Pređi na sadržaj

Korisnik:LaNi47/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vizuelni kei (Japanski: „ヴィジュアル系 or ビジュアル系"[1]), skraćeno v-kei (V系), je kateogrija Japanske muzike gde izvođači imaju fokus na ekstravagantnim kostumima koja je nastala u Japanu tokom ranih 1980-ih. Kođi Deđima (član benda Bauns) je pisao da vizuelni kei nije specifičan zvuk, nego da „vrti se oko stvaranja jedinstvenog pogleda na svet i stilske lepote benda kroz vizuelne izraze u vidu šminke i mode"[2]. Dok bendovi vizuelnog kea mogu biti članovi bilo kog žanra, često se povezuju sa glam rok, pank rok i hevi metalom.[3][4]

Vizuelni Kei
Stilsko porekloglam rok, hevi metal, gotik rok, pank rok, alternativni rok, pop,
Kulturološko porekloJapan ranih 1980-ih.
Tipični instrumentielektrična gitara, bas-gitara, bubanj, sintisajzer, klavijature
Mejnstrim popularnostMala
Lokalne scene
Nagoja

Pioniri vizuelnog kea su gupe Eks Japan, Ded End, Bak-Tik, D'erlanger i Kolor, i žanr je stekao dalju slavu 1990-ih kroz uspeh grupa kao što su Luna Sea, Glej, L'Ark-en-Siel i Malis Mizer. Uspeh pokreta je nastavio tokom 2000-ih sa bendovima Dir En Grej, D Gazet, Alis Najn, Girgameš, i Versaj, period koji neki smatraju „neo-vizuelni-kei" (ネオ・ヴィジュアル系). Mnogi bendovi su smanjili korišćenje ikoničnih kostima i šminke nakon velikog uspeha, dovodeći u pitanje da li se još mogu smatrati vizuelnim kei-om.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Termin „vizuelni kei" je nastao od jednog Eks Japan slogana „Psihodeličko nasilje zločin vizuelnog šoka", viđen na glavnoj strani njihovog drugog studijskog albuma Blue Blood (1989). [2][5][6]Smatra se da je ovo osmislio Seiči Hošiko, osnivač i editor Šokks magazina, koji je nastao 1990-te kao prvi magazin posvećen ovoj temi. Međutim, u intervjuu za Džej-Rok Njus 2018-te godine da termin vizuelni kei je inspirisao glavni gitarista benda Eks Japan, Hideto Macumoto. Hošiko je takođe rekao da u to vreme taj stil se zvao „Okešo Kei"(お化粧系, „Stil Šminke"), „ali se osećalo... previše jeftino...iako je Eks Japan bio veliki bend i ljudi su koristili termin okešo kei da ih opišu, imenu je falilo nešto, nije mi se sviđalo nikako! Zbog ovoga sam pokušao piscima da kažem da ne koriste ovaj termin kao „Oni nisu okušo kei, oni su vizuelni-šok kei". Nakon toga, prešlo je sa vizuelni-šok kei, na vizuelni-kei pa na v-kei. Nakon što smo proširili reč, fanovi su ga skratili na „v-kei". Japanci vole da skraćuju sve, zapravo." Hošiko smatra da vizuelni kei je japanski muzički žanr i definisao ga kao „muzika sa svim njenim vizuelnim aspektima".[7][8]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

1980-1992: Poreklo i uspeh

[uredi | uredi izvor]

Vizuelni kei se pojavio na japanskoj podzemnoj muzičkoj sceni 1980-ih[9], čiji su pioniri bili bendovi kao što su Eks Japan, Ded End, Bak-Tik, D'erlanger i Kolor[10][2][11][12]. Japanski veb-sajt za pop kulturu Ril Saund je pisao da se često primećuju sličnosti između izgleda i ponašanja osnivača vizuelnog kei-a i pripadnika Yankee delinkventne subkulture[13]. Pokret je označio novi oblik japanske rok muzike pod uticajem zapadnog hard roka i glam rok/metal izvođača kao što su Dejvid Boui, Kiss, Tvisted Sister, Hanoi Roks, Motli Krue, kao i pank-gotik rok i osnovan je kasnih 1980-ih. i ranih 1990-ih.[5] U D Džordž Mejson Revju, Megan Fajfl je opisala pokret kao grubo podeljen na dve generacije, sa prvom u tri tranzicione ere[14], od kojih je prva era trajala nešto više od jedne decenije.[15]

