Pređi na sadržaj

Litvanski krstaški rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Litvanski krstaški rat je bio serija oružanih sukoba Tevtonskog i Livonskog reda u cilju nasilne hristijanizacije paganske Velike kneževine Litvanije. Livonski red je okupirao Rigu 1202. godine, a Tevtonski red je osvojio Kulmerland 1230-ih. Prvo su pokorili druga susedna baltička plemena — Kurše, Semigale, Latgale, Selonjane i Stare Pruse — u Livonskom krstaškom ratu i Pruskom krstaškom ratu.

Prvi nalet protiv Litvanaca i stanovnika Žemogitije bio je 1208. godine. Od tada, redovi su igrali ključnu ulogu u litvanskoj politici, ali nisu bili direktna pretnja sve do 1280-ih. U to vreme, Velika kneževina Litvanija je već bila centralizovana država i mogla je da se brani. Tokom veka, red je organizovao godišnje kolonijalističke upade u zemlje Žemogitije i Litvanije, bez velikog uspeha, ali uz ogromnu ljudsku cenu. Pogranični regioni u Žemogitiji i Suvalkiji postali su retko naseljena divljina zbog etničkog čišćenja, iako je red dobio vrlo malo teritorije. Rezultujući ratovi između Tevtonskog reda i Litvanije bili su jedan od najdužih sukoba u istoriji Evrope.

Veliko vojvodstvo je konačno prešlo na hrišćanstvo 1386. godine, kada je veliki knez Litvanije Jagelo prihvatio krštenje iz Poljske pre venčanja sa kraljicom Jadvigom i krunisanja za kralja Poljske. Međutim, krštenje nije zaustavilo krstaški rat, jer je red javno osporio iskrenost preobraćenja na papskom dvoru. Litvanija i njen novi saveznik, Poljska, porazili su red u odlučujućoj bici kod Grinvalda 1410. godine, koja se često navodi kao kraj litvanskog krstaškog rata i poljsko-litvansko-tevtonskog rata. Konačni mir postignut je sporazumom u Melnu (1422), kojim je okončano 225 godine ratovanja.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]
Promene na teritoriji Litvanije od 13. do 15. veka. Na svom vrhuncu, Litvanija je bila najveća država u Evropi.

Krstaši su tvrdili da vode rat da bi silom preobratili nehrišćanske „nevernike“ u hrišćanstvo. U 12. veku sveti Bernard od Klervoa je pisao da je i ubijanje neznabožaca opravdano: „Hrišćanin se hvali smrću neznabožaca, jer je Hristos proslavljen“.[1] Tek u 15. veku, na saboru u Konstanci, to gledište će biti osporeno i započeta je rasprava o pravima pagana.[2] I sama Litvanija je prihvatila različite religije — za vreme vladavine kraljeva Mindovga i Gedimina, franjevački i dominikanski manastiri su već bili osnovani u Litvaniji sa litvanskim monasima. U svojim pismima papi, Gedimin se žalio da su krstaši uništavali hrišćanske crkve da bi imali izgovor za rat.

Baltički krstaški rat započeo je 1197. Prvi susreti militantnih hrišćanskih misionara sa Litvancima dogodili su se 1185. godine, kada su Litvanci napali Svetog Majnharda (prvi livonski episkop).[3] Litvanske trupe su takođe podržavale lokalni otpor Semigalaca i Latgala. Tevtonskom redu je 1220-ih godina Konrad Pjast dao zemlju blizu Torunja, čime je krstaše približio litvanskim zemljama.[4] Sa dolaskom prvih tevtonskih krstaša, predvođenih Hermanom Balkom, u Helmninsku zemlju 1230. godine, verske tradicije današnje Estonije i Letonije počele su polako da se okreću katoličanstvu.[5] Već su postojala zajednička religiozna verovanja između germanskih i litvanskih naroda, poput poštovanja boga Perkunasa.[6]

Tridesetih godina 12. veka došlo je do vojnih sukoba između hrišćana i Litvanaca u blizini severnih granica tadašnje Livonije. Livonijsko bratstvo mača, osnovano 1202. godine, započelo je pohode za širenje na ovo područje. Kroz Livonski krstaški rat osvojili su Teru Marijanu koja se graničila sa Litvanskom Žemogitijom, što je pojačalo sukobe.[7] Ti sukobi su dostigli vrhunac 1236. godine u bitci kod Saulea blizu Šjauljaja — Livonsko bratstvo mača pretrpelo je katastrofalan poraz. Preživelo je samo 10% njihove vojske, a ubijeno je više od 48 njihovih vitezova.[8][9] U svetlu njihovog poraza i neizmirenih dugova, red je bio primoran da postane ogranak Tevtonskog reda pod nazivom Livonski red.[10]

Vojni pohodi reformisanog Livonskog reda protiv Litvanaca i dalje su bili neuspešni. Čak i uz podršku Tevtonskog reda, hrišćanski Livonci su pretrpeli velike poraze u bitkama kod Durbe (1260),[11] Karuse (1270) i Aizkraukle (1279). Ovi gubici su oslabili Tevtonski red, što je omogućilo Veliki pruski ustanak.[5][12] Kada je preobraćeni kralj Litvanije, Mindaugas, ubijen 1263. godine, region je ušao u eru nestabilnosti.[9] Litvanci su podržavali pruske ustanke i zajedno sa Prusima i Jotvinzima organizovali vojne napade. To uključuje opsadu zamka Veluva (Wehlau) iz 1264. u Sambiji za vreme vladavine velikog vojvode Treniote i osvetu Poljskoj za Jotvinge.

