savremeni kapitalizam, potrebno novo objašnjenje ove veze. Tom Bras[4] je doveo u pitanje ovu tvrdnju. On tvrdi da se mnoge od ovih novih karakteristika u stvari ne razlikuju od onih koje je ranije identifikovala marksistička teorija i da je isključenje potonjeg pristupa iz debate stoga neopravdano.

Međunarodna organizacija rada (ILO) procenjuje da je najmanje 12,3 miliona ljudi širom sveta žrtve prinudnog rada; od toga, 9,8 miliona je eksploatisano od strane privatnih agenata, a više od 2,4 miliona je predmet trgovine ljudima. Još 2,5 miliona je prisiljeno da radi od strane države ili pobunjeničkih vojnih grupa.[5] [6]Iz perspektive međunarodnog prava, zemlje koje dozvoljavaju prinudni rad krše međunarodne standarde rada kako je navedeno u Konvenciji o ukidanju prinudnog rada (C105), jednoj od osnovnih konvencija MOR-a.[7]

Prema Specijalnom programu MOR-a za borbu protiv prinudnog rada (SAP-FL), globalni profit od prinudnog rada trgovine ljudima koji eksploatišu privatni agenti procenjuje se na 44,3 milijarde američkih dolara godišnje. Oko 70% ove vrednosti (31,6 milijardi američkih dolara) potiče od žrtava trgovine ljudima. Najmanje polovina ove sume (više od 15 milijardi američkih dolara) dolazi iz industrijalizovanih zemalja.

Trgovina[uredi | uredi izvor]

Glavni članak koji treba pogledati: trgovina ljudima.

Trgovina ljudima je termin koji definiše regrutovanje, skrivanje, pribavljanje i transport osobe upotrebom sile, prevare ili prinude u svrhu podvrgavanja nedobrovoljnim radnjama, kao što su radnje u vezi sa komercijalnom seksualnom eksploatacijom (uključujući prisilnu prostituciju) ili prinudni rad.[8]

Oblici prinudnog rada[uredi | uredi izvor]

Ropstvo[uredi | uredi izvor]

Najtipičniji i najpoznatiji oblik prinudnog rada je ropstvo, u kojem su pojedini radnici legalno u vlasništvu tokom celog svog života, i vlasnici ih mogu kupiti, prodati ili na drugi način razmeniti, dok nikada ili retko ne ostvaruju nikakvu ličnu korist od svog rada. Ropstvo je bilo uobičajeno u mnogim drevnim društvima, uključujući stari Egipat, Vavilon, Persiju, staru Grčku, Rim, staru Kinu, predmoderni muslimanski svet, kao i mnoga društva u Africi i Americi. Prodavanje u ropstvo bila je uobičajena sudbina stanovništva koje je pokoreno u ratovima. Možda je najistaknutiji primer ropstva bilo porobljavanje mnogih miliona crnaca u Africi, kao i njihov prisilni transport u Ameriku, Aziju ili Evropu, gde su njihov status robova gotovo uvek nasledili njihovi potomci.

Termin "ropstvo" se često primenjuje na situacije koje ne ispunjavaju gornje definicije, ali koje su drugi, blisko povezani oblici prinudnog rada, kao što je dužničko ropstvo (iako ne svako vraćanje dugova kroz rad ne predstavlja prinudan rad). Primeri su Repartimiento sistem u Španskom carstvu, ili rad autohtonih Australijanaca u severnoj Australiji na stanicama za ovce ili goveda (rančevi), od sredine 19. do sredine 20. veka. U poslednjem slučaju, radnici su retko ili nikada bili plaćeni, i bili su ograničeni propisima i/ili intervencijom policije na regione oko njihovih mesta rada.

U Japanu krajem 16. veka, "prinudni rad" ili ropstvo je zvanično zabranjen; ali su oblici rada po ugovoru i pod ugovorom opstali uporedo sa prinudnim radom iz tog perioda. Nešto kasnije, kazneni zakoni iz perioda Edo propisivali su „prinudnin rad“ za uže porodice pogubljenih kriminalaca u članu 17 Gotoke reijo (Zakoni o kući Tokugava), ali ta praksa nikada nije postala uobičajena. Gotoke reijo iz 1711. sastavljen je od preko 600 statuta koji su proglašeni između 1597. i 1696. godine.[9]

Prema Kevinu Bejlsu u knjizi Ljudi za jednokratnu upotrebu: Novo ropstvo u modernoj Ekonomiji (1999), sada u svetu postoji oko 27 miliona robova.[10]

Kidnapovanje[uredi | uredi izvor]

Obuhvata otmicu ili prevaru da bi se ljudi prevezli u drugu zemlju ili daleko od kuće, da bi radili kao robovi ili slabo plaćeni prisilni radnici. U nekim slučajevima radnici su vraćeni kući nakon određenog vremenskog perioda.

