Pređi na sadržaj

Korisnik:MarcoIvanovic/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kсинхуа
OsnovanaНовембар 1931.
TipНовинска агенција
SedišteПекинг
Veb-sajthttp://www.news.cn/ english
Sedište Ksinhua u Pekingu
Sedište Ksinhua u Pekingu
Zgrada Novinske Agencije Crvena Kina 1937

Novinska Agencija Ksinhua[uredi | uredi izvor]

Novinska agencija Ksinhua ili Nova Kineska Novinska Agencija je zvanična državna agencija za štampu Narodne Republike Kine. Ksinhua je najveća i najuticajnija medijska organizacija u Kini, kao i najveća novinska agencija na svetu u pogledu dopisnika širom sveta [1]. Ksinhua je institucija na nivou ministarstva koja je podređena Državnom savetu i najviši je državni organ za medije u zemlji, uz People's Daili. Njegov predsednik je član Centralnog komiteta Komunističke partije Kine[2].

Ksinhua ima više od 170 stranih biroa širom sveta i održava 31 biro u Kini - po jedan za svaku provinciju, autonomnu regiju i opštinu pod direktnom upravom, plus vojni biro. Ksinhua je jedini kanal za distribuciju važnih vesti vezanih za Komunističku partiju, a kineska centralna vlada i sedište u Pekingu strateški su locirani u blizini Zhongnanhai-a, u kojem se nalazi sedište Komunističke partije Kine, Državno veće i kancelarija Predsednik. Ksinhua je izdavač, kao i novinska agencija - poseduje više od 20 novina i desetak časopisa i objavljuje na nekoliko jezika, pored kineskog, uključujući engleski, francuski, nemački, španski, portugalski, ruski, arapski, japanski i korejski. 2018. godine, Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država naložilo je kompaniji Ksinhua da se registruje kao strani agent prema Zakonu o registraciji stranih agenata u SAD-u[3]. Međutim, Ksinhua se nije registrovala kao strani agent. 2020. godine Stejt department Sjedinjenih Država odredio je Sinhua i druge državne medije za „stranu misiju“.

Istorija[uredi | uredi izvor]


Prethodnica Sinhua bila je novinska agencija Crvena Kina (紅色 中華 通訊社; Hongse Zhonghua Tongkunshe), osnovana u novembru 1931. godine kao kineska sovjetska zona Ruijin, provincija Jiangki. Uglavnom je ponovo objavljivala vesti od rivalske Centralne novinske agencije (CNA) za partijske i vojne zvaničnike. Agencija je dobila ime Ksinhua u novembru 1935. godine, na kraju Dugog marša koji je komuniste preselio iz Jiangkija u Shaanki.

Izbijanjem Drugog kinesko-japanskog rata 1937. godine, Ksinhua's Reference Nevs ne prevodi samo vesti CNA iz Kuomintanga, već i međunarodne vesti agencija poput TASS-a i Havasa.Ksinhua je prvi put počela da koristi štampu visokim slovima 1940[4].

Tokom pacifičkog rata agencija je razvila inostrane radio-difuzne sposobnosti i osnovala svoje prve prekomorske filijale[5]. Emitovanje programa za strane zemlje na engleskom jeziku počelo je od 1944. Ksinhua je 1949. godine sledila model pretplate umesto svog prethodnog ograničenog modela distribucije. Direktno nakon kineskog građanskog rata, agencija je predstavljala Narodnu Republiku Kinu u zemljama i teritorijama sa kojima nije imala diplomatsko predstavništvo, poput britanskog Hong Konga. 1956, Ksinhua je počela da izveštava o antimarksističkim i drugim mišljenjima kritičnim prema partiji. 1957, Ksinhua je prešao sa formata časopisa na format novina.

Medijski stručnjaci su agenciju opisali kao „oči i jezik“ Partije, posmatrajući ono što je važno za mase i prenoseći informacije[6]. Bivši direktor Sinhua, Dženg Tao, primetio je da je ta agencija most između Partije, vlade i naroda, saopštavajući i zahteve ljudi i politike Partije. Na primer, Daili Daili koristi materijal Sinhua oko četvrtine svojih priča. 2018. godine, američko Ministarstvo pravde naložilo je državnoj kompaniji Sinhua da se, između ostalih aktivnosti, registruje kao strani agent za borbu protiv kineskih propagandnih operacija[7].