Krajem 1980-ih i do sredine 1990-ih, vizuelni kei dobija sve veću popularnost širom Japana, kada je prodaja albuma takvih bendova počela da dostiže rekordne brojeve.[9][16] Prvi bend sa snimcima koji je postigao zapažen uspeh bio je Ded End, čiji je nezavisni album Dead Line (1986) prodat u preko 20.000 primeraka,[17] i čiji je debitantski album Ghost of Romance (1987) dostigao 14. na listi Orikon Album Čart.[18] Iste godine, Bak-tik su objavili svoj debitantski album Sexual XXXXX! preko iste diskografske kuće.[19] Ded End je čak imao albume Ghost of Romance i Shámbara (1988) koje je objavila američka diskografska kuća Metal Blejd Rekords, sa radio stanicom i MTV-om u Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1990. D'erlanger-ov glavni debitantski album Basilisk dostigao je 5. mesto na Orikon Album Čart, ali su se i oni i Ded End rastavili iste godine.[20]

Tokom 1988. i 1989. godine, Bak-Tik i Eks Japan su počeli da postižu uspeh koji se nastavlja i danas. Bak-Tikov singl „Just One More Kiss" ušao je na šesto mesto, a „Aku no Hana" je prvi vizuelni kei singl broj 1 na Orikon Album Čart, dok su njihovi studijski albumi Seventh Heaven (1988) i Taboo (1989) bili su treći i prvi na listama i bili su prvi japanski rok bend koji je održao koncert u Tokio Doum.[19] Nastavili su da imaju uspeha, skoro svi njihovi naredni albumi su bili na vrhu top-lista do 1995. godine, a kasnije su stigli do top deset na tim listama. Prvi album Eks Japan-a, nezavisno izdat Vanishing Vision, dostigao je 19. mesto 1988. godine, čineći ih prvim indi bendom koji se pojavio na glavnoj Orikon Albums Čart.[21][22] Njihov drugi i veliki debutantski album Blue Blood (1989) dostigao je broj 6 i od tada je prodato 712 000 primeraka.[23] Njihov treći i najprodavaniji album Jealousy objavljen je 1991. godine, bio je na vrhu top lista i prodat u više od milion primeraka.[23] Objavili su još dva studijska albuma, Art of Life (1993) i Dahlia (1996). Godine 1992. Eks Japan je pokušao da pokušao da uđe na američko tržište, čak su potpisali ugovor sa Atlantik Rekords za američki album, ali se to na kraju nije dogodilo.[24]

Dve diskografske kuće osnovane 1986. godine, Ekstasi Rekords i Fri-Vil, bile su ključne u promovisanju vizuelne kei scene.[2] Ekstasi je kreirao Eks Japan bubnjar i vođa Jošiki i potpisao je mnoge bendove, ne ograničavajući se na vizuelne kei izvođače, koji će ostaviti trag na japanskoj muzičkoj sceni, uključujući Zi:Kil[25], Tokio Jenkis i Lejdis Rum. Luna Sea i Glej, oboje su prodali milione ploča, pri čemu je Glej jedan od najprodavanijih muzičkih izvođača u Japanu, njihove prve albume izdao je Ekstasi 1991. i 1994. godine.[25][26] Fri-Vil je osnovao Kolor pevač i vođa Dajnamajt Tomi, i iako u to vreme nije bio popularan kao Ekstasi, imao je mnogo uspešnih izvođača, kao što su Baj-Sekšual i Kamaitači.

