Korisnik:Sara Pavković

Zemlja je jedna od osam planeta u Sunčevom sistemu. Treća je planeta po udaljenosti od Sunca i najveća terestrička planeta u Sunčevom sistemu. Planeta Zemlja ima jedan prirodni satelit, Mesec. Za sada je jedina poznata planeta na kojoj ima života.

U geološkim naukama preovladava mišljenje da je Zemlja stara oko 4,6 milijardi godina što je utvrđeno određivanjem vremena poluraspada urana i torijuma. Vreme poluraspada U²³⁸ je 4,51 x 10⁹godina, a Th²³² je 1,39 x 10¹⁰godina.^[1]

Zemlja takođe ima magnetsko polje koje je zajedno sa atmosferom, štiti od radijacije, štetne po živa bića koja naseljavaju planetu. Atmosfera takođe služi kao štit za odbijanje manjih meteoroida— prolazeći kroz atmosferu, oni sagore pre nego što stignu do Zemljine površine.

Zemljin jedini poznati satelit, Mesec, počeo je da kruži oko Zemlje pre 4,53 milijardi godina. Danas, Zemlja se okrene oko Sunca jednom na svakih 366,26 krugova koje napravi oko svoje ose (što je jednako cifri od 365,26 solarnih dana). Zemljina osa se nalazi pod nagibom odarcsin 0,397776995 ≈ 23,439 281 061° = 23° 26′ 21,41182″ (trenutno se smanjuje konstantnom ugaonom brzinom od ≈ 0,01305˙° = 47″ po veku).^{[2][3][4][5][6][7][8][9][10]} Jedna od najvažnijih posledica ovog nagiba je menjanje godišnjih doba na Zemlji.

Atmosferski uslovi su se značajno promenili od kako je nastao život, što stvara ekološku ravnotežu koja modifikuje uslove na površini Zemlje. Oko 71 % Zemljine površine je pokriveno vodom. Zemlja je jedina planeta Sunčevog sistema gde voda može da opstane u tečnom stanju. Ostalih 29 % površine se sastoji iz kontinenata i ostrva. Zemljina spoljna površina je izdeljena na nekoliko segmenata, litosfernih ploča koje postepeno migriraju tokom perioda od mnogo miliona godina.

Zemlja takođe reaguje na spoljni svet u određenom stepenu. Njen relativno veliki satelit, Mesec, utiče na plime i oseke, stabilizuje promenu nagiba Zemljine ose, i takođe postepeno menja dužinu rotacionog perioda Zemlje. Kiša kometa u ranom periodu nakon nastanka Zemlje je igrala veliku ulogu u nastanku okeana. Kasnije, sudari sa asteroidima su prouzrokovali znatne promene na površini Zemlje. Veruje se da su periodične promene u orbiti planete dovele do pojave ledenih doba tokom kojih je znatan deo Zemljine površine bio pokriven ledom.

ISTORIJA

Naučnici su uspeli da rekonstruišu detaljne informacije o prošlosti planete. Zemlja i druge planete Sunčevog sistema su se formirale pre 4,6 milijardi godina ^{[11][12][13][14]} od solarne magline, mase prašine i gasa oblika diska koji su zaostali nakon formiranja Sunca. Zemlja je prvobitno bila rastopljena masa, da bi se potom formirao spoljni omotač planete Zemlje (Zemljina kora) usled hlađenja. Istovremeno sa formiranjem kore počela se akumulirati voda u atmosferi. Mesec je nastao ubrzo nakon toga, verovatno kao rezultat sudara objekta veličineMarsa sa masom veličine 10 % mase Zemlje ^[15], poznat kao Teja.^[16] Nešto od mase se spojilo sa masom Zemlje a deo je izbačen u svemir, ali dovoljno da bi se formirao Mesec.

Gasne i vulkanske aktivnosti su proizvele prvobitnu atmosferu. Kondenzovanjem vodene pare, uz led koji su donele komete, nastali su okeani^[17]. Veruje se da je visokoenergetska hemijska reakcija proizvela samoudvajajuće molekule pre oko 4 milijarde godina, i pola milijarde godina kasnije, nastali su prvi oblici života na Zemlji^[18]

• Razvoj fotosinteze je omogućio životnim formama da direktno koriste sunčevu energiju. Kiseonik koji je nastao u tom procesu i koji se akumulirao u atmosferi pretvorio se u ozonski omotač u gornjoj atmosferi. Inkorporacija manjih ćelija u veće doprinela je razvoju kompleksnih ćelija koje se zovueukariote. Ozonski omotač je apsorbovao štetne ultravioletne zrake, što je omogućilo dalji razvoj živih organizama na Zemlji.^[19]

Pangea, najmlađi superkontinent, postojao je od pre 300 do pre 180 miliona godina. Na karti su naznačene konture današnjih kontinenata.