Dostignuća[uredi | uredi izvor]

Ksinhua isporučuje svoje vesti širom sveta na osam jezika: kineskom, engleskom, španskom, francuskom, ruskom, portugalskom, arapskom i japanskom, kao i vesti i druge vrste vesti. Sklopio je ugovore za razmenu vesti i vesti sa više od osamdeset stranih novinskih agencija ili odeljenja za političke vesti. Ksinhua je takođe odgovorna za rukovanje i, u nekim slučajevima, cenzurisanje izveštaja stranih medija namenjenih objavljivanju u Kini[8].

Do 2010. godine, agencija je započela sa približavanjem svojih vesti i elektronskih medija i povećavanjem pokrivenosti na engleskom jeziku putem svoje žičane usluge. Ksinhua je stekla komercijalne nekretnine na njujorškom Tajms Skver-u i razvija svoje osoblje za izveštavanje na engleskom jeziku. Ksinhua je takođe pokrenula satelitsku mrežu vesti na engleskom jeziku[9].

Interni mediji[uredi | uredi izvor]

Interni sistem objavljivanja u kineskim medijima, u kojem se određeni časopisi objavljuju isključivo za vladine i partijske zvaničnike, pruža informacije i analize koje nisu generalno dostupne javnosti. Država ceni ove interne izveštaje jer sadrže veći deo najosetljivijeg, kontroverznog i najkvalitetnijeg istraživačkog novinarstva u Kini.

Ksinhua proizvodi izveštaje za „interne“ časopise. Upućeni posmatrači primećuju da novinari uglavnom vole da pišu za interne publikacije, jer mogu da pišu manje polemične i sveobuhvatnije priče, a da ne čine propuste neželjenih detalja koji se često pojavljuju u medijima, a usmereni ka široj javnosti. Interni izveštaji, napisani iz velikog broja zemalja, obično se sastoje od detaljnih analiza međunarodne situacije i domaćih stavova prema regionalnim pitanjima i percepciji Kine[10].

Sistem internih publikacija kineske vlade sledi strogi hijerarhijski obrazac osmišljen da olakša partijsku kontrolu. Publikaciju pod nazivom Referentne vesti - koja uključuje prevedene članke iz inostranstva, kao i vesti i komentare novinara Ksinhua - osoblje Ksinhua, a ne nacionalni sistem pošte, dostavlja službenicima na radnom nivou i višim.Izveštaj od tri do deset stranica pod nazivom Interna referenca (Neibu Cankao) distribuira se zvaničnicima na ministarskom i višem nivou.

Jedan od primera bili su prvi izveštaji o izbijanju SARS-a od strane Ksinhua, koje su smeli da vide samo vladini zvaničnici[11]. Najklasifikovaniji interni izveštaji Ksinhua izdaju se desetak vodećih stranačkih i vladinih zvaničnika[12].


Sedište i regionalni sektor[uredi | uredi izvor]

Sedište Sinhua nalazi se u Pekingu, strateški je locirano u neposrednoj blizini Zhongnanhai-a, u kojem je sedište Komunističke partije Kine, Državno veće i kancelarija predsednika Narodne Republike Kine. Novinska agencija Ksinhua osnovala je svoju prvu inostranu podružnicu 1947. godine u Londonu, a izdavač je bio Samuel Chinkue.

Sada svoje vesti distribuira u Aziji, Bliskom Istoku, Latinskoj Americi, Africi preko više od 150 podružnica [13], sa regionalnim sedištem u Hong Kongu, Moskvi, Kairu, Briselu, Njujorku, Meksiko Sitiju i Nairobiju, plus Ujedinjene nacije biro.

