Kriza 3. veka

Kriza III veka (poznata kao vojna anarhija ili kriza Carstva) je naziv koji se vezuje za period istorije Rimskog carstva između 235. i 284. godine. Ta velika kriza je bila uzrokovana spoljnim napadima, unutrašnjim građanskim ratovima i ekonomskom krizom. Promene koje je Carstvo doživelo u tom periodu u pogledu institucija, društva, ekonomskog života, religije bile su toliko duboke, da se kriza III veka uglavnom tumači kao sam nagoveštaj promene epohe, tj. nagoveštaj dolaska srednjeg veka.

Tokom ovog pedesetogodišnjeg perioda, svaka od tri velike opasnosti ili nevolje koja je zadesila državu je mogla dovesti do kraha Carstva. Uprkos što je po svakoj razumnoj analizi Carstvo trebalo da prestane da postoji, ono se održalo: tome su odlučno doprineli sposobni carevi i konačno, Dioklecijanove mere, kao i podela Carstva.

Tokom krize III veka, Carstvom je vladalo više od dvadeset, ili čak dvadeset pet osoba (tačan broj nije moguće utvrditi, zbog velikog broja slabo dokumentovanih vladavina uzurpatora). Najveći broj vladara u ovom periodu imao je izuzetno kratke vladavine, a većinu careva na presto su uzdizali njihovi vojnici.

Istorija

Doba vojničkih careva

Maksimin Tračanin

Maksimin (235. – 238.), novi car, mrzeo je plemstvo i vladavinu počeo eliminišući savetnike Aleksandra Severa. Car je preživeo nekoliko zavera tokom svoje vladavine, ali u vojnom smislu, Maksimin je uspešno odbio napad Alemana ali uz teške rimske gubitke. Nakon što je obezbedio granice prema Germaniji, Maksimin je prezimio u Sirmijumu u Panoniji odakle se borio protiv Dačana i Sarmata tokom zime 235. – 236.

Balbijenije i Pupijenije, Gordijan I i II

Početkom 238. u provinciji Afrika, izbila je pobuna zbog zloupotreba prilikom prikupljanja poreza. Lokalno stanovništvo proglasilo je ostarelog guvernera provincije, Marka Antonija Gordijana Sempronijana i njegovog sina Gordijana II za zajedničke careve. Senat u Rimu brzo ih je podržao, zbog starog neprijateljstva prema Maksiminu, koji je bio omražen među senatorima zbog svog opskurnog porekla i progona plemstva. Gordijan I i II dobili su titulu avgusta i senat je počeo da prikuplja pristalice novim carevima. Maksimin je okupio svoju vojsku i krenuo na Rim, njegove trupe sastojale su se mahom od lojalnih mu panonskih legija. Međutim, u Africi je došlo do obrta. Guverner susedne provincije Numidije, Kapelijan, koji je dugo bio u neprijateljstvu sa Gordijanima, je sa svojom legijom napao Kartaginu i nadvladao branioce grada. Gordijan II je poginuo u borbi; čuvši vesti o smrti sina, stariji Gordijan se obesio.

Sa slomom pobune u Africi, senat se našao u velikoj opasnosti. Pošto su javno podržali Gordijane, senatori nisu mogli da očekuju nikakvu milost od Maksimina kada bude ušao u Rim. Zbog ovoga je senat odlučio da nastavi da prkosi Maksiminu i izabrao dvojicu starijih senatora za careve, Pupijenija i Balbina. Kada je rulja u Rimu saznala da je senat izabrao za careve ljude iz patricijskog staleža - koji nisu bili mnogo popularni među narodom - došlo je do nemira u gradu. Mnogi su želeli da car postane unuk Gordijana I, Gordijan III, i došlo je do uličnih borbi.

Pupijen i Balbin morali su da prihvate kompromisno rešenje te je Gordijan III dobio titulu cezara. U međuvremenu, Maksimin je napredovao prema Rimu ali je grad Akvileja odbio da mu otvori kapije. Tokom opsade, njegovi vojnici postali su nezadovoljni zbog bolesti u kampu. Maja 238., vojnici su ubili Maksimina njegovog sina i glavne savetnike. Glave su im odsečene i odnete u Rim.

