Pređi na sadržaj

Lečenje puštanjem krvi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lečenje puštanjem krvi
Lečenje puštanjem krvi 1860.
MeSHD001815

Lečenje puštanjem krvi ili puštanje krvi je drevna terapijska metoda kojom se kod pacijenta sprečavala ili lečila bolest. Puštanje krvi, bilo od strane lekara ili uz pomoć pijavica, bilo je zasnovano na drevnom sistemu medicine u kome su krv i druge telesne tečnosti smatrane „humorima“ koji moraju da ostanu u odgovarajućoj ravnoteži da bi se održalo zdravlje. To je najčešća medicinska praksa koju su hirurzi obavljali od antike do kasnog 19. veka, u rasponu od preko 2.000 godina.[1] Tada je puštanje krvi kao način lečenja počelo postepeno da se napušta, ali se još uvek praktikuje u arapskoj i tradicionalnoj kineskoj medicini, dok se u „zapadnoj“ medicini zadržalo za svega nekoliko indikacija, kada su u 19. veku brojne studije ukazale ne štetne posledice puštanja krvi.[2]

Kada se govori o puštanju krvi, u tekstu ove stranice ne misli se na uzimanje krvi za laboratorijske i druge pretrage, niti na uzimanje krvi za potrebe transfuzije ili proizvodnje derivata krvi, koje je u savremenoj medicini ne samo potrebno već i neophodno, i za koje se koristi termin flebotomija, već se misli na puštanje krvi ili terapijsku flebotomija koje se primenjivala ili se još uvek primenjuje u svrhu lečenja obolelih (odnosi na vađenje jedinice krvi u specifičnim slučajevima kao što su hemohromatoza, policitemija, porfiria, itd., kako bi se smanjio broj crvenih krvnih zrnaca).[3][4][5]

I dok je ova praksa danas napuštena od strane moderne medicine za sve osim za nekoliko veoma specifičnih medicinskih stanja,[6] tradicionalna medicinska praksa puštanja krvi je i dans primenjuje, pa se to smatra pseudonaukom.[7]

Takođe treba napomenuti sa o puštanju krvi, u ovom tekstu ne misli na ritualna puštanja krvi koja su praktikovana kod nekih naroda, kao npr. krvavljenja koja su izvodili pripadnici oba pola iz viših društvenih slojeva Maja, putem ritualnog zasecanja jezika, usana ili genitalija da bi tako „stupili u duhovni kontakt sa bogovima i svojim kraljevskim precima“[8]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Ljudi su krv oduvek smatrali nečim veoma važnim i zagonetnim, pa je zato ona izazivala posebno interesovanje kod ljudi. Da je to tako govori podatak da se reč „krv“ i iz nje izvedene reči u Bibliji pominju 460 puta, jnjer je za religiju krv značila život, a srce ljubav i dušu.[9]

Starogrčka slika na vazi, koja prikazuje lekara (jatrosa) kako pušta krv pacijentu
Tabela koja pokazuje delove tela iz kojih treba puštati krv za različite bolesti, oko 1310–1320.
Tačke za puštanje krvi, Hans fon Gersdorf, Terska knjiga medicine rana, 1517.

Puštanje krvi se zasnivalo na verovanju da se njim popravlja poremećena ravnoteža u telesnim sokovima („humorima“) i da se njim odstranjuju suvišna količina krvi i štetni dimovi („pneume“) koji se nagomilavaju u organizmu. Puštanje krvi kroz je preko 2.000 godina dugu istoriju medicine bilo je indikovano u lečenju skoro svih poznatih bolesti, čak i očigledne anemije. Ono je izvođeno skarifikacijom u kombinaciji sa vantuzama, flebotomijom, venesekcijom (retko arteriotomijom) i primenom pijavica.