1993-2000: Proširenje i opadanje

[uredi | uredi izvor]
Bend Glej, 2014 MTV

Fajfl je za drugu tranzicionu eru rekla da je počela 1993. sa bendovima kao što su L'Ark-en-Siel , Glej (iako su osnovani 1988. godine, njihov prvi album je objavljen 1994.) i Malis Mizer. Oni su stekli popularnost, iako nisu bili vrlo komercijalno uspešni, osim L'Ark-en-Siel i Glej čiji je kasniji ogroman uspeh bio praćen drastičnom promenom njihovog izgleda i često nisu povezani sa vizuelnim kei-em.[15][26] Oko 1995. godine vizuelni kei bendovi su doživeli veliki uspeh među opštom publikom, koja je trajala četiri godine.[15] Prema Fajfl, treća tranziciona era započela je sa bendovima kao što su La'krima Hristi, Penicilin i Ruaž koji su postigli srednji nivo uspeha.[15] U to vreme, „velika četvorka vizuelnog kei-a" bili su Malis Mizer, La'krima Hristi, Šazna i Fanatik Krajsis.[27][28][29] Godine 1998, Pierot je objavio svoj glavni debitantski singl,[30] a tri singla Dir En Grej su objavljena uz pomoć Jošikija sledeće godine.[31] Bili su zvani „veliko dvoje" tokom tog vremena.[32]

Početkom 1990-ih, vizuelna kei scena koja je više stavljala naglasak na muziku, a ne na modu, nastala je u gradu Nagoji, i kao takva je kasnije nazvana Nagoja kei.[33] Silver-Rouz (formirana 1989.) i Kuroiume (formirana 1991.) su opisani kao „velika dvojica Nagoje" na podzemnoj sceni,[33] Laputa (formiran 1993.[34]),[35] su zaslužni za „stvaranje ranog Nagoja kei stila."[36] Tokom 1990-ih, nekoliko drugih konceptualnih pod-žanrova kao što su Eroguro kei, Angura kei (podzemni stil, noseći tradicionalne kimono-e ili japanske uniforme) i Ouji kei ili Kodona kei (stil princa ili stil dečaka) se pojavio.[15]

Kasnih 1990-ih, popularnost vizuelnog kei-a je opadala.[37] Luna Sea su otišli na jednogodišnju pauzu 1997. pre raspada 2000., Eks Japan se raspao krajem 1997, a godinu dana kasnije je umro njihov glavni gitarista, Hide. Godine 1999, bubnjar Malis Mizer-a Kami umro je nakon odlaska pevača Gakta,[38] koji je sa ublaženim izgledom i stilom postao jedan od najpopularnijih i najuspešnijih vizuelnih kei izvođača, i L'Ark-en-Siel javno su se odmakli od stila.[5] Godine 1998, Stiv Meklur iz Bilborda je prokomentarisao da „U izvesnoj meri, Hide-ova smrt znači kraj jedne ere, Eks Japan su bili prva generacija vizuelnih kei bendova. Za sledeću generaciju bendova, to je kao: To je to, baklja nam je predata".[5] Drugi bendovi nisu mogli da ispune finansijska očekivanja, većina velikih kompanija su se povukle iz pokreta, i to je postao podzemni stil koji se često povezivao sa buntovnom generacijom, koja nije u skladu sa ostatkom društva.[15]

2001-2009: Svetsko proširenje i neo-vizuelni kei

[uredi | uredi izvor]
Bend Versaj, noseći kostume inspirisane od strane francuskog Rokoko stila, 2010.

Razlika između prve i druge generacije je u tome što druga nema direktan muzički stil, od metala do popa, ali je ipak naizgled fokusirana na žanrove teškog roka. Moda i rodna nejasnoća su od centralnog značaja. Iako ekonomski nije značajna na japanskom muzičkom tržištu, postala je prva japanska muzika koja je uspela na međunarodnom nivou. [39]

Iako je prvi međunarodni koncert vizuelnog kei benda održan u Tajvanu 1999. od strane Luna Sea, tek 2002. su mnogi bendovi počeli nastupati širom sveta, a početno interesovanje dolazi od strane konvencija sa tematikom japanskog društva kao što je A-kon.[14] Godine 2007. događaj Džej-Rok Revolušn je održan u Los Anđelesu i predstavljao je vizuelne kei bendove.[40] Iako su neki bendovi kao što je D Gazet svirali u Tokio Dome-u, većina izvođača svira na mnogo manjim mestima. Godine 2009. Džej-Rok festival u Makuhari Mese je prijavljen kao „najveći svetski muzički festival vizuelnog kea“ koji je okupio preko 50 „vizuelnih umetnika", iako je to uključivalo neke zapadnjačke izvođače kao što je Marilin Manson.[41] Drugi Džej-Rok festival održan je 2011. u Saitama Super Areni.[42][43]

2009-Trenutno: Ujedinjenja i dalje proširenje

[uredi | uredi izvor]
Luna Sea, 2013.

