Pređi na sadržaj

Logori za prevaspitavanje u Sinđangu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Logori za prevaspitavanje u Sinđangu koji se zvanično nazivaju Centrima za stručno obrazovanje i obuku od strane vlade Kine, su logori za interniranje kojima upravljaju vlada Sinđianga i Pokrajinski komitet Komunističke partije Kine[1]. Human Rajts Voč navodi da su korišćeni za indoktrinaciju Ujgura i drugih muslimana od 2017. godine u okviru „narodnog rata protiv terorizma“, politike objavljene 2014. godine[2]. Vlade mnogih zemalja i organizacije za ljudska prava kritikovale su logore zbog navodnih kršenja ljudskih prava, uključujući zlostavljanje, silovanje i mučenje, a neki od njih kvalifikuju i kao genocid[3]. Oko 40 zemalja širom sveta pozvalo je Kinu da poštuje ljudska prava zajednice Ujgura[4], uključujući zemlje kao što su Kanada, Nemačka, Turska i Japan. Vlade više od 35 zemalja izrazile su protest kineskoj vladi zbog postojanja logora za interniranje u Sinđangu, koji su opisani kao „najekstremniji primer kineske nehumane politike protiv Ujgura“[5].

Kampovi su osnovani 2017. godine od strane administracije generalnog sekretara KPK Si Đinpinga[2]. Između 2017. i 2021. godine operacije je vodio Čen Kvanguo, koji je ranije bio član Politbiroa KPK i sekretar komiteta koji je vodio partijski komitet i vladu regiona[6]. Kampovi se vode van kineskog pravnog sistema; mnogi Ujguri su tamo internirani bez suđenja i protiv njih nije podignuta optužnica[7]. Lokalne vlasti drže stotine hiljada Ujgura u ovim kampovima, kao i pripadnike drugih etničkih manjinskih grupa u Kini, u navedenu svrhu borbe protiv ekstremizma i terorizma i promovisanja društvene integracije[7].

Interniranje Ujgura i drugih turskih muslimana u logore predstavlja najveće ilegalno zatvaranje etničkih i verskih manjina od Drugog svetskog rata[8]. Od 2020. godine, procenjeno je da su kineske vlasti pritvorile do 1,8 miliona ljudi, uglavnom Ujgura, ali i Kazahstanaca, Kirgiza i drugih etničkih Turkija, muslimana, hrišćana, kao i nekih stranih državljana, u ovim tajnim logorima za interniranje koji se nalaze širom regiona[9]. Prema Adrijanu Zencu, glavnom istraživaču logora, masovna interniranja su dostigla vrhunac 2018. i od tada su se donekle smanjila, a zvaničnici su se fokusirali na programe prisilnog rada[10]. Drugi aktivisti za ljudska prava i američki zvaničnici takođe su primetili premeštanje pojedinaca iz logora u formalni kazneni sistem[11].

U maju 2018, Rendal Šriver, pomoćnik američkog ministra odbrane za pitanja bezbednosti Indo-Pacifika, rekao je da je „najmanje milion, a verovatno blizu tri miliona građana“ zatvoreno u pritvorskim centrima, koje je opisao kao „koncentracione logore“[12]. U avgustu 2018, Gej Mekdugal, američki predstavnik u Komitetu Ujedinjenih nacija za eliminaciju rasne diskriminacije, rekao je da je komitet primio mnogo verodostojnih izveštaja da je najmanje milion etničkih Ujgura u Kini držano u „kampovima za prevaspitavanje“[13]. Bilo je poređenja između logora u Sinđijangu i kineske kulturne revolucije[14].

Godine 2019. u Ujedinjenim nacijama, 54 zemlje, uključujući i samu Kinu, odbacile su optužbe i podržale politiku kineske vlade u Sinđangu[15]. U drugom pismu, 23 zemlje su izrazile zabrinutost u izveštajima komiteta i pozvale Kinu da poštuje ljudska prava[16]. U septembru 2020. Australijski institut za stratešku politiku (ASPI) je u svom projektu podataka iz Sinđijanga izvestio da je izgradnja kampova nastavljena uprkos tvrdnjama vlade da se njihova funkcija gasi[17]. U oktobru 2020. objavljeno je da je ukupan broj zemalja koje su osudile Kinu porastao na 39, dok je ukupan broj zemalja koje su branile Kinu smanjen na 45. Šesnaest zemalja koje su branile Kinu 2019. nisu to učinile 2020. godine[18].

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Različite kineske dinastije su istorijski vršile različite stepene kontrole i uticaja nad delovima današnjeg Sinđanga. Region je došao pod potpunu kinesku vlast kao rezultat ekspanzije na zapad dinastije Ćing predvođene Mandžuom, koja je takođe osvojila Tibet i Mongoliju[19]. Ovo osvajanje završilo se oko 1758. Iako je nominalno proglašeno za deo osnovne kineske teritorije, carska vlada ga je generalno posmatrala kao daleku zemlju za sebe.