Pupijen i Balbin tako su postali jedini zakoniti carevi, ali ubrzo su međusobna njihova neslaganja dovela do novih sukoba. Naposletku su obojicu brutalno ubili pretorijanci, koji su bili nezadovoljni činjenicom da služe carevima koje je izabrao senat.

Gordijan III

Gordijan III (238. – 244.) ostao je jedini car, ali, kako je imao samo trinaest godina, sva vlast našla se u rukama pretorijanskog prefekta Timesiteja, čiju je ćerku Trankviliju, mladi car oženio.

Videvši da je Rim oslabljen napadima varvara na Rajni i Dunavu, Sasanidi su otpočeli napad prešavši Eufrat. Kada su persijanci pod vođstvom Šapura napali Mesopotamiju, mladi car po poslednji put u rimskoj istoriji je otvorio vrata Janusovog hrama i poslao veliku vojsku na istok.

Sasanidi su potisnuti iza Eufrata i poraženi u bici kod Resene (243.), sam car pridružio se pohodu, međutim, njegov tast, Timesitej umro je pod nejasnim okolnostima. Car je morao da obustavi planirani napad na persijsku teritoriju. Marko Julije Filip, poznatiji kao Filip Arabljanin postao je novi pretorijanski prefekt a rat sa Persijancima nastavljen je 244. Došlo je do kontra-napada persijanaca i u bici kod današnje Faludže rimljani su teško poraženi a sam Gordijan je umro iako uzrok njegove smrti nije poznat. Neki izvori navode da je umro u borbi a neki da je ubijen po Filipovom nalogu. Mladi car, nesrećna sudbina njegovog oca i dede i sama njegova tragična smrt, od njega su načinili jednu od retkih ličnosti u rimskoj istoriji koju su mnogi poštovali. Senat ga je deifikovao uprkos protivljenju novog cara Filipa.

Filip Arapski

Postavši car, Filip (244. – 249.) nije želeo da ponovi greške svojih prethodnika te je požurio u Rim da osigura svoj položaj i sredi odnose sa senatom. Zaključen je mir sa persijancima. Jermenija je prepuštena persijskom uticaju a Filip je isplatio Šapuru 500.000 zlatnih dinarija u zamenu za mir.

244. car se vratio u Rim gde je naporno radio da bi poboljšao odnose sa senatom. Stare rimske vrednosti i tradicije ponovo su uspostavljene. Ipak, Filipu je ubrzo ponestalo novca, ogromni danak Persijancima i ambiciozni građevinski poduhvati, kao i davanja za vojsku, ispraznili su kasu što je car rešio podizanjem poreza i otkazivanjem ugovorenih davanja plemenima severno od Dunava. Ove odluke imale su velikog efekta na samo carstvo i Filipovu vladavinu.

245. car je morao da napusti Rim, usled napada naroda Karpi, koji su upali u Dakiju, prešli Dunav ka Meziji time pripretivši Balkanskim provincijama. Car je uspostavio svoj kamp u Filipopolju u Trakiji. Napadači su pobeđeni i Filip se trijumfalno vratio u Rim 247. godine. Povodom hiljadugodišnjice osnovanja Rima (prema tradiciji, grad je osnovao Romul, 21. aprila 753. p. n. e.) priređene su veličanstvene proslave i igre kao i pozorišne predstave. Više od 1000 gladijatora poginulo je u borbama u Koloseumu u kojima je učestvovalo na stotine egzotičnih životinja. Uprkos svečanom raspoloženju u Rimu, došlo je do ozbiljnih problema u Panoniji gde su nezadovoljne legije proglasile Tiberija Klaudija Pakatijana za cara. Usled nastale zabune, Kvadi i druga germanska plemena prešla su granicu i opljačkala Panoniju. U isto vreme, Goti su napali Meziju i Trakiju i prešavši Dunav opseli Marcijanopolj. I na istoku je došlo do pobuna a dva nova uzurpatora ustala su protiv cara.

Nadvladan serijom pobuna, Filip je ponudio da se povuče ali je senat to odbio i podržao ga. Najglasnije je cara podržao izvesni Gaj Mesije Kvint Decije. Filip, impresioniran takvom podrškom, poslao je Decija kao specijalnog izaslanika u Panoniju i Meziju.

Decije je uspeo da umiri pobunu ali nezadovoljstvo legija je i dalje raslo. Dunavske trupe proglasile su Decija za cara u leto 249. i on je odmah krenuo na Rim.

