Pređi na sadržaj

Kukaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

{{short description|japanski budistički monah}

Kukaj
Kukai, slika iz Kamakura perioda (1185—1333)
Puno imeSaeki Mao
Druga imenaKobo Daiši, Odaišisama, Henđo Kongo
Datum rođenja(774-06-15)15. jun 774.
Mesto rođenjaZencuđi, Japan
Datum smrti22. april 835.(835-04-22) (60 god.)
Mesto smrtiplanina Koja, Japan

Kukaj (空海, Zencuđi, 15. jun 774 — planina Koja, 22. april 835.), posthumno poznat kao Kobo Daiši (jap. 弘法大師, prev. Veliki majstor koji propagira budističko učenje), bio je japanski budistički[1][2][3] monah, javni službenik, učenjak, pesnik i umetnik koji je osnovao budističku školu Šingon[4][5] (prev. Prava reč).  Šingon sledbenici za njega koriste počasni izraz Odaišisama (お大師様) i versko ime Henđo Kongo (遍照金剛)[6].

Kukaj je slavan i kao kaligraf i inženjer. Među mnogim dostignućima koja mu se pripisuju je i izum kana pisma, slogovnika kojim se, u kombinaciji sa kineskim karakterima (kanđi), japanski jezik piše do dan danas. Prema tradiciji, autorstvo pesme Iroha se najčešće pripisuje njemu, ali ova tvrdnja nije potkrepljena dokazima, već je samo popularno verovanje. U svojim verskim spisima, oko pedeset radova, Kukaj je izneo doktrinu ezoteričkog Šingona. Najznačajnije od njih je na engleski jezik preveo Jošito Hakeda[7].

Biografija

[uredi | uredi izvor]
Slika Kukaja kao deteta
Drvena statua Kukaja.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Kukaj je rođen 774. godine u sadašnjoj Zencuđi oblasti Sanuki provincije na ostrvu Šikoku. Njegova porodica pripadala je aristokratskoj lozi Saeki, ogranku drevnog klana Otomo. Postoje nesuglasice oko njegovog imena. Totomono (prev. dragoceni) se beleži u jednom izvoru, dok je Mao (prev. Prava Riba) drugde zabeležen.[7] Rođen je u periodu važnih političkih promena, u kom car Kanmu (v. 781-806) pokušava da konsoliduje svoju vlast i da proširi svoju oblast, preduzimajući mere koje uključuju premeštanje glavnog grada Japana iz Nare u Heian (današnji Kjoto).

U petnaestoj godini, počeo je da ide na časove kineskih klasika uz ujakovo savetovanje. U ovo vreme, klan Saeki-Otomo pretrpeo je progon vlade zbog tvrdnji da je poglavica klana, Otomo no Jakamoći, odgovoran za atentat na svog rivala, Fuđivara no Tanecugu.[7] 791. godine, Kukaj odlazi u Naru da studira na državnom univerzitetu Daigakurjo (jap. 大学寮). Biografije ukazuju na to da je postao razočaran konfučijanskim studijama, i zatim razvio jak interes za budizam.

Oko 796. godine, Kukaj se upoznaje sa budističkom praksom koja uključuje pevanje mantre bodisatve Akašagarbe (jap. Kokuzo Bosacu). 798. godine objavljuje svoj prvi veliki književni rad, „Sango šiiki“, dijalektičku alegoriju u kojoj kritikuje konfučijansko i taoističko učenje sa zaključkom da je budizam superiorna filozofija.

Centralna vlada je strogo regulisala budizam kroz Sogo (jap. 僧綱, prev. Kancelarija za sveštenička pitanja), čime su mnogi asketi i nezavisni monasi, kao Kukaj, živeli pod mnoštvom restrikcija ili van zakona.[8] U vreme obavljanja privatne budističke prakse, Kukaj je jednom u snu čuo od čoveka da Mahavairočana sutra sadrži doktrinu za kojom je tragao. Kopija sutre koju je nabavio je bila na neprevedenom sanskritu, u Sidham pismu, dok su prevedeni delovi njemu bili vrlo kriptični.