Tek 1283. godine, nakon ponovnog osvajanja Prusa, Tevtonski red je usredsredio svoje pohode na krhku, novoformiranu Kraljevinu Litvaniju.[9]:26

Ciljevi

[uredi | uredi izvor]
Granice Tevtonske države 1226. i 1260. godine,gde se vidi kako je Žemogitija podelila teritorije reda

Tevtonski red je prvobitno planirao da celu Litvaniju uključi u sastav Tevtonske države, kao što je to bio slučaj sa Pruskom, ali su ti planovi naišli na snažan otpor Litvanije.[13] Glavni cilj Tevtonskog reda bio je da osvoji litvansku ravničarsku oblast, Žemogitiju, i da tamo izgradi tvrđave kako bi učvrstio svoju kontrolu. Poput klina, Žemogitija je razdvajala teritorije koje je osvojio Tevtonski red i one koje je osvojio Livonski red. Pokoravanjem Žemogitije, red bi mogao da ujedini svoju upravu na obe teritorije.[14] Počevši od vladavine Gedimina, Litvanija je takođe počela da se brzo širi na istok, osvajajući rutenske zemlje i dobijajući više resursa za svoje dugotrajne ratove.

Za red je promocija hrišćanstva imala snažan ideološki podsticaj. Kada su bitke oko Jerusalima prestale nakon pada Akre 1291. godine, hrišćanske verske grupe su usmerile svoje vojne napore ka istočnoj Evropi i Pirinejskom poluostrvu, sa namerom da ih osvoje.[15]:117 Litvanski vladari su žestoko osporavali koncept krštenja i redovno su vršili napade i osvajanja na germanske zemlje. Kao rezultat toga, red se usredsredio na njihovo suzbijanje kao moćnog, paganskog neprijatelja.[9]:45 Međutim, tevtonski argument za preobraćenje litvanskih pagana je na kraju postao uglavnom izgovor za ekspanziju.[16]:21[17]:26

Iako su svoje napore usredsredili na nestabilne kneževine Belorusije i Ukrajine, Litvanci nisu mogli da ignorišu agresiju hrišćanskih krstaša. Niti su mogli postići bilo kakav miran sporazum sa Tevtonskim redom, koji je zahtevao masovna krštenja kao uslov mira. Od tada je odbrana Žemogitije i drugih ranjivih regiona postala prioritet za Litvance.[5]:13–14 Izgledi za plen od Velikog vojvodstva Litvanije i države Tevtonskog reda pogoršali su sukob, a osvajanja obe strane su često bila kratkotrajna ili nasumična.[18]:53

Faze sukoba

[uredi | uredi izvor]

Počeci i Vitenisova vladavina (1283–1315)

[uredi | uredi izvor]
Litvanski mačevi iz 13. veka

Godine 1283, hroničar Petar Dusburški je zabeležio da je Tevtonski red završio svoje osvajanje Pruske i Jotvinga. Neki Jotvinzi su se povukli u Litvaniju, a neke su krstaši deportovali u Sambiju. Litvanski krstaški rat počeo je u zimu 1283.[19]

Lokacija gradine Bisene, 2010.

Prva meta Tevtonaca bilo je utvrđenje Bisene na zapadnoj litvanskoj granici. Teutonski vojnici kojima je komandovao Konrad fon Tirberg prešli su zaleđenu reku Njemen i ujutru napali litvansku tvrđavu. Pala je popodne i izgorela do temelja. Nakon spaljivanja utvrđenja Kolainjaja 1291. i Bisene 1316. godine, Junigeda (danas Veliuona) postala je najzapadnija litvanska tvrđava duž reke. Godine 1298, litvanski vođa Vitenis napao je livonske krstaše u Kurlandiji, delu Riške nadbiskupije.[5]:29 Nakon početnih uspeha krstaša, dve strane su se borile u bici kod Turaide nakon što je Vitenis sklopio savez sa građanima Rige, grada koji je navodno bio pod kontrolom Livonskog reda.[20]:55–59

Sukobi su nastavljeni krunisanjem litvanskog velikog vojvode Vitenisa 1303. godine. Vitenis je želeo da se suprotstavi severnim i istočnim susedima Litvanije. Poslao je 2.000 naoružanih vitezova na svoje granice[5]:23, dok su izolovane litvanske trupe izvršile prepad na Prusku. Stabilniji nakon gušenja pruskih pobuna 1283. godine, Tevtonski red je poslao vojne jedinice u Semigaliju i Skalviju, koje su tada bile pod kontrolom Litvanije. Usledilo je nekoliko godina relativnog zatišja sve dok Tevtonski red nije odlučio da napadne Žemogitiju.[18]:52

Tevtonski vitezovi su organizovali oko 20 napada na region. Vitenis je preduzeo mere da potkopa uticaj lokalnih žemogitijskih plemića, o čemu svedoči sve veći broj izdajnika i izbeglica. Livonski red je konsolidovao svoju kontrolu nad Semigalijom, gde su Litvanci imali garnizone od bitke kod Aizkrauklea. Godine 1313. Livonski red je zauzeo zamak Dinaburg (Daugavpils), koji su Litvanci kontrolisali od 1281.

Ruševina tevtonskog utvrđenja u Nemanu, Rusija

Da bi bolje odbranio svoju istočnu granicu od litvanskog napredovanja, Tevtonski red je podigao male tvrđave i utvrđene kuće.[21] Garnizoni su često sadržavali nekoliko vitezova sa više vojnika i štitonoša. Utvrde su bile preteće samo zbog svog strateškog položaja. Neke od najimpozantnijih su bile u Nemanu, Sovjetsku i Majovki (Kalinjingradska oblast.[18]:90–91

Vitenis je reagovao na pokrete reda 1311. godine tako što je svoju najbolju konjicu usmerio ka Mazuriji i neojačanim oblastima pruske granice. Uprkos 4.000 litvanskih konjanika, iznenadile su ih i proterale snage koje je predvodio Landmaršal Hajnrih fon Plocke.[18]:53–54 Ali opšti strah hrišćanskog stanovništva od „divljih pagana” nije se promenio pobedom, posebno ne među nemačkim kolonistima u ruralnim oblastima teritorije reda.[18]:53–54 Vitenisov poslednji veliki napad dogodio se u oktobru 1315, neposredno pre njegove smrti.[20]:55

Vladavina Gedimina (1316–1345)

[uredi | uredi izvor]

Za vreme Gediminove vladavine kao velikog vojvode Litvanije, rat se zaoštrio na severnoj i zapadnoj granici sa Tevtonskim redom. Gedimin se nizom brakova 1325–1328. udružio sa poljskim kraljem Vladislavom I Kratkim.[5]:34 [22] Poljska je postala neprijateljski raspoložena prema Tevtonskom redu zbog njihovog spora oko dominacije Pomeranije. Kao rezultat toga, Lokijetek je sklopio anti-tevtonski odbrambeni vojni pakt sa Gediminom 1330–1331.