Filipova situacija se i bez toga već dramatično pogoršala, finansijske poteškoće nagnale su cara da devalvira novac, u Egiptu su izbili neredi što je ometalo snabdevanje Rima žitom a to je koštalo Filipa podrške. Decije je pokušao da postigne sporazum sa Filipom, međutim, došlo je do bitke kod Verone, Filip je poražen i ubijen septembra 249. u bici ili od strane sopstvenih vojnika koji su požurili da ugode novom vladaru.

Evsevije Cezarejski u svojoj Crkvenoj istoriji navodi da je Filip bio prvi car hrišćanin iako za to ne postoje dokazi.

Trajan Decije

Decije, kao novi car (249. – 251.) upamćen je prvenstveno po progonu hrišćana, iako su razmere tog progona možda kasnije predimenzionirane od strane hrišćanskih pisaca. Decijev edikt zahtevao je od svih stanovnika carstva da prinesu žrtvu pred lokalnim magistratom, za dobrobit carstva. Svi koji bi prineli žrtve dobili bi sertifikat kojim se potvrđivalo da su se povinovali ediktu. Zapravo, sertifikat je bio potvrda lojalnosti bogovima predaka kao i potvrda konzumacije obredne hrane i pića. Sertifikat je takođe uključivao i imena zvaničnika koji su nadgledali obred. Iako mnogi istoričari navode da Decije nije nameravao da nametne rimski panteon svima u carstvu, već da obezbedi jedinstvo države i potvrdi stare rimske vrednosti iz doba rimskog mira (Pax Romana). Uprkos tome, edikt je doveo do nemira. Mnogi hrišćani odbili su da prinesu žrtvu rizikujući tako da budu stavljeni na muke a zatim i pogubljeni. Nekoliko poznatih hrišćana je pogubljeno a među njima i papa Fabijan.

U isto vreme, došlo je nove epidemije kuge. Između 251. i 266. u Rimu je dnevno umiralo oko 5.000 ljudi.

Na Balkanu, car Decije vodio je borbu protiv Gota, koji su pod vođstvom kralja Knive opseli Nikopolj na Dunavu. Goti su uskoro zauzeli i Filipopolj (moderni Plovdiv) a sam car pobegao je pred napadačima, što je bio prvi put da rimski vladar bude primoran na bekstvo pred varvarima.

Decije se vratio sa pojačanjima i u bici kod Abrita, Decije i njegov sin, Herenije poginuli su a rimska vojska uništena. Decije je bio prvi rimski car koji je poginuo u bici sa spoljnim neprijateljem.

Posle vesti o Decijevoj smrti, vojnici su za cara proglasili Trebonijana (251. – 253.) generala u Decijevoj vojsci. Decijev sin, Hostilijan u Rimu je prihvaćen za cara. Da bi izbegao novi građanski rat, Trebonijan je prihvatio Hostilijana kao savladara i usvojio ga. Ubrzo je, međutim, trinaestogodišnji Hostilijan umro od kuge. Trebonijan i njegov sin Volusijan tako su postali carevi. Trebonijanova vladavina obeležena je nemirima, kuga je desetkovala populaciju a na istoku, Sasanidi su napali Jermeniju i uništili jednu rimsku vojsku. 253., car Šapur zauzeo je nekoliko gradova u Siriji, uključujući i Antiohiju a rimskog odgovora skoro da nije bilo.

Serija pobuna i nereda u provincijama nastavila se, nezadovoljni vojnici proglasili su Emilijana za cara. Pod nejasnim okolnostima, Trebonijan i Volusijan su poginuli - ili bili ubijeni - u bici protiv Emilijana avgusta 253. Iako je senat proglasio Emilijana za cara, ubrzo je došlo do novog sukoba. Valerijan, guverner Rajnskih provincija krenuo je sa velikom vojskom prema Italiji. Emilijanovi vojnici, bojeći se građanskog rata i Valerijanovih nadmoćnih snaga, ubili su cara kod Spoleta. Valerijan je proglašen za novog cara.