Kmetstvo[uredi | uredi izvor]

Kmetstvo vezuje radnike za zemlju koju obrađuju, tipično u feudalnom društvu. Kmetovi obično nemaju zakonsko pravo da odu, promene poslodavca ili traže plaćeni posao, iako su u zavisnosti od ekonomskih uslova mnogi to ipak činili. Za razliku od pokretnih robova, oni se obično ne mogu prodati odvojeno od zemlje i imaju prava kao što je vojna zaštita gospodara.

Sistem kamiona[uredi | uredi izvor]

Sistem kamiona, u specifičnom smislu u kojem ovaj termin koriste istoričari rada, odnosi se na nepopularan ili čak eksploatatorski oblik plaćanja povezan sa malim, izolovanim i/ili ruralnim zajednicama, u kojima su radnici ili samozaposleni mali proizvođači plaćeni. bilo u: robi, obliku plaćanja poznatom kao plate kamiona, ili tokenima, privatnoj valuti („skripta“) ili direktnom kreditu, koji će se koristiti u radnji kompanije, u vlasništvu njihovih poslodavaca. Specifična vrsta kamionskog sistema, u kojoj se kreditni avansi daju protiv budućeg rada, poznata je u SAD kao dužničko ropstvo.

Mnogi naučnici sugerišu da poslodavci koriste takve sisteme da eksploatišu radnike i/ili ih zadužuju. Ovo bi se moglo desiti, na primer, ako bi poslodavci bili u mogućnosti da plate radnike robom čija je tržišna vrednost bila ispod nivoa egzistencije, ili prodajom stvari radnicima po povišenim cenama. Drugi tvrde da su plate za kamione bile pogodan način da izolovane zajednice, kao što je to bilo tokom ranog kolonijalnog naseljavanja Severne Amerike, rade kada je zvanična valuta bila oskudna.[11]

Početkom 20. veka, kamionski sistemi su bili široko viđeni, u industrijalizovanim zemljama, kao eksploatatorski; možda najpoznatiji primer ovog gledišta bila je američka hit pesma „Sixteen Tons” iz 1947. godine. Mnoge zemlje imaju zakon o kamionima koji zabranjuje sisteme kamiona i zahteva plaćanje u gotovini.

Obavezne usluge zbog socijalnog statusa[uredi | uredi izvor]

Corvée - dnevni neplaćeni rad koji vazal duguje svom feudalcu.

Iako su najuže povezane sa srednjovekovnom Evropom, vlade su tokom ljudske istorije nametale redovne kratke periode neplaćenog rada nižim društvenim klasama. To bi mogle biti godišnje obaveze od nekoliko sedmica ili nešto slično redovno koje je trajalo čitav radni vek. Kako se sistem razvijao na Filipinima i drugde, radnik je mogao da plati odgovarajuću naknadu i da bude oslobođen obaveze..[12]

Veti čakiri - Oblik prinudnog rada u kojem su seljaci i pripadnici nižih kasta morali da rade besplatno postojao je u Indiji pre nezavisnosti. Ovaj oblik rada bio je poznat pod nekoliko imena, uključujući vet, veti, veti-čakiri i begar.[13][14]

Radni logori[uredi | uredi izvor]

Još jedan istorijski značajan primer prinudnog rada bili su politički zatvorenici, ljudi iz osvojenih ili okupiranih zemalja, pripadnici progonjenih manjina i ratni zarobljenici, posebno tokom 20. veka. Najpoznatiji primer ovoga su sistem koncentracionih logora koji je vodila nacistička Nemačka u Evropi tokom Drugog svetskog rata, logori Gulag[15] koje je vodio Sovjetski Savez[16] i prisilni rad koji je koristila vojska Carstva Japan, posebno tokom Pacifičkog rata (kao što je Burmanska železnica). Otprilike 4.000.000 nemačkih ratnih zarobljenika koristili su Saveznici kao „rad za reparaciju” nekoliko godina nakon nemačke predaje; ovo je bilo dozvoljeno prema Trećoj Ženevskoj konvenciji pod uslovom da im se pruži odgovarajući tretman.[17] Kineski laogai („reforma rada“) sistem i severnokorejski kvaliso kampovi su trenutni primeri.