1758. godine proglašena je za kaznenu koloniju i mesto izgnanstva, i kao rezultat toga, upravljala se kao vojni protektorat, a ne integrisana kao provincija[20].

Nakon ubistva Jang Zengsina, guvernera poluautonomnog Kumul kanata u istočnom Sinđijangu pod Republikom Kinom, 1928. godine, Jin Šuren je nasledio Janga na mestu guvernera kanata. Nakon smrti Kamul Kana Maksud Šaha 1930. godine, Jin je u potpunosti ukinuo kanat i preuzeo kontrolu nad regionom kao njegov vojskovođa[21]. Godine 1933, otcepljena Prva istočnoturkestanska republika je uspostavljena u Kumulskoj pobuni[22]. Godine 1934., vojskovođa Šeng Šicai je osvojio Prvu Turkestansku republiku uz pomoć Sovjetskog Saveza pre nego što se Šeng pomirio sa Republikom Kinom 1942. godine[23].1944. Ilijska pobuna je dovela do Druge istočno-turkestanske republike sa zavisnošću od Sovjetskog Saveza u trgovini, oružju i „prećutnom pristanku“ za njeno dalje postojanje pre nego što je 1949. pripojena Narodnoj Republici Kini[24].

Od 1950-ih do 1970-ih, vlada Kine je sponzorisala masovnu migraciju Han Kineza u region, politiku koja je promovisala kinesko kulturno jedinstvo i politiku kažnjavanja određenih izraza ujgurskog identiteta[25]. Tokom ovog perioda, pojavile su se militantne ujgurske separatističke organizacije sa potencijalnom podrškom Sovjetskog Saveza, a Narodna partija Istočnog Turkestana bila je najveća 1968. godine[26]. Tokom 1970-ih, Sovjeti su podržavali Ujedinjeni revolucionarni front Istočnog Turkestana (URFET) u borbi protiv Kineza[27].

Godine 1997, policijska hajka i pogubljenje 30 osumnjičenih separatista tokom Ramazana doveli su do velikih demonstracija u februaru 1997. koje su rezultirale incidentom u Gulji, obračunom Narodnooslobodilačke vojske (PLA) koji je doveo do najmanje devet mrtvih[28]. U bombaškim napadima na autobuse u Urumčiju kasnije tog meseca ubijeno je devet ljudi, a povređeno je 68, a odgovornost koju su priznale ujgurske grupe u egzilu[26]. U martu 1997. bomba u autobusu je ubila dvoje ljudi, a odgovornost su preuzeli ujgurski radikali i Organizacija za slobodu istočnog Turkistana sa sedištem u Turskoj[29].

U julu 2009. izbili su neredi u Sinđijangu kao odgovor na nasilni spor između Ujgurskih i Han kineskih radnika u fabrici i rezultirali su sa preko 100 smrtnih slučajeva[30]. Nakon nereda, ujgurski radikali su ubili desetine kineskih državljana u koordinisanim napadima od 2009. do 2016. godine[31]. To uključuje napade špricem u avgustu 2009., napad bombom i nožem u Hotanu 2011. godine, napad nožem na železničku stanicu u Kunmingu u martu 2014., napad bombom i nožem u aprilu 2014. železničku stanicu u Urumčiju, i napad automobilom i bombom u maju 2014. na uličnoj pijaci u Urumčiju[32]. Nekoliko napada orkestrirala je Islamska partija Turkistana koju je nekoliko zemalja proglasilo terorističkom organizacijom, uključujući Rusiju, Tursku, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD pored Ujedinjenih nacija[33].

Strateške motivacije

[uredi | uredi izvor]

Nakon što je prvobitno poricala postojanje logora, kineska vlada je tvrdila da su njene akcije u Sinđangu opravdani odgovori na pretnje ekstremizma i terorizma[34].

Kao region na severozapadnoj periferiji Kine koji je naseljen etničkim/jezičkim/verskim manjinama, za Sinđijang važi da „nikada nije bio u potpunosti u vlasti Komunističke partije Kine”[35]. Deo Sinđijanga je nekada držala carska Rusija i takođe je kratko vreme bila nezavisna. Tradicionalno, vlada Narodne republike Kine je favorizovala asimilacionu politiku prema manjinama i ubrzala je ovu politiku podsticanjem masovne imigracije Han Kineza u manjinske zemlje. Nakon raspada njenog rivala i suseda Sovjetskog Saveza — još jedne ogromne multinacionalne komunističke države sa jednim dominantnim etničkim poreklom — Komunistička partija Kine je bila „ubeđena da je etnički nacionalizam pomogao da se bivša supersila rasparča na komade“. Pored toga, terorističke napade su počinili Ujguri 2009, 2013. i 2014. godine[36].

Nekoliko dodatnih potencijalnih motiva za pojačanu represiju u Sinđiangu izneli su naučnici koji su sproveli istraživanja van Kine. Prvo, represija može jednostavno biti rezultat povećanog neslaganja u regionu počevši od otprilike 2009. godine; drugo, to može biti posledica promena u manjinskoj politici koje su promovisale asimilaciju u hansku kulturu; i treće, represiju može prvenstveno predvoditi sam Čen Kvanguo, što je rezultat njegovog lično tvrdokornog stava prema uočenim aktima pobune[36].

