Lednik

Lednik Aleč, Švajcarska

Stvaranje ledenih bregova, Grenland

Lednik (glečer) je pokretna ledena masa, ledena reka, koja nastaje na mestima na kojima sneg ne uspeva da se otopi, gde se godinama taloži. Na samom početku taloženja sneg se pretvara u fini zrnasti led, a potom dobija svoj tipičan izgled – postaje pravi lednički led. Kada težina nagomilanog leda izazove pritisak u donjim delovima lednika dolazi do topljenja leda na samom dnu, i celokupna masa lednika počinje da se pomera preko otopljenog dela, klizeći prema podnožju padine. Na svom putu, masa leda drobi sve pred sobom i potiskuje komade odlomljenih stena, ostavljajući za sobom udubljenje u tlu u obliku oluka ili slova U. Ovakvo udubljenje se naziva cirk. Po svom razornom uticaju na tlo, lednik se smatra za najveću erozionu silu prirode. Jedna od najpoznatijih ledničkih dolina je dolina Josemiti u Kaliforniji.

Grenland i Antarktik se nazivaju kontinentalnim lednicima jer se led na njima stalno kreće, i to od središta ka ivicama – obalama kontinenta, gde se, dolazeći u kontakt sa vodom, lednici otapaju ili se sa njih odlamaju veći ili manji komadi leda – ledeni bregovi, koji se kreću vodenim prostranstvima. Na Grenlandu se nalazi i najbrži lednik na svetu – lednik Kvarajak, koji za jedan dan pređe od 20 do 25 m.

Lednik se na svom putu ponaša kao velika razorna reka, a kada naiđe na strme delove, lednik poprima oblik vodopada, jer se ogromna masa razmrvljenih ledenih blokova survava niz strminu. Iznad same ivice vodopada mogu se stvoriti ledeni mostovi koji prekriju lednik koji propada, tako da se on i ne vidi – poznat je ledeni vodopad Kumbu na južnom delu Everesta, na Himalajima.

Glaciologija je nauka o ledenjacima ili generalnije nauka o ledu i prirodnim pojavama vezanim za led. Reč glečer dolazi iz latinskog glacies što označava led ili mraz. Ledenjaci su važan deo kriosfere, a to je pojam koji opisuje sva područja na Zemlji, gde je voda pretvorena u kruti oblik, uključujući osim ledenjaka i morski led, jezerski led, snežni pokrivač, ledeni pokrivač, smrznutu zemlju (permafrost).

Na Zemlji, 99% leda iz ledenjaka se nalazi u ledenom pokrivaču u polarnim regijama, ali se ledenjaci mogu naći i na svakom kontinentu, osim Australije. U tropima se ledenjaci mogu naći samo na najvišim planinama. Ledenjaci su najveći spremnici slatke vode na Zemlji. Mnogi ledenjaci skupljaju vodu za vreme hladne sezone, a u toploj sezoni otpuštaju vodu, koja je vrlo važna za ljude u tim krajevima, kao i za životinje i biljke. Ledenjaci se smatraju među najosetljivijim pokazateljima klimatskih promena i globalnog otopljenja. Njihova veličina se određuje ravnotežom masa između ulaza snega i izlaza otopljenog leda.

Perito Moreno, Argentina

Značaj

Panorama ledenjaka Aleč u Švajcarskoj

Lednici imaju veliki uticaj na svoju okolinu. Oni, pre svega, utiču na mikroklimu, tako što snižavaju temperaturu vazduha i tla, dok prostrane ledene površine na Antarktiku i Grenlandu predstavljaju značajan faktor klime najvećeg dela Zemljine površine. Krećući se, lednici vrše eroziju i akumulaciju morenskog materijala i na taj način stvaraju posebne oblike reljefa. Voda od otopljenog leda – sočnica, hrani reke planinskih oblasti i ona može da učestvuje u njihovom proticaju u blizini lednika sa preko 50%. Sem toga, sočnica utiče na temperaturu i mutnoću rečne vode. Takve reke imaju mlečnobelu boju. Lednici potiskuju i uništavaju biljni i životinjski svet, usled čega je on siromašniji u predelima koji su u pleistocenu bili zahvaćeni glacijacijom.