Honk Kong[uredi | uredi izvor]

Sinhua-ina filijala u Hong Kongu nije bila samo služba za štampu, već je de facto služila kao ambasada NRK na teritoriji dok je bila pod britanskom administracijom. Nazvana je novinskom agencijom pod posebnim istorijskim uslovima pre nego što je suverenitet teritorije prenet iz Britanije u Kinu, jer Narodna Republika nije priznala britanski suverenitet nad kolonijom i nije mogla da uspostavi konzulat na onome što je smatrala svojim tlom [14].Uprkos njegovom nezvaničnom statusu, direktori ogranka Ksinhua u Hong Kongu bili su visoke visoke diplomate poput Zhou Nan-a, bivšeg ambasadora pri Ujedinjenim nacijama i zamenika ministra spoljnih poslova, koji su kasnije pregovarali o kinesko-britanskoj zajedničkoj deklaraciji o budućnosti iz Hong Konga[15].Njegov prethodnik, Ksu Jiatun, takođe je bio potpredsednik hongkonškog Komiteta za izradu osnovnog zakona, pre nego što je pobegao u Sjedinjene Države kao odgovor na vojnu akciju protesta na trgu Tjenanmen, gde je otišao u egzil[16].

Vlada posebne administrativne oblasti ovlastila ga je da i dalje predstavlja centralnu vladu nakon 1997. godine, a preimenovana je u „Kancelariju za vezu Centralne narodne vlade u Hongkongu SAR“ 18. januara 2000. godine, zadržavši šefa ogranka Jiang Enzhu-a kao inauguralni direktor[17]. Državno veće imenovalo je Gao Sirena za direktora u avgustu 2002. godine. Nakon uspostavljanja Kancelarije za vezu, Agencija Ksinhua rekonstituisana je kao verodostojna kancelarija za štampu.

Kairo[uredi | uredi izvor]

Ksinhua je otvorila svoj bliskoistočni regionalni biro u Kairu u Egiptu 1985. godine. U novembru 2005. novinska agencija Ksinhua otvorila je novu poslovnu zgradu uz reku Nil u kairskoj četvrti Madi[18].

Vientiane[uredi | uredi izvor]

Ksinhua je otvorila biro u Vientianeu u Laosu 2010. godine. To je jedino strano novinsko biro kojem je dozvoljeno da stalno radi u zemlji.


Kritike i kontroverze[uredi | uredi izvor]

pregled[uredi | uredi izvor]

Politička pristrasnost i cenzura[uredi | uredi izvor]

I strani i domaći antivladini kritičari rutinski su kritikovali Sinhuu zbog njene političke korektnosti i povoljnog prikazivanja kineske državne politike. 2005. godine, Reporteri bez granica nazvali su Sinhuu „najvećom propagandnom mašinom na svetu“, ističući da je predsednik Sinhua imao čin ministra u vladi. U izveštaju se dalje navodi da je novinska agencija „bila u srcu cenzure i dezinformacija koje je postavila“ vlada[19].

U intervjuu za Tajms of Indija 2007. godine, tadašnji predsednik Sinhua Tian Congming potvrdio je problem „istorijskih neuspeha i popularnih percepcija“[20]. Nevsveek je kritikovao Ksinhuu kao „najpoznatiju po slepim tačkama“ u vezi sa kontroverznim vestima u Kini, iako članak priznaje da se „okretanje Ksinhua smanjuje kada vesti ne uključuju Kinu“.

Tokom izbijanja SARS-a 2003. godine, Ksinhua je sporo objavljivala izveštaje o incidentu javnosti. Međutim, njegovo izveštavanje posle zemljotresa u Sečuanu 2008. godine smatralo se transparentnijim i verodostojnijim, jer su novinari Sinhua slobodnije delovali. Nakon požara Kulturnog centra Pekinške televizije, koji je upoznat sa "kasnim" izveštavanjem Sinhua, za razliku od blogera, Kina je najavila investiranje od 20 milijardi juana u Sinhua. Potpredsednik China International Publishing Group je ovo komentarisao, rekavši da količina medijske izloženosti ne bi nužno pomogla percepciji Kine[21]. Umesto toga, rekao je, mediji bi se trebali usredsrediti na isticanje kineske kulture i kineskog načina života "kako bi preneli poruku da je Kina prijatelj, a ne neprijatelj".Ksinhua je sa svoje strane kritikovao pristrasnost stranih medija i netačno izveštavanje, navodeći incident tokom tibetanskih nemira 2008. godine kada su zapadni mediji koristili scene nepalske policije koja je hapsila tibetanske demonstrante kao dokaz kineske brutalnosti sa komentarom poziva CNN-a Jacka Cafertija. kineski „luđaci i siledžije“. CNN se kasnije izvinio za komentare , ali Richard Spencer iz The Sundai Telegraph-a branio je ono što je priznao da je bilo „pristrasno“ izveštavanje zapadnih medija o neredima, optužujući kineske vlasti da nisu dozvolile pristup stranim medijima Tibetu tokom sukoba.