Kineska vlada je iskoristila terorističke napade 11. septembra kao opravdanje za svoje akcije protiv Ujgura. Tvrdi da su njene akcije u Sinđangu neophodne jer je Sinđang još jedan front u „globalnom ratu protiv terorizma“.

Pored toga, neki analitičari su sugerisali da KPK smatra Sinđang ključnim putem u kineskoj inicijativi Pojas i put (BRI), međutim, ona smatra da je lokalno stanovništvo Ksiđianga potencijalna pretnja uspehu inicijative, ili se plaši da bi otvaranje Ksinđanga moglo da je otvori sve do radikalnih uticaja drugih država koje učestvuju u BRI. Šon Roberts sa Univerziteta Džordž Vašington rekao je da KPK vidi privrženost Ujgura njihovim tradicionalnim zemljama kao rizik za BRI[37]. Istraživač Adrijan Zenc je sugerisao da je inicijativa važan razlog za kontrolu kineske vlade nad Sinđangom[38].

Politika KPK od 2009. do 2016. godine

[uredi | uredi izvor]

I pre i do nedugo nakon nereda u Urumčiju u julu 2009. godine, Vang Lekuan je bio partijski sekretar za region Ksiđiang, što je zapravo bila najviša podnacionalna uloga; otprilike ekvivalent guverneru u zapadnoj provinciji ili državi. Vang je radio na programima modernizacije u Sinđangu, uključujući industrijalizaciju, razvoj trgovine, puteva, železnica, razvoj ugljovodonika i gasovoda od susednog Kazahstana do istočne Kine. Vang je takođe ograničio lokalnu kulturu i religiju, zamenio ujgurski jezik standardnim mandarinskim kao sredstvom obrazovanja u osnovnim školama i kažnjavao ili zabranjivao među državnim radnicima (u regionu u kojem je vlada bila veoma veliki poslodavac), nošenje brade i marame, verski post i molitva na poslu[39]. Tokom 1990-ih, mnogi Ujguri u delovima Sinđijanga nisu mogli da govore mandarinski kineski[40].

Godine 2013. objavljena je Inicijativa Pojas i put, masivni trgovinski projekat u čijem središtu je Sinđang. Kineske vlasti su 2014. godine najavile „narodni rat protiv terorizma“, a lokalne vlasti su uvele nova ograničenja, uključujući zabranu dugih brada i nošenja burke u javnosti[41]. Godine 2014. koncept „transformacije kroz obrazovanje“ počeo je da se koristi u kontekstima izvan Falun Gonga kroz sistematske kampanje „deekstremifikacije“. Pod Džangom, Komunistička partija je pokrenula svoju „Kampanja za žestoki udar protiv nasilnog terorizma“ u Sinđangu[42].

U avgustu 2016, Čen Kuanguo, poznati sekretar Komunističke partije Tibeta, preuzeo je kontrolu nad autonomnim regionom Sinđang. Kritičari su Čena označili kao odgovornog za glavnu komponentu „potčinjavanja“ Tibeta[43].

Nakon Čenovog dolaska, lokalne vlasti su regrutovale preko 90.000 policajaca 2016. i 2017. godine – dvostruko više nego što su regrutovale u proteklih sedam godina, i postavile čak 7.300 dobro čuvanih kontrolnih punktova u regionu. Pokrajina je postala poznata kao jedan od regiona sa najstrožim nadzorom policije. Novinski izveštaji na engleskom jeziku označili su trenutni režim u Sinđangu kao najopsežniju policijsku državu na svetu[44].

Antireligijske kampanje

[uredi | uredi izvor]

Kao komunistička država, Kina nema zvaničnu državnu religiju, međutim, njena vlada priznaje pet različitih verskih konfesija, naime budizam, taoizam, islam, katolicizam i protestantizam[45]. Zapadni mediji su 2014. objavili da je sprovodila antireligijske kampanje u cilju promovisanja ateizma[46].

Trend se ubrzao 2018. godine kada su Državna komisija za etnička pitanja i Državna uprava za vjerska pitanja stavljene pod kontrolu Odjeljenja za rad Ujedinjenog fronta KPK[47].

Oko 2015. godine, prema kineskim braniteljima ljudskih prava, visoki zvaničnik KPK je tvrdio da je „trećina“ Ujgura u Sinđangu „zagađena religioznim ekstremističkim snagama“ i da ih je potrebno „obrazovati i reformisati pomoću koncentrisane sile“[48].

Otprilike u isto vreme, kineski državni bezbednosni aparat razvijao je „Integrisanu platformu za zajedničke operacije“ (IJOP) za analizu informacija koje su prikupljene iz njegovih podataka nadzora. Prema analizi ovog softvera od strane Hjuman Rajts Voč-a, IJOP bi mogao oceniti da pripadnik manjinske grupe spada u jedan od 36 „tipova osoba“ koji bi mogli da dovedu do hapšenja i interniranja u logor za prevaspitavanje.

