Kostas Kariotakis

Kostas Kariotakis, Preveza

Kostas Kariotakis (grčki: Κώστας Καρυωτάκης, 30. oktobar, 1896 – 20. jul 1928) bio je grčki pisac i pesnik. Smatra se jednim od najznačajnijih savremenih lirskih pisaca i njegova dela prevođena su na više od 30 jezika. O njegovom radu napisano je na stotine radova i knjiga i održano na desetine posebnih konferencija. Takođe pripada grčkom pesničkom pokretu "Generacija izgubljenih".

Biografija

Kostas Kariotakis rođen je u Tripoliju (Tripolisu) 30. oktobra 1896. godine, kao drugo dete oca, pravnika Georgija Kariotakisa (Γεώργιος Καρυωτάκης), poreklom iz sela Karija (Καρυά) (prefektura Korintija), i majke Ekaterine Skajani (Αικατερίνη Σκαγιάννη) iz Tripolisa. Pesnik je rođen u majčinoj kući i danas je tu smeštena uprava univerziteta. Imao je godinu dana stariju sestru Nicu koja se udala za advokata Panajotisa Nikoletopulosa, i mlađeg brata Tanosa, koji je rođen 1899. godine i radio je kao bankarski službenik. Zbog očevog posla, njegova porodica je morala često da se seli.

Rodna kuća Koste Kariotakisa u Tripolisu

Detinjstvo je proveo na Lefkadi, Argostoliju, Larisi, Patri, Kalamati, Atini (1909-1911) i Haniji gde je zbog stalnih smena svog oca ostao do 1913. godine. U mladosti 1909-1911 bio je u Atini, a od 1911-1913 u Haniji. U adolescenciji 1909-1911 bio je u Atini, a od 1911-1913 u Haniji. Tamo se zaljubio u Anu Skordili. Završio je 1913. 1. gimnaziju u Haniji sa ocenom „veoma dobar“. Od malih nogu, oko šesnaest godina, objavljivao je svoje pesme u dečjim časopisima, dok se njegovo ime pominje i na konkursu za kratku priču za formiranje dece.

Period studiranja

Godine 1914. Kostas Kariotakis odlazi u Atinu da studira na Pravnom fakultetu i krajem 1917. godine dobija diplomu. Godine 1916, kao student 2. godine prava, počeo je da objavljuje svoje pesme u popularnim časopisima i novinama kao što je Akropolj. Njegov otac je 1917. otpušten iz javne službe kao anti-Venecuelanac. Nekoliko godina kasnije i sam je premešten u Prevezu, dok je od januara 1928. bio na funkciji generalnog sekretara Saveza državnih službenika Atine. Njegov transfer je imao političke razloge [3].

Kurs za advokata i najranija dela

Godine 1917. Kariotakis je diplomirao kao pravnik sa ocenom "veoma dobar". Potom je roditelje posetio u Solunu 1918. godine gde su živeli. Kako bi počeo da radi, prijavio se 1919. godine, ali planovi su morali biti odloženi za nekoliko meseci zbog lošeg zdravlja. Iste godine je dobio advokatsku licencu i postavljen je za prvog sekretara u Solunu, očigledno da bi bio blizak roditeljima.

Marta 1919. godine, poslao je vansudsku nagodbu časopisu Numas jer nije objavio recenziju – najavu za svoju pesničku zbirku Bol čoveka i stvari (Ο Πόνος του Ανθρώπου και των Πραμάτων). Godine 1923. postavljen je u Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite, gde je pokazao značajan rad na predlaganju zakona iz oblasti javnog zdravlja. Od toga nažalost nije bilo ništa jer je izbila diktatura Pangalosa. Otputovao je u Rumuniju 1926. godine. Naredne godine objavio je zbirku poezije Elegije i satire (Ελεγεία και Σάτιρες) koja je ujedno i njegova poslednja zbirka pesama. Godine 1928. upućen je u Patru, ali je odmah otišao na put u Pariz i po povratku je prebačen u okrug Preveza [4]. Neko vreme Kariotakis je pokušavao da se bavi advokaturom, ali ga je nedostatak klijentele naterao da traži poziciju državnog službenika. Postavljen je za ministarskog sekretara u Solunu, dok je, posle konačnog otpuštanja iz grčke vojske (pojavio se samo na nekoliko dana), postavljen u različite javne službe, uključujući orkuge Siros, Arta i Atina. Na kraju, da bi izbegao premeštanje iz jednog okruga u drugi, prešao je u Ministarstvo socijalne zaštite i ujedno u svoju centralnu službu, u Atini. Njegova prva zbirka poezije, Bol čoveka i stvari, objavljena je 1919. godine. Iste godine sa svojim prijateljem Agisom Levendisom izdaje satirični časopis Noga (Η Γάμπα), koji je uprkos uspehu zabranjen nakon samo šest brojeva. Njegova druga zbirka, pod naslovom Nipenti (Νηπενθή), objavljena je 1921. U isto vreme bio je povezan sa pesnikinjom Marijom Poliduri (Μαρία Πολυδούρη) (1902-1930).