Smatra se da su prva terapijska puštanja krvi počela da se primenjuju pre oko tri hiljade godina u starim civilizacijama Egipćana i Mesopotamaca. Puštanje krvi Egipćani su primenjivali oko 1000. godine p. n. e. a primenjivao ga je i otac medicine Hipokrat u 5. veku p. n. e,[3] koji je verovao da se poput menstruacije koja je bila u funkciji „čišćenja žene od lošeg raspoloženja“, može primenjivati i terapijsko puštanje krvi. Tokom Rimskog carstva, grčki lekar Galen, koji je bio pretplaćen na Hipokratovo učenje, zagovarao je puštanje krvi koje je ttrebalo da inicira lekar.[10]

Popularnost puštanja krvi u klasičnom mediteranskom svetu pojačana je idejama Galena, nakon što je otkrio da su ne samo vene već i arterije ispunjene krvlju, a ne vazduhom kako se u to vreme verovalo.[11] U njegovom sistemu puštanja krvi postojala su dva ključna koncepta. Prvi je bio da je krv stvorena i potom potrošena; nije cirkulisala, pa je mogla da "stagnira" u ekstremitetima. Drugi je bio da je humoralna ravnoteža osnova bolesti ili zdravlja, a četiri humora su krv, sluz, crna žuč i žuta žuč, koji se odnose na četiri grčka klasična elementa vazduh, vodu, zemlju i vatru. Galen je verovao da je krv dominantan humor i onaj kome je najpotrebnija kontrola. Da bi uravnotežio humor, lekar bi pacijentu ili uklonio „višak“ krvi (pletoru) ili bi mu dao emetik da izazove povraćanje, ili diuretik da izazove mokrenje.[12]

Galen je stvorio složen sistem koliko krvi treba ukloniti na osnovu starosti pacijenta, konstitucije, godišnjeg doba, vremena i mesta.[13] Galen je verovao da simptomi pletore uključuju groznicu, apopleksiju i glavobolju. Krv koja se puštala je bila specifične prirode koju određuje bolest: arterijska ili venska, udaljena ili blizu zahvaćenog područja tela. Potom je Galen povezao različite krvne sudove sa različitim organima, prema njihovoj navodnoj drenaži. Na primer, iz vena na desnoj ruci bi se pustila krv za probleme sa jetrom, a krv iz vena na levoj ruci za probleme sa slezinom. Što je bolest teža, to bi više krvi bilo pušteno. Groznice su zahtevale obilne količine puštanja krvi.

Puštanje krvi su u raznim istorijskim periodima praktikovali sveštenici, lekari, berberi ili berberi-hirurzi, ali i mnogi laici. Najčešće je puštano od pola do dva litra krvi, a nekad i više.

Džon Hanter je puštanje krvi primenjivao u lečenju zapaljenja i kod apopleksije. U 18. veku puštanje krvi je bilo jako popularno u Evropi i Americi (u koju su puštanje krvi doneli doseljenici u18. veku[3]). Najveću popularnost puštanje krvi imalo je oko 1800. godine, posebno kod seoskog stanovništva u Americi, koje je često samoinicijativno odlazilo kod lekara tražeći da im pusti krv.[3]

Kod daleko najvećeg broja bolesnika puštanje krvi je imalo štetne posledice po zdravlje bolesnika, takom da je kod nekih bolesnika puštanje krvi bilo fatalno ili je najvećim delom doprinelo takvom ishodu. Takav ishod uticao je na stav da se puštanje krvi u „zapadnoj“ medicini zabranjeni tek krajem 19. veka.

U 20. veku, iako je sužen broj indikacija, u naučnoj ili. „zapadnoj“ medicini, puštanje krvi je još uvek praktikovano u lečenju hipertenzije, teške srčane slabosti i edema pluća, da bi nakon brojnih studija o štetnosti mnoge indikacije vremenom bile napuštene.