2019. godine, Ksinhua je kritikovana zbog percepcije pristrasnosti u prikazivanju protesta u Hongkongu 2019–20 kao nasilnih i nelegitimnih, što je dovelo do toga da je Tvitter zabranio kupovinu oglasa drugim medijima koje sponzoriše država[22].

2020. godine, Ksinhua je bila jedna od nekoliko državnih agencija za koje se izveštava da propagiraju dezinformacije povezane sa pandemijom koronavirusa 2019–20 putem ciljanih Facebook i Instagram oglasa i postova na Tviteru[23].


Istorijski događaji[uredi | uredi izvor]

Studentski pokret 1989. godine[uredi | uredi izvor]

Osoblje Ksinhua borilo se da pronađe „pravu liniju“ za pokrivanje protesta na trgu Tjenanmen 1989. godine. Iako oprezniji od People's Daili-a u tretiranju osetljivih tema u tom periodu - kao što je kako obeležavati smrt lidera reformističke komunističke partije Hu Iaobang u aprilu 1989. godine, a zatim tekuće demonstracije u Pekingu i drugde - Ksinhua je pružio neko povoljno izveštavanje demonstrantima i intelektualcima koji podržavaju pokret. Sukob između novinara i glavnih urednika zbog cenzure priča o represiji na Trgu Tjenanmen trajao je nekoliko dana nakon vojnog raseljavanja demonstranata 4. juna, dok su neki novinari štrajkovali i demonstrirali u sedištu agencije u Pekingu. Vladin nadzor nad medijima povećao se nakon protesta - glavni urednici u uredima agencije u Hong Kongu i Makau zamenjeni su imenovanim koji su bili propekingski nastrojeni[24].

E-pošta Bob Dechert iz 2011. godine[uredi | uredi izvor]

U 2011. godini CBC je izvestila o procurivim "koketnim" mejlovima koje je kanadski poslanik konzervativac i parlamentarni sekretar poslao ministru pravde Bobu Dechertu u brak sa dopisnicom Ksinhua iz Toronta Shi Rongom, što je podstaklo i seksualno uznemiravanje i navode o kršenju bezbednosti članova opozicije. Dechert se izvinio, dok je kineska ambasada u Otavi odgovorila na to pitanje rekavši da "nije u poziciji da komentariše domaće sporove i privatnost umešanih"[25].

2012. ostavka Mark Bourrie-a[uredi | uredi izvor]

2012. godine dopisnik Sintaua iz Otave Mark Bourrie dao je ostavku nakon što je šef biroa Otave Zhang Dacheng navodno zatražio od njega da izveštava o Dalaj Lami za interne medije Ksinhua, što je Bourrie smatrao prikupljanjem obaveštajnih podataka za stranu silu[26]. Zhang je negirao optužbe, rekavši kanadskoj štampi da je politika Ksinhua-e da "pokriva javne događaje javnim sredstvima", a posao njegovog biroa je da izveštava o novostima i arhivira priče u redakcije Ksinhua-e, koje će potom odlučiti koje će priče biti objavljene. Bourrie, koji je imao propusnicu za štampu koja mu je omogućavala pristup kanadskom parlamentu, prethodno je 2009. pokušao da se konsultuje sa Kanadskom bezbednosno-obaveštajnom službom (CSIS) u vezi sa pisanjem za Ksinhua, ali ga je CSIS ignorisao[27].

2014 Song Bin samoubistvo[uredi | uredi izvor]

Dana 19 aprila, 28. aprila 2014, potpredsednik i glavni urednik Sinhuaine provincijske podružnice Anhui Song Bin pronađen je mrtav u redakciji zbog očiglednog samoubistva. Autor nekoliko nagrađivanih izveštaja o socijalnim i ekonomskim pitanjima, stariji urednik borio se sa depresijom pre nego što je svoj život okončao obešavanjem[28].