U zimu 1329. češki kralj Jovan formirao je vojsku za učešće u krstaškom ratu.[23] Ojačani ovom podrškom, vitezovi reda su uspeli da zauzmu nekoliko važnih tvrđava u Žemogitiji. Sukobi sa poljskim kraljem i ograničeni doprinosi Jovana Češkog odložili su osvajanje daljih teritorija.[23]

Vojvoda Margiris u odbrani Pilenaja od Tevtonskih vitezova, Vladislav Majeranovski, 19. vek

Pošto je sukob između Tevtonskog reda i Poljske bio nastavljen 1330. godine, Veliko vojvodstvo Litvanije je doživelo predah. Krstaši su pobedili Poljake u Kujaviji 1331.[5] Godine 1336, velika vojska koju su podržavali Jovan Češki i njegov zet Henri XIV, vojvoda Bavarske, prešla je Njemen u Žemogitiji i napala zamak Pilenaj.[24] Uvidevši da će biti poraženi, branioci su spalili dobra tvrđave i ubili se. Kada je tvrđava osvojena, Tevtonski vitezovi su je zamenili novim utvrđenjem kojim su krstili Bajernburg (Raudonpilis) u čast Henrija XIV. Nadali su se da će tvrđava poslužiti kao uporište za dalje pohode u regionu.[18] Nakon povlačenja većeg dela vojske reda, Bajernburg su zauzele i uništile litvanske trupe koje je lično predvodio Gedimin. Prema lokalnom predanju, pogođen je strelom ispod hrasta koji i danas postoji izvan utvrđenja. Najverovatnije je umro 1341. godine, u predahu borbi. [20][25]

Braća Algirdas i Kestutis (1345–1382)

[uredi | uredi izvor]

Sukob se ponovo zaoštrio 1345. nakon što su dva Gediminova sina, Algirdas i Kestutis, preuzela vlast zbacivši svog brata Jaunutisa, koji je bio Gediminov naslednik.[15] Njih dvojica su delili kontrolu nad teritorijom kao duumvirat: zemlju na jugoistoku kontrolisao je Algirdas, a zemljom na zapadu (uključujući Žemogitiju) je upravljao Kestutis.[15] Kao rezultat toga, Kestutis je vodio veći deo borbe protiv Tevtonskog reda, sa različitim rezultatima. Godine 1349, tevtonski komandant Vinrih fon Kniprode odneo je pobedu protiv Litvanaca u bici kod Streve, koja je održana na otvorenom polju.[20]

Skulptura tevtonskog komandanta Vinriha fon Kniprodea

Godine 1352, predvođena fon Kniprodeom, sada velikim majstorom Tevtonskog reda, tevtonska država je započela period tihog rasta i izbegavala je nesuglasice sa Kraljevinom Poljskom.[26] Godine 1358, car Svetog rimskog carstva Karlo IV izrazio je želju za mirom ako bi litvanski suveren prihvatio hrišćanstvo.[18][9] Algirdas je predvideo potpuno povlačenje Tevtonskog reda iz Baltičkog regiona, što je Karlo IV odbio jer mu je bila potrebna podrška reda.[27] Rat je završen tek 1361. kada su maršal reda Hening Šindekopf i ugarski Lajoš I uspeli da zarobe Kestutisa.[9] Pesnik i herald Peter Suhenvirt napisao je pesmu u znak sećanja na zarobljavanje, kada se Kestutis očigledno zakleo da će preći na hrišćanstvo.[28] Kestutis je uspešno pobegao iz zatvora u zamku Malbork 1362.[9]

Tog aprila, tevtonska vojska je uništila zamak Kaunas, koji se nalazio unutar granica Velikog vojvodstva Litvanije.[24] Taj uspeh je označio početak perioda međusobnog pustošenja[29] koji je okončan tek kada su oba protivnika znatno oslabljena. Između 1362. i 1370. godine krstaši su izvršili 20 „kaznenih ekspedicija“ u Litvaniju. (Oni su završili 52 do 1382.)[24] Kao odgovor, Kestutis i Algirdas su okupili vojne kontingente iz cele Litvanije, od ruskih feudalaca vernih velikom kneževstvu, i od Tatara koji su bili raspoloženi da pomognu jer su delili granicu sa Tevtonskom državom u blizini Kenigsberga.[30]

Do februara 1370. stvoreni su uslovi za veliku bitku kod Rudaua. Tevtonska vojska je odnela pobedu uprkos svom inferiornom broju jer su bili bolji u borbi na otvorenom.[20] Ovim napredovanjem, Tevtonski red je još uvek sa dobrom posadom izvršio napad na prestonicu Litvanije, Vilnjus i Trakaj.[5] Litvanci su uzvraćali sporadičnim prepadima.

Litvanska i poljska borba za vlast (1386–1409)

[uredi | uredi izvor]

Nova faza započela je 1377. Algirdasovom smrću.[15]:75 U Litvaniji je izbila borba za vlast između Algirdasovih sinova, Kestutisa, i Kestutisovog sina Vitolda. Naizmenično su sklapani savezi sa bivšim protivnicima na severu i zapadu pošto je pitanje hrišćanskog obraćenja izgubilo energiju u prethodnom veku.

Godine 1380, Tajnim ugovorom iz Dovidiškesa, Tevtonski red je podržao Algirdasovog naslednika Jagela protiv Kestutisa u zamenu za razne ustupke.[31] Dok je Kestutis ostao Jagelin zarobljenik do 1382. godine, Vitold je pobegao svom rođaku u Tevtonsku državu, verujući u njihovu pomoć da svrgnu Jagela i njegove saveznike.[15] Tamo je prešao u hrišćanstvo.