Politike i teorije

[uredi | uredi izvor]

Područje pod strogom policijom i hiljade kontrolnih punktova pomogli su i ubrzali zatvaranje meštana u logorima. U 2017. ovaj region je činio 21% svih hapšenja u Kini uprkos tome što čini manje od 2% nacionalnog stanovništva, osam puta više nego prethodne godine[48]. Pravosudni i drugi vladini biroi mnogih gradova i okruga počeli su da objavljuju niz ponuda za nabavku i izgradnju ovih planiranih kampova i objekata[49]. Širom regiona se sve više grade masovni pritvorski centri koji se koriste za držanje stotina hiljada ljudi koji su na meti zbog njihove verske prakse i etničke pripadnosti[50].

Prema rečima kineskog ambasadora u Australiji Čeng Đingjea u decembru 2019, svi „pripravnici“ u centrima su diplomirali i postepeno su se vratili na svoja radna mesta ili uz pomoć vlade pronašli nove poslove[51]. Čeng je takođe nazvao izveštaje da je milion Ujgura pritvoreno u Sinđangu „lažnim vestima“ i da „ono što je urađeno u Sinđangu nema... razliku od onoga što druge zemlje, uključujući zapadne zemlje, [čine] u borbi protiv terorista„[52]

Lokacije kampova u Sinđangu

Tokom pandemije KOVID-19 u kontinentalnoj Kini, nije bilo izveštaja o slučajevima korona virusa u zatvorima u Sinđangu ili uslovima u logorima za interniranje[53]. Nakon obustave programa zbog pandemije koronavirusa 2019–20, ujgurski radnici su vraćeni u druge delove Sinđijanga i ostatka Kine kako bi nastavili sa radom počevši od marta 2020. godine[54]. U septembru 2020. Australijski institut za stratešku politiku (ASPI) pokrenuo je svoj projekat podataka iz Sinđianga, koji je izvestio da se izgradnja kampova nastavlja uprkos tvrdnjama da se njihova funkcija gasi, sa identifikovanim 380 logora i centara za pritvor[55].

Zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom, poput UAE, Saudijske Arabije i Egipta, pokazivale su otvorenu podršku azijskoj naciji, navodeći da „Kina ima pravo da preduzme mere protiv terorizma i deekstremizma“. Arapske nacije su zanemarivale kršenje ljudskih prava kako ne bi uništile ekonomske veze koje su održavale sa Kinom, koja je za ove zemlje ključni trgovinski partner i investitor. Štaviše, prognani Ujgurski muslimani u ovim zemljama su redovno zatvarani i deportovani nazad u Kinu[56].

Dana 16. novembra 2019, Njujork Tajms je objavio opsežno curenje dokumenata na 400 stranica, koje je dobio od člana kineske vlade, u nadi da će generalni sekretar KPK Si Đinping biti pozvan na odgovornost za svoje postupke. Njujork tajms je naveo da curenje podataka ukazuje na nezadovoljstvo unutar Komunističke partije u vezi sa obračunom u Sinđijangu. Anonimni vladin zvaničnik koji je obelodanio dokumente je to uradio sa namerom da bi obelodanjivanje „sprečilo lidere stranaka, uključujući gospodina Sija, da pobegnu od krivice za masovna zatvaranja.“[57]

Jedan dokument je bio priručnik koji je imao za cilj da prenese poruke ujgurskim studentima koji su se vraćali kući i pitali o svojim nestalim prijateljima ili rođacima koji su bili internirani u logorima. U njemu se navodi da vladino osoblje treba da prizna da internirani nisu počinili zločin i da je „samo njihovo razmišljanje zaraženo nezdravim mislima“. Zvaničnici su upućeni da kažu da čak ni baka i deda i članovi porodice koji su izgledali prestari da bi izvršili nasilje ne mogu biti pošteđeni[58].

Čajna Dejli je 2018. izvestio da je zvaničnik KPK Vang Jondži smenjen zbog „ozbiljnih disciplinskih prekršaja“[59]. Njujork tajms je dobio kopiju Vangovog priznanja (koje je u izveštaju verovatno potpisano pod prinudom) i naveo da je Njujork tajms verovao da je otpušten zbog toga što je bio previše blag prema Ujgurima, na primer zbog puštanja 7.000 zatočenika. Vang je rekao svojim pretpostavljenima da je zabrinut da bi akcije protiv Ujgurana izazvale nezadovoljstvo i tako rezultirale većim nasiljem u budućnosti. U dokumentima koji su procureli navodi se, „on je ignorisao strategiju centralnog rukovodstva stranke za Sinđang, i otišao je do drskog prkosa. Odbio je da okupi sve koji bi trebalo da budu uhapšeni“. Članak je diskretno podeljen na kineskoj platformi Sina Veibo, gde su neki korisnici Interneta izrazili simpatije prema njemu[60]. U 2017. bilo je više od 12.000 istraga protiv članova stranke u Sinđiangu zbog prekršaja ili otpora u „borbi protiv separatizma“, što je više od 20 puta više od prethodne godine.

Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara (ICIJ) je 24. novembra 2019. objavio Čajna Kables, koji se sastoji od šest dokumenata, „operativnog priručnika“ za vođenje kampova i detaljne upotrebe prediktivne policije i veštačke inteligencije za ciljanje ljudi i regulisanje života unutar logora[61].

„Policijski dosije Ksinjianga“, veliki broj policijskih fajlova izvedenih iz podataka pronađenih u hakovanju lokalnog računarskog servera, poslat je nemačkom antropologu Adrijanu Zencu, koji radi za Memorijalnu fondaciju žrtava komunizma[62]. Zenc je sankcionisan od strane kineske vlade od 2021. On je bio ključan u razotkrivanju sistema logora u Sinđiangu. Fajlovi i neki prevodi na engleski su delimično dostupni preko njihove posebne početne stranice koju je postavila ova fondacija ili preko linkova ka akademskom repozitorijumu u Zencovom članku u časopisu Evropske asocijacije za kineske studije[63].

Prema proceni brojnih digitalnih forenzičara i drugih stručnjaka, policijski dosije Sinđianga potiču sa kompjutera kineskih vlasti. To je najveće curenje podataka o kineskim državnim kampovima za prevaspitanje koje je do sada objavljeno van Kine[64].

U urbanim sredinama, većina kampova je pretvorena iz postojećih stručnih škola, škola KPK, redovnih škola ili drugih službenih zgrada, dok je u prigradskim ili ruralnim područjima većina kampova izgrađena posebno za potrebe prevaspitanja[65]. Ove kampove čuvaju oružane snage ili specijalna policija i opremljeni su kapijama nalik zatvoru, okolnim zidovima, sigurnosnim ogradama, sistemima za nadzor, karaulama, stražarskim prostorijama i objektima za naoružanu policiju[66].

Iako ne postoje javni, proverljivi podaci o broju logora, bilo je različitih pokušaja da se dokumentuju sumnjivi logori na osnovu satelitskih snimaka i vladinih dokumenata. Dana 15. maja 2017, Jamestaun Foundation, istraživački centar sa sedištem u Vašingtonu, DC, objavio je listu od 73 vladine ponude u vezi sa ustanovama za prevaspitanje. Australijski institut za stratešku politiku (ASPI) je 1. novembra 2018. izvestio o sumnjivim kampovima na 28 lokacija[67]. Rojters i Earthrise Media su 29. novembra 2018. izvestili o 39 sumnjivih logora[68]. Pokret nacionalnog buđenja istočnog Turkistana je izvestio o još većem broju logora[69].

Pritvaranje Ujgura i drugih etničkih manjina je ostavilo mnogo dece bez roditelja. Kineska vlada je držala ovu decu u raznim institucijama i školama koje su kolokvijalno poznate kao „internati“, iako nisu sve rezidencijalne ustanove, koje služe kao de facto sirotišta[70]. U septembru 2018, Asošijeted pres je izvestio da se grade hiljade internata[68].

Prema Adrijanu Zencu i Bi-Bi-Siju 2019. godine, deca pritvorenih roditelja u internatima kažnjena su zato što ne govore mandarinski kineski i sprečena da ispoljavaju svoju veru[71]. Hjuman Rajts Vatč je rekao da su deca zatočena u ustanovama za zaštitu dece i internatima držana bez saglasnosti roditelja ili pristupa[72]. U decembru 2019, Njujork tajms je izvestio da je oko 497.000 učenika osnovnih i srednjih škola upisano u ove internate. Takođe su izvestili da je učenicima dozvoljeno da vide članove porodice samo jednom u dve nedelje i da im je zabranjeno da govore ujgurski jezik[68].

Lokacije

[uredi | uredi izvor]

Lokacije kampova identifikovali su Nacionalna geoprostorno-obaveštajna agencija SAD i Australijski institut za stratešku politiku

Brojne lokacije su identifikovane kao logori za prevaspitavanje. Australijski institut za stratešku politiku, čije finansiranje prvenstveno potiče od australijske vlade, a finansiranje iz inostranstva prvenstveno iz američkog Stejt departmenta i Ministarstva odbrane, identifikovao je više od 380 „objekata za koje se sumnja da e koriste kao logori“[73].

