Ksenija Cicvarić
| Ksenija Cicvarić | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Ime po rođenju | Ksenija Bracović |
| Druga imena | Slavuj sa Ribnice |
| Datum rođenja | 1929. |
| Mesto rođenja | Podgorica, Kraljevina Jugoslavija |
| Datum smrti | 11. februar 1997. (67/68 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Jugoslavija |
| Zanimanje | pevačica |
| Porodica | |
| Supružnik | Nikola Novaković, Miloje Cicvarić |
| Deca | Duško Novaković, Irena Novaković, Vladimir Cicvarić, Žarko Cicvarić |
| Muzički rad | |
| Aktivni period | početka 60-ih—polovine 90-ih godina 20. veka |
| Izdavačka kuća | PGP RTB, Jugoton, RTV Ljubljana, Goraton |
Ksenija Cicvarić (Podgorica, 1929 — Beograd, 11. februar 1997)[1] bila je crnogorska i jugoslovenska pevačica, interpretatorka crnogorske narodne muzike. Njen repertoar su činile pesme iz stare Podgorice, Nikšića, Cetinja, Bijelog Polja, Pljevalja i drugih crnogorskih gradova. Svojim specifičnim izvođenjem promovisala je crnogorsku narodnu pesmu. Njene najpoznatije pesme su „Mlada Jelka ljubi Janka”, „Oj vesela veselice”, „Milica jedna u majke”, „Da mi je znati Bože moj”, „Sahat kula”, „Sejdefu majka buđaše”, „Zorna Zorka” i druge.[2] Ksenija Cicvarić bila je najautentičniji predstavnik izvornog crnogorskog melosa.[3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Ksenija Cicvarić rođena je 1929. godine u Podgoričkoj Staroj varoši, u mnogočlanoj porodici Radivoja Bracovića. Talenat za pesmu nasledila je od majke Simone (rođene Zlatičanin). Kao mala je veoma lepo i često pevala, pa su je sugrađani već tada prozvali „Slavuj sa Ribnice”. Ksenijina je želela da uči pevanje, međutim otac joj nije dozvolio i upisala je Radničku školu u Podgorici.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Tokom bombardovanja Podgorice u Drugom svetskom ratu Ksenijina porodica se, sa ostalim stanovnicima Podgorice, krila u pećinama Morače i Ribnice. Kada je jedna bomba pala u blizini tog skloništa poginulo je nekoliko njenih braće i sestara, a Kseniji su bile povređene oči. Srećom, jedan italijanski ljekar je odmah intervenisao i spasao je doživotnog slepila.[1]
Posleratni period[uredi | uredi izvor]
Po završetku rata, 1945. godine mnogi stanovnici Crne Gore, plašeći se nove vlasti, želeli su da napuste državu. U zbegovima su krenuli preko Bosne, Hrvatske i Slovenije ka zapadu. U jednom od tih zbegova bila je i Ksenijina porodica. Na pola puta, u bosanskim planinama, umro je otac. Na nekoliko kilometara od austrijske granice zbjeg je zaustavljen i vraćen nazad u Crnu Goru. Odmah po povratku u Podgoricu Ksenija i njen brat uključeni su u akciju raščišćavanja bombardovane Podgorice.
Posle rata Ksenija se udala za pilota JAT-a Nikolu Novakovića iz Makedonije. U tom braku rodila je sina Duška i ćerku Irenu. Porodična sreća kratko je trajala jer je Nikola, kao informbirovac, ubrzo morao je da pobegne. Kasnije se saznalo da je uhvaćen i odveden u Staljinov logor, u Rumuniju,[4] ali nikakve informacije više nisu dobijali. Ksenija se, ostavši sama sa dvoje dece, odselila u Makedoniju kod Nikolinih roditelja. Međutim i odatle je ubrzo morala da ode, jer se njen dever, komunista, tada ministar šumarstva, plašio da bi ga njeno prisustvo moglo koštati političke karijere.