Lednici su najbogatiji i najdragoceniji izvor slatke vode na Zemlji. Pošto je voda danas svetski problem broj jedan, jer 40% stanovništva naše planete trpi konstantnu žeđ, sve je prisutnija ideja o korišćenju polarnog leda za njegovo rešavanje. Suština te ideje je u tome da se ledeni bregovi, koji potiču s Antarktika ili Arktika, dovuku brodovima do suvih i žednih oblasti, gde bi se njihovim otapanjem dobila voda za piće i druge potrebe. Na primer, Australija ima projekte po kojima bi manje ledene bregove, dugačke do 3 km i debele do 250 m, upakovala u plastične džakove i transportovala do zapadne obale. Voda obezbeđena na ovaj način bila bi korišćena za navodnjavanje.

Predeli sa stalnim ledom nisu nastanjeni. U njima se nalaze jedino naučne i vojne baze. Najveće su Tula i Kamp stoleća na Grenlandu i Mek Mardo na Antarktiku. U njima ispod leda postoje čitava naselja sa zgradama za stanovanje, laboratorijama, pa čak i atomskim elektranama.

Karakteristike

Lednik Baltoro u Karakorumske planineKarakorumu, Pakistan. Dug je 62 km i jedan je od najdužih alpskih lednika.

Kamenje i ostali naplavni materijal koji lednik pokupi pri kretalju pretvaraju se u veliku strugalicu koja dubi stene u dolinama i odnosi sve pred sobom ostavljajući karakteristični oblik slova „U”. Lednici koji putuju prema moru na taj način stvaraju fjordove, duboke, duge i uske rukavce. Tokom poslednjeg ledenog doba, koje se završilo prije desetak hiljada godina, područja severne Evrope, sjverne Evroazije i veliki deo Sjeverne Amerike bila su duboko zakopana pod velikim ledenim pločama, od kojih su neke bile debele čak do 1 km. Upravo na tim područjima danas su najuočljiviji tragovi delovanja lednika kroz istoriju.

Morfološki tipovi lednika

Morfološka klasifikacija lednika zasnovana je na njihovim spoljašnjim crtama: obliku, veličini, topografskom položaju. Ovi tipovi lednika u zavisnosti su od uslova i intenziteta hranjenja, klime, karaktera inicijalnog reljefa i karaktera glacijacije. 2 osnovna tipa glacijacije na Zemlji, regionalna i planinska, stvaraju vlastite morfološke tipove lednika.

Morfološki tip lednika regionalne glacijacije naziva se inlandajs. To je ledeni pokrivač velikog prostranstva i debljine. Tipski inlandajsi nalaze se danas samo na Antarktiku i Grenlandu. U njima se nalazi 98,5% celokupnog leda na Zemljinoj površini. Debljina ledene mase dostiže do 4000 m a pružanje hiljadama kilometara. Inlandajs je ispupčen u središnjem delu u vidu štita i tu se nalazi njegov najviši deo. Ovo je posledica debljine ledničke mase koja u tom delu dostiže svoj maksimalan iznos. Tu se nalazi i njegova glavna oblast hranjenja i stvaranja ledene mase. Iz ispupčenog dela ledničke mase sporo se kreću prema obodu. Ovakav smer kretanja posledica je većeg pritiska i potiska leda koji vladaju u tom delu. U obodnim delovima inlandajsa odvajaju se lednički jezici koji se kreću između golih stenovitih grebena i spuštaju do morske obale. Od njih se otkidaju delovi koji plove u vidu ledenih bregova.

Osnovni morfološki tip lednika planinske glacijacije je dolinski lednik. Ova glacijacija javlja se na visokim planinama iznad snežne granice. Dolinski lednik sastoji se od snežanika smeštenog u cirku, ledničkog jezika u valovu i čela lednika u terminalnom basenu. Na njega se odnosi pojam klasičnog lednika.