Ova borba za vlast okončana je u leto 1384, što je dovelo do pauze kako je hristijanizacija Litvanije napredovala.[5]:70 Jagela je otišao kod poljskog plemstva, sljahte, da traži da se oženi poljskom kraljicom Jadvigom.[15]:78 Njihovi razgovori o braku i Jagelinom prelasku na hrišćanstvo stvorili su stabilniji odnos između Poljske i Velike Kneževine Litvanije.[32] Ugovor o sporazumu, Krevska unija, postavio je dve zemlje na put sve veće bliskosti, što je na kraju dovelo do poljsko-litvanske unije.[33] Jagela je takođe bio prinuđen da sklopi sporazum sa svojim rođakom Vitoldom da prihvati Vitoldove zahteve i vrati njegove posede. Jagela (sada pod imenom Vladislav II Jagelo) je izabran za kralja Poljske nakon što se krstio i oženio Jadvigom 1386.[15]:78 Litvanija, poslednja paganska država u Evropi, prihvatila je hrišćanstvo.[34]

Litvansko plemstvo je bilo skeptično u pogledu asimilacije u poljsku kulturu, pa je Jagelo morao da ustupi veća prava Vitoldu, koji je želeo da se proširi na istok u Veliku moskovsku kneževinu i trebalo mu je više slobode za vojnu akciju. Vitold je preneo svoja prava na Žemogitiju na Tevtonski red Salinskim ugovorom iz 1398.[9]:56 Taj akt je takođe ratifikovao Jagela kao kralja Poljske 1404.[9]:56–57

  • Ulrih fon Jungingen, veliki majstor Tevtonskog reda od 1407. do 1410, gravura u drvetu, 17. vek
    Ulrih fon Jungingen, veliki majstor Tevtonskog reda od 1407. do 1410, gravura u drvetu, 17. vek
  • Litvanski vojvoda Vitold veliki, gravura u drvetu, 17. vek
    Litvanski vojvoda Vitold veliki, gravura u drvetu, 17. vek
  • Poljski kralj Vladislav II Jagelo, slika iz 1475–1480.
    Poljski kralj Vladislav II Jagelo, slika iz 1475–1480.

Rastuća nestabilnost Tevtonskog reda (1409–1410)

[uredi | uredi izvor]
Proširenje Tevtonskog reda do 1410.

Lideri Tevtonskog reda bili su skeptični i nesigurni u pogledu svoje budućnosti u regionu nakon što je Jagelo prihvatio poljsku krunu i hrišćanstvo, istovremeno održavajući bliske veze sa Litvanijom.[16][17] Ove sumnje su stvorile ideološke i vojne probleme za red. Litvanska konverzija dovela je u pitanje status reda kao sredstva borbe protiv paganizma, koji je toliko najavljivao u prethodnim decenijama. Red je tvrdio da su litvanska krštenja bila samo za političke ciljeve i da se većina Litvanaca držala svojih tradicionalnih verovanja.[15]:74 Negirajući mogućnost masovnog krštenja, Vitold i Jagelo su tražili od pape Bonifacija IX da interveniše. Papin odgovor stigao je 1403. godine, papska bula kojom je Tevtonskim vitezovima zabranjeno da objavljuju rat Litvaniji.[35]

Tevtonski red je bio zabrinut zbog odgovora. Kraljevina Poljska, smeštena na jugu, zaklonila je monašku državu i omogućila joj da raste tokom nestabilnog 15. veka.[26] Nakon aneksije Pomeranije 1309. godine i Poljsko-Tevtonskog rata 1326–1332, poljsko plemstvo je postalo neprijateljski raspoloženo prema redu.[36] Njihovo odbacivanje pogoršano je trajnim neprijateljstvom Litvanaca, stvarajući napetost na južnim i istočnim granicama reda.

Poraz Zlatne horde od Vitolda u bici na reci Vorskli 1399. potpuno je promenio spoljnu politiku Litvanije.[traži se izvor] Pre toga, Litvanci su se fokusirali na ekspanziju na istok. Sada su promenili svoje ciljeve i ponovo se koncentrisali na Žemogitiju. S obzirom na lokalno nezadovoljstvo protiv Tevtonskog reda, Vitold je razmišljao o obnavljanju neprijateljstava.

Iako je papska bula iz 1403. naložila ustupke feudalcima litvanskih oblasti, naredba nije bila dobrotvorna.[37] Na teritorijama pod kontrolom reda, nezadovoljstvo Litvanije je raslo zbog crkvenih desetina i restriktivnog režima koji su nametnuli trgovci Tevtonske države. Kada je narodu nametnula novi krug davanja, pretnja narodnog ustanka postala je konkretna.[5]:85

Bitka kod Grinvalda i mirovni ugovori (1410–1422)

[uredi | uredi izvor]

Pažljivo tempirana protestna pisma naroda Žemogitije stigla su u Rimsku kuriju u isto vreme kada i iz brojnih evropskih dvorova i cehova gradova u istočnoj Evropi.[5]:82 Podstaknut od strane velikog vojvode Vitolda, prvi ustanak Žemogita zauzeo je region od 1401. do 1404. godine i prestao je kada je potpisan mirovni sporazum kojim je priznata vlast krstaša nad regionom.[15]:79 Godine 1409. Vitold se zalagao za drugu pobunu. Uz otvorenu podršku pobuni na teritoriji Tevtonskog reda, veliki majstor Ulrih fon Jungingen je pozvao na rat.[38]:35-36 6. avgusta 1409. fon Jungingenov herald je doneo formalno osporavanje naredbe poljskom kralju.[38]:35-36 Ovo je označilo početak Grossen Streythe (Velika svađa), kako su Tevtonski vitezovi nazvali Poljsko-litvansko-tevtonski rat.

