Korisnik:MirkoCikaric/pesak

Zeta je srednjoveknovna država koja je dobila ime po reci Zeti koja protiče kroz nju, bila je u sklopu srpske države. Danas je Zeta poznata kao Crna Gora.

Zetska država

Zeta

Ogromno Vasilijevo nasledstvo pade u slabe ruke. Iza njegove smrti, 1025.godine dođe za kratko vreme na vlast njegov brat Konstantin, posle ovoga muževi i ljibuvanici njegove kćeri Zoe, jedne kasno udate princeze, koja je u starosti žurila da nadoknadi strogo i uredno proživljenu mladost. Dvor je ponovo postao središte spletaka i uzajamnih optuživanja. U pokrajinama se javljaju pokreti pojedinih uglednih vođa i zapovednika, koji žele da izbiju na površinu i koji teže da se dočepaju i samog prestola. Sa severa počinju da bivaju sve češće upadi Pečenjeza, koji dobro osećaju da u Carigradu nije uvek sva pažnja obraćena pitanjima odbrane državnim granicama. U carevini, sa novim i slučajno nađenim carevima, kakav beše, Mihalio IV Paflagonac, dolaze do vlasti razni sumnjivi i skorojevićki elementi. Razvija se korupcija. Politički i ekonomski pritisak ogorčava ljude i izaziva protseste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Makedoniji. Za ohridskog arihiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.

Nemiri u Zetskoj državi

Među Slovenima su još bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otopr. Tim pre, što je i nova poreska politika i vizantijski vlasti, s odbijanjem primanja pirihoda "u prirodi", razdražila svet u Makedoniji, Otvoren ustnak izbio je kad u zemlju stiže iz Grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. godine na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenjeza, gde se Petar, verovatno nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista Radomirov sin iz prvog braka, bila ugarska princeza. Ustanak se brzo raširio po svoj današnjoj Srbji i dopro do Niša i Skoplja. U isto vreme izbio je i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantijskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očigledno je, već po imenu vođe, da je i u tom ustanku slovnski elemenat uzeo živa učešća. Osim ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska hronika, u zemlji je nastalo bezvlašće i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira, s motivaciom da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je, s druge strane, narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili da je Prvi ustanak buknuo 1035/36 . godine, ali da je brzo zaršen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom povern Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera. Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihiomriov. Kao usled vatre podmetnute s više strana, čitav je Balkan buknuo u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomiriovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvu, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihailo, uplašen pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanička nesreća. Al usijan, sin fatalnog cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeriku, pa radi nekih ne pravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod ostrva. On je požurio da se postavi kao kandidat za presto, i ako to nije hteo to odmah da kaže, Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Al nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore, i da ga ukolni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naručitoj priređenoj gozbi, opiti i oslepeti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusjan, videći to, ode Grcima. Car Mihajilo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. I za tog pođe na Prilep, koji je brnio Manjlo Ivac, verovatno srodnik vojvode Samuila. Pošto su osvojili grad, Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj skršen, 1041. godine, čitava Makedonija dopala je ponovi pod grču vlast. Srećniji beše u svojim porbama Stevan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od grka sve do nije dao sam povoda za napad. Car Mihailo nije doživeo nove pothvate u Zeti. Umro je, još mlad, krajem 1041. godine. U Carigradu je ceo početak naredne godine prošao u dvorskim pobunama. Od 11. juna 1042, treći muž carice Zoe i novi car Vizantije postade Konstantin IX Monomah. Jedno od prvih dela novog cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete.

Zeta u ratu

Drački zapovednik, patricije Mihailo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska hronika ima vest da je car poslao posebne ljude da s dosta zlata i srebra pokrenu pobunu protiv Zećana raškog župana, bosanksog bana i zahumsog kneza. Ti vladari odazvali su se pozivu, i poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljudovitu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s Trebinjskog područja, a Grci s velikom vojskom(oko 60 000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u crmničke klance. Grci su oplenili bogate doline promorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše na klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantijce kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradaše užasno. Kao vihor jurnuše Zećani za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovedniika i oko 40 000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima. Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prea Ljudovitu. Izabra pedeset od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grču pogibiju. Ljudoviti je, međutim, ne aktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao za zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam Ljudovit je bio ranjen. Zetski uspeh bio je, prema tome, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast(s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona), dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine. Posle ovog poraza Vizantija ništa nije preduzimala protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. godine) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz Južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenjeza. Viziantija je na muci s njima. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije. Posle Vojislavljeve smrti na vlast je došao njegov sin Mihailo. Mihailo je imao dobre odnse sa Vizantijom i nisu imali nikakvih sukoba. Zeta nije imala velikih problema sa upadiman na svoju teritoriju, dok je Vizantija imala velike probleme sa plemenima koja su dolazila iz Azije.