Dolinski lednici mogu se podeliti na proste i složene. Prosti lednici imaju jedan jednostavan lednički jezik. Složeni se sastoje od više ledničkih jezika čiji se odnos u osnovi svodi na tri varijeteta. Prvi varijetet predstavljen je glavnim lednikom za koji se vezuju bočni. Primer ovog lednika je lednik Barnard. Drugi varijetet predstavljen je glavnim lednikom koji postaje spajanjem više lednika u uzvodnom, izvorišnom delu. Treći varijetet predstavljen je zajedničkim snežanikom od kojeg se račva nekoliko posebnih ledničkih jezika.

Morfološki tipovi lednika ove glacijacije predstavljaju morfološke varijetete dolinskih lednika ili njihove evolutivne tipove. Izdvajaju se snežanički (cirkni), viseći, pokajnički, kalderski, regenerirani, supodinski (pijedmontski, aljaski), platoski (skandinavski ili norveški) tip.

„Snežanički lednici” otapaju se na izlazu iz cirka jer je snežna granica na toj visini. Oni su praktično svedeni na snežaničku masu. Neki od njih predstavljaju relikte dolinskih lednika koji su postojali za vreme pleistocene glacijacije, a koji su se zbog postupnog otopljavanja u postglacijalu sveli na cirk. Primeri ovog tipa lednika su Triglavski lednik u Julijskim Alpima i Skutski lednik u Kamniškim Alpima.

„Viseći lednici” za razliku od snežaničkih imaju lednički jezik koji je male dužine. Njihov lednički jezik završava se na odsecima planinskih strana. Uzrok postanka ovih lednika takođe je blizina snežne granice. Snežanički i viseći lednici predstavljaju evolutivni stadijum u povlačenju pleistocenog dolinskog lednika. Oni se javljaju i na visokim planinama tropske i polutarske zone. Na ovim planinama snežna granica je na visini od preko 6 000 m gde je prisutna jaka insolacija. „Pokajnički lednici” predstavljaju jako degradirani morfološki varijetet snežaničkih lednika umerenih širina. Oni su karakteristični za Ande u Južnoj Americi. Odlikuju se ledenim stubovima (sličnim zemljanim piramidama) koji su odvojeni dubokim pukotinama.

„Kalderski tip lednika” izdvojio je Ščukin. Primer ovakvog tipa postoji na Kilimandžaru gde snežanik pokriva krater nekadašnjeg vulkana u vidu kape. „Regenerirani lednici” javljaju se ispod planinskih odseka na kojima se lome i stropoštavaju viseći lednici. Nagomilavanjem ledničkih masa u podnožju odseka stvara se novi lednički jezik koji nastavlja svoje kretanje kroz postojeći valov.

„Supodinski lednici” postaju u podnožju planinskih venaca spajanjem većeg broja dolinskih lednika. Ledničke mase srastaju u jedinstveni lednik velike širine koji se pruža i širi duž planinske supodine. Tipski supodinski lednici javljaju se na Aljasci, zbog čega se ovaj tip naziva i „aljaskim tipom”. Najveći supodinski lednik na Aljasci je Malaspina. Supodinski lednici u literaturi mogu se naći pod imenom „pijedmontski lednici”.

„Platoski lednici” javljaju se na visokim platoima i visijama Skandinavije. Ledene mase na njima nagomilane su u obliku veoma prostranog jedinstvenog snežanika koji se naziva „ajsfeld” (ledeno polje). Od ajsfelda se odvajaju pojedini lednički jezici (dolinski lednici) koji se nazivaju „ajstremi” (lednički potoci ili reke). Ovaj tip lednika u svetskoj literaturi poznat je kao „skandinavski ili norveški tip”. Platoski lednici javljaju se i na Islandu, Jan Majenu, Špicbergu, Zemlji Franje Josifa, Severnoj i Novoj zemlji. Najveći ajsfeld je Vatna Jokul (8 500 km²), a najduži ajstrem je Skendar Jokul (20 km).

Oblikovanje

Potraga za cijanobakterijama na krovu sveta. Ekološki uslovi u podnožju glečera veoma su teški za žive organizme. Ipak se mogu sresti organizmi prilagođeni takvim uslovima. Ali da li su cijanobakterije među njima?