2017 Doklam suprotstavljanje[uredi | uredi izvor]

Tokom zastoja na granici Kine i Indije 2017. godine, novi medijski program Sinka na engleskom jeziku The Spark objavio je satirični video pod nazivom „Sedam grehova Indije“ 16. avgusta 2017. godine, gde je voditelj Di'er Vang govorio o Indijancima koji imaju „debelu kožu“ i „pretvaranje da spava“ po pitanju graničnog spora.

Vang je dalje tvrdio da Indija fizički preti Butanu i uporedio je Indiju sa "pljačkašem koji upada u kuću i ne odlazi". Glumac u videu koji prikazuje "Indiju" sa turbanom, bradom i naglaskom pokrenuo je navode o rasizmu i antiindijskim osećanjima. Video je naišao na snažnu reakciju na Tvitteru, kao i iz indijskih i zapadnih medija[29].

2018 navodi Devumi[uredi | uredi izvor]

U januaru 2018. godine Njujork Tajms objavio je istražni izveštaj o promocijama na društvenim mrežama, navodeći da je američka kompanija Devumi pružala „Tvitter sledbenike i retvitove poznatim ličnostima, preduzećima i svima koji žele da izgledaju popularnije ili vrše uticaj na mreži“.

U članku se dalje navodi da je neimenovani urednik Ksinhua bio među mnogim poznatim ličnostima i organizacijama umešanim u transakciju sa Devumijem, u kojoj je kompanija pojačala Tvitter nalog novinske agencije na engleskom jeziku sa pratiocima i retvitovima[30].

Saradnja sa Asociated Press-om[uredi | uredi izvor]

U novembru 2018. novinska agencija Ksinhua i Associated Press (AP) Sjedinjenih Država potpisali su memorandum o razumevanju za proširenje saradnje sa američkom novinskom službom, što je zabrinulo neke poslanike u američkom kongresu, zahtevajući od AP da objavi tekst svog memoranduma razumevanja sa Sinhuom.