Odlazak u Kinu

[uredi | uredi izvor]

Kako bi saznao više o Mahavairočana sutri, Kukaj je 804. godine učestvovao u zvaničnoj misiji u Kinu. Naučnici nisu sigurni zašto je baš on izabran da učestvuje, s obzirom na njegovu pozadinu kao privatnog monaha. Teorije uključuju porodične veze unutar klana Saeki-Otomo, ili veze preko kolega sveštenika ili člana klana Fuđivara.[7]

U ekspediciji su se nalazila četiri broda, sa Kukajem na prvom brodu, dok je drugi poznati monah, Saićo, bio na drugom brodu. Zbog oluje, treći brod se vratio u Japan, dok je četvrti brod izgubljen na moru. Posle nekoliko nedelja Kukajev brod stigao je u provinciji Fuđen, a putnicima je prvobitno bio odbijen ulazak u luku. Kukaj, koji je tečno govorio kineski jezik, napisao je pismo guverneru pokrajine objašnjavajući njihovu situaciju.

Guverner je dozvolio brodu da pristane, a od stranke je zatraženo da pređe u glavni grad Čangan (današnji Si'an), sedište moći dinastije Tang. Nakon daljih odlaganja, Tang sud je Kukaju dodelio mesto u hramu Ši Ming, gde je ozbiljno počeo da se bavi kineskim budizmom, kao i studijama sanskrita sa panditom Prađnom (734—810) iz Gandare, koji je bio obrazovan na indijskom budističkom univerzitetu u Nalandi.

Godine 805., upoznao je učitelja Huiguo (746—805), koji ga je kroz ritual inicijacije u manastiru Ćinlong u Čanganu uveo u ezoterički budizam. Huiguo je odmah Kukaju dao prvi nivo inicijacije, abhišeku. Dok je Kukaj očekivao da provede 20 godina studiranja u Kini, za nekoliko meseci je dobio konačnu inicijaciju. Rečeno je da je Huiguo učenje Kukaja smatrao „prelivanjem vode iz jedne vaze u drugu".[8] Huiguo je umro ubrzo nakon toga, ali ne pre nego što je rekao svom učeniku da se vrati u Japan i širi ezoterička učenja tamo, uveravajući ga da će drugi učenici nastaviti svoj posao u Kini.

Povratak u Japan i sticanje popularnosti

[uredi | uredi izvor]

Kukaj je stigao natrag u Japan 806. godine kao osmi patrijarh ezoteričnog budizma, naučivši sanskrit i njegovo pismo. Stigao je sa velikim brojem tekstova, od kojih su mnogi bili ezoterički i na sanskritu. Međutim, tokom njegovog odsustva car Kanmu je umro i nasledio ga je car Heizei, koji nije pokazao veliki entuzijazam za budizam. Takođe, Saićo, osnivač škole Tendai, se već vratio u Japan i dobio naklonost dvora, gde je izvršio inicijalni ritual, abhišeku. Sud je zvanično priznao Saićove ezoteričke obrede i spise kao sastavni deo Tendai škole.

Godine 809., državni sud je konačno odgovorio na Kukajev izveštaj o studijama u Kini, koji je sadržao popis tekstova i drugih predmeta koje je doneo sa sobom, kao i peticiju za državnu podršku za uspostavljanje novog ezoteričnog budizma u Japan. Ovo je bio njegov prvi pokušaj Kukaj da izdvoji novu formu ezoteričkog budizma od onog koji se već praktikovao u Japanu. Odgovor suda bila je naredba da provede 14 u hramu Takaosan-đi (kasnije Đingo-đi), u predgrađu Kjota. 809. godine, car Saga stupa na presto, sa kojim je Kukaj bio u odličnim odnosima.

Godine 810., Kukaj postaje javna ličnost kada je imenovan za upravnika Todai-đi, centralnog hrama u Nari, i šefa Sogo.