Grčka pesnikinja Marija Poliduri

Veza sa Marijom Poliduri

Takođe pesnikinja, Marija Poliduri upoznala je Kostasa Kariotakisa 1922. godine u Atici gde su oboje privremeno radili, i zaljubila se u njega, ali je njihova veza trajala vrlo kratko. Kariotakis je saznao da boluje od sifilisa, tada neizlečive bolesti koja je bila društvena stigma, i zatražio je od Poliduri da se raziđu. Zaprosila ga je, ali je Kariotakis odbio. Poliduri je otpuštena 1924. godine, raskinula je sa Kariotakisom i verila za advokata. Godine 1926. u Parizu, Poliduri je obolela od tuberkuloze i lečila se u Grčkoj u bolnici Sotirija. Tamo ju je 1928. posetio Kariotakis.

Džordž Skoras, lekar pesnika, napisao je: „Bio je bolestan, bio je sifiličar“, a Jorgos Savidis (1929–1999), profesor Aristotelovog univerziteta u Solunu, koji je posedovao najveću arhivu grčkih pesnika, otkrio je da Kariotakis jeste bolovao od sifilisa, i da je njegov brat Tanasis Kariotakis smatrao da je bolest sramota za porodicu. Godine 1924. putovao je u inostranstvo, posećujući Italiju i Nemačku. U decembru 1927. objavio je poslednju zbirku poezije: Elegija i satire (grč. Ελεγεια και Σατιρες). U februaru 1928. Kariotakis je prebačen u Patras, iako je ubrzo nakon toga proveo mesec dana na odsustvu u Parizu, a u junu 1928. ponovo je poslat brodom u Prevezu.

Život u Prevezi

Kuća u Prevezi u kojoj je pesnik boravio. Nalazi se u naselju Seitan Pazar.

Kostas Kariotakis je čamcem stigao u Prevezu 18. juna 1928. posle nepovoljnog prelaska. Njegov posao je bio u prefekturi Preveza, u Kancelariji za naseljavanje i rehabilitaciju izbeglica, kada je Jorgos P. Georgiadis bio prefekt. Kostas Kariotakis, kao advokat Prefekture, imao je u svojim dužnostima izradu i kontrolu prava vlasništva nad parcelama za distribuciju izbeglicama iz Male Azije (potreban citat). Tadašnja Prefektura Preveza bila je smeštena u dvospratnoj, „impozantnoj“ zgradi sa baštom, u ulici Spiliadu broj 10, vlasništvo Paliosa, koja je srušena, nakon koje su tu su podignute dve stambene zgrade. Kuća koju je Kariotakis iznajmio i u kojoj je boravio poslednjih dana svog života 1928. godine, nalazi se u ulici Dardanelion, u takozvanoj Seitan čaršiji. Još je netaknuta, postoji spomen-ploča, a naselila ga je 90-ih godina gđa Lelova, ćerka gospođe Kaliopi Liguri (Popi), umrle Kariotakisove domaćice i danas je nastanjena drugim potomcima. Kariotakisova gazdarica Penelope Liguri, mlada devojka 1928. godine, izjavila je u dokumentarcu Fredija Germanua da „Kariotakis nije imao knjige kod kuće, samo svoje rukopise, za koje posle smrti nije znao da su pesme!!!". Takođe je navela da je „imao tri francuska odela, koja je kupio u Parizu i uvek bio besprekorno obučen u kravatu.“

Samoubistvo i poslednja pesma

Pokojni Kariotakis

Kariotakis je živeo u Prevezi samo 33 dana, sve do svog samoubistva 21. jula 1928. kada je imao 31 godinu. Radio je u prefekturi Preveza, u vili Palios, ulica Speliadou 10, kao advokat za kontrolu donacija zemljišta od strane države izbeglicama iz Maloazijskog rata 1922. Iz Preveze je očajnički slao pisma prijateljima i rođacima u kojima je opisivao bedu koju je osećao u gradu. Porodica mu je ponudila podršku za neodređeni boravak u Parizu, ali je on to odbio znajući šta će za njih značiti ovakva novčana žrtva. Njegov strah se oseća u pesmi „Preveza“ (grčki: Πρεβεζα) koju je napisao neposredno pre samoubistva. Pesma prikazuje upornu, žarku anaforu reči smrt, koja stoji na početku nekoliko redova i rečenica.

