Pređi na sadržaj

Korisnik:Relucesco/Zakivačica Rouzi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Rosie the Riveter (disambiguation).

 

"Rouzi" stavlja zakovice na Vultee A-31 Vengeance modelu aviona u Nešvilu, Tenesi, 1943. godina

Zakivačica Rouzi (eng. Rosie the Riveter) je alegorijska kulturna ikona nastala u Sjedinjenim Američkim Državama koja predstavlja žene koje su obavljale teške fizičke poslove u fabrikama i brodogradilištima, a od kojih su mnoge proizvodile i municiju i potrebne ratne zalihe. [1] [2] Tokom Drugog svetskog rata, muškarci su bili primorani da napuste svoje poslove i da se pridruže vojsci što je rezultiralo u manjku radnika u industriji. Ove žene su preuzimale njihove poslove i tako uspešno održavale ekonomiju i proizvodnju. Rouzi je svoju popularnost stekla preko postera We Can Do It! (srp. Mi to možemo!) kao simbol američkog feminizma i ekonomske prednosti žena .[3] Slične slike radnica tokom rata pojavile su se i u drugim zemljama kao što su Velika Britanija i Australija. Ideja o zakivačici Rouzi nastala je u pesmi koju su 1942. godine napisali Red Evans (Redd Evans) i Džon Džejkob Lob (John Jacob Loeb). Slike radnica tokom rata su bile široko rasprostranjene u medijima, u vidu propagandnih postera i u komercijalnom oglašavanju, što je vlada koristila kako bi podstakla žene da se dobrovoljno prijave za ratnu službu u fabrikama. [4] Zakivačica Rouzi je postala tema istoimenog holivudskog filma iz 1944. godine.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Žene u ratnoj radnoj snazi

[uredi | uredi izvor]
Radnice u prodavnicama oružja kompanije Midvale Steel u Najtaunu, Pensilvanija, tokom Prvog svetskog rata (1918. godina)

Pošto su svetski ratovi bili totalni ratovi, koji su zahtevali od vlada da iskoriste celokupno stanovništvo kako bi porazili svoje neprijatelje, milioni žena su bili podstaknuti da rade u industriji i preuzmu poslove koje su ranije obavljali isključivo muškarci. Tokom Prvog svetskog rata žene širom Sjedinjenih Američkih Država obavljale su poslove koje su prethodno radili muškarci. Situacija tokom Drugog svetskog rata je bila slična -------- masovno regrutovanje muškaraca dovelo je do manjka raspoloživih radnika, a samim tim i većom potražnjom za radnom snagom koja se mogla popuniti samo zapošljavanjem žena.

Žene su se odazvale državnom pozivu za pomoć i odlučile su da prihvate pozicije na kojima su posao tradicionalno obavljali muškarci. Počele su da rade sa teškim građevinskim mašinama, u fabrikama za proizvodnju i preradu drveta i čelika, kao i na poslovima za istovar tereta, na izgradnji vazdušnih brodova, pravljenju municije i još mnogo toga. Kompanija Pan Amerikan Ervei (engl. Pan American Airways) je angažovala četrdeset žena koje su zamenile muškarce u odeljenju za popravku i održavanje aviona u hangarima aerodroma La Gardia (engl. LaGuardia airfield) za servis, popravku i remont flote aviona, među kojima je bio i Boing 314 Flying Boat koji je leteo za i iz Evrope. [5]

Skoro 19 miliona žena bilo je zaposleno tokom Drugog svetskog rata. Mnoge od njih su do tada bile domaćice ili su obavljale neke slabije plaćene poslove, dok su neke ponovo postale deo radne snage nakon što su prethodno bile otpuštene tokom Velike depresije. Samo tri miliona novih radnica pridružilo se radnoj snazi tokom rata. [6] Afroamerikanke, Hispanoamerikanke, Belkinje i Azijatkinje radile su rame uz rame. [7]

Monsantova reklama za frižider koja govori o ambivalentnosti, naglašavajući da će se nakon rata žene vratiti svojim kućama kao „domaćice Rouzi“. (1943. godina)