Pad Zete kao države

Hronološki red događaja, koji su se za sve to vreme razvijili u srpskim zemljama, ne da se tačno utrditi. Pouzdanih izvora za taj izvor nema, a vesti Dukljanske hronike, mada u ovom periodu nešt sređenije, nisu ipak takve da se možemo na njih osloniti bez ustručavanja. Glavni momenti, prema njenom pričanju, bili bi ovi. Prevrat Raške u Zeti nije prošao bez otpora. Borbe u dinastiji ne prestaju, zahvaljujući, poglavito, neskrupuloznoj i svirepoj Jakvinti. Ova uklanja s vlasti kraljeve Vladimira i starog Dobroslava i vraća na presto svog sina Đorđa. Branisavljevići, potisnuti s vlasti i ne sigurni za život, traže sklonište i potpore u Draču. Zapovednik Drača, Jovan Komnin, docniji car, rado upotrebljava priliku da se uplete u zetske odnose. Grčka vojska pobedi Đorđa i zauze Skadar. Za vladarra bi doveden Grubeša Branisavljević, očevidno kao štićenik Grka. Razumljivo je, s toga, što se Đorđe obrće prema Raškoj, u koju se skolnio, dok mu je mati Jakvinta bila uhvaćena u Kotoru i poslata u Carigrad, gde je i umrla. Uz pomoć Raške, Đorđe u jednoj bici kod Bara, savlada Grubešu, koji i sam pogibe. Poučnim iskustvom, on nudi izmirenje Branisavljevićima i ustpa nekima na upravu pojedine županije. Sami Branisavljevići nisu više složni između sebe; jedni primaju ponuđene županije, drugi idu u Rašku, a treći i dalje ostaju s Grcima. Smrt župana Vukana dodatno je pomoglo Đorđu ne samo učvrsti nego i da pojača uticaj Zete.u Rašku behu nastali meteži, Đorđe ih iskristi da na tamošnji presto dovede sinovca Vukanovog, Uroša, koga su rođaci kao suparnika bili zatvorili. Prirodno je da se Uroš osećao zato obaveznim Đorđu, i da je u njemu gledao zaštitinika. Ovaj uspeh Đorđev doveo je do novih sukoba s Branisavljevićima, koji se sad svi obraćaju za pomoć grčkom zapovedniku Draču. U Draču više nije bio Jovan Komnin; od 1118. godine on je postao car Vizantije. U Draču se pamtila njegova politika prema zetskim dinastijama spletkama i stoga novi zapovednik rado pođe u zajedničku akciju s Branisavljevićima. Srpski pretendenti, s vizantijskom vojskom, dođoše u dva maha na Zetu. Drugi put, kralj Đorđe bi potučen i pobeže u Crmniu. Zemlja, zamorena tim dinastičikm pregonjenjima, poče da se buni. Prvi se diže Kotor, a i Raška se odmetnu od Zete. Kralj Đorđe kao begunac, lutajući od mesta do mesta, pade u ruke protivnika i bi odvedden najpre u Drač, a odatle u Carigrad, gde je i umro. Za kralja u Zeti, kao grčki vazal, dođe Gradihna Branisavljević. U tim borbama izgubljene su glavne tekovine Vojislavljeve i Mihailove države. Zeta je izgubila slobodu i došla je ponovo pod vrhvnu vlast Vizantije. Izmučen, narod je dočekao tuđinsko posredovanje kao neku vrstu olakšanja. Glavni predstavnici narodnog suvereniteta bili su teško kompromitovani; izgledalo je da zemlja postoji i mora da strada samo zbog njih.

Poslednje istraživanje

Na Stonu je nedavno izbliže proučena jedna mala crkva Sv. Mihaila. Ceo njen sklop i građevinski i dekorativni upućuje na kraj XI ili početak XII veka. Samo ime sveca kome je crkva posvećenja podseća živo na zetske gospodare, kod kojih je ime i kult Mihailov sasvim razumljiv. Ston je, zna se, bio u njihovoj vlasti, u toj crkvi očuvana je i freeska vladara Ktitora, na žalost bez imena, i s njom još po nešto od starog živopisa. To je najstariji portret naših vladara, a to su "ujedno i najstariji srednjoškolski afresi u čitavoj Jugoslaviji". Lj. Karaman, koji je podrobno proučio tu crkvu, nalazi, da je ovaj stonski živopis "ustična, ali vrlo interesantna interpretacija ranoromaničnog italskog slkarstva".

Literatura

Ćorović,Vladimir(2006). Istorija Srba. Izdavačko trgovinsko preduzeće Dom i Škola