U istom dokumentarcu Fredija Germanua, gradonačelnik Prevezeu 1977-1978, Iraklis Dusijas, opisao je da je, dva sata pre samoubistva, oko 14.30, Kariotakis otišao u tadašnji kafić na plaži „O Ouranios Kipos” u Vrisuli, tada u vlasništvu Nioniosa Kalinikosa, gde je naručio i popio višnju. Kafedžija se tada iznenadio, jer je pesnik na stolu ostavio 75 drahmi, dok je cena bezalkoholnog pića bila 5 drahmi. Zatražio je i cigaretu i parče papira (beležnicu) u koju je upisao svoje poslednje beleške, pronađenu u njegovom džepu. Na kraju ovih beleški napisao je, između ostalog: „Onima koji znaju da plivaju savetujem da ne pokušavaju da izvrše samoubistvo na moru. Celu noć večeras, deset sati, bio sam natopljen talasima. Uprkos količini vode koje sam se nagutao, vode, ne sluteći, usta bi mi isplivala na površinu. Svakako, kad budem imao priliku, napisaću utiske utopljenika." Sin oružara Joanisa Anagnostopulosa, građevinskog inženjera u TE, navodi u dokumentarcu Fredija Germanua da je „dan pre samoubistva Kariotakis kupio pištolj iz očeve radnje, sa kojim se vratio nekoliko sati kasnije, nezadovoljan, misleći da je pištolj bio u kvaru, a zapravo je zaboravio da pritisne sigurnosno dugme“.

U svoj osrednjosti života kakav je Kariotakis tada vodio, smrtnost se poredi sa beznačajnim, crnim pticama koje kljucaju, ili gradskim policajcem koji proverava spornu težinu, ili se pak identifikuje sa uzaludnim nazivima ulica (hvali se datumom bitaka), ili duvačkim orkestrom u nedelju, beznačajnom sumom novca u bankovnoj knjižici, cvećem na balkonu, učiteljem koji čita svoje novine, prefektom koji dolazi trajektom: „Kada bi samo“, govori poslednji od ovih šest simetričnih katrena, „jedan od tih ljudi od gađenja pao mrtav“.

Pismo

U džepu odela koje je Kostas Karotakis nosio kada je izvršio samoubistvo, pronađeno je pismo u kojem je pisalo sledeće:

Mesto samoubistva, Vati, Preveza

"Sada je vreme da otkrijem svoju tragediju. Moje najveće mane bile su neobuzdana radoznalost, bolesna mašta i moji pokušaji da upoznam svaku emociju, dok većinu njih ne mogu ni da osetim. Međutim, prezirem niski čin koji mi se pripisuje. Doživeo sam sve osim ideje o njegovoj atmosferi, krajnju gorčinu. Niti sam odgovarajuća osoba za tu profesiju. Cela moja prošlost će to pokazati. Svaka stvarnost mi je bila odbojna.

P.S: I, da promenim ton: savetujem onima koji znaju da plivaju da nikada ne pokušavaju da izvrše samoubistvo u moru. Celu noć i deset sati udarali su me talasi. Popio sam mnogo vode, ali su mi usta iznova isplivala na površinu, a da nisam znao kako. Možda ću neko vreme, kad mi se ukaže prilika, zapisati utiske davljenika."

Jedna od njegovih najpoznatijih pesama je "Preveza", u kojoj je opisao mesto gde je izvršio samoubistvo.

Mišljenja o uzrocima samoubistva

Jedan od razloga koji je Kariotakisa, čini se, naterao na samoubistvo je sifilis od kojeg je najverovatnije patio, što potvrđuje profesor Aristotelovog univerziteta u Solunu Jorgos Savidis.

Jorgos Makridis, potom, u svojoj studiji o Kariotakisu, iznosi stav da je „pesnik izvršio samoubistvo u Prevezi, ne pod pritiskom što je tamo premešten, već u strahu od hospitalizacije u psihijatrijsku ustanovu, kao što je to bio slučaj sa svima koji su u to vreme bolovali od sifilisa. Želeći da pojača svoju argumentaciju, Makridis naglašava da „nije moguće da se pacijent sa teškom depresijom šali u svom samrtnom pismu“. Prema savremenoj definiciji kliničke depresije, pesnik je sigurno patio od te bolesti.

Dela

Zbirka pesama Bol čoveka i stvari (1919)

Elegija i satire (1927)

Pored svog pesničkog stvaralaštva, Kariotakis je pisao i kratke pesme i izdavao prevode stranih pisaca, kao što su Fransoa Vijon, Šarl Bodler, Pol Verlen, Tristan Korbije (Les Poètes maudits, kako su ih zvali, „Prokletnici“), Hajnrih Hajne i drugi. Neke od njegovih pesama su muzicirali rok bend Ipogia Revmata, Dimitris Papadimitriu i Lena Platonos.