U knjizi A Mouthful of Rivets, autorka Kirstina Vruman (Kristine Vrooman) piše o trenutku kada je odlučila da preduzme akciju i postane zakivačica. Dobila je posao na montažnoj traci za izgradnju aviona B-17 i objasnila koliko je posao bio uzbudljiv, rekavši: „Najveće uzbuđenje — ne mogu da vam opišem — bilo je kada je B-17 sišao sa montažne trake. Ne biste mogli da poverujete kakav osećaj je to bio. Uspele smo!" [8]

Mnoge žene koje su se zaposlile u ovom periodu su bile su majke i često su udruživale snage kako bi zajedno odgajile svoje porodice. Okupljale su se u grupe i zajedno obavljale kućne poslove kao što su kuvanje, čišćenje i pranje veša. Mnoge žene koje su imale malu decu su delile stanove i kuće sa drugim porodicama kako bi mogle da uštede vreme, novac, režije i hranu. Ako bi obe žene radile, onda bi radile u različitim smenama kako bi mogle naizmenično da brinu o deci.

Obavljanje ovih poslova ne samo da je ženama omogućilo da steknu autonomiuju, već je proširilo njihova sopstvena mišljenje i očekivanja o ženskim dužnostima i sposobnostima. Kada su žene prihvatile izazove radne snage, nastavile su snažno da se bore i napreduju ka ostvarivanju jednakih prava između polova. Međutim, ovakav stav bio je smatran neprirodnim i neprimerenim kada su muškarci počeli da se vraćaju kućama iz rata, što je vladine institucije podstaklo da pokrenu još jednu propagandnu kampanju, pozivajući žene da se "vrate u normalu". [9]

STAVI NA KRAJ Tokom 1944. godine, kada se činilo da je pobeda za savezničke snage osigurana, propaganda koju je sponzorisala američka vlada se promenila tako što je počela da podstiče žene da se vrate obavljanju kućnih poslova i nastave da budu domaćice. Kasnije, mnoge žene su se vratile tradicionalnim poslovima, kao što su službeničke ili administrativne pozicije, uprkos tome što su oklevale da se ponovo upuste u manje plaćene oblasti. [10] Međutim, neke žene nastavile su da rade u fabrikama. Ukupan procenat žena u radnom odnosu pao je sa 36% na 28% tokom 1947. godine. [11]

Preuzimanje poslova tokom Drugog svetskog rata dovelo je do podele mišljenja opšte javnosti po pitanju položaja žena u društvu: da li treba podsticati žene da nastave da budu domaćice i majke ili ih treba podržati pri nalaženju posla kako bi mogle da pomognu državi ukoliko to bude potrebno? [7]

Žena koja upravlja strugom (1942. godina)

Iako je većina žena tokom Drugog svetskog rata počela da obavlja zanate u kojima su dominirali muškarci, od njih se očekivalo da se vrate svojim svakodnevnim kućnim poslovima kada se muškarci vrate iz rata. Vladine kampanje koje su ciljale na žene bile su usmerene isključivo na domaćice, verovatno zato što bi već zaposlene žene same prešle na bolje plaćene „osnovne” poslove, [12] ili možda zato što se pretpostavljalo da će većina njih biti domaćice. [13] Jedna vladina reklama je glasila ovako: „Možete li da koristite električni mikser? Ako je tako, onda možete naučiti i da upravljate bušilicom“. [14] Propaganda je bila usmerena i na njihove muževe, od kojih mnogi nisu bili voljni da podrže takve poslove. [15]


Pesma o zakivačici Rouzi

[uredi | uredi izvor]

Termin „Zakivačica Rouzi“ je prvi put upotrebljen 1942. godine u istoimenoj pesmi koju su napisali Red Evans i Džon Džejkob Lob . Pesmu su snimili brojni izvođači, uključujući i popularnog frontmena big benda, Kaja Kajzera (Kay Kyser) kada je postala nacionalni hit. [16] Takođe ju je snimila i R&B grupa Četiri vagabonda (engl. The Four Vagabonds). [17] Pesma prikazuje "Rouzi" kao neumornu radnicu na montažnoj traci, koja je odlikovana nagradom Produkcija E (engl. Production E), radeći svoj deo posla kako bi pomogla američkim ratnim naporima. [18]

O identitetu "prave" Zakivačice Rouzi se ne zna mnogo. Potencijalne inspiracije za njen lik su:

  • Rozina "Rozi" Bonavita (Rosina "Rosie" Bonavita) koja je radila za Convair u San Dijegu, Kalifornija . [19] [20] [21]
  • Rozalind P. Valter (Rosalind P. Walter), koja navodno potiče iz bogate porodice i koja je radila u noćnoj smeni na izgradnji lovca F4U korser. Kasnije tokom života, Volter je bila filantrop, član odbora javne televizijske stanice VNET (engl. WNET) u Njujorku i rani i dugogodišnji saradnik emisije intervju sa Čarli Rouzom (engl. Charlie Rose talk show). [22]
  • Adelin Rouz O'Malej (Adeline Rose O'Malley), zakivačica u Boingovoj fabrici u Vičiti. [23]
  • Rouz Vil Monro (Rose Will Monroe), zakivačica u fabrici aviona Vilov Ran (engl. Willow Run) u Ipsilantiju, u Mičigenu; pravila je B-24 bombardere za vazdušne snage američke vojske. [24] Rođena je u okrugu Pulaski, u Kentakiju, [25] [26] [27] 1920. godine, a preselila se u Mičigen tokom Drugog svetskog rata. Pesma "Zakivačica Rouzi" je već bila popularna [2] kada je Monro izabrana da predstavi njen lik u promotivnom filmu o ratnim naporima kod kuće. [28] „Rouzi“ je nakon toga postala jedna od najpoznatijih ikona tog doba. Filmovi i posteri u kojima se pojavljivala korišćeni su da podstaknu žene da preuzmu muške poslove u znak podrške ratnim naporima. Sa svojih 50 godina, Monro je ostvarila svoj san o letenju kada je dobila pilotsku dozvolu. Godine 1978. prilikom poletanja u svom malom elisnom avionu, došlo je do otkazivanja motora pri čemu se avion srušio. Monro je preživela ali su posledice nesreće rezultirale gubitkom jednog bubrega i vida na levom oku, što je okončalo njenu letačku karijeru. Preminula je od otkazivanja bubrega 31. maja 1997. godine, u Klarksvilu, Indijani, u 77. godini života. [16]


Druge poznate zakivačice:

  • U Kanadi je 1941. godine Veronika Foster (Veronica Foster) postala zaštitno lice postera Ronnie, the Bren Gun Girl koji je za cilj imao da podstakne žene na rad u fabrikama za proizvodnju municije i oružja. [29]
  • Dramski film iz 1944. godine, Rosie the Riveter, sniman po liku Rouzi i u kom je glumila Džejn Frejzi kao Rosalind „Rouzi“ Voren.
  • Elinor Oto (Elinor Otto), poznata kao „poslednja zakivačica Rouzi“, gradila je avione punih 50 godina, da bi se na kraju penzionisala u svojoj 95 godini života. [30]

Uticaj

[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata

[uredi | uredi izvor]
Tim muškaraca i žena za zakivanje koji rade na kokpitu aviona C-47 u fabrici North American Aviation (1942. godina)

Prema Enciklopediji američke ekonomske istorije, „zakivačica Rouzi“ inspirisala je društveni pokret koji je rezultirao povećanjem broja zaposlenih Amerikanki sa 12 miliona na 20 miliona do 1944. godine, što je povećanje od 57% u odnosu na 1940. godinu. Do 1944. godine, u odbrambenoj industriji radilo je 1,7 miliona neoženjenih muškaraca između dvadesete i trideset četvrte godine života, dok je u istom starosnom opsegu bilo zaposleno čak 4,1 miliona neudatih žena. [31]

Iako se imidž „zakivačice Rouzi“ odražavao na industrijski rad zavarivača i zakivaca tokom Drugog svetskog rata, većina zaposlenih žena u tom periodu je obavljala poslove i van fabrike u svim ostalim sektorima privrede. Ono što je najviše ujedinilo ove žene jeste njihovo iskustvo -------- dokazale su kako sebi, tako i zemlji, da i te kako mogu da obavljaju „muške poslove” i da ih dobro rade. [32]

Godine 1942, samo u periodu između januara i jula, poslodavci su podigli procenu udela poslova koji bi bili „prihvatljivi“ za žene sa 29% na čak 85%.[traži se izvor]</link>[ <span title="This claim needs references to reliable sources. (August 2007)">потребно навођење</span> ] Afroamerikanke su bile neke od onih koje su najviše pogođene potrebom za radnicama.[traži se izvor]</link>Rečeno je da je proces zajedničkog rada belaca i crnaca u to vreme podsticao rušenje društvenih barijera i zdravo prepoznavanje različitosti. [32]