Valerijan

Valerijana (253. – 259.) je i senat priznao za cara nakon što je ovaj ušao u Rim. Prva Valerijanova odluka kao cara je da proglasi svog sina Galijena za cezara i savladara. Situacija na istoku bila je dramatična, Jermenija i Sirija pale su pod vlast Šapura a i na zapadu prilike po Rim bile su daleko od povoljnih. Stoga su dvojica careva podelili odgovornosti, Valerijan je krenuo na istok a Galijen na zapad. Do 257. Valerijan je povratio Antiohiju i Siriju pod rimsku vlast. 259. car je bio u Edesi ali novi talas kuge usmrtio je mnogo legionara oslabljujući rimske snage i persijanci su opseli grad.

Početkom 260. Valerijan je odsudno poražen u Bici kod Edese. Ugovoren je sastanak sa Šapurom, radi pregovora o primirju ali persijanci su prekršili dogovor i zarobili samog cara koji je ostao Šapurov zarobljenik do kraja života. Ovaj događaj bio je veliko poniženje za carstvo.

Galijen

Ostavši jedini car, Galijen (253. – 268. od 260. sam) se suočio sa talasom invazija varvarskih naroda. Između 258. i 260. Franačka plemena su prešla Rajnu napavši Galiju i čak i delove Hispanije kada je opljačkan Tarako (današnja Taragona). U isto vreme, Alemani su napali Gornju Germaniju i Reciju (delovi današnje južne Francuske i Švajcarske) i upali u samu Italiju, što je bila prva veća invazija varvara nakon Hanibala 500 godina ranije. Kada su napadači došli do predgrađa Rima zaustavila ih je vojska koju je senat sakupio a sastojala se od lokalnih vojnika, pretorijanaca i civila. Pri povlačenju, kod Mediolanuma (Milano), Alemane je presrela Galijenova vojska koja se vraćala sa Balkana ili iz Galije. Alemani su potpuno poraženi i nisu uzmeniravali carstvo narednih deset godina.

Tokom ostatka vladavine, Galijen je bio primoran da guši niz pobuna a nakon katastrofalnog poraza kod Edese, Galijen je izgubio kontrolu nad velikim delom zapada, provincije Britanija, Hispanija, veliki delovi Galije i Germanije odmetnuli su se od carstva nakon što je Postum podigao pobunu i proglasio se za nezavisnog vladara, uspostavljajući Galsko carstvo koje će ostati nezavisno do 274. U isto vreme, na istoku je guverner Septimije Odent uspostavio Palmirensko carstvo čime su Sirija, Palestina, Egipat i veliki deo Male Azije ostali izvan rimskog carstva.

I situacija na Balkanu značajno se zakomplikovala, velike mase Gota, između 267. i 269. napale su carstvo. Rimljani su odneli pobedu na moru a Galijen je savladao Gote u Trakiji.

U odlučujućoj Bici kod Niša rimske snage odnele su veliku pobedu čime je gotska pretnja za neko vreme otklonjena. Nejasno je da li je Galijen bio živ u vreme bitke, ali većina istoričara pobedu pripisuje njegovom nasledniku, generalu Klaudiju Gotskom. Galijena su 268. ubili njegovi vojnici kod Milana. Njegovu vladavinu obeležio je raspad carstva na tri entiteta.

Klaudije II "Gotski"

Klaudije II (268. – 270.) imao je uspeha u obnovi rimske moći. Samo par meseci nakon bitke kod Niša, car je pobedio Alemane a potom se okrenuo Galskom carstvu. Odneo je nekoliko pobeda i povratio Hispaniju i dolinu Rone pod vlast carstva što je utrlo put Aurelijanovom slamanju Galskog carstva i ponovnom ujedinjenja rimskog sveta.

Krajem 269., dok se u Sirmijumu pripremao za pohod protiv Vandala koji su upadali u Panoniju, Klaudije se razboleo od kuge i umro početkom 270. godine. Pred smrt, moguće da je imenovao Aurelijana za naslednika (iako se to uglavnom pripisuje kasnijoj Aurelijanovoj propagandi), ali njegov brat, Kvintilijan, nakratko je preuzeo vlast. Senat ga je odmah deifikovao.

Kvintilijan je vladao 17 ili 177 dana, a umro je pod nejasnim okolnostima, u sukobu sa Aurelijanom ili su ga ubili njegovi vojnici.