Članovi Ded End su se zvanično ponovo sastavili 2009. godine, a La'krima Hristi (koji su se rastavili 2007.) ponovo se okupili za turneju povodom godišnjice 2010. godine.[44][45] Kijoharu je najavio reformaciju i Kurojume i Sads-a,[46] a Luna Sea su se ponovo ujedinili i započeli svetsku turneju.[47]

Kao epilog njihove 25. godišnjice, Luna Sea su 27. i 28. juna 2015. ugostili rok festival pod nazivom Lunatik Fest, uz procenu od 60.000 obožavalaca. Održane u Makuhari Mese-u, bile su tri bine i 12 bendova,[48] većina vizuelnih kei izvođača uključujući Eks Japan, Ded End, Dir En Grej, Sijam Šejd i Tokio Jenkis prve večeri. Aion, Bak-Tik, D'erlanger, Glej i Muk druge noći.[49]

Veliki trodnevni vizuelni kei festival pod nazivom Vizuelni Japan Samit (engl. Visual Japan Summit) održan je u Makuhari Mese između 14. i 16. oktobra 2016. godine.[50][51] Luna Sea su održali još jedan dvodnevni Lunatik Fest u Makuhari Mese 23. i 24. juna 2018. godine.[52]

U 2021. godini novinar vizuelnog kei-a Čiaki Fudžitani primetila je kako noviji izvođači kombinuju vizuelni kei sa mnogim drugim elementima kako bi napravili nešto originalno. Ona je citirala mišićavog pevača Nokturnal Bladlast Hiroa u suprotstavljanju uobičajenom delikatnom izgledu vizuelnih kei muzičara, 0.1g no Gosan za korišćenje tropa podzemnog idola, kao što je igranje nadvlačenja konopca sa fanovima tokom koncerata, Čoke za njihov avangardni oblik rep metala, i bivšeg bubnjara D'espersRei Cukasa Mogamigava za prvog pevača vizuelnog kei enka stila.[53] Stil pevanja Mai Jadžima je nazvan „enka rok".[54] Moi di Mois, Versaj, D i Matenrou Opera udružili su se na četvorodnevnoj japanskoj turneji vizuelnog metala krajem 2023. i objavili zajednički singl.[55][56]

Karakteristike

[uredi | uredi izvor]

Izvori su različito pominjali vizuelni kei kao pokret, scenu, potkulturu i muzički žanr.[38][2] Vizuelni kei nije povezan ni sa jednim muzičkim stilom. Sa umetnicima koji sviraju muziku različitih žanrova uključujući pank rok, hevi metal, pop i elektroniku,[57][58] on je prvenstveno definisan naglaskom bendova na izgled, posebno njihovu modu i upotrebu šminke,[38] sa brojnim vizuelnim kei umetnicima i kritičarima koji su to opisali kao slobodu izražavanja i eksperimentalnom modom.[59][60][61][62][63]

Izvođači često imaju ofarbanu kosu, ekstravagantne kostime, često sa kožom ili zasnovane na tradicionalnom japanskim komadima odeće i velikoj količini nakita.[9] Mnogi muzičari koriste androginiju, a neki muzičari se čak krosdresuju na način sličan tradicionalnim japanskim onnagata izvođačima.[64][65] Ovo je postalo istaknuto zahvaljujući uspehu Malise Mizer, čija je gitarista Mana nastupao obučen kao žena. Različiti umetnici su preuzeli estetski uticaj iz različitih modnih stilova, uključujući glam, metal, pank, gotiku i sajberpank,[58][66] i mnogo podela vizuelnog kei-a postoje da opisuju različite stilove.[38]

Međutim, vizuelni kei ne karakterišu samo muzičke i vizuelne specifičnosti, često umetnici imaju širi koncept i kontekst „dekorativne fantazije", dok su nastupi na bini „preovladavajuća, multisenzorna iskustva čija konstruisana priroda je očigledna fanovima".[67]