1878. Bitka kod Grinvalda sa prikazom Ulriha fon Jungingena i Vitolda u centru

Naredba je započela invazijom na Veliku Poljsku i zauzimanjem mnogih zamkova. U jesen 1409. pregovarano je o kratkom primirju uz posredovanje Vaclava IV Češkog.[39] Dana 15. jula 1410. godine, borci su se sastali u istorijskoj bici kod Grinvalda. [15][40] Tevtonski red je teško poražen i ušao je u period krize. Uprkos svojoj prednosti nakon pobede, poljski kralj Jagelo nije izvršio odlučujući, brzi udar protiv Tevtonskog reda, što je redu dalo vremena da odbrani svoje preostale pozicije.[41]

Tornskim mirom iz 1411. Tevtonski red je pristao da oslobodi Žemogitiju i izvrši reparacije srušenih utvrđenja. Red je prestao da vrši upade protiv Litvanaca, koji su do tada uglavnom prešli na hrišćanstvo zbog poljskog uticaja. Ali red je uspeo u pregovorima o blažim sankcijama u celini zahvaljujući intervenciji Žigmunda Luksemburškog, cara Svetog rimskog carstva.[15][5] Neki autori  smatraju da je mirom u Tornu zaključen litvanski krstaški rat.[5][42]

Godine 1413, novi tevtonski veliki majstor, Hajnrih fon Plauen, usprotivio se arbitraži carskog izaslanika Benedikta Makraija, koji je Litvancima dodelio istočnu obalu reke Njemen.[43] Zbog njegovog protivljenja, smenio ga je Mihael Kihmajster fon Šternberg. Shvatajući krhkost poretka u tom trenutku, fon Šternberg je tražio mir sa Poljskom. Međutim, kada je i on opovrgao Makraijovu odluku, Poljaci su napali Varmiju da bi započeli Rat gladi 1414. Poražen, red se odrekao svojih zahteva.[38] Nastao je produženi period sklapanja primirja i pregovora, koji su bili izuzetno skupi za Tevtonski red koji je već oslabljen ratovima i reparacijama.[15]

Na saboru u Konstanci, red je morao da opravda svoje vojne akcije.[15] Situacija je postala toliko finansijski nesigurna da je red morao da smanji vojnu potrošnju, što je drastičan pomak u poređenju sa prethodnim vekovima.[44] Litvanske granice su stabilizovane tek nakon kratkog Golubskog rata 1422. godine, i sporazumom iz Melna. Razgraničenja ugovora ostaće nepromenjena skoro 500 godina i završiće se litvanskom okupacijom Klajpedskog regiona 1923.[45]

Vojna strategija

[uredi | uredi izvor]

Tevtonski red je bio nestrpljiv da se instalira u Žemogitiji, a Litvanci su pokušali da ih spreče, ali to nije uspelo. Ne samo da je i jednima i drugima nedostajalo dugoročno planiranje, već je Litvancima nedostajala i podrška među ostalim feudalcima istočne Evrope.[21] Samo posebno energični veliki knezovi, kao što je Vitenis oko 1311. godine, uspeli su da ujedine regionalno rascepkane litvanske snage pod jednom zastavom za napad. Ipak, kombinovana vojska regionalnih podjedinica ostala je samo nominalno ujedinjena, što je otežavalo kombinovanu ofanzivnu akciju u slučaju snažnog kontranapada. Prosečan broj muškaraca na terenu po naređenju kretao se od 3.000 do 8.000.[21] Nijedna strana nije planirala pohode za precizne ciljeve,[21][5] osim Tevtonskog pohoda 1336. koji je završen izgradnjom Bajernburga. Litvanci su pokušali da naprave precizan pohod 1370. godine, ali je to propalo nakon njihovog odlučujućeg poraza kod Rudaua.[21]

Ratovi su bili obeleženi malim okršajima, prepadima, opsadama i žestokim represalijama koje su imale za cilj ubijanje seljaka.[5]:226 I litvanska laka konjica i vojske reda radije su upadale u nezaštićena naselja pre nego što su se upuštale u bitke velikih razmera.[21] Litvanski jurišnici su ponekad mučili svoje zarobljenike,[46] a tevtonski prezir prema Litvancima bio je čuveni primer njihovog „poklona“ Grinvaldskih mačeva pre njihovog katastrofalnog gubitka u bici kod Grinvalda. Velike bitke bile su izuzeci u sukobu. Tevtonski red je preduzeo oko 300 vojnih pohoda između 1305. i 1409. godine. Litvanci su izvršili samo 45 upada u Tevtonsku državu.[47]

Istoriografija

[uredi | uredi izvor]
Naslovne stranice Chronicon terrae Prussiae

Najstarija istoriografija oko litvanskih krstaških ratova podeljena je između nemačkih, litvanskih i poljskih izvora i obično je posvećena beleženju političkih događaja.[48]:39,76 Primarni izvorni materijal je teško protumačiti zbog pristrasnih opisa koje je svaka strana koristila radi inostrane podrške.[49] Ovi propagandistički izveštaji su ilustrovani u spisima Petra Dusburškog iz 14. veka, kao što je Chronicon terrae Prussiae, koji je vekovima zbunjivao istorijska istraživanja o krstaškim ratovima.[50] Iz sličnih razloga, mnogi izveštaji o krstaškim pohodima pogrešno nazivaju Litvance „Saracenima“.[4] Sam red je Litvance opisivao kao „pagane“, ali krstaši koji su govorili francuski ili engleski često su koristili taj izraz čak i nakon što su Litvanci uglavnom prešli na hrišćanstvo.[4]:415,419 Ovo je verovatno doprinelo zabuni i poslužilo kao opravdanje za nastavak krstaških ratova.[4]

U Nemačkoj su sukobi uglavnom zaboravljeni ili ograničeni na spor između Tevtonskog reda i Kraljevine Poljske koji je okončan Tornskim mirom. Analitičari poput Viganda iz Marburga često su kombinovali činjenice i usmene priče sa folklorom i mitovima.[48]:43 U 18. veku, pruski naučnici su dovodili u pitanje iskrenost Gediminovih diplomatskih napora i obećanja o konverziji.[49]:76 U istorijskim knjigama štampanim od 1800-ih pa nadalje, litvanski krstaški rat je minimiziran ili prikazan u pojedinačnim povoljnim epizodama, kao što je bitka kod Rudaua ili izgradnja naselja od strane nemačkih kolonista.[11]:60