Aurelijan

Iako je tokom vladavina Dioklecijana i Konstantina značaj Aurelijanove vladavine (270. – 275.) pao u senku, radilo se o uspešnom vladaru zaslužnom za obnovu imperije. Aurelijanove akcije udarile su temelj za kasnije Dioklecijanove reforme i omogućile ponovo jačanje carstva.

Aurelijan se na početku vladavine suočio sa velikom krizom, prvenstveno se posvetio odbrani Italije i Balkanskih provincija. Krajem 270. car je vodio pohodo na severu Italije protiv Vandala, Jutunga i Sarmata. Budući iskusan general, Aurelijan je odneo pobede i isterao upadače sa rimske teritorije. Uprkos tome, kao i u Galijenovo doba, javilo se nekoliko pretendenata na carski položaj, Septimije, Urban, Domicijan...

Već 271. ponovo je došlo do napada Alemana koji su upali u Italiji i opljačkali dolinu reke Po, zauzevši Placentiju (Pjačenca). Aurelijan je brzo krenuo iz Panonije (gde je nadgledao povlačenje Vandala) krenuo u Italiju ali je poražen u bici blizu Pjačence. Bez obzira na taj poraz, Aurelijan je uspeo da savlada napadače kod Fana. Sve češće najezde Germanskih plemena nagnale su cara da podigne odbrambeni zid oko Rima, (Aurelijanov zid) čime je prestonica utvrđena. Sama činjenica da su bedemi postali neophodni i samoj prestonici imperije, govorila je mnogo o situaciji u kojoj se Rim našao u drugoj polovini III veka.

Sledeći Aurelijanov pohod odveo ga je na Balkan. Goti su pobeđeni i oterani preko Dunava ali istovremeno je car odlučio da napusti Dakiju koju je postalo teško i skupo braniti.

272. car se okrenuo istočnim provincijama i Palmirskom carstvu kojim je sada vladala kraljica Zenobija. Snabdevanje Rima žitom bilo je ugroženo, budući da je Egipat bio pod Zenobijinom kontrolom. Čim je procenio da su legije dovoljno spremne, Aurelijan je krenuo na istok. Mala Azija je brzo povraćena, Vizantion se predao a naposletku i dobro branjeni grad Tijana nakon čije predaje su stvari brzo krenule u Aurelijanovu korist. Kroz šest meseci, car je stajao pred kapijama Palmire, grad se predao a Zenobija je pokušala da pobegne u Persiju. Palmirsko carstvo prestalo je da postoji. Kraljica i njen sin su zarobljeni i paradirani ulicama Rima a normalno snabdevanje žitom ponovo uspostavljeno. Ali Palmira se ponovo pobunila 273. ali ovoga puta, Aurelijan je potpuno uništio grad koji se više nije oporavio.

Pobednički car već 274. okrenuo se ka zapadu. Pobeda nad Galskim carstvom izvojevana je najvećim delom putem diplomatije. Tetrik I, vladar Galskog carstva, sporazumeo se sa Aurelijanom pristajući da se odrekne vlasti ali nije mogao da to učini otvoreno. Umesto toga, prilikom susreta dveju vojski, Tetrik je prešao u Rimski kamp nakon čega je Aurelijan lako pobedio Galske trupe. Tetrik je nagrađen visokom funkcijom u Italiji.

Senat je caru dodelio titulu Restitutor Orbis "Obnovitelj Sveta". Za četiri godine, car je osigurao casrtvo od invazija i povratio izgubljene provincije na istoku i zapadu čime je carstvu udahnut novi život.

U religijskoj politici, Aurelijan je promovisao kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) planirajući da svi stanovnici carstva, pored tradicionalnih bogova, poštuju jednog zajedničkog boga. Tokom vladavine, Aurelijan je sledio princip "Jedan bog, jedno carstvo" koji je kasnije usvojio Konstantin Veliki.

275. Aurelijan je planirao pohod protiv Persije, gde je nakon smrti Šapura I i Hormizda I došlo do krize koju je car planirao iskoristiti u rimsku korist. Međutim, Aurelijan nije mogao da ostvari svoj naum. Ubijen je u Trakiji dok je nameravao da pređe u Malu Aziju. Kako je car bio strog prema korumpiranim zvaničnicima, jedan od njih, u strahu da će biti kažnjen zbog manjeg prestupa, falsifikovao je dokumenta na kojima su označeni ljudi koje je Aurelijan navodno nameravao da pogubi. Dokument je pokazao svojim saučesnicima; bojeći se cara, visoki zvaničnici pretorijanske garde ubili su ga septembra 275. u današnjem evropskom delu Turske.