  1. ^ „China: Free Xinjiang ‘Political Education’ Detainees | Human Rights Watch” (na jeziku: engleski). 2017-09-10. Pristupljeno 2024-07-23. 
  2. ^ a b „New York Times New York State Catholic Poll, November 1999”. ICPSR Data Holdings. 2000-04-18. Pristupljeno 2024-07-23. 
  3. ^ „Committee News Release - October 21, 2020 - SDIR (43-2) - House of Commons of Canada”. www.ourcommons.ca (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-07-23. 
  4. ^ „China/Hong Kong: UN experts urge China to respect protesters’ rights”. Human Rights Documents Online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  5. ^ Paik, A. Naomi (2016-04-11), Internment Remains, University of North Carolina Press, str. 21—56, Pristupljeno 2024-07-23 
  6. ^ van Els, Peter (2008-11-21). „From De Economist of 1858 Economic Chronicle (14 January)”. De Economist. 156 (4): 529—529. ISSN 0013-063X. doi:10.1007/s10645-008-9108-z. 
  7. ^ a b Raza, Zainab (2019-08-08). „CHINA’S ‘POLITICAL RE-EDUCATION’ CAMPS OF XINJIANG’S UYGHUR MUSLIMS”. Asian Affairs. 50 (4): 488—501. ISSN 0306-8374. doi:10.1080/03068374.2019.1672433. 
  8. ^ Smith Finley, Joanne (2021-07-03). „Why Scholars and Activists Increasingly Fear a Uyghur Genocide in Xinjiang”. Journal of Genocide Research (na jeziku: engleski). 23 (3): 348—370. ISSN 1462-3528. doi:10.1080/14623528.2020.1848109. 
  9. ^ Brophy, David (2019). „Good and Bad Muslims in Xinjiang”. Made in China Journal. 4 (2). ISSN 2206-9119. doi:10.22459/mic.04.02.2019.05. 
  10. ^ Bivens, Nolen V.; Reichart, John; Angerman, William (1997-01-01). Policy Development Under Fire. Explaining How U.S. Forces May Serve Under Foreign Command (Izveštaj). Fort Belvoir, VA: Defense Technical Information Center. 
  11. ^ „india-dams-goes-ahead-despite-mass-opposition-feb-1991-4-pp”. Human Rights Documents online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  12. ^ „New Trump tariff threat may delay China trade deal”. Emerald Expert Briefings. 2019-05-07. ISSN 2633-304X. doi:10.1108/oxan-es243699. 
  13. ^ Uighurs, Routledge, 2010-07-23, str. 334—389, ISBN 978-0-203-85084-8, Pristupljeno 2024-07-23 
  14. ^ Hay, Trevor (1989-09). „Cultural Revolution in China's Schools. May 1966–April 1969. By Julia Kwong. [Stanford: Hoover Institution Press, 1988. 200 pp. $16.95.]”. The China Quarterly. 119: 645—646. ISSN 0305-7410. doi:10.1017/s0305741000023067.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  15. ^ „Original PDF”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-07-23. 
  16. ^ Holmström, Leif, ur. (2002-01-01), United Nations Committee on the Elimination of Racial Discrimination, Brill | Nijhoff, str. 1—1, ISBN 978-90-411-1764-9, Pristupljeno 2024-07-23 
  17. ^ „UN HUMAN RIGHTS COUNCIL MUST DEMAND ANSWERS FROM CHINA OVER XINJIANG MASS INTERNMENT CAMPS”. Human Rights Documents Online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  18. ^ Hok, Hannah; Martin, Alia; Trail, Zachary; Shaw, Alex (2019-11-04). „When Children Treat Condemnation as a Signal: The Costs and Benefits of Condemnation”. Child Development. 91 (5): 1439—1455. ISSN 0009-3920. doi:10.1111/cdev.13323. 
  19. ^ Irvin Ehrenpreis, Review, 'new York Review of Books', February 1977, Routledge, 2002-09-11, str. 516—524, ISBN 978-0-203-19851-3, Pristupljeno 2024-07-23 
  20. ^ Newby, Laura (2005). The Empire and the Khanate: a political history of Qing relations with Khoqand c. 1760-1860. Brill's Inner Asian library. Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-14550-4. 
  21. ^ Forbes, Andrew D. W. (1986). Warlords and Muslims in Chinese Central Asia: a political history of Republican Sinkiang, 1911-1949. Cambridge u.a: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25514-1. 
  22. ^ Millward, James A. (2007). Eurasian crossroads: a history of Xinjiang. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13924-3. OCLC ocm63808300. 
  23. ^ Benson, Linda (1990). The Ili rebellion: the Moslem challenge to Chinese authority in Xinjiang, 1944 - 1949. An East Gate book. Armonk, N.Y London: M.E. Sharpe. ISBN 978-0-87332-509-7. 
  24. ^ Origins of the East Turkestan Independence Movement:, The Chinese University of Hong Kong Press, 2020-03-15, str. 27—48, Pristupljeno 2024-07-23 