Sukob je danas u Litvaniji predstavljen na suprotan način.[20] Tokom srednjeg veka, litvanski istoričari poput Jana Dlugoša zasnivali su svoj rad na Litvanskim hronikama. Hronike sadrže kombinacije dokumenata (poznatih kao redakcije) koji odražavaju zvanična državna tumačenja litvanske istorije.[48] Hronike su argumentovale litvanski nacionalizam povezujući litvansku dinastiju Palemonida sa vladavinom Starog Rima. Istoriografski zapis obuhvata i lična pisma litvanskih vladara Gedimina, Algirdasa i Vitolda, koja su često pisana na staroslovenskom, nemačkom ili grčkom jeziku.[48] Ovi politički izveštaji su dopunjeni kulturnim zapisima poput onih Mihala Lituana i Simonasa Daukantasa.[48] Žemogijski pisci su uzdizali lokalna junačka dela jer je ova oblast bila centralni tevtonski cilj u krstaškim ratovima.[51] Poljska, prisutna tokom sukoba, ne pominje se često, iako hronika Stanislava Sarnickog uključuje raspravu o krstaškim ratovima.[48]

Litvanski istoričar Alvidas Nikžentajitis

Moderna litvanska istorijska istraživanja su donedavno bila pod jakim uticajem sovjetske kulture i ograničenja. Dobro cenjena litvanska studija Edvardasa Gudavičijusa, „Kryžiaus karai Pabaltijyje“, napisana je da bi se izbegla sovjetska cenzura, što je dovelo do toga da Gudavičijus umanji važnost litvanske nezavisnosti i preceni ulogu srednjovekovnih papa u vođenju litvanskih krstaških ratova.[50]:293 Slično tome, sovjetski istoričari su često smatrali da su litvanski grb i struktura vlade pozajmljeni iz ruske kulture.[50]:300 Gudavičijus je kasnije predložio da zajedničku vladavinu Algirdasa i Kestutisa treba posmatrati kao deo litvanske tradicije „podmonarha“ sa Algirdasom na čelu, a ne kao istorijsko uverenje da su dva brata vladala kao jednaki.[50]:294 Sovjetski istraživači su izbegavali da pišu o Algirdasu.[50]:301 Teorija Gudavičijusovog učenika Alvidasa Nikžentajitisa iz 1986. da je Gedimin otrovan dovela je u pitanje prihvaćeni sovjetski pogled na istoriju Litvanije. Percepcija litvanske vojne strategije se takođe promenila, pošto su istoričari otkrili da su Litvanci povremeno koristili konjicu i namerno se taktičko povlačili da bi zbunili svoje neprijatelje, kao što su to učinili u bici kod Grinvalda.[50]

Srednjevekovno proučavanje litvanskih krstaških ratova je ograničeno na engleskom jeziku, ali se povećalo sa padom gvozdene zavese.[50]:289 Istraživanje S.C. Rovela iz 1993. u Lithuania Ascending olakšalo je drugim istoričarima da ispitaju politički i kulturni kontekst litvanskih krstaških ratova.[50] Rovel se zalaže za usvajanje ruskih izvora iz 16. veka koji, iako iskvareni, sadrže informacije o litvanskim krstaškim ratovima.[50]:290 Ovi noviji izvori vide upotrebu verskog preobraćenja od strane litvanskih vladara kao što je Gedimin kao strategiju za sticanje političkog uticaja i vođenje diplomatije; ne opisuju preobraćenja kao lažljivo.

Vremenska linija

[uredi | uredi izvor]

Pozadina

[uredi | uredi izvor]
  • 1230 — Sedam tevtonskih vitezova i njihovih skoro 750 sledbenika stižu na ušće Visle na jugu Helmninske zemlje pod komandom Prusa Hermana Balka
  • 1236 — Bitka kod Saulea 22. septembra, poraz Livonijskog bratstva mača
  • 1237 — Asimilacija zadužene braće Livona u Tevtonski red
  • 1242 — Poraz tevtonskog kontingenta na Čudskom jezeru od Aleksandra Nevskog; prvi pruski ustanci nakon napada Batu-kana u regionu
  • 1244 — Bitka kod Embutea
  • 1251 — Litvanski vojvoda Mindovg je primio hrišćanstvo, iako je ponovo usvojio litvanska verovanja oko 1260.
  • 1259 — Bitka kod Skuodasa 5. avgusta, pobeda Livonskog reda pod Burhardom fon Hornhausenom
  • 1260 — Bitka kod Durbe 13. jula; drugi talas pruskih ustanaka
  • 1270 — Bitka kod Karusea
  • 1275–1299 — Neregularni vojni pohodi Litvanije, delimično u ime Riške arhiepiskopije, u Semigaliju
  • 1279 — Bitka kod Aizkrauklea 5. marta između Livonskih vitezova i Žemogita, pobedu su odnela ovi poslednji
  • 1287 — Bitka kod Garoze
  • 1298 — Bitka kod Turaide

Krstaški ratovi

[uredi | uredi izvor]
  • 1303 — Prvi upadi Litvanije u Skalviju
  • 1311 — Bitka kod Voplaukisa
  • 1315 — Opsada Hristmemela
  • 1320 — Bitka kod Medininkaja
  • 1323 — Bitka kod Memela
  • 1324 — Savez između litvanskog vojvode Gedimina i poljskog kralja Vladislava I Kratkog
  • 1326 — Pohod na Brandenburg
  • 1329 — Jovan Češki se pridružio krstaškim ratovima protiv Litvanije
  • 1329 — Brdske tvrđave zaplenjene od strane reda i Jovana Češkog posle opsade Medvegalisa
  • 1336 — Veliki pohod reda koji je doveo do opsade Pilenaja
  • 1344 — Formira se duumvirat između Algirdasa i Kestutisa
  • 1348 — Bitka kod Streve 2. februara sa porazom Litvanije
  • 1361 — Kestutis je prvi put zarobljen od strane reda, ali je pobegao sledeće godine
  • 1362 — Opsada Kaunasa, nakon koje je po nalogu zamak sravnjen sa zemljom
  • 1365 — Opsada Kernave
  • 1370 — Bitka kod Rudave 17. februara, pobeda reda
  • 1372 — Kraj litvansko-moskovskog rata
  • 1377 — Algirdasova smrt 24. maja
  • 1382 — Kestutis umire, u zatvoru, u avgustu
  • 1384 — Opsada Marijenverdera (Kaunas)[3]
  • 1386 — Algirdasov sin, Jagelo, stupio je na presto Poljske. Njegov rođak Vitold je proglašen za velikog vojvodu Litvanije
  • 1387 — Počela je hristijanizacija Litvanije koju je nametnuo Jagelo
  • 1398 — Salinskim ugovorom 12. oktobra, Vitold predaje Žemogitiju redu
  • 1399 — Bitka na reci Vorskli vođena je 12. avgusta. Litvanci su bili oslabljeni nakon gubitka od Zlatne Horde
  • 1390 — Opsada Viljnusa
  • 1401–1404 i 1409 — Žemogitijski ustanci
  • 1402 — Opsada Viljnusa