Aurelijan je kasnije deifikovan a senat je za njegovog naslednika izabrao svog ostarelog člana Tacita (275—276.) što se desilo po poslednji put u rimskoj istoriji. Postoje dokazi da je između Aurelijanovog ubistva i izbora Tacita za cara, Aurelijanova žena, Ulpija Severina upravljala carstvom. Grad Orlean u Francuskoj nazvan je po Aurelijanu.

Tacit, Prob i Kar

Tokom kratke vladavine, Tacit se borio protiv plemena Herula ali je već juna 276. umro u Tijani u Kapadokiji. Usledila je borba između Florijana i Proba. Florijan se borio protiv Herula kada je vojska na istoku proglasila Proba za cara. Florijana su podržavale Italija, Galija, Hispanija, Britanija, Afrika i Mauritanija.

Dva rivalska cara susrela su se u Bici kod Kilikije. Florijan je imao veću vojsku ali Prob je bio iskusniji zapovednik te je izbegavao direktni sukob. Florijanova vojska nije bila naviknuta na vrelu, suvu klimu na istoku a Prob je verovatno zadobio manju pobedu. Florijana su kod Tarza ubili sopstveni vojnici pošto ga je ratna sreća napustila. Florijan je vladao 88 dana.

Prob (276. – 282.) rođen je u Sirmijumu a tokom svoje vladavine u Galiji je uspešno ratovao protiv Alemana, a u Reciji i Iliriku protiv Vandala. 280. – 81. morao je da guši nekoliko pobuna pretendanata na zapadu. 282., planirajući pohod na istok, Prob je boravio u rodnom Sirmijumu. Postoje dve verzije o načinu njegove smrti. Prema jednoj, komandant pretorijanaca Marko Aurelije Kar proglašen je za cara od strane svojih vojnika. Prob je poslao svoje snage protiv uzurpatora ali vojnici su promenili stranu i ubili Proba u Sirmijumu. Prema drugim izvorima, Proba su ubili nezadovoljni vojnici kada je pokušao da ih koristi kao radnu snagu u civilne svrhe.

Kar (282. – 283.) je proglašen za cara posle Probove smrti. Svojim sinovima Karinu i Numerijanu, dodelio je tirule Cezara. Karin je ostao na zapadu, dok su Kar i Numerijan krenuli na istok u pohod protiv persijanaca. Pobedivši Kvade i Sarmate na Dunavu, Kar je produžio prema Trakiji i Maloj Aziji, ponovo pripojio Mesopotamiju carstvu i napredovao prema Seleukiji i Ktesifonu i sa vojskom prešao Tigris. Sasanindski kralj Bahram II, zbog unutrašnjih nemira nije mogao da brani teritoriju, Karove pobede osvetile su ranije rimske poraze protiv Sasanida a car je dobio titulu Persicus Maximus. Dalji pohod sprečila je Karova smrt koja se pripisuje bolesti, udaru groma (car je navodno umro tokom velike oluje) ili usled zadobijene rane u bici. Pošto ga je sin Numerijan nasledio bez previranja, Kar je najverovatnije umro prirodnom smrću.

Karin i Numerijan

Karin i Numerijan postali su zajednički carevi. Karin je iz Galije stigao u Rim 284. dok je Numerijan ostao na istoku. Rimska vojska bez problema se povukla sa persijske teritorije, do marta 284., Numerijan je stigao u Emesu (Homs) u Siriji, a do novembra je stigao u Malu Aziju. U Emesi je bio živ i u dobrom zdravlju, novac sa njegovim likom kovan je u Kiziku pred kraj 284. Posle odlaska iz Emese, zvaničnici iz Numerijanove pratnje, predvođeni prefektom Aperom, tvrdili su da car pati od upale očiju i da mora putovati u pokrivenoj nosiljci. Kada je vojska stigla u Bitiniju neki vojnici osetili su da zadah kao prilikom raspadanja leša dopire iz nosiljke. Razmakli su zavese i pronašli Numerijana mrtvog.

