Korisnik:Mj2k2k/pesak
Ernst Bejkon[uredi | uredi izvor]
Ernst Lečer Bejkon (26. maj, 1898 - 16. mart, 1990) je bio američki kompozitor, pijanista, i dirigent. Kao plodan autor, Bejkon je komponovao preko 250 pesama u njegovoj karijeri. Bio je nagrađen sa tri Gugenhejn stipendije i Pulicerovom školarinom 1932. za svoju Drugu simfoniju.
Privatni život[uredi | uredi izvor]
Ernst Bejkon rođen je u Čikagu, Ilinois, 26. maja 1898. Njegovi roditelji bili su Marija von Rostorn Bejkon ( sestra Alfons von Rostorna i Artura von Rostorna) i dr Čarls S. Bejkon. Sa 19 godina upisao se na Nortvestern univerzitet gde je dobio diplomu iz matematike. Posle tri godine sudiranja, prebacio se na Univerzitet u Čikagu. Bejkon je zazvršio školovanje na Univerzitetu u Kaliforniji - Berkliju, gde je magistrirao na kompoziciji Pesma pripovednika 1935.
Bejkon je upoznao svoju buduću ženu Elenu, sopran, kada je on imao 70 godina, a ona 26 na 10 000 stopa na putovanju Siera Klubom u Nacionalnom parku Kings Kanjon 1968., četiri godine nakon što se povukao sa Univerziteta u Sirakruzi. . Uprkos velikoj razlici u godinama, delili su ljubav prema klasičnoj muzici i kljiževnicima kao što su Emerson i Toreu. Zajedno su dobili sina Davida koji se rodio 1973.
Bejkon je umro 1990. u 91 godini života, u Kaliforniji.
Karijera[uredi | uredi izvor]
Sa 19 godina, Bejkon je napisao kompleksnu raspravu nazvanu ,,Muzički idiomi", koja je sadržala sve moguće harmonije. Kako god, kada je počeo da komponuje u svojim 20-im godinama, odbacio je cerebralni pristup. Stavio se u poziciju da je muzika umetnost, a ne nauka i da treba da bude realna i maštovita, iše nego apstraktna i analitična. Bejkon je samouk u kompoziciji ako izuzmemo dve godine studiranja sa Karlom Viglom u Beču, Austriji. Doživevši posle-ratnu depresiju iz prve ruke, shvatio je da avangardni pokret odražava pesimizam svog porekla. Bejkon je umesto toga krenuo da piše muziku koja izražava virtualnost i afirmaciju njegove sopstvene zemlje.
Stvorio je više od 250 umetničkih pesama, uključujući kamerna, orkestarska i horska dela. Pored muzičke i književne kompozicije, Bejkon je zauzimao niz funkcija koje su ga vodile širom zemlje. Od 1925. do 1928. Bejkon je bio operski učitelj u Muzičkoj školi u Istmanu. Bejkon je 1928. putovao iz Njujorka u Kaliforniju, da bi zauzeo poziciju na Muzičkom konzervatorijumu u San Francisku, gde je službovao do 1930. Godine 1935. Bejkon je bio gostujući dirigent na prvom festivalu Karmel Bič u Kaliforniji. Godinu dana kasnije nadgedao je Federalni muzički projekat Vorks Progres Administrejšn i dirigovao Simfonijom u San Francisku.
Od 1938. do 1945. bio je dekan i profesor klavira na koledžu Konvers u Spartanburgu, Južna Karolina. Od 1945. do 1947. bio je direktor muzičke škole, zatim od 1947. do 1963. profesor i kompozitor u rezidenciji na Univerzitetu u Sirakruzi. Bio je profesor emeritus od 1964. Među njegovim učenicima bili su Džonatan Elkus, Karlajl Flojd i Donald Martino. Radio je do malo pre svoje smrti 1990.
Muzička postavka dela[uredi | uredi izvor]
Bejkon je komponovao postavke na dela od sledećih: Metju Arnold, Vilijam Blejk, Emili Bronte, Elizabet Baret Brauning, Viter Biner, Robert Burns, Helen Karus, Emili Dikenson, Bendžamin Frenklin, Gete, Hajnrik Hajna, Paul Horgan, A. E. Husman, Nikolas Lenau, Kornel Lenjel, Herman Melvil, Karl Sandberg, Vilijam Šekspir, Robert Luis Stivenson, Sara Tisdejl, Valt Vitman.
