Krvava zastava
Krvava zastava (nem. Blutfahne, blutfane) je bila nacistička zastava sa kukastim krstom koja je korišćena u neuspelom nacističkom Pivničkom puču u Minhenu, 9. novembra, 1923. Predstavljala je jedan od najpoštovanijih objekata nemačke Nacističke partije. Radi se o zastavi 5. SA odreda, umazanoj krvlju članova Nacističke partije koji su upucani od strane minhenske policije (prvenstveno partijski član Andreas Bauridl koji je pao preko zastave kad je upucan i poginuo).[1]
Postoje dve verzije priče koja govori o tome šta se dogodilo sa zastavom nakon puča. Po jednoj verziji je Hajnrih Trambauer (koji je nosio zastavu) odneo zastavu kod prijatelja i ostavio ju je sakrivenu u svojoj jakni. Traumbauer je kasnije dao zastavu Karlu Egersu, koji ju je čuvao. Po drugoj verziji su zastavu konfiskovale minhenske vlasti i kasnije vratile nacistima, preciznije Egersu.
Koja god od ove verzije da je tačna, nakon što je Adolf Hitler pušten iz zatvora Landzberg (nakon što je odslužio jednu od pet godina kazne zbog učešća u puču, Egers mu je predao zastavu, koja je zatim postavljena na novi jarbol sa imenima trojice poginulih učesnika puča (Bauridl je jedan od njih).
Zastava je tretirana kao svetinja Nacističke partije, i na raznim svečanostima ju je nosio SS šturmbanfirer (ekvivalent majora), Jakob Griminger. Posebno je poznato bilo korišćenje ove zastave od strane Adolfa Hitlera, koji bi na godišnjim partijskim mitinzima u Nirnbergu ovom zastavom dodirivao ostale nacističke zastave, na taj način ih posvećujući.
Kada nije bila u upotrebi, Krvavu zastavu je u sedištu Nacističke partije (Braon kuća) u Minhenu čuvala počasna straža SS. Zastava je bila malo pocepana na jednom mestu, i ova rupa nije popravljena godinama. Verovalo se da je do tog cepanja došlo tokom puča.
Krvava zastava je poslednji put viđena u javnosti na pozdravnoj svečanosti Folksšturma 18. oktobra 1944 (ne na sahrani gaulajtera Adolfa Vagnera šest meseci ranije, kao što se često navodi). Ovu svečanost je vodio Himler, a prisustvovali su Kajtel, Guderijan, Lamers, Borman, Filer, Šepman i Kraus.
Nakon zadnjeg prikazivanja u javnosti više nije viđena, tako da se ne zna šta se dogodilo sa njom.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Rainer Orth (2012), „Von einem verantwortungslosen Kameraden zum geistigen Krüppel geschlagen. Der Fall des Hitler-Putschisten Heinrich Trambauer”, Historische Mitteilungen (Ranke-Gesellschaft) (na jeziku: nemački), Bd. 25 (1), pp. 208-236, ISSN 0936-5796(jezik: nemački)
