Korisnik:Vlabo~srwiki

 Несрећа у Алексиначком руднику 1940. догодила се 27. јула 1940.године у којој је страдало 11 рудара. У једном од окана, окну „Св. Александар“ на дубини од 270 метара избио је пожар и својим отровним гасовима угушио је несрећне рударе. После несреће, Управа рудника издала је званично саопштење у коме каже да она није крива и да су за несрећу у руднику криви рудари.

Najviše poginulih bilo je iz sela Bobovište, pored Aleksinca. To je izazvalo talas nezadovoljstva, koji se proširio među radnicima i njihovim porodicama, po selima i u samom Aleksincu.[1]

 Алексиначки рудници основани су 1883.године, а од 1903.године били у рукама белгијских капиталиста, који су га назвали „Безимено друштво рудника угља у Алексинцу“, са седиштем у Бриселу. Од 1913.године директор рудника био је инжењер Прим Арнолд.[2]

Sadržaj

   1 Извештавање медија о догађају
   2 Летак Алексиначких рудара и КПЈ
   3 Последице
   4 Референце
   5 Спољашње везе

Izveštavanje medija o događaju

 У целу ситуацију умешали су се и новинари из Ниша, који су покушали да извуку личну корист из несреће. Један од њих био је и Мирослав Мих. Зотовић, власник и уредник листа „Преглед“, специјализованог за извештавање по питању индустрије, трговине, занатства, угоститељства и туризма са информативним додатком. Дотични се понудио Управи рудника да својим листом паралише неповољну пропаганду поводом ове несреће. Извињавајући се што неки новинари тенденциозно приказују ствари, он је решио „да коначно сузбије злочиначку делатност извесних друштвених дезертера и да разбије тенденциозне гласове које су људи протурали кроз народ, уништавајући наш новнарски углед.“[1]

Iz prvog pisma, koje je uputio Upravi rudnika, vidi se njegovo viđenje rešavanja nastale situacije, gde se prvo poziva zarad objektivnosti pisanja na svoj honorar, a zatim iznosi predlog kako to sprovesti uz delo, pozivajući se na hitnost u reagovanju. Tu se poziva da 100 brojeva šalje u Bobovište, jer je tamo živelo najviše nastradalih, ali zato u Aleksincu će prodavati list. U svom drugom pismu Upravi, da bi osigurao zaradu i odobrovoljio poslodavca za koje je radio – da bi skrenuo pažnju javnosti od tragedije, poziva se na navodne efekte koje je list izazvao u Nišu i da isto treba da postupi Uprava rudnika u Aleksincu i na rudniku. [1] Letak Aleksinačkih rudara i KPJ

 На политичку сцену алексиначког краја од 1938.године појављују се нови кадрови, који уносе  свежину и више борбености. Имена Миодрага Миловановића Дракчета, Јелке Радуловић, Момчила Поповића, Стојана Живковића, Банета Савића, све више се афирмишу на руднику као стварни заштитници интереса радничке класе. У пролеће 1938.године формирана је партијска организација у Алексинцу, а у јесен исте године актив СКОЈ-а. Већ наредне, 1939.године формирана је партијска ћелија на руднику, а о њеном саставу се зна да је секретар био Бане Савић, радник радионице, родом из Брадарца. Он је развијао политички рад, лепљени су и дељени леци, у којима је указивано на режимске махинације и капиталистичку експлоатацију рударских радника.[1]

   На страну унесрећених рудара стаје партијска ћелија КПЈ, тако да партијска организација узима ствар у своје руке, ступа у контакт са многим радницима и у њихово име, дана 28.јула 1940.године, издаје опширан летак под насловом „Радном народу Алексинца и околине“ у коме се прецизно указује да су кривци за несрећу белгијски капиталисти, који нису водили рачуна о безбедности раднка и заштити на раду.[1]

Autori ovog letka bili su Miodrag Milovanović Drakče i Branislav Savić Bane, u dogovoru sa grupom radnika, zatim su letak umnožili i preko naprednih radnika rasturali u gradu i po selima. Letak je izazvao još nepovoljnije komentare za belgijske akcionare, a pojavili su se i natpisi u dnevnoj štampi, sa sličnim pogledom na nesreću. Ozlojeđeni akcionari i njihovi saradnici, uz pomoć vlasti - policije, hapse nekoliko nevinih radnika, ali ih ubrzo puštaju, jer nisu dobili očekivane podatke. Policija je o štampanju letka nešto načula, pa je izvršen pretres kuće Drakčeta Milovanovića u Bobovištu, gde je letak stvarno i bio štampan i pronađen je šapirograf, ali su tragovi štampanja letka blagovremeno utklonjeni.[3] Posledice

   Тадашње власти нису могле тако брзо да прикрију ову трагедију путем тенденциозног писања државних новина и малом новчаном надокнадом породицама погинулих. Радници ангажовани на окну „Св. Александра“ одбили су да иду на посао, јер рудник није био обезбеђен и безбедан за рад. Да би се оправдала пред радницима и смирила незадовољство, Управа је онда кривицу бацила на сменског надзорника Смиљанића, тако што је добио отказ и удаљен је са рудника.[1]

Reference Spoljašnje veze

Aleksinački rudnik

Milovanović, Miroslav (01.avgust 1959.godine). „Povodom letka Aleksinačkih rudara”. Narodne novine, Niš. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć) „LEKAR I PIVAR OTVORILI ALEKSINAČKI RUDNIK”. Aleksinac biz (na jeziku: rs). Pristupljeno 2021-05-18.

   Мирчетић, Драгљуб (1984). Хронологија нишког региона 1919. – 1945. Ниш: Градина. стр. 122.

Kategorije (++):

   Историја (−) (±) (↓) (↑)Рударство у Србији (−) (±) (↓) (↑)Раднички покрет Југославије (−) (±) (↓) (↑)КПЈ (−) (±)(+)