Korisnik:Nemanjaelite820/песак
Fizika (grčki: Φυσικη ακροασις ; latinski: Physica, ili Naturales Auscultationes, što znači „predavanja o prirodi“) je zbirka tekstova
| Fizika | |
|---|---|
| Autor | Aristotel |
| Zemlja | Stara Grčka |
| Jezik | starogrčki |
| Žanr / vrsta dela | Prirodna filozofija (fizika) |
| Izdavanje | |
| Broj stranica | 273 |
napisana na starogrčkom. Ona je sastavljena iz sačuvanih rukopisa, poznatijih kao Corpus Aristotelicium, za koje se smatra da su pripadali filozofu Aristotelu iz 4. veka pre nove ere.
Aristotelovo shvatanje fizike[uredi | uredi izvor]
To je zbirka rasprava ili lekcija koja se bavi najopštijim (filozofskim) principima prirodnih ili pokretnih stvari, kako živih tako i neživih, a ne fizičkim teorijama (u modernom smislu) ili
istraživanjima određenih sadržaja univerzuma. Glavna svrha rada je da otkrije principe i uzroke promene (a ne samo da ih opiše), kretanja, ili pokreta prirodnih celina (uglavnom živih bića, ali i neživih celina poput kosmosa ).
Sadržaj zbirke[uredi | uredi izvor]
Fizika se sastoji od osam knjiga, koje su podeljene na poglavlja. Ovaj sistem pisanja je drevnog porekla. U savremenim izdanjima, knjige se obeležavaju rimskim brojevima, koji označavaju starogrčka velika slova (Grci su brojeve predstavljali slovima, npr. A za 1). Poglavlja su označena arapskim brojevima. Drevna „poglavlja“ (capita) su uglavnom veoma kratka, često manja od jedne stranice. Pored toga, Bekerovim brojevima se označava stranica i kolona (a ili b).To je sistem koji se koristi u izdanju Aristotelovih dela Pruske akademije nauka, koju je pokrenuo i vodio sam Beker.
Knjiga 1(Α; 184 a-192 b)[uredi | uredi izvor]
Knjiga 1 predstavlja Aristotelov pristup prirodi, koji se zasniva na principima, uzrocima i elementima. Pre nego što predstavi svoje stavove, on se bavi prethodnim teorijama, poput onih koje su ponudili Melis i Parmenid.
Poglavlja 3 i 4 su među najtežim za razumevanje u svim Aristotelovim delima i uključuju suptilna opovrgavanja misli Parmenida, Melisa i Anaksagore.
U petom poglavlju on nastavlja pregled svojih prethodnika, posebnu pažnju obraćajući na to koliko prvih principa postoji. On predstavlja njegov stav o subjektu u poglavlju 7, gde prvi put uvodi reč materija da označi fundamentalnu suštinu. On definiše materiju u 9. poglavlju: „Jer moja definicija materije je upravo ovo—primarni supstrat svake stvari, iz kojeg ona postaje bez kvalifikacija, i koja ostaje u rezultatu.“
Materija je u Aristotelovoj misli definisana u terminima čulne stvarnosti; na primer, konj jede travu; konj vari travu u sebi; trava kao takva ne opstaje u konju, ali neki njen aspekt – njena materija – opstaje. Materija u ovom shvatanju ne postoji nezavisno (tj. kao supstanca), već postoji međuzavisno (tj. kao „princip“) sa formom i samo onoliko koliko je u osnovi promene[1]. Materija i oblik su analogni pojmovi.
Knjiga 2(Β; 192 b-200 b)[uredi | uredi izvor]
Knjiga 2 identifikuje prirodu kao „izvor ili uzrok pokretanja i mirovanja onoga što joj pripada“ (Knjiga 1 ;192 b21). Dakle, prirodni su oni entiteti koji su sposobni da počnu da se kreću, npr. rastu, stiču kvalitete, zamenjuju se i konačno se rađaju i umiru. Aristotel suprotstavlja prirodne stvari veštačkim: i veštačke stvari se mogu kretati, ali se kreću zbog onoga od čega su napravljene, a ne zbog onoga što jesu. Na primer, ako bi se drveni krevet zatrpao i nekako iznikao kao drvo, bilo bi to zbog onoga od čega je napravljen, a ne zbog onoga što jeste. Aristotel suprotstavlja dva smisla prirode: prirodu kao materiju i prirodu kao formu ili definiciju.