Posledice

[uredi | uredi izvor]
  • 1410 — Bitka kod Grinvalda 15. jula, sa velikom poljsko-litvanskom pobedom nad redom
  • 1410 — Neuspešna poljsko-litvanska opsada Marijenburga od 26. jula do 19. septembra
  • 1411 — Tornski mir, kojim se red odrekao svojih osvojenih litvanskih teritorija
  • 1422 — Ugovor iz Melna, kojim se red zauvek odrekao prava na Žemajitiju

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „The death of the pagan | InContext”. Christian History Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2021. 
  2. ^ Christiansen, Eric (1997). The northern Crusades (2nd, new izd.). London, England: Penguin. str. 231. ISBN 0-14-026653-4. 
  3. ^ a b Turnbull, Stephen (20. 12. 2011). Crusader Castles of the Teutonic Knights. ISBN 9781780962177. Pristupljeno 26. 5. 2019. 
  4. ^ a b v g Murray, Alan V. (decembar 2010). „The Saracens of the Baltic: Pagan and Christian Lithuanians in the Perception of English and French Crusaders to Late Medieval Prussia”. Journal of Baltic Studies. 41 (4): 413—429. S2CID 144547712. doi:10.1080/01629778.2010.527124. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Christiansen, Eric (2016). Le crociate del Nord : il Baltico e la frontiera cattolica : 1100-1525 (na jeziku: italijanski). Bologna: Il mulino. ISBN 978-88-15-26604-0. 
  6. ^ Jaskievicz, Walter C. (1952). A Study in Lithuanian Mythology: Jan XX Lasicki's Samogitian Gods. University of Indiana. str. 92. OCLC 903668447. 
  7. ^ Pennick, Nigel (2015). Pagan magic of the northern tradition : customs, rites, and ceremonies. Rochester. str. 15. ISBN 978-16-20-55390-9. 
  8. ^ Heath, Ian (2016). Armies of Feudal Europe 1066-1300. str. 128. ISBN 9781326256524. 
  9. ^ a b v g d đ e ž z Carpini, Claudio (2007). Storia della Lituania : identità europea e cristiana di un popolo (na jeziku: italijanski). Roma: Città Nuova. ISBN 978-88-31-10341-1. 
  10. ^ Bain, Carolyn (2009). Estonia Lettonia e Lituania (na jeziku: italijanski) (3 izd.). Torino: EDT. str. 24. ISBN 978-88-6040-463-3. 
  11. ^ a b Jurgėla, Constantine Rudyard (1948). History of the Lithuanian Nation. Institute of Lithuanian Culture. str. 158. 
  12. ^ Paliepa, Janis (2011). Origin Of The Baltic And Vedic Languages : Baltic Mythology. Authorhouse. ISBN 978-14-56-72901-1. 
  13. ^ Norkus, Zenonas (2017). An unproclaimed empire : the Grand Duchy of Lithuania : from the viewpoint of comparative historical sociology of empires. Milton Park, Abingdon, Oxon. str. 284. ISBN 978-13-51-66905-4. 
  14. ^ Mänd, Anu; Tamm, Marek (2020). Making Livonia : actors and networks in the medieval and early modern Baltic Sea Region. Abingdon, Oxon: Routledge. str. 117. ISBN 978-10-00-07693-6. 
  15. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Cardini, Franco (2010). Come l'orco della fiaba : studi per Franco Cardini (na jeziku: italijanski). Firenze: SISMEL edizioni del Galluzzo. ISBN 978-88-84-50375-6. 
  16. ^ a b Murray, Alan V. (2017). Crusade and conversion on the Baltic frontier, 1150-1500. London: Taylor & Francis. str. 21. ISBN 978-13-51-94715-2. 
  17. ^ a b Kirby, D. G. (1990). Northern Europe in the early modern period : the Baltic world, 1492-1772. London: Routledge. str. 26. ISBN 978-13-17-90214-0. 
  18. ^ a b v g d đ e Urban, William L. (1989). The Samogitian Crusade. Chicago: Lithuanian Research and Studies Center. ISBN 978-09-29-70003-8. 
  19. ^ Baranauskas, Tomas. „Vėlyvieji viduramžiai I dalis (1283–1386 m.)” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 28. 03. 2012. g. Pristupljeno 28. 6. 2020. 
  20. ^ a b v g d đ Rowell, S. C. (2014). Lithuania ascending : a pagan empire within east-central Europe, 1295-1345. Cambridge. ISBN 978-1107658769. 
  21. ^ a b v g d đ Turnbull, Stephen (2013). Tannenberg 1410 : Disaster for the Teutonic Knights. Bloomsbury Publishing. str. 30—32. ISBN 978-14-72-80009-1. 
  22. ^ Baltrušienė, Doloresa (1999). Acquaintance with Lithuania : book of the millennium. Kaunas: Kraštotvarka. str. 20. ISBN 978-99-86-89228-1. 
  23. ^ a b Hinson, E. Glenn (1995). The church triumphant : a history of Christianity up to 1300. Macon, GA, USA: Mercer University Press. str. 438. ISBN 978-08-65-54436-9. 
  24. ^ a b v Kiaupa, Zigmantas (2000). The history of Lithuania before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History. str. 102. ISBN 978-99-86-81013-1. 
  25. ^ Bazan, Lubov (2014). A history of Belarus : a non-literary essay that explains the ethnogenesis of the Belarusians. London: Glagoslav Publications. str. 74. ISBN 978-19-09-15661-6. 
  26. ^ a b Milliman, Paul (2013). "The slippery memory of men" : the place of Pomerania in the medieval Kingdom of Poland. Leiden: Brill. str. 255. ISBN 978-90-04-18274-5. 