Oko 12 miliona prinudnih radnika, od kojih su većina bili Poljaci i sovjetski građani (Ost-Arbeiter) bili su zaposleni u nemačkoj ratnoj ekonomiji unutar nacističke Nemačke[18][19]. Više od 2000 nemačkih kompanija profitiralo je od ropskog rada tokom nacističke ere, uključujući Daimler, Nemačka Banka, Siemens, Volksvagen, Hoechst, Dresdner banka, Krup, Alianz, BASF, Baier, BMV i Degusa[20][21]. Konkretno, nemačko jevrejsko stanovništvo bilo je podvrgnuto ropskom radu pre njihovog istrebljenja.[22]

U Aziji, prema zajedničkoj studiji istoričara u kojoj su učestvovali Žifen Ju, Mark Petie, Toru Kubo i Mitsušhi Himeta, više od 10 miliona Kineza je mobilisano od strane japanske vojske i porobljeno od strane Koa-ina radi ropskog rada u Mandžukuu i severnoj Kini[23]. Biblioteka Kongresa SAD procenjuje da je na Javi između 4 i 10 miliona romuša (japanski: „fizički radnik“) bila prisiljena da radi od strane japanske vojske. Oko 270.000 ovih javanskih radnika poslato je u druge oblasti u jugoistočnoj Aziji koje drže Japanci. Samo 52.000 je vraćeno na Javu, što znači da je stopa smrtnosti bila 80%[24]. Takođe, 6,87 miliona Korejaca je nasilno stavljeno na ropski rad od 1939. do 1945. iu Japanu iu Koreji koju su okupirali Japanci.[25]

Rad u zatvoru[uredi | uredi izvor]

Zatvorski rad je još jedan klasičan oblik prinudnog rada. Prinudni rad osuđenika se često posmatrao sa nedostatkom simpatija, zbog društvene stigme koja se vezuje za ljude koji se smatraju običnim kriminalcima.

Tri britanske kolonije u Australiji – Novi Južni Vels, Van Dimenova zemlja i Zapadna Australija – primeri su državne upotrebe rada osuđenika. Australija je primila hiljade osuđenih radnika u osamnaestom i devetnaestom veku koji su osuđeni za zločine u rasponu od onih koji se danas smatraju lakšim prekršajima do tako teških krivičnih dela kao što su ubistvo, silovanje i incest. Značajan broj irskih osuđenika osuđen je na prevoz zbog izdaje dok su se borili protiv britanske vladavine u Irskoj.

Više od 165.000 osuđenika prevezeno je u australijske kolonije od 1788. do 1868. godine[26].Većina britanskih ili irskih osuđenika koji su osuđeni na prevoz, međutim, završili su kaznu u britanskim zatvorima i uopšte nisu transportovani.

Procenjuje se da je u poslednjih 50 godina više od 50 miliona ljudi poslato u kineske laogai kampove.

Ugovorni i obveznički rad[uredi | uredi izvor]

Češći oblik u savremenom društvu je ugovor, ili obveznički rad, prema kojem radnici potpisuju ugovore o radu na određeno vreme, za koji su plaćeni samo smeštajem i izdržavanjem, ili ovim osnovnim stvarima pored ograničenih beneficija kao što je otkaz, otpis duga ili prevoz u željenu zemlju.