Puštanje krvi u srpskoj medicini

[uredi | uredi izvor]

Da se puštanje krvi praktikovalo u Srbiji u 19. veku saznajemo iz knjige dr Aćima Medovića, koji je 1867. godine kao „stolonačelnik“ u Sanitetskom odeljenju Ministarstva unutrašnjih dela držao predavanja za „izučene berbere“ sa ciljem da se oni obuče u pružanju prve pomoći, posle kojih su polagali i ispit, posle koga im je bilo dozvoljeno da rade izvesne lekarske usluge, pošto u to vreme Srbija nije imala dovoljan broj lekara i zubara da zadovolje potrebe stanovništva na celoj teritoriji. Za tu namenu najčešće koriste „sabljaste lancete“, koje se, kao i „čark“, „moraju uvek čisto držati, pa čim se upotrebe, moraju se dobro ubrisati...“ i „paziti da na njima ne ostane što od krvi ili ma kakve druge vlažnosti“. Medović posebno naglašava da „lanceta bude fino naoštrena, da njome upravlja jako uvežbana i vrlo spokojna ruka i da se lanceta ... ispravno zabode“. Opisao je i kako se vrši puštanje krvi „iz vlasastih mrežica“, skarifikovanjem i stavljanjem kupica (vantuza) i ostali potrebni pribor. Razlikovao je „krvavo“ i „suvo“ kupičanje.[3]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Bloodletting”. web.archive.org. 2009-04-15. Arhivirano iz originala 15. 04. 2009. g. Pristupljeno 2024-07-03. 
  2. ^ „Why fair tests are needed”. web.archive.org. 2007-01-02. Arhivirano iz originala 02. 01. 2007. g. Pristupljeno 2024-07-03. 
  3. ^ a b v g d Čolović, N., Leković, D., & Gotić, M. (2016). Treatment by bloodletting in the past and present. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, 144(3-4), 240-248. . doi:10.2298/sarh1604240C.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ „The Basis of Therapeutic Phlebotomy”. James C. Barton, M.D. 2009. Arhivirano iz originala 8. 4. 2011. g. Pristupljeno 2009-07-12. 
  5. ^ „Therapeutic Phlebotomy”. Carteret General Hospital. 2009. Arhivirano iz originala 2009-07-07. g. Pristupljeno 2009-07-12. 
  6. ^ Parapia, L. A. (2008). „History of bloodletting by phlebotomy”. British Journal of Haematology. 143: 490—495. .
  7. ^ Williams, William F. (2013). Encyclopedia of Pseudoscience: From Alien Abductions to Zone Therapy. Routledge. ISBN 978-1135955298.
  8. ^ Macri, Martha J. (1986-05-15). „Polyadicity of Three Verbs Associated with Bloodletting Rituals in Western Glyphic Maya”. Annual Meeting of the Berkeley Linguistics Society. 12: 186. ISSN 2377-1666. doi:10.3765/bls.v12i0.1863. 
  9. ^ Fedunkiw, Marianne (2000). „DUFFIN, Jacalyn. History of Medicine: A Scandalously Short Introduction. Toronto, University of Toronto Press, 1999.”. Scientia Canadensis: Canadian Journal of the History of Science, Technology and Medicine. 24: 105. ISSN 0829-2507. doi:10.7202/800420ar. 
  10. ^ Coutinho, Elsimar M. (1999). Is Menstruation Obsolete?. Oxford University Press. ISBN 0-19-513021-9.
  11. ^ Western medical thought from antiquity to the Middle Ages. Mirko D. Grmek, Bernardino Fantini, Antony Shugaar. Cambridge, Ma.: Harvard University Press. 1998. ISBN 0-674-40355-X. OCLC 39257545.
  12. ^ The Western medical tradition : 800 B.C.–1800 A.D. Lawrence I. Conrad, Wellcome Institute for the History of Medicine. Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. 1995. ISBN 0-521-38135-5. OCLC 31077045.
  13. ^ Conrad, Lawrence I. (1995). The Western Medical Tradition: 800 B.C.–1800 A.D. Cambridge, Eng.: Cambridge UP. ISBN 0-521-38135-5.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лечење_пуштањем_крви&oldid=28371616”