  27. ^ Algirdas did make other requests. He asked for the return of all the lands recently conquered by the order, and for the order to direct its aggressions toward the Tartars to aid the Lithuanians in conquering Ruthenia. Norkis, p. 340
  28. ^ Alssen, Liuda (1978). „Peter Suchenwirt and the "Drang nach Osten" - Liuda Alssen”. Lituanus: Lithuanian Quarterly Journal of Arts and Sciences. 24 (4). ISSN 0024-5089. Arhivirano iz originala 26. 01. 2022. g. Pristupljeno 10. 05. 2023. 
  29. ^ Arnaszus, Helmut (1990). Reiseführer durch Litauen und ehemaliges Ostpreussen. Mokslas (na jeziku: German). Vilnius. str. 161. ISBN 978-54-20-01025-9. 
  30. ^ Jučas, M. (2009). The battle of Grünwald. Vilnius: National Museum. str. 27. ISBN 978-60-99-50745-3. 
  31. ^ Koncius, Joseph B. (1964). Vytautas the Great: Grand Duke of Lithuania. Franklin Press. str. 22. 
  32. ^ Frost, Robert I. (2018). The Oxford History of Poland-Lithuania: Volume I: The Making of the Polish-Lithuanian Union, 1385-1569. Oxford University Press. str. 30. ISBN 978-01-92-56814-4. 
  33. ^ Mistrini, Vincenzo (2016). Le guerre polacco-ottomane (1593-1699), vol. 1: Le forze in campo (na jeziku: italijanski). Soldiershop Publishing. str. 60. ISBN 978-88-93-27175-2. 
  34. ^ Vardys, Vytas Stanley (2018). Lithuania : the rebel nation. New York: Routledge. str. 12. ISBN 978-04-29-96771-9. 
  35. ^ Belch, Stanislaus F. (2018). Paulus Vladimiri and his doctrine concerning international law and politics. Volume 1 Paulus Vladimiri and his doctrine concerning international law and politics (Reprint 2018 izd.). Berlin: Walter de Gruyter GmbH & Co KG. str. 124. ISBN 978-31-11-69646-1. 
  36. ^ Mallia-Milanes, Victor (2017). The Military Orders Volume III : History and Heritage (1st izd.). Routledge. str. 34. ISBN 978-13-51-54252-4. 
  37. ^ Urban, William L. (2019). The last years of the Teutonic Knights Lithuania, Poland and the Teutonic Order. Barnsley, S. Yorkshire: Greenhill Books. str. 82. ISBN 978-17-84-38360-2. 
  38. ^ a b v Cristini, Luca Stefano (2016). La battaglia di Tannenberg 1410 (na jeziku: italijanski). Soldiershop Publishing. ISBN 978-88-93-27027-4. 
  39. ^ Rawson, Andrew (2015). A clash of thrones : the power-crazed medieval kings, Popes and emperors of Europe. Stroud, Gloucestershire. str. 132. ISBN 978-07-50-96678-8. 
  40. ^ D'Amato, Giuseppe (2004). Viaggio nell'hansa baltica : l'Unione europea e l'allargamento ad Est (na jeziku: italijanski). Milano: Greco & Greco. str. 120. ISBN 978-88-79-80355-7. 
  41. ^ Jučas, M. (2009). The battle of Grünwald. Vilnius: National Museum. str. 89. ISBN 978-60-99-50745-3. 
  42. ^ Nørgaard, Ole (1999). The Baltic States After Independence. Edward Elgar Publishing. str. 47. ISBN 978-17-82-54344-2. 
  43. ^ „Blätter für deutsche Landesgeschichte” (na jeziku: nemački). 111. 1975: 181. 
  44. ^ Kubon, Sebastian (2. 10. 2016). „Wielki mistrz Michael Küchmeister a konfl ikty państwa zakonu krzyżackiego z Polską i Litwą w latach 1414–1422. Kryzysy bez końca czy okres konsolidacji? Rozważania nad średniowieczną polityką zewnętrzną”. Biuletyn Polskiej Misji Historycznej. 11: 359—380. ISSN 2083-7755. doi:10.12775/BPMH.2016.011 Slobodan pristup. 
  45. ^ Taylor, Neil (2008). Baltic cities. Chalfont St. Peter: Bradt Travel Guides. str. 231. ISBN 978-18-41-62247-7. 
  46. ^ Seward, Desmond (1995). The monks of war : the military religious orders. London: Penguin Books. str. 100. ISBN 0140195017. 
  47. ^ Turnbull, Stephen R. (2011). Crusader castles of the Teutonic Knights. Red-brick castles of Prussia 1230-1466. Oxford: Bloomsbury Publishing. str. 14. ISBN 978-18-49-08010-1. 
  48. ^ a b v g d đ Bonda, Moreno (2013). History of Lithuanian Historiography (PDF). Kaunas: Vytautas Magnus University. ISBN 978-9955-21-363-5. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 04. 2021. g. Pristupljeno 31. 3. 2021. 
  49. ^ a b Rowell, S. C. (1993). „Of Men and Monsters: Sources for the History of Lithuania in the time of Gediminas (ca. 1315-1342)”. Journal of Baltic Studies. 24 (1): 73—112. ISSN 0162-9778. JSTOR 43211787. doi:10.1080/01629779200000261. Pristupljeno 30. 3. 2021. 
  50. ^ a b v g d đ e ž z Mažeika, Rasa (januar 1995). „The Grand Duchy rejoins Europe: Post-Soviet developments in the historiography of pagan Lithuania”. Journal of Medieval History. 21 (3): 289—303. doi:10.1016/0304-4181(95)00766-9. 
  51. ^ Vaišvilaite, Irena (2013). Chiese Lignee in Samogizia (na jeziku: italijanski). Gangemi Editore spa. str. 4. ISBN 978-88-49-29761-4. 

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Литвански_крсташки_рат&oldid=27821978”