Objavljene zbirke pesama

• Bol čoveka i stvari (Ο Πόνος του Ανθρώπου και των Πραμάτων) (1919)
• Nipenti (Νηπενθή) (1921)
• Elegeija i satire (Ελεγεία και Σάτιρες) (1927), obuhvata 18 pesnikovih prevoda

Druge pesme

• Šaljive pesme (Ανέκδοτα ποιήματα)
• Poslednje pesme (Τελευταία ποιήματα) (1928)
• Mladalačke pesme (Νεανικά ποιήματα) (1919-1924)

Proza

Το καύκαλο, Η τελευταία, Ο κήπος της αχαριστίας, Ονειροπόλος, Τρεις μεγάλες χάρες, Φυγή,

Το εγκώμιο της θαλάσσης, Κάθαρσις, Η ζωή του.

• Κ. Γ. Καρυωτάκη Άπαντα, τόμοι Α’ και Β’, Φιλολογική επιμέλεια Γ. Π. Σαββίδη, Αθήνα 1965

Prevodi

1. Elegias e Sátiras/Ελεγεία και Σάτιρες, Théo de Borba Mossburger (Trans.), (n.t.) Revista Literária em Tradução, nº 1 (set/2010), Fpolis/Brasil, ISSN 2177-5141

2. Prevodi na bugarski jezik

Literatura

• Καράμπελας Νίκος, Δήμος Πρέβεζας, Λεύκωμα «Πρέβεζα», έκδοση 1991, φωτογραφία παραλίας Πρέβεζας με την τότε Νομαρχία επί της οδού Σπηλιάδου 10.
• Περάνθης Μ., Ανθολογία της Ποιήσεως, Αθήνα 1958.
• Σαββίδης Γ.Π. (επιμέλεια), Καρυωτάκη Κ.Γ. «Ποιήματα και πεζά», Εκδόσεις Νέα Ελληνική Βιβλιοθήκη, Αθήνα 1984.
• Στεργιόπουλος Κώστας, Οι επιδράσεις στο έργο του Καρυωτάκη, εκδ. Σοκόλης, Αθήνα 1972 (διδακτορική διατριβή), Κρατικά Λογοτεχνικά Βραβεία: Α΄ Βραβείο κριτικής-δοκιμίου το 1973.
• Συνέσιος Λάζαρος, «Νεοέλληνες Λογοτέχνες: Κώστας Καρυωτάκης», εφημερίδα Τοπική Φωνή Πρέβεζας, 16-20 Απριλίου 1995.
• Συνέσιος Λάζαρος, «Καρυωτάκης κατά Τάσο Ψαρρά», εφημερίδα Τοπική Φωνή Πρέβεζας, Απρίλιος 2009.
• Χαρτοκόλλης Πέτρος, Ιδανικοί αυτόχειρες. Έλληνες λογοτέχνες που αυτοκτόνησαν, εκδ. Βιβλιοπωλείον της Εστίας, Αθήνα 2003, σελ. 11-34.
• Χατζόπουλος Θανάσης, «Συγγραφείς στο Χρόνο: Καρυωτάκης Κώστας», Εκδόσεις Διάμετρος, Αθήνα 2002.
• Ψαράς Τάσος, «Ομιλία στην Κυανή Ακτή Πρέβεζας», 21 Ιουλίου 2009.

Dodatna literatura

• Κώστας Καρυωτάκης, "Τα άπαντα. Ποιήματα και πεζά - Η διαχρονική ποίηση ενός ιδανικού αυτόχειρα" Πρόλογος: Ευάγγελος Ανδρέου. Εκδ. Parsec Αθήνα 2023 (Kostas Kariotakis, "Sve. Pesme i proza", Diligence:K. Nikolopoulou - Predgovor: Evangelos Andreou. Ed. Parsec 2023)

• Καρυωτάκης και Καρυωτακισμός, Εταιρεία Σπουδών και Νεοελληνικού Πολιτισμού, Αθήνα 1998.
• Πολυχρονάκης Δημήτρης, "Το απόλυτο γέλιο της καρυωτακικής σάτιρας", Αμάλθεια, 142-143 (2005), 73-82.
• "Η άμετρη φύση της καρυωτακικής τέχνης", Πόρφυρας, 108 (2003), 159-176.
• "Κρίση και κριτική στην πρόσληψη και υποδοχή του Κ.Γ. Καρυωτάκη", Σημειώσεις, 51 (1999), 7-45.

Spoljašnje veze

• Έκθεση με θέμα τον Καρυωτάκη (Ατελιέ Κώστα Καλέντζη)
• Χρονολόγιο και ποιήματα
• Κώστας Καρυωτάκης (Αρχείο ντοκιμαντέρ της ΕΡΤ)
• Κώστας Γ. Καρυωτάκης (Εποχές και συγγραφείς) (Αρχείο ντοκιμαντέρ της ΕΡΤ)
• Πρέβεζα-Κ.Γ.Καρυωτάκης (Αρχείο ντοκιμαντέρ της ΕΡΤ)