Period posle Drugog svetskog rata

[uredi | uredi izvor]
Žene koje rade na bombarderu, Kompanija Douglas za proizvodnju aviona, Kalifornija (1942. godina)

Žene su brzo odreagovale na zakivačicu Rouzi koja je uspela da ih ubedi da imaju patriotsku dužnost da uđu u radnu snagu. Neki tvrde da je ona zauvek pružila šansu ženama da postanu deo radne snage, dok drugi to osporavaju, napominjući da su mnoge žene otpuštene posle rata i da su njihove poslove dobili vojnici koji su se vratili. [33] Ovi kritičari tvrde da se, kada je sklopljen mir, malo žena vratilo na svoje ratne položaje kod je većina odlučila da nastavi da radi u domaćinstvu ili se prebacila na zanimanja polno predodređene prirode kao što su kancelarijski i uslužni poslovi. [34]

Prema nekim istoričarima je Drugi svetski rat predstavljao veliku prekretnicu za žene jer su oberučke podržavale ratne napore, dok drugi istoričari naglašavaju da su promene bile privremene i da se odmah po završetku rata od žena očekivalo da se vrate tradicionalnim ulogama supruge i majke. Treća grupa je istakla kako je značaj promena koje je rat doneo dugoročan i kako je obezbedio osnovu za savremeni ženski pokret. [35] Leila J. Rup (Leila J. Rupp), u svojoj studiji o Drugom svetskom ratu, napisala je: „Prvi put, radnica je dominirala javnim imidžom“. [36]

Nakon rata, kada je širom sveta zavladao mir, žene su masovno otpuštene sa svojih poslova u fabrikama. [35] Sve „Rouzi“ žene i generacije posle njih su znale da je rad u fabrikama zapravo prava mogućnost za žene, iako se na tržištu rada u tako velikim razmerama nisu ponovo pojavile tek do 1970-ih. Do tada je zaposlenost u fabrici bila u padu širom zemlje. [37]


ELINOR OTO referenca 28, PREBAČENA IZNAD

Omaži

[uredi | uredi izvor]
"Varilac Vendi" u brodogradilištu u San Francisku


Prema Rosie the Riveter Penija Kolmana, postojala je i, vrlo kratko, „varilac Vendi“ zasnovana na Dženet Dojl, radnici u kompaniji za brodogradnju Ričmond Šipjards (engl. Kaiser Richmond Liberty Shipyards) u Kaliforniji. [38]:68 

Šezdesetih godina prošlog veka, holivudska glumica Džejn Viters je stekla slavu kao „Žozefina vodoinstalaterka”, lik u dugotrajnoj i popularnoj seriji televizijskih reklama za prašak za čišćenje Comet koja je trajala sve do 1970-ih. Njen lik je zasnovan na originalnom liku "Rouzi". [39]

Jedan od brodova kompanije Carnival Circus Line, Carnival Valor, ima restoran koji se nalazi na palubi sa bazenom pod nazivom Rouzin restoran (Rosie's restaurant). Restoran je otvoren zbog odavanje počasti Rouzi, ali sadrži i umetnička dela koja prikazuju drugu vrstu proizvodnje i rada tokom Drugog svetskog rata.

Pevačica Pink je 2010. odala počast Rouzi tako što se obukla kao ona za potrebe snimanja muzičkog spota za pesmu Raise Your Glass.

Slikovnica iz 2013. godine, Rosie Revere, Engineer od autorke Andree Beati, prikazuje Rouzi kao „Veliku tetku Rouz“ koja je „davnih dana radila na izgradnji aviona“. Ona inspiriše Rouzi Rivir (Rosie Revere), mladu junakinju knjige, da nastavi da teži ka tome da postane vrhunski inženjer uprkos ranim neuspesima. Rouz je prikazana kako drži štap za hodanje napravljen od zakovanog avionskog aluminijuma. [40]

Pevačica Bijonse odala je počast Rouzi u julu 2014. godine, obukavši se kao ona i pozirajući ispred slogana Mi to možemo!. Ovaj gest sakupio je preko 1,15 miliona lajkova i izazvao je manju kontroverzu kada ga je list Gardijan (eng. The Guardian) kritikovao. [41]

Ostale nedavne kulturne reference uključuju neprijateljskog tipa „Veliki tata“ po imenu „Rouzi“ u video igrici BioShock, [42] naoružanog pištoljem za zakovice. Postoji lik iz DC stripova koji se zove Rosie the Riveter, koji koristi pištolj za zakovice kao oružje (prvi put se pojavljuje u Green Lantern vol. 2, br. 176, maj 1984.). U video igrici Fallout 3 nalaze se bilbordi na kojima su „Rouzi“ žene koje sklapaju atomske bombe dok piju Nuka-Kolu (eng. Nuka-Cola).