Ledenjaci se stvaraju kada je prikupljanje snega veće od njegovog odnošenja i topljenja. Kako je količina leda sve veća, dolazi do tačke gde se počinje kretati, zbog kombinacije nagiba podloge, težine i pritiska snega i leda na podlogu. Na strmim podlogama to se može dogoditi i sa 15 m debljinom. Sneg koji stvara umereni ledenjak, podložan je ponavljanju topljenja i zaleđivanja, što dovodi do stvaranja velikih granula. U dubljem delu ledenjaka, te granule se pod pritiskom pretvaraju u led. Ledenjak ima nešto manju gustoću od samog leda, jer i slojevi vazduha bivaju uhvaćeni unutar ledenjaka, tako da se u ledu mogu videti mehurići vazduha.

Plava boja ledenjaka dolazi od slične pojave kao i kod plave boje mora. Kod molekula vode dolazi do laganog upijanja crvenog dela spektra svetlosti, zbog OH dela molekula koji strši.

Anatomija lednika

Deo od kojeg lednik potiče naziva se glava lednika. Ona se završava podnožjem ili završetkom lednika. Lednici su podeljeni u područja, zavisno od toga gdje se sneg taloži i dela gde se topi. Ravnotežna linija deli lednik na područje gomilanja i područje odnošenja. Područje suvog snega je deo gde se ne javlja topljenje, čak i za vreme najtoplijeg vremena. Područje ceđenja je deo gdee se lednik topi. Područje mokrog snega je deo koji dostiže 0 °C.

Pogled sa broda na plimni lednik u nacionalnom parku Kenaj fjordovi (Aljaska)

Područje gomilanja obično sadrži 60-70% lednika. Dubina leda u području gomilanja stvara pritisak na podlogu, dovoljno da izazove eroziju zemljišta. Nakon što lednik nestane nastaju levkasti oblici poput amfiteatra (geološki – izostatičke depresije), kao što su nastala Velika jezera ili mali planinski bazeni, koji se nazivaju cirkovima.

„Zdravlje” lednika obično se utvrđuje određivanjem ravnoteže ledničke mase. „Zdravi” lednik obično treba da ima više od 60% područja gomilanja nakon završetka sezone topljenja.

Nakon završetka Malog ledenog doba oko 1850. lednici na Zemlji znatno su se povukli. Mali period hlađenja (od 1950. do 1985) doveo je do povećanja alpskih lednika. Od 1985. do danas povlačenje lednika sveprisutno je u svetu.

Kretanje

Lednici se kreću (ili teku) zbog sila gravitacije i unutrašnjih deformacija leda. Led se ponaša kao čvrsta materija, koja se lako lomi sve dok ne dostigne debljinu od 50 m. S većom debljinom javlja se veći pritisak na led i dolazi do plastičnog tečenja. Na molekularnom nivou led se sastoji od nabijenih slojeva molekula, sa dosta slabom vezom između slojeva. Kad naprezanja postanu veća od veze između slojeva, slojevi se kreću različitim brzinama.

Sledeća vrsta kretanja je temeljno klizanje. Lednik kliže po terenu na kojem je nastao, uz podmazivanje tekućom vodom. Kako se povećava pritisak na temelje lednika, tačka topljenja se smanjuje, te se led više topi. Trenje između leda i stena takođe stvara dodatnu toplotu, koja doprinosi bržem topljenju leda. Ovaj način klizanja preovladava kod umerenih lednika i klizanje je sve veće što je debljina lednika veća. Klizanje je veće i ako je nagib terena veći.

Opasan prelazak preko pukotine na ledniku Iston u SAD-u

Područje loma i pukotine

Gornjih 50 m lednika, koji je pod manjim pritiskom i koji je krući, obično se zove područje loma i uglavnom se kreće kao jedno telo, iznad donjeg dela, u kojem su više plastične deformacije, s manje loma, tako da omogućuju celom ledniku da se kreće kao viskozni fluid. Kako se lednik kreće niz padinu, tako i nagib padine oblikuje gornju površinu lednika. Gornji delovi lednika više su krhki, ter se u tom području javljaju duboke pukotine.