Ksenija se vratila u Podgoricu gde je, čak u jednom trenutku pokušala da prekrati tako mučan život skokom u Ribnicu, zajedno sa svoje dvoje dece. Na svu sreću, od te namere odgovorio ju je slučajni prolaznik.[4] Da bi prehranila porodicu radila je najteže poslove. Ubrzo se priključila horu „Stanko Dragojević”, gde je prvo bila horski pevač, a zatim solista, a pevala je i u restoranu „Crna Gora”. Otvaranjem Radio Titograda počela je da snima narodne pesme sa orkestrom, kada je i započela njena pevačka karijera.
Kako godinama nije imala informacija o mužu Nikoli, Ksenija je mislila da je poginuo u logoru, pa je odlučila je da se preuda za Miloja Cicvarića iz Čačka, koji je takođe bio pilot. Dva dana posle rođenja njihovog mlađeg sina Žarka, šestogodišnji sin Vladimir gine ispred zgrade u saobraćajnoj nesreći. Ksenija je ovo veoma teško podnela i da bi je odvojio od mesta nesreće njen suprug Miloje traži i dobija premeštaj i porodica se seli u Beograd.
U Beogradu je Ksenija izgradila izuzetnu pevačku karijeru. Međutim, poslije smrti drugog muža obolela je od astme. Javili su se problemi sa disanjem, pa se povukla se sa muzičke scene i posvetila porodici. Februara 1997. godine završila je u bolnici, gde je pored nje je bila njena najbolja prijateljica Nada Mamula. Umrla je 11. februara 1997. godine.[1]
.jpg)
Pevačka karijera[uredi | uredi izvor]
Pevačku karijeru Ksenija Cicvarić započela je 60-ih godina 20. veka, kada je primljena na konkursu za pevača na tek osnovanom Radio Titogradu. Na audiciji je otpevala pesmu „Mlada Jelka ljubi Janka”, kojom je tadašnji šef orkestra Janika Balaš bio oduševljen. Tu je srela i Hamdiju Šahinpašića, čuvenog pljevaljskog narodnog pevača, od koga je naučila neke sandžačke sevdalinke. Zavolela je te pesme i u svojoj interpretaciji ih sačuvala od zaborava.[4] Po dolasku u Beograd Ksenija je počela da snima za Radio Beograd. Naime, čim je saznao da se preselila, tadašnji šef Narodnog orkestra Vlastimir Pavlović Carevac poručio joj je da dođe na audiciju, na kojoj je pevala čuvenu kosovsku pesmu „Zapevala sojka ptica”.[1] Nakon zapaženog nastupa i pobede na Jugoslovenskom festivalu narodne muzike na Cetinju, kada je otpevala pesmu „Sjever ružu niz polje nijaše”, dobila je na poklon crnogorsku nošnju kraljice Milene.[2]
Tokom karijere Ksenija Cicvarić sarađivala je sa mnogim poznatim orkestrima. Njen repertoar su u najvećem broju činile crnogorske narodne pesme iz stare Podgorice, Nikšića, Cetinja, Bijelog Polja, Pljevalja, ali je često znala da otpeva i srpske, makedonske, albanske i sandžačke. Malo je poznato da je bila veliki ljubitelj italijanskih i španskih pesama i da ih je često pevala „za svoju dušu”.[1] Svojim specifičnim izvođenjem promovisala je crnogorsku narodnu pesmu. Njene najpoznatije pesme su „Mlada Jelka ljubi Janka”, „Oj vesela veselice”, „Milica jedna u majke”, „Da mi je znati Bože moj”, „Sahat kula”, „Sejdefu majka buđaše”, „Zorna Zorka” i druge.[2] Sačuvala je veliki deo blaga crnogorske narodne pesme. Snimala je ploče i kasete koje su bile i ostale hitovi.[5]