Prepoznatljivost

[uredi | uredi izvor]
Sastavljanje dela avionskog krila, Fort Vort, Teksas, oktobar 1942. godine

<a href="https://en.wikipedia.org/wiki/The_Life_and_Times_of_Rosie_the_Riveter" rel="mw:ExtLink" title="The Life and Times of Rosie the Riveter" class="cx-link" data-linkid="215">The Life and Times of Rosie the Riveter</a> autorke Koni Fild (Connie Field) je 65-minutni dokumentarac iz 1980. godine koji govori o upoznavanju sa „muškim poslovima“ tokom Drugog svetskog rata. <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/Rosies_of_the_North" rel="mw:ExtLink" title="Rosies of the North" class="cx-link" data-linkid="217">Rosies of the North</a> je dokumentarni film Nacionalnog filmskog odbora Kanade iz 1999. godine o kanadskim „Rouzi ženama“, koji su pravile borbene avione i bombardere u kanadskoj fabrici automobila i livnice, [43] gde je Elsi Mekgil (Elsie MacGill) takođe bila glavni inženjer aeronautike.

Istorijski roman Džona Kroulija (John Crowley) iz 2009. godine, Četiri slobode o ratnoj industriji proučava stvarne uslove rada mnogih industrijskih radnica. „Zakivačica Rouzi“ se često pominje.

Poster Mi to možemo!, od Dž. Hauarda Milera, projektovan je kao inspirativna slika za podizanje morala radnica.

Vestinghouse poster

[uredi | uredi izvor]

Godine 1942, koordinacioni odbor za ratnu proizvodnju kompanije Westinghouse angažovao je Dž. Hauarda Milera, umetnika iz Pitsburga, da napravi seriju postera za ratne napore. Jedan od ovih postera postao je čuvena slika Mi to možemo!, slika sa likom koji će tek nakon rata dobiti ime „zakivačica Rouzi“. Smatra se da je Miler napravio svoj Mi to možemo! poster prema snimljenoj fotografiji službe United Press International na kojoj je prikazana mlada radnica, za koju se pogrešno navodi da je to fotografija ratne radnice u Mičigenu Džeraldin Hof (Geraldine Hoff). [44]

Magazin The Saturday Evening Post

[uredi | uredi izvor]

  Slika Normana Rokvela "zakivačica Rouzi" dobila je masovnu distribuciju na naslovnoj strani lista <a href="https://en.wikipedia.org/wiki/The_Saturday_Evening_Post" rel="mw:ExtLink" title="The Saturday Evening Post" class="cx-link" data-linkid="277">The Saturday Evening Post</a> na Dan sećanja, 29. maja 1943. godine. Rokvelova ilustracija prikazuje snažnu ženu koja uzima pauzu za ručak sa pištoljem za zakovice u krilu i ispod svoje mokasine kopiju manifesta Adolfa Hitlera, Mein Kampf . Na njenoj kutiji za ručak piše "Rozi"; gledaoci su brzo prepoznali da je to "Rosie the Riveter" iz poznate pesme. [45]

Rokvel, najpoznatiji američki popularni ilustrator tog vremena, zasnovao je pozu svoje „Rozi“ na Mikelanđelovoj slici Prorok Isaija iz 1509. sa plafona Sikstinske kapele . Rouzi u levoj ruci drži sendvič sa šunkom, a njen plavi kombinezon krase značke i dugmad: dugme davaoca krvi Crvenog krsta, belo dugme „V za pobedu“, igla Majke Plave zvezde, Vojno-mornarska E služba igla za produkciju, dve bronzane nagrade za civilnu službu i njen lični identitet. [46]