Kritika

[uredi | uredi izvor]

Bilo je kritika upućenih novijim vizuelnim kei bendovima jer su izgubili duh svojih predaka tako što su kopirali jedan drugog u dizajnu i zvuku i počeli da budu isti.[15] Još 1998. Nil Straus je izvestio da su vizuelnim kei bendovima „posle Eks Japana" šminka i izgled postali „važniji od muzike".[68] Nekoliko muzičara je izrazilo svoje nezadovoljstvo. U 2008. godini, Kirito (član Pierot) je rekao „sada je više kao da se ljudi oblače na određeni način jer žele da budu vizuelni kei ili da izgledaju kao vizuelni kei. Oni to rade da bi izgledali kao drugi umesto da to rade da bi izgledali drugačije od drugih. Ovo je očigledno mnogo drugačije nego kada smo počeli pre više od deset godina",[60] dok je Sugizo (Luna Sea) 2010. izjavio da „ne mogu da prave dobre zvuke i da im je muzika više kao hobi, ne mogu da osetim njihovu dušu u muzici."[69]

Bani Bisou iz Time Out Tokio zaključio je 2015. da je pokret „danas u osnovi paralelan sistemu Džej-pop idola" i „prvobitno su se ponosili time što su drugačiji, a sada privlače one koji žele da izgledaju kao vizuelni kei. Prava originalnost (barem u muzici) izgleda da izumire".[38] Seiči Hošiko je 2018. rekao da je zabrinut zbog uticaja ovog trenda na budućnost pokreta.[8]

Popularnost

[uredi | uredi izvor]

Časopisi koji se redovno izdaju u Japanu i pokrivaju vizuelni kei su Arena 37 °C, Kjur, Fuls Mejt Ekspress, Šokks, Šok Vejv, Rok i Rid između ostalih. Popularnost i svest o vizuelnim kei grupama izvan Japana su porasle u poslednjim godinama, uglavnom preko interneta i japanskih animea,[70] koje pokazuju na primer nemački časopisi Pič (prekinut 2011.) i Koneko, kao i evropska diskografska kuća Gan-Šin. Najveće zajednice navijača nalaze se u Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Francuskoj i Brazilu i donekle u Finskoj, Čileu i Švedskoj.[71]

Iz ovih internacionalnih omladinskih potkultura i uticaja su se pojavili bendovi poput Sinema Bizar, ali oni sebe ne smatraju vizuelnim kei jer nisu etnički Japanci i umesto toga kao glam rok.[71] Uprkos postojanju vizuelno sličnih muzičkih grupa na zapadu, kao što su Merilin Menson, Tokio Hotel i Lejdi Gaga,[72] Fajfl je rekla da androginski izgled vizuelnih kei bendova često ima odbojan efekat na zapadnjake.[73]