Savremeni prinudni rad na crno[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ropstvo u 21. veku

Dok je istorijski prinudni rad često bio sankcionisan zakonom, u današnje vreme većina neslobodnog rada se sada vrti oko ilegalne kontrole, a nelegalnog vlasništva, pošto su sve zemlje ropstvo učinile ilegalnim.[27]

Dozvoljeni izuzeci prinudnog rada[uredi | uredi izvor]

Civilna regrutacija[uredi | uredi izvor]

Neke zemlje praktikuju oblike civilne regrutacije za različite glavne grupe zanimanja ili stanovnike pod različitim veroispovestima kao što su građanska regrutacija, građanska mobilizacija, politička mobilizacija itd. Ova obavezna služba s jedne strane je sprovedena zbog dugotrajnih štrajkova radnika, tokom ratnih ili ekonomskih krize, da se obezbede osnovne usluge kao što su medicinska nega, snabdevanje hranom ili snabdevanje odbrambene industrije. S druge strane, ova usluga može biti obavezna za pružanje periodičnih i neizbežnih usluga stanovništvu, poput vatrogasnih službi, zbog nedostatka volontera.

Privremeni civilni vojni rok[uredi | uredi izvor]

Između decembra 1943. i marta 1948. mladići u Ujedinjenom Kraljevstvu, takozvani Bevin Bojs, bili su regrutovani za rad u rudnicima uglja[28]. U Belgiji 1964. godine[29], u Portugalu[30] i u Grčkoj od 2010. do 2014. godine zbog teške ekonomske krize[31][32] sproveden je sistem civilne mobilizacije za pružanje javnih usluga kao nacionalnog interesa.

Ponavljajuća civilna regrutacija[uredi | uredi izvor]

U Švajcarskoj u većini zajednica za sve stanovnike, bez obzira da li su Švajcarci ili ne, obavezno je učlanjenje u takozvane milicione vatrogasne jedinice, kao i obavezna služba u švajcarskim snagama civilne zaštite i zaštite. Regruti u Singapuru obezbeđuju osoblje vatrogasne službe zemlje kao deo nacionalne službe u snagama civilne odbrane. U Austriji i Nemačkoj građani moraju da se pridruže obaveznoj vatrogasnoj brigadi ako dobrovoljna vatrogasna služba ne može da se obezbedi zbog nedostatka dobrovoljaca. U 2018. ovaj propis se primenjuje samo u nekolicini zajednica u Nemačkoj, a trenutno nijedna u Austriji.[33][34][35]

Regrutacija za vojnu službu i snage bezbednosti[uredi | uredi izvor]

Pored regrutacije za vojnu službu, neke zemlje regrutuju građane u paravojne ili bezbednosne snage, kao što su unutrašnje trupe, graničari ili policijske snage. Iako su ponekad plaćeni, regruti nisu slobodni da odbiju regrutaciju. Izbegavanje teze ili dezerterstvo često se suočavaju sa teškim kaznama. Čak i u zemljama koje zabranjuju druge oblike prinudnog rada, regrutacija je generalno opravdana kao neophodna u nacionalnom interesu i stoga je jedan od pet izuzetaka od Konvencije o prinudnom radu, koju je potpisala većina zemalja u svetu.[36]

Obavezni društveno koristan rad[uredi | uredi izvor]

Usluge u zajednici[uredi | uredi izvor]

Rad u zajednici je neplaćeni posao koji obavlja jedno lice ili grupa ljudi za dobrobit svoje zajednice ili njenih institucija. Rad u zajednici se razlikuje od volontiranja, jer se ne obavlja uvek na dobrovoljnoj osnovi. Iako se lična korist može ostvariti, ona se može ostvariti iz različitih razloga uključujući uslove za državljanstvo, zamenu krivičnopravnih sankcija, uslove škole ili razreda i uslove za primanje određenih beneficija.

De fakto obavezan rad u zajednici[uredi | uredi izvor]

Tokom Hladnog rata u nekim komunističkim zemljama kao što su Čehoslovačka, Nemačka Demokratska Republika ili Sovjetski Savez, prvobitno dobrovoljni rad subotom za zajednicu pod nazivom Subotnik, Voskresnik ili Akce Z postao je de fakto obavezan za članove zajednice.