Rokvelov model je bila stanovnica Vermonta, 19-godišnja Meri Luiz Dojl [47] koja je bila telefonska operaterka u blizini mesta gde je Rokvel živeo, a ne zakivačica. Rokvel je naslikao svoju "Rozi" kao veću ženu od svog modela, a kasnije je telefonirao da se izvini. [46] Međutim, prema dve Dojlove čitulje, „dvadeset četiri godine nakon što je Dojl pozirao, Rokvel je poslao Dojlu pismo u kojem ju je nazvao najlepšom ženom koju je ikada video i izvinio se zbog debelog tela na slici. 'Morao sam da napravim to. pretvorite u neku vrstu giganta", napisao je on." [47] [48]

  • Naomi Parker Fralei
  • Australijska ženska kopnena vojska
  • Canari girl – Britanke koje rade u municiji
  • GI Generation
  • Ronnie the Bren Gun Girl – raniji [49] kanadski ekvivalent
  • Rubi Loftus šrafljuje prsten za zatvaranje, slika iz 1943. koja prikazuje britansku ratnu radnicu
  • Domaći front Sjedinjenih Država tokom Drugog svetskog rata
  • Žene u svetskim ratovima
  • Žene u radnoj snazi Sjedinjenih Država od 1945. do 1950. godine
  • Žene u radnoj snazi
  • Ženska kopnena vojska Amerike („farmettes“)
  • Ženska kopnena vojska – Britanski radnici na farmi („devojke sa zemlje“)
  • Radna etika
  • Margaret Burk-Vajt

Reference

[uredi | uredi izvor]