Pukotine su retko veće od 45 m, iako mogu biti duboke i 300 m. Uzdužne pukotine prate kretanje lednika dok granične pukotine nastaju uz rubove lednika, gde su i brzine manje. Poprečne pukotine obično nastaju kad podloga ima stepenast oblik, te se donji deo ubrzava.

Pukotine mogu učiniti prelazak vrlo opasnim. Meki sneg može zatvoriti pukotine i napraviti snežne mostove, tako da skrivaju opasnu pukotinu ispod sebe. Pukotine mogu stvoriti i jezerca unutar lednika.

Brzina

Brzina kretanja lednika delomično zavisi od trenja između leda i stena, koje može usporiti donji deo. Kod alpskih lednika trenje stvara i bočne zidove, koji usporavaju središnji deo.

Srednja brzina lednika dosta se razlikuje. U nekim delovima može se čak i zaustaviti, te može narasti i drveće, kao što ima slučajeva na Aljasci. U nekim slučajevima brzina može biti 20 do 30 m u danu, kao što je kod lednika Jakobšavn Isbre na Grenlandu, ili 2 do 3 m dnevno, kao što je kod najvećeg lednika na svetu, Birda na Antarktiku. Kod nekih lednika javlja se razlika u brzini; verovatno, ako podloga popusti, i onda dolazi do ubrzanja.

Kod lednika koji se kreću brže od 1 km u godini pojavljuju se lednički zemljotresi. Brojni lednici na Grenlandu izazivaju zemljotrese u julu, augustu i septembru. Jedna studija je pokazala da se broj tih zemljotresa povećao u periodu od 1993. do 2005. Seizmički talasi stvaraju se kod ledničke reke Vilans na Antarktiku, velike i brze reke leda koja ulazi u more. Dve erupcije seizmičkih talasa primećuju se svakog dana, tako da se može zaključiti da nastaju zbog morskih mena. Oni se mogu snimiti čak i u Australiji, na udaljenosti od 6400 km.

Ogive

Ogive su naizmenične tamne i svetle trake leda, koje se primećuju na uskim talasastim vrhovima i udubinama na površini lednika. One se javljaju ispod leda koji se kreće u raznim smerovima. Veruje se da pojedine trake nastaju godišnje, zbog različite brzine leda i novog sloja snega koji padne.

Geografija

Lednik s crnim ledom blizu Akonkagve (Argentina)

Lednici se javljaju na svim kontinentima i u otprilike 47 država. Veliki lednici mogu se naći na Antarktiku, u Patagoniji, Kanadi, na Aljasci, Grenlandu i Islandu. Planinski lednici prisutni su na Andima, Himalajima, Stenovitim planinama, Kavkazu i Alpima. U Australiji danas nema lednika, ali ih ima dosta na Tasmaniji. Novi Zeland ima dosta lednika, dok Nova Gvineja ima mali lednik, koji sve više nestaje. U Africi postoji lednik na Kilimandžaru, Mt. Keniji i planinskom lancu Ruvenzori.

Neka područja na Arktiku, kao što su Banksova ostrva, te dolina Makmardo na Antarktiku smatraju se polarnim pustinjama, jer primaju izuzetno malo snežnih padavina. Hladni vazduh, za razliku od toplog, ne može nositi puno vode u sebi, te i nema lednika u tom području. Neke planine u Boliviji, Čileu i Argentini su visoke i hladne, ali nema dovoljno padavina da se stvori lednik, pogotovo zbog blizine pustinje Atakame. U Ekvadoru, na vulkanu Kajambu, postoji snežni pokrivač, ali se zbog velikog pada ne može formirati lednik.