Ručne usluge i usluge spajanja[uredi | uredi izvor]

U nekim austrijskim i nemačkim državama izvodljivo je da zajednice angažuju građane za javne usluge, koje se zovu ručne i pomoćne usluge. Ova obavezna usluga se i dalje obavlja radi održavanja infrastrukture malih zajednica.[37][38]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Andrees and Belser, "Forced labor: Coercion and exploitation in the private economy", 2009. Rienner and ILO.
  2. ^ https://normlex.ilo.org/dyn/normlex/en/f?p=NORMLEXPUB:12100:0::NO::P12100_ILO_CODE:C029
  3. ^ Urbina, Ian; Nascimento, Fábio (2020-02-25). „"Thailand: Sea Slavery | #TheOutlawOceanProject"”. Day 1 Tue, March 03, 2020. 
  4. ^ Brass, Tom (2014-01-09). „'Debating Capitalist Dynamics and Unfree Labour: A Missing Link?'”. The Journal of Development Studies. 50 (4): 570—582. 
  5. ^ „ILO forced labour”. Human Rights Documents online. Pristupljeno 2024-05-28. 
  6. ^ Killay, Carrie; Killay, Carrie (2010-02-04). „IMMIGRATION TO EUROPE - CZECH RESIDENCE PERMIT - VISA2WEST.COM” (PDF). SciVee. Pristupljeno 2024-05-28. 
  7. ^ „Abolition of Forced Labour Convention, 1957 (No. 105)”. 
  8. ^ Department of Homeland Security. „What Is Human Trafficking?”. 
  9. ^ Lewis, James Bryant. „Frontier Contact Between Choson Korea and Tokugawa Japan, pp. 31–32.”. 
  10. ^ „Millions forced into slavery”. BBC News. 
  11. ^ Ommer, Rosemary E (2004). „truck system”. The Oxford Companion to Canadian History, Oxford University. 
  12. ^ Agoncillo, Teodoro A. (1990). „History of the Filipino people”. 
  13. ^ Shah, Ghanshyam (2004). „Social Movements in India : a Review of Literature”. New Delhi: Sage Publications. ISBN 978-81-321-1977-7. OCLC 1101041666. 
  14. ^ Menon, Amarnath K. (29. 12. 2007). „The red revolt”. 
  15. ^ „Gulag”. Encyclopædia Britannica. 
  16. ^ „The Gulag Collection: Paintings of Nikolai Getman”. 
  17. ^ „The original memorandum from 1944, signed by Morgenthau”. 
  18. ^ „Final Compensation Pending for Former Nazi Forced Laborers”. Dw-world.de. 
  19. ^ „Forced Labor at Ford Werke AG during the Second World War”. 
  20. ^ American, Jewish Committee. „German Firms That Used Slave Or Forced Labor During the Nazi Era”. webpage of Jewish Virtual Library. 
  21. ^ Roger, Cohen (17. 2. 1999). „German Companies Adopt Fund For Slave Laborers Under Nazis”. 
  22. ^ „Forced Labor – United States Holocaust Memorial Museum”. 
  23. ^ Zhifen Ju, "Japan's atrocities of conscripting and abusing north China draftees after the outbreak of the Pacific war", 2002.
  24. ^ „Library of Congress, 1992, "Indonesia: World War II and the Struggle For Independence, 1942–50; The Japanese Occupation, 1942–45”. 
  25. ^ „우리역사넷”. contents.history.go.kr. 
  26. ^ „Convict Records”. Ancestry.co.uk. 
  27. ^ Nolan, Justine; Boersma, Martijn. „Addressing Modern Slavery (Sydney: UNSW Press)”. University of New South Wales Press. ISBN 978-1742244631. 
  28. ^ „Bevin Boys – BIS”. 
  29. ^ „Belgian Doctors Answer Call-Up”. The New York Times. ISSN 0362-4331. 
  30. ^ „Civil Conscription”. www.eurofound.europa.eu. 
  31. ^ „Greek gov't to issue 86,000 'civil mobilization' orders for teachers …before the strike”. Keep Talking Greece. 
  32. ^ „Greek government proceeds with conscription of maritime workers”. 
  33. ^ „Personalmangel: Pflicht-Feuerwehr für Friedrichstadt – shz.de”. 
  34. ^ „Nachrichten aus Norddeutschland”. www.ndr.de. 
  35. ^ „Home :: Swissfire Feuerwehrverband”. 
  36. ^ National, Research Council (2004). „Monitoring International Labor Standards: Techniques and Sources of information”. Washington, DC: National Academies Press. ISBN 0-309-52974-3. 
  37. ^ „§ 10 GemO – Rechtsstellung des Einwohners – dejure.org”. 
  38. ^ „Art 12 GG – Einzelnorm”. www.gesetze-im-internet.de. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jecad/песак&oldid=27817707”