 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Референце

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Seattle Times.
  2. ^ а б Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom LibCon.
  3. ^ Duncan, W. Raymond; Jancar-Webster, Barbara; Switky, Bob (2008). World Politics in the Twenty-first Century Brief (Student choice изд.). Boston: Houghton Mifflin College Div. стр. 268. ISBN 978-0-547-05634-0. 
  4. ^ Adkins Covert, Tawnya J. (2011). Manipulating Images: World War II Mobilization of Women through Magazine Advertising. Lexington Books. ISBN 9780739169261. 
  5. ^ Wolfert, Ira (8. 2. 1942). „Feminine "Grease Monkeys" Girls Tune Up Giant Planes”. The Miami News. стр. 1. 
  6. ^ Keene, Jennifer; Cornell, Saul; O'Donnell, Edward (2013). Visions of America, A History of the United States (2 изд.). Pearson Education Inc. стр. 697—698. ISBN 9780205092666. 
  7. ^ а б Wood, Ursula (2004). „We Can Do It!”. New Moon. 12 (1): 28. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 30. 9. 2019. 
  8. ^ Wise (1994). A Mouthful of Rivets: Women at Work in World War II. San Francisco: Jossey-Bass. ISBN 9781555427030. „The biggest thrill- I can't tell you- was when the B-17s rolled off the assembly line. You can't believe the feeling we had. We did it!” 
  9. ^ Ford, L.E (2014). „Rosie the Riveter”. Facts on File Library of American History. (2nd ed.) — преко Encyclopedia of women and American politics. 
  10. ^ Honey 1984
  11. ^ Keene, Jennifer; Cornell, Saul; O'Donnell, Edward (2013). Visions of America, A History of the United States (2 изд.). Pearson Education Inc. стр. 698. ISBN 9780205092666. 
  12. ^ Rupp, Leila J. (1978). Mobilizing Women for War. стр. 142. ISBN 0-691-04649-2. 
  13. ^ Honey 1984
  14. ^ Kennett, Lee (1985). For the duration... : the United States goes to war, Pearl Harbor-1942. New York: Scribner. ISBN 0-684-18239-4. 
  15. ^ Yellin, Emily (2005). Our Mothers' War. Free Press. стр. 45. ISBN 0-7432-4514-8. 
  16. ^ а б Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom obit.
  17. ^ „45 discography for Apollo Records”. www.globaldogproductions.info. Приступљено 2022-06-13. 
  18. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Lib of Cong 1.
  19. ^ Sickels, Robert (2004). The 1940s. Greenwood Publishing Group. стр. 48. ISBN 9780313312991. Приступљено 5. 2. 2013. 
  20. ^ Young, William H.; Young, Nancy K. (2010). World War II and the Postwar Years in America: A Historical and Cultural Encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 606. ISBN 9780313356520. Приступљено 5. 2. 2013. 
  21. ^ Ambrose, Stephen E. (2001). The Good Fight: How World War II Was Won. Simon and Schuster. стр. 42. ISBN 9780689843617. Приступљено 5. 2. 2013. 
  22. ^ Kaplan, David A. (28. 9. 2009). „Why business loves Charlie Rose”. Fortune magazine. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 2. 9. 2010. 
  23. ^ „Rosie the Riveter at Boeing Plants”. The Wichita Eagle. 5. 9. 1943. стр. 22. 
  24. ^ Across Indiana (на језику: енглески), Приступљено 2020-05-27 
  25. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Kentucky Library.
  26. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Pulaski.
  27. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom NY State Assy.
  28. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom obit rootsweb.
  29. ^ „Ronnie the Bren Gun Girl”. Toronto Star. 15. 3. 2010. Архивирано из оригинала 9. 3. 2014. г. Приступљено 8. 4. 2013. 
  30. ^ Nittle, Nadra (25. 10. 2014). „'Last Rosie the Riveter,' Elinor Otto of Long Beach, to be honored”. presstelegram.com. Press-Telegram: Veteran Affairs. Архивирано из оригинала 5. 4. 2015. г. Приступљено 31. 3. 2015. 
  31. ^ Starr, Kevin (2003). Embattled Dreams: California in War and Peace, 1940–1950. Oxford University Press. стр. 129. ISBN 0-19-516897-6. 
  32. ^ а б Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Ware.
  33. ^ Lapsansky-Werner, Emma J. (2011). United States History: Modern America. Boston, MA: Pearson Learning Solutions. стр. 361—362. ISBN 9781256076056. 
  34. ^ Honey, Maureen (1984). Creating Rosie the Riveter: Class, Gender, and Propaganda during World War II. Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 9780870234439. 
  35. ^ а б Litoff, Judy (2005). „Rosie the Riveter”. Ур.: Resch, John. Americans At War: Society, Culture, and the Homefront. 3. Detroit: Macmillan Reference USA. стр. 171—174. ISBN 978-0-02-865806-3. 
  36. ^ Rupp, Leila J. (1978). Mobilizing Women for War: German and American Propaganda, 1939–1945. Princeton: Princeton U.P. ISBN 0-691-04649-2. 
  37. ^ Bureau of Labor Statistics (DOL) (1972). Occupational Employment Statistics, 1960-70 (PDF) (Извештај). стр. 1. Приступљено 28. 3. 2024. 
  38. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom colman.
  39. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Josephine.
  40. ^ Beaty, Andrea. „Rosie Revere, Engineer”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. Приступљено 7. 5. 2015. 
  41. ^ Winson, Rebecca (23. 7. 2014). „Sorry Beyoncé, Rosie the Riveter is no feminist icon. Here's why”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 1. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2015. 
  42. ^ 2K Staff. „BEYOND THE SEA: The Beginnings Of BioShock's Big Daddy”. 2K Games. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 29. 7. 2016. 
  43. ^ „Rosies of the North”. Documentary film. National Film Board of Canada. 1999. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. Приступљено 3. 10. 2014. 
  44. ^ „Tale of two Rosie the Riveters untangled”. Lansing State Journal. Приступљено 2016-03-01. 
  45. ^ Young, William H.; Young, Nancy K. (2010). World War II and the Postwar Years in America: A Historical and Cultural Encyclopedia. 1. ABC-CLIO. стр. 606. ISBN 978-0-313-35652-0. 
  46. ^ а б Fischer, David Hackett (2005). Liberty and Freedom. America, a cultural history. 3. Oxford University Press. стр. 537—538. ISBN 0-19-516253-6.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Fischer2005” je definisano više puta s različitim sadržajem
  47. ^ а б „Mary Doyle Keefe: Telephone operator who became the model for Norman”. The Independent (на језику: енглески). 2015-05-13. Приступљено 2021-08-06. 
  48. ^ Connecticut, Associated Press in Hartford (2015-04-22). „Mary Doyle Keefe, model for Norman Rockwell's Rosie the Riveter, dies at 92”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-06. 
  49. ^ Online MIKAN no. 3195801 (1 item), мај 1941, Архивирано из оригинала 2010-05-22. г., Приступљено 27. 10. 2012 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Relucesco/Закивачица_Роузи&oldid=28331628”