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Kendi Spuki Thiatr (engl. Candy Spooky Theater) u Njujork-u
    Kendi Spuki Thiatr (engl. Candy Spooky Theater) u Njujork-u
  • Penicilin pevač Hakuei u Parizu 2008
    Penicilin pevač Hakuei u Parizu 2008
  • Dio-Distraut Overlord-a pevač Mikaru u parizu 2007.
    Dio-Distraut Overlord-a pevač Mikaru u parizu 2007.
  • Vistlip, Pariz 2009
    Vistlip, Pariz 2009
  • Gitarista Rjoga, Pariz 2010.
    Gitarista Rjoga, Pariz 2010.
  • Gitarista Mana, 2011.
    Gitarista Mana, 2011.
  • Gitarista Sugizo, Brazil 2011.
    Gitarista Sugizo, Brazil 2011.
  • Egzist Trejs, Pitcburg 2012.
    Egzist Trejs, Pitcburg 2012.
  • Deizistriper, Alberta 2012.
    Deizistriper, Alberta 2012.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Pfeifle 2013, pp. 75.
  2. ^ a b v g d Koji Dejima. "Bounce Di(s)ctionary Number 13 – Visual Kei". Bounce (in Japanese). Archived from the original on 1 March 2008. Retrieved 12 September 2007.
  3. ^ Arulvarathan, Subha (15 April 2006). "For those about to J-Rock". Archived from the original on 11 October 2007.
  4. ^ Minnie, Chi (15 April 2006). "Reliving the Height of Japan's Superlative Visual Rock Band". Archived from the original on 11 October 2007.
  5. ^ a b v g Utz & Lau 2013, p. 250.
  6. ^ Inoue, Takako (2003). Visual kei no jidai. Tokyo: Seikyūsha. ISBN 978-4-7872-3216-8.
  7. ^ "Interviewing the man who coined the term "Visual kei", Seiichi Hoshiko". JRock News. 24 January 2018. Retrieved 24 January 2018.
  8. ^ a b "Interview: How Seiichi Hoshiko was impacted by hide of X Japan". JRock News. 31 January 2018. Retrieved 18 March 2018.
  9. ^ a b v Suzuki, Chako (January 2007). "Pretty Babies: Japan's Undying Gothic Lolita Phenomenon". fashionlines.com. Retrieved 7 June 2013.
  10. ^ Utz & Lau 2013, p. 250
  11. ^ Tiffany Godoy; Ivan Vartanian (2007). Sokstyle Deficit Disorder: Harajuku Street Fashion - Tokyo. Chronicle Books. ISBN 9780811857963.
  12. ^ Taiyo Sawada (21 July 2015). 第110回：「ロックと日本の60年」第11章 バブルの喧噪に射し込んだニルヴァーナ. DrillSpin (in Japanese). Sockets. Archived from the original on 23 July 2015. Retrieved 29 September 2016.
  13. ^ "ヴィジュアル系におけるメタルサウンドの移り変わり X JAPANからLUNA SEA、DIR EN GREY、DEZERTまでを総括" (in Japanese). Real Sound. 30 November 2019. Retrieved 6 January 2021.
  14. ^ a b Pfeifle 2013, p. 78.
  15. ^ a b v g d đ e Pfeifle, Megan (4 June 2011). "Introducing Globalizing Visual Kei: A Web Series". JaME World. Japanese Music Entertainment. Retrieved 20 August 2017.
  16. ^ "Shinjidai ni Totsunyu! Neo Visual Kei Band Taidō no Kizashi". Oricon (in Japanese). 7 June 2006. Retrieved 20 August 2017.
  17. ^ 短期集中連載：増田勇一のDEAD END回想録（1）『DEAD LINE』. barks.jp (in Japanese). 4 August 2009. Retrieved 20 August 2017.
  18. ^ 短期集中連載：増田勇一のDEAD END回想録（3）『SHAMBARA』. barks.jp (in Japanese). 11 August 2009. Retrieved 10 September 2011.
  19. ^ a b "LUNA SEA: God Bless You". JRock Revolution. 27 August 2007. Archived from the original on 9 January 2016. Retrieved 1 March 2013.
  20. ^ "D'ERLANGERのアルバム売り上げランキング". Oricon (in Japanese). Archived from the original on 19 December 2012. Retrieved 30 April 2022.
  21. ^ "Indies eXplosion: The Early History of X JAPAN". JRock Revolution. 29 October 2007. Archived from the original on 1 July 2015. Retrieved 3 February 2013.