Njegova smrt zvanično je objavljena u Nikomediji novembra 284., sazvano je veće a za cara je izabran Dioklecijan, komandant lične carske garde. Novog Avgusta vojska je svečano pozdravila, Dioklecijan je prihvatio purpur, podigao mač prema svetlosti sunca i zakleo se da nema nikakve veze sa Numerijanovom smrću. Optužio je Apera da je počinio ubistvo a potom ga pred celom vojskom posekao mačem.

Dioklecijanov uspon i kraj krize

Iza Dioklecijana su stale sve istočne provincije, sukob sa Karinom postao je neizbežan. Karin je bio nepopularan u Rimu a Dikolecijan je vešto iskoristio njegovu nepopularnost da bi ga prikazao kao okrutnog tiranina.

Štaviše, Prob se suočio sa uzurpatorom Sabinom Julijanom a iako je pobuna uskoro savladana, u međuvremenu je Dioklecijan napredovao preko Balkana. Na proleće 284. – 85., kod reke Margus (lat. Margus) (Velika Morava, Srbija), u Meziji, došlo je do bitke između Dioklecijana i Karina. Karin je imao jaču i brojniju vojsku, ali i lošiji položaj na terenu a uz to, njegova vladavina bila je nesigurna. Moguće je da je Flavije Konstantin, guverner Dalmacije i Dioklecijanov saradnik, već prešao na njegovu stranu tokom proleća. Brzo po početku bitke, Karinov prefekt Aristobal promenio je stranu a Karina su tokom bitke ubili njegovi vojnici. Ovom pobedom, Dioklecijan je postao gospodar čitavog carstva i okončana je kriza III veka.

Ekonomske prilike

Carstvom je vladala visoka inflacija: metal u novcu je gubio na svojoj težini i kvalitetu. To je počelo još u vreme dinastije Severa kada je broj vojnika uvećan bez obzira na ekonomsku sposobnost Carstva da te ljude plati. Tokom krize III veka, svaki od kratkotrajnih vladara je zavisio od vojske: morao ju je plaćati, to nije bilo samo pitanje opstanka na vlasti, nego pitanje opstanka tih vladara u životu. Neophodnost da se brzo plati vojska dovodilo je do kovanja nekvalitetnog novca, što je stvaralo inflaciju u državi.

Jedna od posledica ovih teškoća je bila u tome što su trgovačke veze unutar Carstva bile ozbiljno ugrožene. Trgovci nisu mogli bezbedno putovati s kraja na kraj Carstva kao ranije, kako zbog građanskih nemira, tako i zbog varvarskih upada. Propast trgovine dovela je do toga da veliki posednici zemlje, u nemogućnosti da prodaju letinu i drugo, počnu proizvoditi samo za sopstvene potrebe; s druge strane, bez trgovine nije bilo i novca, tako da se umesto kupovine manufakturnih proizvoda, počele su se stvarati lokalne radionice. I to je ekonomska forma poznata iz kasnijih epoha. U međuvremenu obično stanovništvo iz gradova počelo je da se naseljava u seoskim sredinama, tražeći tamo hranu i posao. Da bi to dobili (zajedno sa malo zemlje) bili su spremni da se odreknu nekih svojih prava; tako su nastali koloni. Koloni su kasnijim reformama bili čvrsto vezani za zemlju, a imali su obavezu da služe u vojsci. Kasnije je njihov položaj postao naseldan. I to je bila klica feudalnog društva, klica koja se formirala u Rimskom carstvu tokom velike krize III veka.

Dalje, gradovi su počeli da gube svoj karakter. Veliki gradovi su gubili stanovništvo, a sve su češći bili manji gradovi koji su bili zaštićeni zidovima (potrebnim za odbranu od varvarskih ili razbojničkih upada). Carevi Aurelijan i Prob su naložili izgradnju novih zidina oko Rima. Nisu se sve ove promene dogodile samo tokom III veka. Vrlo često je bilo potrebno više stotina godina da bi do tako velikih promena moglo doći. U svakom slučaju, uprkos pokušajevima careva, rimska trgovina se nikada više nije u potpunosti oporavila. Opadanje trgovine je bio, kao što je rečeno, prvi uslov stvaranja jednog izolovanijeg, manjeg društva.

Vidi još

Spoljašnje veze