Zemljina površina je stalno menjala oblik tokom stotina miliona godina, kontinenti su se formirali i nestajali, migrirali i povremeno se spajali i formirali superkontinent. Pre oko 750 miliona godina, najstariji poznati superkontinent, Rodina, počeo je da se deli na kontinente, koji su se opet pre oko 600—540 miliona godina prekombinovani spojili u drugi, superkontinent Panotiju, da bi konačno formirali Pangeu, koja se raspala pre oko 180 miliona godina.^[20]

Počev od šezdesetih godina 20. veka, pretpostavlja se da je postojala određena lednička aktivnost između 750 i 580 miliona godina, što je dovelo do prekrivanja Zemljine površine slojem leda. Ova hipoteza se nazvala „Snežna Zemlja“ i veoma je važna jer je prethodila Kambrijumskoj eksploziji koja je uslovila nastanak višećelijskih organizama.^[21]

Nakon Kambrijumske eksplozije (naglog procvata života tokom kambrijuma), bilo je pet masovnih uništenja.^[22]Poslednje uništenje se desilo pre 65 miliona godina, kada je meteorit udario o Zemlju i time izazvao nestanakdinosaurusa i drugih velikih reptila, iako su neke male životinje, kao na primer, sisari, preživele. Tokom proteklih 65 miliona godina, sisari su se razmnožili i nastale su mnogobrojne vrste, a pre nekoliko miliona godina, afrički majmun je uspeo da stane na dve noge^[23] Ovo je omogućilo korišćenje oruđa i pospešilo je razvoj komunikacije koja je uticala na stimulaciju razvoja većeg mozga. Razvitak poljoprivrede a kasnije i civilizacije, omogućio je ljudima da utiču na Zemlju u veoma kratkom periodu na način na koji nije uticala ni jedan drugi oblik života^[24], utičući i na samu prirodu i na broj i količinu drugih životnih formi.

Struktura i sastav Zemlje

Zemlja je peta planeta po veličini u Sunčevom sistemu. Za razliku od nekih drugih planeta, Zemlja nijegasoviti džin, kakva je na primer planeta Jupiter, već je terestrička planeta, odnosno planeta koja ima čvrstu površinu. Termin terestrički potiče od grčke reči terra što znači zemlja. U sunčevom sistemu ako Zemlju uporedimo sa ostale tri terestričke planete, Merkurom, Venerom i Marsom, ona je najveća, sa najvećomgustinom, najvećom silom gravitacije i najjačim magnetskim poljem. Generalno, Zemlja se sastoji od atmosfere, biosfere, hidrosfere i njene unutrašnje građe ispod površine.

OBLIK

Oblik Zemlje je veoma sličan obliku troosnog rotacionog elipsoida. Ipak ovo geometrijsko telo, koje se do skora koristilo pri interpretaciji ne odgovara u potpunosti obliku Zemlje, i njega je u naučnim krugovima zamenio novi približniji oblik - geoid. Masa Zemlje je približno 5,98 × 10²⁴ kg.^[25]

Rotacija Zemlje stvara ekvatorijalna ispupčenja, tako da je ekvatorijalni promer za 43 km veći od promera između polova.^[26] Najveće lokalne devijacije na stenovitoj Zemljinoj površini su Mont Everest (8.848 metara nadmorske visine), i Marijanski rov (10.911 ispod površine mora). Stoga, u poređenju sa savršenim elipsoidom, Zemlja ima toleranciju od 1:584 ili 0,17 %, što je za 0,22 % manje od tolerancije dozvoljene u jednoj lopti za bilijar^[27] Zbog ispupčenja, najudaljenija tačka od centra Zemlje je u stvari planina Čimborazo u Ekvadoru^[28]

HEMISKI SASTAV ZEMLJE

Zemlja, po hemijskom sastavu, je najvećim delom sačinjena od gvožđa (32,1 %), kiseonika (30,1 %), silicijuma (15,1 %), magnezijuma (13,9 %), sumpora(2,9 %), nikla (1,8 %), kalcijuma (1,5 %) i aluminijuma (1,4 %); sa preostalih 1,2 % koji čine količine ostalih elemenata u tragovima. Pre segragacije masa, veruje se da su koru primarno činili gvožđe (88,8 %), sa manjim količinama nikla (5,8 %), sumpora (4,5 %), a manje od 1 % činili su ostali hemijski elementi koji su se javljali u tragovima.^[25]

PISAC

Članak ovaj je pisala:Sara Pavković