Diskografija[uredi | uredi izvor]
● ERNS BEJKON KOMPLETNA DELA ZA SOLO GITARU Azica Records, ACD-71294, Bredli Kolten, Gitara.
● ZABORAVLjENI AMERIKANCI, Arabeska Rekords, Z6823, ukljucuje: "Život", Džoel Krosnik, violončelo i Gilbert Kalis, klavir.
● PORTRETI ABRAHAMA LINKOLNA, Nadžos 8.559373-74, Nešvil Simfonija, Leonard Slatkin, dirigent, uključuje: "Fordovo pozoriste: Nekoliko uvida u Uskršnju nedelju, 1865".
● UDALjENA ZEMLjA, muzika za flautu i klavir, Lea Kibler, flauta; Irina Virtič, klavir, uključuje: "Okrug Bankom, Njujork", "Izgorela kabina", "Holbertova uvala".
● UTICAJ FONDA, CRI CD 890, 25 Bejkonovih postavaka dela: Džanet Braun, sopran; Herbert Burtis klavir, Vilijam Šarp, bariton; Džon Musto, klavir, Ejmi Burton, sopran; Džon Musto, klavir, Sonata za violončelo i klavir (1948) - Bernard Grinhaus, violončelo; Menahem Presler, klavir, Sabrana kratka klavirska dela (1950-1965) - Emili Korbato, klavir, Kotrljani (1979) Doroti Bejls, violina; Alan Sli, klavir.
● PESME ZA ČARLSA IVSA I ERNSTA BEJKONA, CRI CD 675 (sada u Nju Vorld Rekords), Sadrži 21 Bejkonovih postavaka, snimljeno 1954. i 1964. sa Helenom Botrajt, sopran, i Ernst Bejkon klavir za svoja dela.
● ROSI I TONI GRUNSLAG KLAVIRSKI DUO, CRI CD 606 (sada u Nju Vorld Rekords), uključuje: "Bluz kante za ugalj" (od Bejkona i Otoa Luininga).
● SLUŠAOCI, Nju Vorld Rekords, Vilijam Parker, bariton, uključuje: "Bili u okovima".
● ŠEKSPIR I MODERNI KOMPOZITOR, Saundmark, Luivil Orkestar, Robert Vitni, Džordž Mester, "Začarano ostrvo".
Reference[uredi | uredi izvor]
● Bilblioteka Kongresa (2006). "Ernst Bejkon, 1898-1990 biografija[1]". Preuzeto 6. decembra, 2006
● Bibliografija dela Ernsta Bejkona. Dejl Vargason Junior.
Istraživački izvori[uredi | uredi izvor]
● Bejkonove pesme [2]Tekstovi laganih i umetničkih pesama, stvoreno i odrzavano od strane Emili Ezust
● Ernst Bejkon radovi, 1933-1990[3] (1.25 linearnih stopa) na odeljenju Specijalnih Kolekcija na Univerzitetskim arhivama u Bibliotekama na Stendford Univerzitetu.[4]
● Ernst Bejkon radovi[5] na specijalnoj kolekciji istraživačkog centra u Sirakuzi.
● Društvo Ernsta Bejkona[6]
● Ernst Bejkon kolekcija[7] u Arhivskom istraživačkom centru Hovard Gotlib[8] na Bostonskom univerzitetu.[9]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
● Intervju sa Ernstom Bejkonom[10], 13. decembar, 1986
● Kolekcija Ernsta Bejkona, 1907-1990[11] u Biblioteci Kongresa[12]
- ^ „Ernst Bejkon, 1898 - 1990 biografija”.
- ^ „Bejkonove pesme”.
- ^ „Ernst Bejkon radovi”.
- ^ „Stendford Univerzitet”.
- ^ „Ernst Bejkon”.
- ^ „Društvo Ernsta Bejkona”.
- ^ „Ernst Bejkon kolekcija”.
- ^ „Hovard Gotlib istraživački centar”.
- ^ „Bostonski univerzitet”.
- ^ „Intervju sa Ernstom Bejkonom”.
- ^ „Kolekcija Ernsta Bejkona”.
- ^ „Biblioteka Kongresa”.