Kukaj je 812. godine pristao na Saićovu molbu da mu izvrši obred ezoteričke inicijacije, ali je odbio da mu da konačnu inicijaciju kojom bi postao majstor ezoteričkog budizma. Kukaj je smatrao da Saićo nije bio kvalifikovan za ovaj nivo, jer nije završio potrebne studije. Time je započeta prepirka između dvojice, koja se prenela na odnos Tendai i Šingon sekte.

Javnim ceremonijama inicijacije za Saića i druge u Takaosanu 812. godine, Kukaj je postao priznati učitelj ezoteričkog budizma u Japanu. Njegova nova ezoterička nauka i književnost privukli su pažnju Tokuicua, uglednog monaha, koji je 815. godine započeo sa njim pismenu debatu o ezoteričkoj praksi. Ovim događajem je Kukaj dobio veći kredibilitet i poštovanje drugih budističkih škola u Nari.[8]

Godine 816, car Saga je prihvatio Kukaiov zahtev za uspostavljanje planinskog kompleksa na planini Koja, kao odstupnicu. Zemljište je zvanično posvećeno sredinom 819. godine sa ritualima koji su trajali sedam dana. Međutim, nije mogao tamo da ostane, pošto je dobio carsko naređenje da radi kao savetnik državnog sekretara. Finansijske poteškoće pri izgradnji kompleksa trajale su dugo, a projekat nije u potpunosti realizovan sve do Kukajeve smrti.

Po Kukajevoj viziji, kompleks na planini Koja trebalo je da bude reprezentacija „Mandale dva sveta", koja čini osnovu Šingona sa nalazištem u hramu Kongobu-đi.

Monasi donose hranu Kukaju na planini Koja, jer smatraju da nije mrtav, već je u dubokoj meditaciji. U mauzoleju u Okunoinu, svaki dan mu se prinosi hrana. Niko osim monaha na najvišim funkcijama ne sme da ga vidi.

Javni radovi

[uredi | uredi izvor]

Godine 821., Kukaj je preduzeo građevinski poduhvat, restauriranja Mano rezervoara, koji je još uvek najveći irigacioni rezervoar u Japanu.[9] Njegovo rukovodstvo je omogućilo da se ovaj projekat, koji je prethodno imao poteškoća, pravovremeno završi, i sada je to izvor dela mnogobrojnih legendarnih priča koje okružuju njegovu ličnost. 822. godine, Kukaj je sproveo ceremoniju inicijacije za bivšeg cara Heizeja. Iste godine, preminuo je njegov veliki rival, Saićo.

Pozne godine i smrt

[uredi | uredi izvor]

Kukaj je 830. godine završio svoj magnum opus, „Đuđušinron" (十住心論 Rasprava o deset nivoa razvitka uma). Zbog neverovatnog obima, tek treba da bude u potpunosti preveden na bilo koji jezik. Ovaj rad je pratio sažetak, „Hizo Hojaku" (秘蔵宝鑰 Dragoceni ključ tajnog blaga). Nakon što mu se zdravlje znatno narušilo, 831. godine, Kukaj je pokušao da se povuče, ali car nije prihvatio njegovu ostavku. Naredne godine, Kukaj se vratio na planinu Koja. 834. godine, uspeo je da dobije dozvolu za izgradnju Šingon kapele u palati radi vršenja rituala koji bi osigurali sigurnost i zaštitu države. Ovaj zahtev je odobren, a ritual Šingona uključen je u zvanični dvorski kalendar. Tokom 835. godine, samo dva meseca pre njegove smrti, Kukaj je konačno dobio dozvolu da se godišnje rukopolože tri Šingon monaha na planini Koja. To je značilo da je Koja prestala biti privatna ustanova.

Na samrti je prestao uzimati hranu i vodu i provodio je dosta vremena u meditaciji. Kaže se da je preminuo u ponoć 21. dana trećeg meseca (po japanskom kalendaru). Car Nimjo je poslao poruku saučešća planini Koja, izrazivši svoje žaljenje što nije mogao prisustvovati kremaciji zbog kašnjenja u komunikaciji izazvanog izolovanošću planinskog kompleksa. Međutim, Kukaj nije bio tradicionalno kremiran, već je, u skladu s njegovom željom, bio sahranjen na istočnom vrhu planine.