  22. ^ "BIOGRAPHY バイオグラフィ hideモバイル-JETS-". hide-city.com (in Japanese). Retrieved 13 January 2019.
  23. ^ a b "X、初期のリマスター再発商品2作が好調！" (in Japanese). Oricon. 14 February 2007. Retrieved 20 April 2016.
  24. ^ "The Jrock Legend: X Japan". JRock Revolution. 26 August 2007. Retrieved 20 August 2017.
  25. ^ a b "Visual Kei and Extasy Records". JRock Revolution. 25 August 2007. Retrieved 20 August 2017.
  26. ^ a b Stevens 2012, p. 57.
  27. ^ Road 2018, p. 362.
  28. ^ 【V系】ヴィジュアル系はもう「終わり」?「2012年のV系を振り返る」第3回(ゲスト:NoGoD 団長) - (in Japanese). CyberAgent, Inc. 31 December 2012. Archived from the original on 1 January 2017. Retrieved 9 September 2018.
  29. ^ 野中すふれ (14 March 2016). 「今夜はカラオケしマクリマクリスティ」90年代を代表するヴィジュアル系四天王 (in Japanese). Excite Japan Co., Ltd. [ja]. Retrieved 9 September 2018.
  30. ^ PIERROT11年ぶり本格復活! DIR EN GREYと異色プロジェクト始動 (in Japanese). Oricon. 1 January 2017. Retrieved 9 September 2018.
  31. ^ DIR EN GREYのプロフィール (in Japanese). Oricon. 15 May 2010. Retrieved 9 September 2018.
  32. ^ 清水素子 (28 July 2017). PIERROT×DIR EN GREY 『ANDROGYNOS』がもたらした"丘戦争"と歴史的融和 (in Japanese). E Plus Inc. [ja]. Retrieved 9 September 2018.
  33. ^ a b Shun (27 January 2015). SHUN.'S FAVORITE THINGS Vol.30 ９０年代名古屋系. Visulog. Archived from the original on 26 March 2015. Retrieved 7 September 2018.
  34. ^ Road 2018, p. 366.
  35. ^ extrax Laputa 1999, pp. 104–105
  36. ^ ラピュータ. cdjournal.com (in Japanese). CDジャーナル. Retrieved 7 September 2018.
  37. ^ Chi Minnie (15 April 2006). "X [Japan]: Reliving the Height of Japan's Superlative Visual Rock Band". asiaarts.ucla.edu. Archived from the original on 11 October 2007. Retrieved 7 June 2013.
  38. ^ a b v g d Bunny Bissoux (11 June 2015). "The story of visual kei". Time Out. Retrieved 20 August 2017.
  39. ^ Utz & Lau 2013, pp. 250–251
  40. ^ Pfeifle 2013, pp. 78–79.
  41. ^ JKlein (11 August 2009). "V-Rock Festival 2009". JRockRevolution. Retrieved 20 August 2017.
  42. ^ Polina & Kay (22 December 2011). "V-Rock Festival 2011 - White and Rainbow Stages". JaME World. Japanese Music Entertainment. Retrieved 29 September 2016.
  43. ^ Remy Zane (29 May 2012). "V-Rock Festival 2011 - Rose and Moon Stages". JaME World. Japanese Music Entertainment. Retrieved 20 August 2017.
  44. ^ "伝説のロックバンド・DEAD END、20年ぶりに復活" (in Japanese). Oricon. 3 July 2009. Retrieved 12 January 2019.
  45. ^ ラクリマ再結成! 来年ツアーへ 世界初のV-ROCKフェス初日に1万5000人 (in Japanese). Oricon. 4 March 2015. Retrieved 19 July 2015.
  46. ^ 解散から1年を経て黒夢本格的復活＆SADSも7年ぶり再始動 (in Japanese). ナタリー. Retrieved 19 July 2015.
  47. ^ 【エンタがビタミン♪】LUNA SEAが終幕と復活の真相語る。「ここで終わらせるのは罪だと思った」。 (in Japanese). Techinsight. 4 December 2013. Retrieved 19 July 2015.
  48. ^ "Luna Seahosts Lunatic Fest. 12 artists perform on 3 stages (Moon, Shine, Fate)". barks.jp. 14 April 2015. Archived from the original on 14 April 2015. Retrieved 20 August 2017.
  49. ^ "Luna Sea "Lunatic Fest." Lunacy was announced as the opening act for both days". barks.jp. 1 June 2015. Archived from the original on 9 August 2016. Retrieved 20 August 2017.
  50. ^ "The Legend of Visual-Kei begins here once again "Visual Japan Summit 2016 Powered by Rakuten" is officially confirmed!". Sync Music Japan. 16 August 2016. Retrieved 20 August 2017.
  51. ^ ""Visual Japan Summit 2016 Powered by Rakuten" makes 4th release of artist lineup with 29 more groups". Japan Finder. 9 September 2016. Archived from the original on 20 August 2017. Retrieved 20 August 2017.