Lednička geologija

Stene i talog postaju deo lednika kroz razne procese, ali najviše kroz dva: abraziju (brušenje) i čupanje. Kako se lednik kreće iznad stena, on omekša i podigne blok stene i nosi ga sa sobom. Deo vode uđe u stenu i smrzne se, blok stene ili manji komadi puknu, a kretanje lednika povlači ih za sobom. Mali komadi stena, koji se smrznu u ledniku, deluju kao sitan pesak u brusnom papiru. Kako se lednik kreće, mali komadi stena u ledu bruse i usitnjavanju stenu na podlozi, stvarajući „kameno brašno”, koje može biti veličine od 0,002 do 0,006 mm. Ponekad je količina kamenog brašna vrlo velika, te voda koja se topi bude sive boje.

Prikaz čupanja i abrazije (brušenja) stena ispod lednika
1. čupanje
2. tok leda
3. abrazija

U alpskim krajevima erozija stena dovodi do njihovog stepenastog izgleda. Ponekad se na stenama vide žljebovi ako lednik struže blokom stene. Ako se prate žljebovi na stenama, može se zaključiti kako se lednik nekad kretao.

Lednička morena iznad jezera Louiz u Kanadi

Stepen erozije zavisi od više faktora, pri čemu su najznačajniji:

• brzina kretanja lednika
• debljina leda
• oblik, brojnost i tvrdoća komadića stena u ledu, na dnu lednika
• mekoća ili tvrdoća stene po kojoj je lednik klizao
• toplotni uslovi na dnu lednika (podmazivanje)
• popustljivost i pritisak vode na podlogu stena.

Materijal koji je postao sastavni deo lednika odnesen je s lednikom, otprilke kao i područje odnošenja u ledniku. Lednički nanos može se podeliti na 2 vrste:

• lednička oranica - materijal je direktno nanesen s ledom; oranica uključuje mešavinu različitih veličina materijala, od kamenih blokova do gline, i tipična je za morene
• rečni nanos - nanosi su položeni vodom i oni su slojeviti, te su različite veličine razvrstane po slojevima.

Veliki komadi stena koji su zaglavljeni u nanos materijala obično ze zovu „ledničkim lutalicama” i ponekad su korisni da se otkrije odakle je lednik došao.

Morena

Ledničke morene nastale su nanosom materijala iz lednika koji se povukao. To se obično vidi po linijskim nasipima, mešavini stena, šljunka i prašine. Po graničnim nasipima može se zaključiti veličina bivšeg lednika. Prema brazdama se može zaključiti smer kretanja lednika.

Mali grebeni

Mali grebeni su nesimetrična brdašca u obliku čamca, aerodinamičkog oblika, koji su nastali iz ledničkih brazdi. Mogu biti visoki od 15 do 50 m, a dugi i do 1 km. Ponekad se mogu naći i velika polja s malim grebenovima. Veruje se da su nastali od velikih lednika, gde je pod velikim pritiskom došlo do plastičnog tečenja materijala.

Formiranje cirka

Ledničke doline

Pre formiranja lednika doline imaju obično V-oblik, stvoren erozijom vode prema dole. Nakon pojave lednika, te doline se proširuju, formirajući U-oblik. Osim toga, doline postaju dosta ravnije zbog erozije. Kod nekih dolina dolazi do produbljivanja tla, te se formiraju mala lednička jezera.

Veliko udubljenje u dolini koje stvori lednik naziva se cirk. Ima zdelast oblik, sa strminama na tri strane doline i jedan deo je otvoren, gde se lednik spuštao. Ako su bila dva cirka, između njih obično nastaje planinski prevoj.

Lednici su takođe formirali fjordove, sa dubokim uvalama ili izlazima lednika.

Piramidalni vrh

Ravne kreste s oštrim krajevima zovu se prevoji. Sudarom triju ili više prijevoja nastali su piramidalni vrhovi. Oni s oštrim nagibom nazivaju se rogovima.

Krajolik nastao delovanjem lednika koji se povukao

Aluvijalna slojevitost

Voda koja je nastajala iz lednika odnosila je erozivni materijal ponekad vrlo daleko. To nanošenje materijala bilo je slojevito, tako da je najsitniji materijal bio na kraju. Tako su nastale aluvijalne doline. Za njih su karakteristični i kotlovi, male udubine nastale usled zaglavljenih kamenih blokova. Oni mogu biti duboki i do 45 m.