Pod „prirodom“, Aristotel podrazumeva prirodu određenih stvari. U Knjizi 2, međutim, njegovo pozivanje na „prirodu“ kao izvor aktivnosti tipičnije je za rodove prirodnih vrsta (sekundarna supstanca). Ali, suprotno Platonu, Aristotel pokušava da reši filozofsku dilemu koja je bila dobro poznata u četvrtom veku[2]. Eudoksijev planetarni model bio je dovoljan za zvezde lutalice, ali nikakva dedukcija zemaljske supstance ne bi bila zasnovana isključivo na mehaničkim principima nužnosti (koju Aristotel pripisuje materijalnoj uzročnosti u poglavlju 9). U Prosvetiteljstvu, vekovima pre nego što je moderna nauka uspela na atomističkim intuicijama, nominalna odanost mehaničkom materijalizmu je stekla popularnost uprkos tome što je skrivala Njutnovu akciju na daljinui obuhvatala je prirodno stanište teleoloških argumenata: mašine ili artefakti sastavljeni od delova koji nemaju nikakvu intrinzičnu vezu jedni sa drugima. Dakle, izvor aktivnosti prividne stvari nije sama celina, već njeni delovi. Dok Aristotel tvrdi da su materija (i delovi) neophodan uzrok stvari – materijalni uzrok – on kaže da je priroda prvenstveno suština ili formalni uzrok ( Knjiga 2.193 b6), odnosno informacija, sama po sebi.
Neophodno je u prirodi, dakle, u materiji i promenama u prirodi. Fizičar mora navesti oba uzroka, a naročito kraj; jer je to uzrok stvari, a ne obrnuto; a kraj je ono „zbog čega” ,a početak polazi od definicije ili suštine...[3]— Aristotel, Fizika
U 3. poglavlju, Aristotel predstavlja svoju teoriju o četiri uzroka (materijalni, efikasni, formalni i konačni[4]). Materijalni uzrok objašnjava od čega je nešto napravljeno (na primer, drvo od kojeg je napravljena kuća), formalni uzrok objašnjava formu koju stvar sledi da bi postala ta stvar (planovi arhitekte da izgradi kuću), efikasan uzrok je stvarni izvor promene (fizička izgradnja kuće), a krajnji uzrok je nameravana svrha promene (konačni proizvod kuće i njena namena kao skloništa i doma).
Od posebnog značaja je konačni uzrok ili svrha. Uobičajena je greška shvatati četiri uzroka kao aditivne ili alternativne sile potiskivanja ili povlačenja; u stvarnosti, sva četiri su potrebna za objašnjenje (7.poglavlje 198 a22-25). Ono što obično podrazumevamo pod uzrokom u modernom naučnom idiomu samo je uzak deo onoga što Aristotel podrazumeva pod efikasnim uzrokom[5]. On upoređuje svrhu sa načinom na koji „priroda“ ne funkcioniše, slučajnošću (ili srećom), o čemu se govori u poglavljima 4, 5 i 6. Nešto se dešava slučajno kada se sve linije uzročnosti konvergiraju, a da ta konvergencija nije namerno odabrana, i proizvedu rezultat sličan teleološki uzrokovanom.
U poglavljima od 7 do 9, Aristotel se vraća na raspravu o prirodi. Uz obogaćivanje u prethodna četiri poglavlja, on zaključuje da priroda deluje radi cilja i razmatra način na koji je nužnost prisutna u prirodnim stvarima. Za Aristotela je kretanje prirodnih stvari određeno iznutra, dok je u savremenim empirijskim naukama kretanje određeno spolja (pravilnije rečeno: ne postoji unutrašnjost).
Knjiga 3 (Γ; 200 b-208 a)[uredi | uredi izvor]
Da bismo razumeli prirodu, kako je definisano u prethodnoj knjizi, moramo razumeti pojam definicije. Da bi se razumelo kretanje, Knjiga 3 počinje definicijom promene zasnovanom na Aristotelovim pojmovima potencijalnosti i aktuelnosti[6]. Promena je, kako navodi, aktualizacija sposobnosti stvari u onoj meri u kojoj je ona u mogućnosti.
Ostatak knjige (poglavlja 4-8) govori o beskonačnom (apeiron, neograničeno). On pravi razliku između beskonačnog sabiranjem i deljenjem, između stvarno beskonačnog i potencijalno beskonačnog. On se zalaže protiv stvarno beskonačnog u bilo kom obliku, uključujući beskonačna tela, supstance i praznine. Aristotel ovde kaže da je jedina vrsta beskonačnosti koja postoji potencijalno beskonačna. Aristotel ovo karakteriše kao ono što služi kao „materija za završetak jedne veličine i potencijalno (ali ne i stvarno) završena celina“ (207 a22-23). Beskonačno, bez bilo kakvog oblika, stoga je nespoznatljivo. Aristotel piše: „nije beskonačno ono što nema ništa izvan sebe, već ono što uvek ima nešto izvan sebe“ (206 b33-207 a1-2).