Po legendi, Kukaj nije umro, već je ušao u večni trans (samadi) i živi na planini Koja, čekajući Maitreju, sledećeg budu. „Kada je neko vreme nakon sahrane otvorena grobnica, Kobo Daiši je pronađen kao da još uvek spava, sa nepromenjenim izgledom i dužom kosom".[10][11]

Posthumnu titulu Kobo Daiši je dobio tek 921. godine.[12]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Siderits, Mark (2019). „Buddha”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Arhivirano iz originala 21. 5. 2022. g. Pristupljeno 22. 10. 2021. 
  2. ^ "Buddhism". (2009). In Encyclopædia Britannica. Retrieved 26 November 2009, from Encyclopædia Britannica Online Library Edition.
  3. ^ „Christianity 2015: Religious Diversity and Personal” (PDF), International Bulletin of Missionary Research, 39 (1): 28—29, januar 2015, S2CID 148475861, doi:10.1177/239693931503900108, Arhivirano iz originala (PDF) 25. 5. 2017. g., Pristupljeno 2015-05-29 — preko Gordon-Conwell Theological Seminary 
  4. ^ „Zhēnyán”. Cengage — preko Encyclopedia.com. 
  5. ^ Kiyota, Minoru (1987). „Shingon Mikkyō's Twofold Maṇḍala: Paradoxes and Integration”. Journal of the International Association of Buddhist Studies. 10 (1): 91—92. Arhivirano iz originala 25. 1. 2014. g. 
  6. ^ Abe, David K. Rural isolation and dual cultural existence : the Japanese-American Kona coffee community. Cham, Switzerland. ISBN 9783319553030. OCLC 994303038. 
  7. ^ a b v g 774-835., Kūkai (1972). Kūkai: major works. Hakeda, Yoshito S.,, 羽毛田, 義人(1924-1983). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-03627-6. OCLC 409627. 
  8. ^ a b v Abe, Ryūichi (1999). The weaving of mantra : Kūkai and the construction of esoteric Buddhist discourse. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11286-4. OCLC 39633824. 
  9. ^ Mogi, Aiichiro (1. 1. 2007). „A Missing Link: Transfer of Hydraulic Civilization from Sri Lanka to Japan”. 
  10. ^ Casal, U. A. (1959). „The Saintly Kobo Daishi in Popular Lore (A. D. 774-835)”. Folklore Studies. 18: 95. ISSN 0388-0370. doi:10.2307/1177430. 
  11. ^ Yusen Kashiwahara, Koyu Sonoda "Shapers of Japanese Buddhism", Kosei Pub. Co. 1994. "Kukai"
  12. ^ The Cambridge history of Japan. Hall, John Whitney, 1916-1997, 山村, 耕造. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. ISBN 978-0-521-22352-2. OCLC 17483588. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Clipston, Janice (2000). „Sokushin-jōbutsu-gi: Attaining Enlightenment in This Very Existence”. Buddhist Studies Reviews. 17 (2): 207—220. 
  • Giebel, Rolf W.; Todaro, Dale A.; trans. (2004). Shingon texts, Berkeley, Calif.: Numata Center for Buddhist Translation and Research
  • Inagaki Hisao . "Kukai's Sokushin-Jobutsu-Gi" (Principle of Attaining Buddhahood with the Present Body), Asia Major (New Series) 17  (2):  190–215
  • Skilton, A. (1994). A Concise History of Buddhism. Birmingham: Windhorse Publications. .
  • Wayman, A and Tajima, R. 1998 The Enlightenment of Vairocana. Delhi: Motilal Barnasidass [includes Study of the Vairocanābhisambodhitantra (Wayman) and Study of the Mahāvairocana-Sūtra (Tajima)].
  • White, Kenneth R. 2005. The Role of Bodhicitta in Buddhist Enlightenment. New York: The Edwin Mellen Press (includes Bodhicitta-śāstra, Benkenmitsu-nikyōron, Sanmaya-kaijō)

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Kukaj na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кукај&oldid=28642919”