Kao odgovor, portparol AP-a Lauren Easton rekla je za Vašington Post da je sporazum AP-a sa Sinhuaom da joj dozvoli da deluje unutar Kine i nema nikakvog uticaja na nezavisnost AP-a. Ksinhua nema pristup osetljivim informacijama AP-a i nema uticaj na uredničke proizvode AP-a[31].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ International Media and Newspapers (October 30, 2017). "Top 200 News Agencies Worldwide". Archived from the original on November 9, 2017. Retrieved October 30, 2017.
  2. ^ "Archived copy". Archived from the original on December 18, 2017. Retrieved April 7, 2020.
  3. ^ Brunnstrom, David (November 15, 2017). "U.S. Congress urged to require Chinese journalists to register as agents". Reuters. Archived from the original on September 1, 2018. Retrieved September 1, 2018.
  4. ^ Xia, Liang (2019). A Discourse Analysis of News Translation in China. Routledge. pp. 26–27.
  5. ^ Pares, Susan. (2005). A political and economic dictionary of East Asia. Routledge. ISBN 978-1-85743-258-9
  6. ^ Malek, Abbas & Kavoori, Ananadam. (1999). The global dynamics of news: studies in international news coverage and news agenda. p. 346. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-1-56750-462-0.
  7. ^ "Justice Department Has Ordered Key Chinese State Media Firms to Register as Foreign Agents". The Wall Street Journal. September 18, 2018. Archived from the original on April 18, 2019. Retrieved September 21, 2018.
  8. ^ Charles Glasser. (2009). International Libel and Privacy Handbook: A Global Reference for Journalists, Publishers, Webmasters, and Lawyers. Bloomberg Press. ISBN 978-1-57660-324-6
  9. ^ Troianovski, Anton (June 30, 2010). "China Agency Nears Times Square". The Wall Street Journal. Archived from the original on October 10, 2017. Retrieved August 8, 2017.
  10. ^ Lampton, David (2001). The Making of Chinese Foreign and Security Policy in the Era of Reform, 1978–2000: 1978–2000. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4056-2
  11. ^ The Economist, "Chinese whispers: Not believing what they read in the papers, China's leaders commission their own Archived October 12, 2010, at the Wayback Machine", June 19, 2010, p. 43.
  12. ^ 解密中国特色的“内参”：直抵政治局 能量巨大 Archived January 28, 2018, at the Wayback Machine. Sohu.
  13. ^ Hong, Junhao (2011). "From the World's Largest Propaganda Machine to a Multipurposed Global News Agency: Factors in and Implications of Xinhua's Transformation Since 1978". Political Communication. 28 (3): 377–393. doi:10.1080/10584609.2011.572487. S2CID 143208781.
  14. ^ The Long History of United Front Activity in Hong Kong Archived January 29, 2016, at the Wayback Machine, Hong Kong Journal, Cindy Yik-yi Chu, July 2011
  15. ^ 'Poet diplomat' Zhou Nan takes aim at Occupy Central Archived October 22, 2015, at the Wayback Machine, South China Morning Post, June 16, 2014
  16. ^ China's ex-proxy in Hong Kong fired for 'betrayal' Archived May 10, 2017, at the Wayback Machine, UPI, February 22, 1991
  17. ^ "Jiang Enzhu on Renaming Xinhua Hong Kong Branch". People's Daily Online. Beijing: Central Committee of the Communist Party of China. January 17, 2000. Archived from the original on October 10, 2017. Retrieved May 15, 2017.
  18. ^ New office building of Xinhua Middle East regional bureau opens in Cairo Archived November 20, 2008, at the Wayback Machine 2005/11/26
  19. ^ "Xinhua: the world's biggest propaganda agency". Reporters Without Borders. September 30, 2005. Retrieved June 15, 2020.
  20. ^ Q&A: 'Our credibility is doubted to a certain degree' Archived October 23, 2012, at the Wayback Machine, Times of India, September 28, 2007.
  21. ^ Fish, Isaac Stone; Dokoupil, Tony (September 3, 2010). "Is China's Xinhua the Future of Journalism?". Newsweek. Archived from the original on September 4, 2010. Retrieved September 5, 2010.
  22. ^ Kan, Michael (August 19, 2019). "Twitter Bans State-Sponsored Media Ads Over Hong Kong Propaganda". PC Magazine. Archived from the original on August 21, 2019. Retrieved August 21, 2019
  23. ^ Dodds, Laurence (April 5, 2020). "China floods Facebook with undeclared coronavirus propaganda ads blaming Trump". The Telegraph. ISSN 0307-1235. Archived from the original on April 6, 2020. Retrieved April 7, 2020.
  24. ^ Li, Jinquan & Lee, Chin-Chuan. (2000). Power, Money, and Media: Communication Patterns and Bureaucratic Control in Cultural China. p. 298. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-1787-7
  25. ^ Li, Jinquan & Lee, Chin-Chuan. (2000). Power, Money, and Media: Communication Patterns and Bureaucratic Control in Cultural China. p. 298. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-1787-7
  26. ^ Carlson, Kathryn Blaze (August 22, 2012). "China's state-run news agency being used to monitor critics in Canada: reporter". National Post. Archived from the original on October 26, 2014. Retrieved February 14, 2018.
  27. ^ Bourrie, Mark. "THE EX FILES: Journalist Mark Bourrie's behind-the-scenes account of his two years in the employ of Xinhua". Ottawa Magazine. Archived from the original on September 24, 2015. Retrieved February 14, 2018.
  28. ^ Wu, Nan. "Xinhua editor found dead inside newsroom in apparent suicide". South China Morning Post. Archived from the original on February 15, 2018. Retrieved February 14, 2018.
  29. ^ "7 Sins of India: China's bizarre video attack over border dispute". NewsComAu. Archived from the original on September 6, 2017. Retrieved August 17, 2017.
  30. ^ "The Follower Factory". New York Times. January 27, 2018. Archived from the original on January 28, 2018. Retrieved January 28, 2018.
  31. ^ Rogin, Josh (December 24, 2018). "Congress demands answers on AP's relationship with Chinese state media". Washington Post. Archived from the original on December 26, 2018. Retrieved December 27, 2018.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:MarcoIvanovic/песак&oldid=23329881”