Nanosi u dodiru s ledom

Kad se lednik na krajevima smanji, njegov tok staje. U isto vreme otopljena voda nastavlja da teče, pa ponekad na tim mestima ostavlja stubove, terase ili nakupine. Ta vrsta nanosa zove se nanos u dodiru s ledom.

Nanošenje lesa ili prapora

Sitni nanos ili kameno brašno vetar je često raznosio na velike udaljenosti. Ponekad taj eolski les ili prapor može biti vrlo dubok, čak i stotinak metara.

Lednička dolina na planini Bejker (SAD) pokazuje karakterističan U-oblik

Izostatični odskok

Rast delova prijevoja javlja se zbog izostatičke ravnoteže. Velika masa, kao što je lednik, pritišće Zemljinu koru i razmiče deo Zemljinog plašta ispod. Ulegnuće iznosi oko 1/3 debljine leda. Nakon što se lednik otopi, Zemljin plašt vraća se u početni položaj, gurajući Zemljinu koru prema gore. Taj odskok nakon topljenja lednika trenutno se merljivo javlja u Skandinaviji i području Velikih jezera.

Lednici na Marsu

Velike polarne ledene kape na Marsu pokazuju neka lednička svojstva, naročito južna. Lednici na Marsu nastaju zbog njegove tanke atmosfere. Zbog vrlo niskog atmosferskog pritiska, odnošenje materijala dešava se više zbog sublimacije, a ne zbog topljenja. Pretpostavlja se da su lednici, slično kao na Zemlji, pokriveni slojevima stenja, koji izoliraju led ispod.

Vidi još

• Glacijalni proces

Literatura

• Marković M., Pavlović R., Čupković T. 2003. Geomorfologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
• Pešić L. 2001. Opšta geologija - Egzodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet
• Hambrey, Michael; Alean, Jürg (2004). Glaciers (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0521828086. OCLC 54371738.  An excellent less-technical treatment of all aspects, with superb photographs and firsthand accounts of glaciologists' experiences. All images of this book can be found online (see Weblinks: Glaciers-online)
• Benn, Douglas I.; Evans, David J.A. (1999). Glaciers and Glaciation. Arnold. ISBN 978-0470236512. OCLC 38329570. 
• Bennett, M.R.; Glasser, N. F. (1996). Glacial Geology: Ice Sheets and Landforms. John Wiley & Sons. ISBN 978-0471963448. OCLC 33359888. 
• Hambrey, Michael (1994). Glacial Environments. University of British Columbia Press, UCL Press. ISBN 978-0774805100. OCLC 30512475.  An undergraduate-level textbook.
• Knight, Peter G (1999). Glaciers. Cheltenham: Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-4000-0. OCLC 42656957.  A textbook for undergraduates avoiding mathematical complexities
• Walley, Robert (1992). Introduction to Physical Geography. Wm. C. Brown Publishers.  A textbook devoted to explaining the geography of our planet.
• W.S.B. Paterson (1994). Physics of Glaciers (3rd izd.). Pergamon Press. ISBN 978-0080139722. OCLC 26188.  A comprehensive reference on the physical principles underlying formation and behavior.
• 12 May 2017, Vol. 356, Issue 6338, pp. 580–581, Moon Twila. „Saying goodbye to glaciers”. Science. doi:10.1126/science.aam9625. 

Spoljašnje veze

• Animacija kretanja lednika na Himalajima
• „Global Glacier Changes: Facts and Figures”. United Nations Environment Programme (UNEP). 2008. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 25. 12. 2018. , a report in the Global Environment Outlook (GEO) series.
• Glacial structures – photo atlas Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. oktobar 2012)
• NOW on PBS "On Thin Ice"
• Photo project tracks changes in Himalayan glaciers since 1921
• Short radio episode California Glaciers from The Mountains of California by John Muir, 1894. California Legacy Project
• Dyanamics of Glaciers
• GletscherVergleiche.ch – Before/After Images by Simon Oberli