  52. ^ "「LUNATIC FEST.」にGLAY、back number、大黒摩季登場". Natalie (in Japanese). 16 April 2018. Retrieved 16 April 2018.
  53. ^ "『マツコの知らない世界』ヴィジュアル系特集に反響 LUNA SEAからMALICE MIZER、アリス九號.まで……非日常を追求する尊さ" (in Japanese). Real Sound. 7 April 2021. Retrieved 26 February 2022.
  54. ^ 荒金, 良介 (31 May 2016). "矢島舞依 激ロック インタビュー". gekirock.com (in Japanese). Retrieved 14 May 2024.
  55. ^ "Moi dix Mois × Versailles × D × 摩天楼オペラが共同声明「我々は共に手を組みここに宣言する」". Barks (in Japanese). 1 January 2023. Retrieved 14 December 2023.
  56. ^ "Moi dix Mois、Versailles、D、摩天楼オペラのメンバーによるプロジェクト、JVM Roses Blood SymphonyがメモリアルSGをリリース". Billboard Japan (in Japanese). 9 May 2023. Retrieved 14 December 2023.
  57. ^ "International Music Feed feature "J Rock"". International Music Feed. Archived from the original on 12 October 2007. Retrieved 31 July 2007.
  58. ^ a b Reesman, Bryan (30 November 2006). "Kabuki Rock". Grammy.com. Archived from the original on 28 September 2007. Retrieved 7 August 2007.
  59. ^ Daniel Robson (20 November 2011). "Interview with YOSHIKI in Brazil". JaME-World.com. Retrieved 20 August 2017.
  60. ^ a b "Interview with Angelo". JRock Revolution. 24 November 2008. Archived from the original on 13 November 2013. Retrieved 7 June 2013.
  61. ^ "Interview with MUCC at RTOC". JaME World. 25 July 2008. Retrieved 14 November 2015.
  62. ^ "the Underneath Debuts: Interview Part 1". JRock Revolution. 29 February 2008. Retrieved 20 August 2017.
  63. ^ "Visual Kei 101 – Segment 2: the GazettE". MTV. 12 November 2013. Retrieved 20 August 2017. Visual kei isn't a genre of music.
  64. ^ Adetunji, Jo (March 2017). "Japan's gender-bending history". Retrieved 1 July 2023.
  65. ^ Johnson, Adrienne Renee (2019). "From Shōjo to Bangya(ru): Women and Visual Kei". Shōjo Across Media: Exploring "Girl" Practices in Contemporary Japan. Palgrave Macmillan. pp. 303–313, 322. ISBN 9783030014858.
  66. ^ Mascia, Mike. "Dir En Grey feature interview with guitarist Kaoru". Blistering. Archived from the original on 28 July 2012. Retrieved 20 August 2017.
  67. ^ Kennell, Amanda (2023). Alice in Japanese Wonderlands: Translation, Adaptation, Mediation. University of Hawaii Press. p. 124. ISBN 9780824896874.
  68. ^ Strauss, Neil (18 June 1998). "The Pop Life: End of a Life, End of an Era". The New York Times. Retrieved 20 August 2017.
  69. ^ "Sugizo on Luna Sea". Jame World. 10 February 2010. Retrieved 20 August 2017.
  70. ^ Pfeifle 2013, pp. 78, 83.
  71. ^ a b "dokidoki: raptor startet neues Magazin" (in German). otaji.de. 10 August 2015. Retrieved 18 October 2019.
  72. ^ Utz & Lau 2013, p. 251.
  73. ^ Pfeifle, Megan (30 July 2011). "Globalizing Visual Kei: Investigating the Visual Style". JaME World. Japanese Music Entertainment. Retrieved 20 August 2017.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Engleska literatura

[uredi | uredi izvor]

Japanska literatura

[uredi | uredi izvor]
  • 加納一美(KANO Kazumi) (27 October 1999) FOOL'S MATE. ISBN 4-938716-18-6.
  • 市川哲史(ICHIKAWA Tetsushi); 藤谷千明(FUJITANI Chiaki) (26 August 2018). すべての道はV系へ通ず。 [Every Road Leads to the V Kei.]. Shinko Music. ISBN 978-4-401-64639-5.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:LaNi47/песак&oldid=27799183”