Knjiga 4 (Δ; 208 a-223 b)[uredi | uredi izvor]
Četvrta knjiga razmatra preduslove kretanja: mesto (topos, poglavlja 1-5), prazninu (kenon, poglavlja 6-9) i vreme (hronos, poglavlja 10-14). Knjiga počinje razlikovanjem različitih načina na koje jedna stvar može „biti u“ drugoj. On upoređuje mesto sa nepokretnim kontejnerom ili posudom: „najunutrašnja nepomična granica onoga što sadrži” je primarno mesto tela (212 a20). Za razliku od prostora, koji je zapremina koegzistentna sa telom, mesto je granica ili površina.
On nas uči da praznina nije samo nepotrebna, već vodi u kontradikcije, na primer, onemogućavajući kretanje.
Vreme je stalni atribut kretanja i, misli Aristotel, ne postoji samo po sebi, već je u odnosu na kretanje stvari. Toni Rork opisuje Aristotelov pogled na vreme na sledeći način:
Aristotel definiše vreme kao „broj kretanja u odnosu na ono pre i posle“ (Fizika 219 b1–2), čime namerava da označi podložnost kretanja podeli na nerazdvojene delove proizvoljne dužine, osobinu koju ono poseduje i po osnovu njegove unutrašnje prirode, a takođe i na osnovu sposobnosti i aktivnosti duša koje opažaju. Kretanje je suštinski neodređeno, ali perceptivno odredivo, s obzirom na njegovu dužinu. Delovi percepcije funkcionišu kao determinatori; rezultat su određene jedinice kinetičke dužine, što je upravo ono što je vremenska jedinica.[7]
Knjige 5 i 6 (Ε: 224a-231a; Ζ: 231a-241b)[uredi | uredi izvor]
Knjige 5 i 6 se bave time kako se kretanje dešava. Knjiga 5 klasifikuje četiri vrste kretanja, u zavisnosti od toga gde se nalaze suprotnosti. Kategorije pokreta uključuju kvantitet (npr. promena dimenzija, od velike do male), kvalitet (što se tiče boja: od blede do tamne), mesto (lokalni pokreti uglavnom idu odozgo nadole i obrnuto) ili supstancu.
Knjiga 6 govori o tome kako stvar koja se menja može doći u suprotno stanje, ako mora da prođe kroz beskonačne međufaze. Racionalnim i logičkim argumentima istražuje pojmove kontinuiteta i podele, utvrđujući da promena, a samim tim i vreme i mesto, nisu deljivi na nedeljive delove; oni nisu matematički diskretni već kontinuirani, odnosno beskonačno deljivi (drugim rečima, ne možete izgraditi kontinuum od diskretnih ili nedeljivih tačaka ili momenata). Između ostalog, ovo implicira da ne može biti određenog (nedeljivog) trenutka kada počinje kretanje. Ova rasprava, zajedno sa onom o brzini i različitom ponašanju četiri različite vrste kretanja, na kraju pomaže Aristotelu da odgovori na čuvene Zenonove paradokse, koji navodno pokazuju apsurdnost postojanja kretanja.
Knjiga 7(Η; 241a25-250b7)[uredi | uredi izvor]
Knjiga 7 ukratko se bavi odnosom premeštenog prema njegovom pokretaču, koji Aristotel opisuje u suštinskoj suprotnosti sa Platonovom teorijom duše kao sposobne da se pokrene. Sve što se kreće pokreće neko drugi. Zatim pokušava da poveže vrste kretanja i njihove brzine, sa lokalnom promenom kao najosnovnijom na koju se svi ostali mogu svesti.
Knjiga 7 takođe postoji u alternativnoj verziji, kao posebna celina, koja nije uključena u Bekerovo izdanje.
Knjiga 8(Θ; 250a14-267b260)[uredi | uredi izvor]
Knjiga 8 (koja zauzima skoro četvrtinu celokupne Fizike i verovatno je prvobitno predstavljala nezavisan sklop lekcija) razmatra dve glavne teme, sa širokim spektrom argumenata: vremenska ograničenja univerzuma i postojanje glavnog pokretača — večno, nedeljivo, bez delova i bez veličine. Zar svemir nije večan, da li je imao početak, da li će se ikada završiti? Aristotelov odgovor teško da bi mogao biti afirmativan, ali on takođe ima filozofske razloge da negira da kretanje nije uvek postojalo, na osnovu teorije predstavljene u ranijim knjigama Fizike. Večnost kretanja potvrđuje se i postojanjem supstance koja se od svih drugih razlikuje po nedostatku materije; budući da je čista forma, ona je takođe u večnoj aktuelnosti, ni u kom pogledu nije nesavršena. Ovo se demonstrira opisom nebeskih tela na sledeći način: prve stvari koje se pokreću moraju biti podvrgnute beskonačnom, pojedinačnom i neprekidnom kretanju, to jest kružnom.