  25. ^ „human-rights-watch-china-devastating-blows-apr-2005-vol17-no2c-115-pp”. Human Rights Documents online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  26. ^ a b Dillon, Michael (2003-10-23). Xinjiang. Routledge. ISBN 978-0-203-16664-2. 
  27. ^ Reed, J. Todd; Raschke, Diana (2010). The ETIM: China's Islamic militants and the global terrorist threat. PSI guides to terrorists, insurgents, and armed groups. Santa Barbara, Calif: Praeger. ISBN 978-0-313-36540-9. OCLC 504270479. 
  28. ^ „news-from-human-rights-watch-no5-g-september-11-attacks-crimes-against-humanity-the-aftermath-volume-1-october-15-2001-october-2001”. Human Rights Documents online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  29. ^ Debata, Mahesh Ranjan (2007). China's minorities: ethnic-religious separatism in Xinjiang. New Delhi: Pentagon Press. ISBN 978-81-8274-325-0. 
  30. ^ Walker, Yvette (2009-02-09), Watts Riot, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-530173-1, Pristupljeno 2024-07-23 
  31. ^ Gillespie, Robyn; Harrison, Lindsey; Mullan, Judy (2017). Undertaking Qualitative Research With Ethnic Minority Groups. 1 Oliver's Yard, 55 City Road, London EC1Y 1SP United Kingdom: SAGE Publications Ltd. ISBN 978-1-5264-1101-3. 
  32. ^ „Ukraine: Car bomb killing of journalist despicable attack on freedom of expression”. Human Rights Documents Online. Pristupljeno 2024-07-23. 
  33. ^ Asia and the Pacific, UN, 2007-12-31, str. 323—387, ISBN 978-92-1-054327-9, Pristupljeno 2024-07-23 
  34. ^ Greitens, Sheena Chestnut; Lee, Myunghee; Yazici, Emir (2020). „Counterterrorism and Preventive Repression: China's Changing Strategy in Xinjiang”. International Security (na jeziku: engleski). 44 (3): 9—47. ISSN 0162-2889. doi:10.1162/isec_a_00368. 
  35. ^ The New Yorker, Purdue University Press, 2012-03-15, str. 243—245, Pristupljeno 2024-07-23 
  36. ^ a b Anas, Anas (2021-06-15). „UIGHURS IN XINJIANG: ECONOMIC DISCRIMINATION AND POLITICAL REPRESSION”. GLOBAL JOURNAL FOR RESEARCH ANALYSIS: 173—175. doi:10.36106/gjra/2313098. 
  37. ^ Kaltman, Blaine. In the shadow of the dragon : a study of the coping strategies employed by the Uighur living in predominantly Han locales in Xinjiang and China's coastal cities (Teza). University of Queensland Library. 
  38. ^ Overseas RMB Funds in France, World Scientific, 2019-11, str. 157—201, Pristupljeno 2024-07-23  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  39. ^ Jones, Michael Frederick, (born 3 July 1937), Associate Editor (Politics), The Sunday Times, 1995–2002, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2024-07-23 
  40. ^ Neville-Hadley, Peter (1997). China: the Silk Routes. London: Cadogan. ISBN 978-1-86011-052-8. 
  41. ^ Lee, Michelle (2023). „Protecting Human Rights in the Age of Digital Surveillance: A Comparative Study of Rohingya Refugees and Uighurs in Xinjiang, China.”. SSRN Electronic Journal. ISSN 1556-5068. doi:10.2139/ssrn.4651223. 
  42. ^ Dai, Mengliang (2020-03-17). „The 1983 Strike-Hard Campaign in China: a Moral Panic?”. The British Journal of Criminology. 60 (5): 1220—1241. ISSN 0007-0955. doi:10.1093/bjc/azaa016. 
  43. ^ Zenz, Adrian; Leibold, James (2019-07-12). „Securitizing Xinjiang: Police Recruitment, Informal Policing and Ethnic Minority Co-optation”. The China Quarterly. 242: 324—348. ISSN 0305-7410. doi:10.1017/s0305741019000778. 
  44. ^ June, Dale L. (2019-11-27), Fear and the News Media, Routledge, str. 104—114, ISBN 978-0-429-28345-1, Pristupljeno 2024-07-24 
  45. ^ Geoff (1997). „Religious Minorities and Their Rights: A Problem of Approach”. International Journal on Minority and Group Rights. 5 (2): 97—134. ISSN 1385-4879. doi:10.1163/15718119720907435. 
  46. ^ Buang, Sa’eda; Chew, Phyllis Ghim-Lian, ur. (2014-05-09). Muslim Education in the 21st Century. Routledge. ISBN 978-1-317-81500-6. 
  47. ^ Leibold, James (2016-03-08), Interethnic Conflict in the PRC, Columbia University Press, str. 223—250, Pristupljeno 2024-07-24 
  48. ^ a b Dillon, Michael (2016-11-25), Xinjiang and the Uyghurs, Edward Elgar Publishing, ISBN 978-1-78471-736-0, Pristupljeno 2024-07-24 