Diskografija[uredi | uredi izvor]
Singlovi[uredi | uredi izvor]
- Sejdefu Majka Buđaše (Sejdefu Majka Buđaše ; Blago Tebi Cvijet Karanfile / Mlada Jelka Ljubi Janka ; Šet'o Sam Se Gore Dolje - PGP RTB, 1965)
- Je Li Kome Kano Srcu Mome (Je Li Kome Kano Srcu Mome ; Da Mi Je Znati Bože Moj / Aj Puče Puška ; Ah Il' Je Vedro Il' Oblačno - PGP RTB, 1965)
- Sedam Dana I Tri Noći (Sedam Dana I Tri Noći ; Drug Se Drugu Žali Na Đevojku / Đevojka Je Momku Prsten Povraćala ; Tamna Noći, Tamna Li Si - Jugoton, 1968)
- Oj, Vesela Veselice (Oj, Vesela Veselice ; Star Se Srbin Naljutio / Avajlija Fistanlija ; Sitna Knjiga - PGP RTB, 1968)
- Po Taslidži Pada Magla (Po Taslidži Pada Magla / Pogledajte Drugovi - PGP RTB, 1971)
- Milica, Jedna U Majke (Milica, Jedna U Majke / Oj, Vesela Veselice - Jugoton, 1974)
- Drug Se Drugu Žali Na Djevojku (Drug Se Drugu Žali Na Djevojku / Aj, Puče Puška - RTV Ljubljana, 1975)
- Polegli Su Dolegli Su Dva Bjela Goluba (Polegli Su Dolegli Su Dva Bjela Goluba / Kad Se Ziho Iz Stambola Vrati - PGP RTB, 1977)[6]
Albumi[uredi | uredi izvor]
- Ksenija Cicvarić i Ansambl Miodraga Jašarevića (RTV Ljubljana, 1972)
- Oj Vesela, Veselice (Jugoton, 1981)
Kompilacije[uredi | uredi izvor]
- Pesme Ksenije Cicvarić (PGP RTS, 1998)
- Antologija (Goraton, 2002)
Zanimljivosti o Kseniji Cicvarić[uredi | uredi izvor]
Ksenijin prvi muž Nikola Novaković ipak nije nastradao, već se vratio se iz zarobljeništva. U sudskom sporu sin Duško pripao je majci, a ćerka Irena ocu. Ksenija nije videla svoju ćerku narednih 20 godina. Malo je poznato da je Ksenija sama napisala pesmu „Dolinom se šetala djevojčica mala”, koju je posvetila upravo njoj.[1]
Prema rečima Ksenijinog sina Duška, Ksenija je bila veoma ponosna na crnogorsku nošnju kraljice Milene, koju je dobila kao nagradu za pobedu na Festivalu narodne muzike na Cetinju. „Međutim, kada je Nikita Hruščov boravio u Crnoj Gori sa suprugom Ninom, crnogorska vlada je odlučila da joj pokloni nešto reprezentativno. Došli su kod Ksenije, uzeli nošnju kraljice Milene i predali je gospođi Hruščov, tako da je majka ostala i bez te prve nagrade u životu.”[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e „Duško Novaković, sin Ksenije Cicvarić: Majku je život surovo kažnjavao, tugu je liječila pjesmom”. Fokus. 11. 1. 2017. Arhivirano iz originala 01. 11. 2019. g. Pristupljeno 1. 11. 2019.
- ^ a b v „CICVARIĆ KSENIJA”. Muzej žena Crne Gore. NVO NOVA Centar za feminističku kulturu iz Podgorice. Pristupljeno 1. 11. 2019.
- ^ „Ksenija Cicvarić (1929—1997)”. Riznica Srpska. Arhivirano iz originala 14. 08. 2020. g. Pristupljeno 1. 11. 2019.
- ^ a b v Đerić, Goran (17. 7. 2016). „Oj vesela, veselice ili o slavuju sa Ribnice”. P.U.L.S.E. Pristupljeno 1. 11. 2019.
- ^ Asanović, Aleksa. „SLAVUJ SA RIBNICE”. Montenegrina. Pristupljeno 1. 11. 2019.
- ^ „Ksenija Cicvarić”. Discogs.com. Pristupljeno 1. 11. 2019.