Značaj za filozogiju i nauku u modernom svetu[uredi | uredi izvor]
Aristotelova dela su uticajna na razvoj zapadne nauke i filozofije.[8] Citati u nastavku nisu dati kao bilo kakva vrsta konačnog modernog suda o tumačenju i značaju Aristotela, već su samo zapaženi stavovi nekih modernih filozofa:
Hajdeger[uredi | uredi izvor]
Martin Hajdeger navodi:
Fizika je predavanje u kome on nastoji da odredi bića koja nastaju sama od sebe, s obzirom na njihovo biće. Aristotelova „fizika” je drugačija od onoga što mi danas podrazumevamo pod ovom rečju, ne samo u meri u kojoj pripada antici, dok moderne fizičke nauke pripadaju modernosti, pre svega se razlikuje po tome što je Aristotelova „fizika” filozofija, dok je moderna fizika pozitivna nauka koja pretpostavlja filozofiju.... Ova knjiga određuje osnov celokupnog zapadnog mišljenja, čak i na onom mestu gde se ono, kao moderno mišljenje, čini da razmišlja u suprotnosti sa drevnim razmišljanjem. Bez Aristotelove Fizike ne bi ni bilo Galileja.[9]
Rasel[uredi | uredi izvor]
Bertrand Rasel kaže za Fiziku i Na nebesima (za koje je verovao da su nastavak fizike) da su:
...izuzetno uticajni i da su dominirali naukom sve do Galilejevog vremena... Istoričar filozofije, shodno tome, mora da ih proučava, uprkos činjenici da se jedva jedna rečenica u bilo kojoj od njih može prihvatiti u svetlu moderne nauke.[10]
Roveli[uredi | uredi izvor]
Italijanski teorijski fizičar Karlo Roveli piše:
Aristotelova fizika je ispravna i neintuitivna aproksimacija Njutnove fizike u odgovarajućem domenu (kretanje u fluidima), u istom tehničkom smislu u kome je Njutnova teorija aproksimacija Ajnštajnovoj teoriji. Aristotelova fizika je dugo trajala ne zato što je postala dogma, već zato što je veoma dobra empirijski utemeljena teorija. Zapažanje sugeriše neka opšta razmatranja o međuteorijskim odnosima.[11]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ David L. Schindler, "The Problem of Mechanism" in Beyond Mechanism, ed. David L. Schindler (University Press of America, 1986), 1-12 at 3-4.
- ^ Hankinson, R. J. (1998). Cause and explanation in ancient Greek thought. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-151921-5. OCLC 317284274.
- ^ Aristotle. trans. by R. P. Hardie and R. K. Gaye (ed.). "Physics". The Internet Classics Archive. II 9.
- ^ Kirby, David. „Biography: Taking Adler Philosophically: Aristotle for Everybody: Difficult Thought Made Easy, by Mortimer J. Adler”. Change: The Magazine of Higher Learning. 10 (10): 54—55. ISSN 0009-1383. doi:10.1080/00091383.1978.10569543.
- ^ Michael J. Dodds, "Science, Causality And Divine Action: Classical Principles For Contemporary Challenges," CTNS Bulletin 21.1 (Winter 2001), sect. 2-3.
- ^ Aristotle: Motion and its Place in Nature | Internet Encyclopedia of Philosophy (utm.edu)
- ^ Roark, Tony (2009). Aristotle on Time. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-75366-4.
- ^ Sheehan, Thomas (1998-04-28), On the Essence and Concept of Φύσιζ in Aristotle's Physics B, I (1939), Cambridge University Press, str. 183—230, Pristupljeno 2022-05-13
- ^ Heidegger, Martin (1996). The principle of reason. Reginald Lilly (1st paperback ed izd.). Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-21066-6. OCLC 50916168.
- ^ Russell, L. J. „An Outline of Philosophy By Bertrand Russell”. Philosophy. 3 (10): 231—235. ISSN 0031-8191. doi:10.1017/s0031819100017484. line feed character u
|title=na poziciji 29 (pomoć) - ^ „Rovelli, Carlo (2015). "Aristotle's Physics: A Physicist's Look". Journal of the American Philosophical Association. 1 (1): 23–40. arXiv:1312.4057. doi:10.1017/apa.2014.11”.