  49. ^ Zenz, Adrian (2018-09-07). „"Thoroughly Reforming Them Towards a Healthy Heart Attitude" - China's Political Re-Education Campaign in Xinjiang”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-07-24. 
  50. ^ „Dai Ailian in Guerilla March, 1940”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-07-24. 
  51. ^ Malone, Beverly (2005-07-20). „Voices”. Nursing Standard. 19 (45): 35—35. ISSN 0029-6570. doi:10.7748/ns.19.45.35.s38. 
  52. ^ not provided, health (2022-04-28). „[RETRACTED] Guardian Blood Balance Australia 2022: (Guardian Botanicals Blood Balance Australia ) , Fake Reviews, Heart-related, Cholesterol Level, Blood Sugar v1”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-07-24. 
  53. ^ „New York Times New York State Poll, March 1999”. ICPSR Data Holdings. 1999-06-16. Pristupljeno 2024-07-24. 
  54. ^ Map:, Princeton University Press, 2020-09-08, str. viii—viii, ISBN 978-0-691-20221-1, Pristupljeno 2024-07-24 
  55. ^ „Washington Post September 11th Poll, September 2002”. ICPSR Data Holdings. 2002-12-09. Pristupljeno 2024-07-24. 
  56. ^ About the author, Princeton University Press, 2020-12-31, str. vi—vi, Pristupljeno 2024-07-24 
  57. ^ „New York Times New York State Catholic Poll, November 1999”. ICPSR Data Holdings. 2000-04-18. Pristupljeno 2024-07-24. 
  58. ^ „Leaked documents reveal behind-the-scenes Ebola vaccine issues”. AAAS Articles DO Group. 2021-10-18. Pristupljeno 2024-07-24. 
  59. ^ Chung, Chien-Peng (2018-12-09). „Xinjiang and Tibet as “Internal Colonies” of China: Evidence from Official Data”. Journal of Ethnic and Cultural Studies: 118—139. ISSN 2149-1291. doi:10.29333/ejecs/122. 
  60. ^ Vander Meulen, Jacob (2000), Wilson, Charles Edward (18 November 1886–03 January 1972), industrialist and government official, Oxford University Press, Pristupljeno 2024-07-24 
  61. ^ Three. Establishing The Structures Of Internment, From Limited To Mass Internment, 1942–1943, Princeton University Press, 2010-12-31, str. 76—106, Pristupljeno 2024-07-24 
  62. ^ Zenz, Adrian (2019-07-12). „Beyond the Camps: Beijing's Grand Scheme of Forced Labor, Poverty Alleviation and Social Control in Xinjiang”. dx.doi.org. Pristupljeno 2024-07-24. 
  63. ^ Zenz, Adrian (2023-05-10). „Coercive Labor in the Cotton Harvest in the Xinjiang Uyghur Autonomous Region and Uzbekistan”. Communist and Post-Communist Studies. 56 (2): 1—32. ISSN 0967-067X. doi:10.1525/cpcs.2023.1822939. 
  64. ^ Behmer, Markus (2022). „Bilder des Grauens. Medienethische Überlegungen zur Kriegsfotografie”. Communicatio Socialis. 55 (4): 454—467. ISSN 0010-3497. doi:10.5771/0010-3497-2022-4-454. 
  65. ^ „Sanctioning China over Uighurs fits Trump's agenda”. Emerald Expert Briefings. 2018-09-12. ISSN 2633-304X. doi:10.1108/oxan-es238427. 
  66. ^ „CHINA: MASS INTERNMENT CAMPS ARE PLACES OF PUNISHMENT, NOT 'VOCATIONAL TRAINING'”. Human Rights Documents Online. Pristupljeno 2024-07-24. 
  67. ^ Vu, Tuong; Le Thu, Huong (2018-08-31). „Vietnam’s Communist Revolution: The Power and Limits of Ideology”. Contemporary Southeast Asia. 40 (2): 336—338. ISSN 0129-797X. doi:10.1355/cs40-2j. 
  68. ^ a b v Hsiao, Yu-Yu; Shih, Ching-Lin; Yu, Wan-Hui; Hsieh, Cheng-Hsi; Hsieh, Ching-Lin (2015). „Short Form-36 Taiwan version”. PsycTESTS Dataset. Pristupljeno 2024-07-24. 
  69. ^ „New <em>Health Affairs</em>: Hospital Errors Ten Times More Common Than Thought?”. Forefront Group. 2011-04-07. Pristupljeno 2024-07-24. 
  70. ^ Blackburn, Barbara R. (2019-04-26), Myth Two, Routledge, str. 21—35, ISBN 978-0-429-42938-5, Pristupljeno 2024-07-24 
  71. ^ Gracie, Carrie, (born 1962), China Editor, BBC News, since 2014, Oxford University Press, 2017-12-01, Pristupljeno 2024-07-24 
  72. ^ „USA: AMNESTY INTERNATIONAL CALLS ON ICE TO RELEASE DETAINED TRANSGENDER WOMAN RIGHTS ACTIVIST”. Human Rights Documents Online. Pristupljeno 2024-07-24. 
  73. ^ The Lancet (2012). „Pulling the plug on drug detention centres in Asia”. The Lancet. 380 (9840): 448. ISSN 0140-6736. doi:10.1016/s0140-6736(12)61278-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Логори_за_преваспитавање_у_Синђангу&oldid=28958147”