Pređi na sadržaj

Luis Kerol

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Luis Kerol
Luis Kerol, 1856 - fotografija Oskara G. Ridžlenera
Lični podaci
Puno imeČarls Latvidž Dodžson
Datum rođenja(1832-01-27)27. januar 1832.
Mesto rođenjaDerzberi, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti14. januar 1898.(1898-01-14) (65 god.)
Mesto smrtiGilford, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeChrist Church, Rugby School
Književni rad
Period1865-1895
Najvažnija delaAlisa u zemlji čuda
Alisa s one strane ogledala
Potpis

Luis Kerol (engl. Lewis Carroll), pravo ime Čarls Latvidž Dodžson (engl. Charles Lutwidge Dodgson; Derzberi, 27. januar 1832 — Gilford, 14. januar 1898) bio je jedan od najčitanijih engleskih pisaca, a takođe i matematičar, logičar, anglikanski sveštenik i amaterski fotograf. Njegova najpoznatija i najpopularnija dela su romani „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Alisa s one strane ogledala“.

Stvaralaštvo

[uredi | uredi izvor]

Još od malih nogu, Dodžson je pisao poeziju i kratke priče i uglavnom ih objavljivao u porodičnom magazinu Mischmasch, a kasnije ih slao i raznim časopisima i tako uživao u umerenoj slavi. Između 1854. i 1856, njegov rad se pojavio u nacionalnim publikacijama, The Comic Times and The Train, kao i u manjim magazinima poput Whitby Gazette i Oxford Critic. Većina njegovih dela bila je duhovita, ponekad satirična, ali njegovi standardi i ambicije bili su zahtevni. “Ja ipak ne mislim da sam napisao nešto dostojno prave publikacije (u koju ne uključujem Whitby Gazette i Oxonian Advertiser), ali ne očajavam da će toga biti jednog dana”, napisao je jula 1855.[1] Ponekad, posle 1850, pisao je predstave za marionete za svoju braću i sestre. Jedna od njih je preživela: La Guida di Bragia.[2]

Jedna od Kerolovih ilustracija

Godine 1856. je objavio delo pod nazivom koji mu je doneo slavu. Romantična poema pod nazivom Samoća pojavila se u časopisu The Train, a autor se potpisao kao Luis Kerol. Ovaj pseudonim bio je igra njegovog imena: Luis je bio anglicizam za ime Ludoviko, što je latinski naziv za ime Latvidž, a Kerol je irsko prezime slično latinskom obliku Karolus, od koga dolazi ime Čarls.[3] Prelazak je išao na sledeći način: “Čarls Latvidž” prevedeno na latinski kao “Karolus Ludoviko”. Onda je ovo prevedeno na engleski kao “Kerol Luis” i onda obrnuto na “Luis Kerol”.[4] Pseudonim je izabrao urednik Edmund Jejts od četiri koje je Dodžson predložio. Ostala tri bila su: Edgar Katvelis, Edgar U. C. Vesthil i Luj Kerol.[5]

Njegove knjige otkrivaju svet slobodne fantazije, humora i igre rečima. U svojim knjigama Alisa u zemlji čuda i Alisa s one strane ogledala dostigao je vrhunac svoga rada. Ukazujući na bogatstvo našeg unutrašnjeg sveta on, u stvari, ukazuje bez čega odrastanje nije moguće. Mašta i svet fantazije kod Luisa Kerola predstavljaju ključ našeg unutrašnjeg razvoja, bez koga nema ni koračanja kroz život. Bez toga mi ostajemo zauvek osiromašeni: ozbiljni kada to nije nužno, detinjasti kada treba iskazati zrelost. Zato „Alisa u zemlji čuda“ oslikava večnu potrebu našeg duhovnog sazrevanja.

Fotografija

[uredi | uredi izvor]
Fotografija Alis Lidel (1858)

Godine 1856. Dodžson je počeo da se bavi fotografijom, prvo pod uticajem svog ujaka, Skefingtona Latvidža, a kasnije i pod uticajem oksfodskog prijatelja Redžinalda Sautija.[6] Ubrzo je počeo da se ističe u ovoj umetnosti i postao poznat fotograf, a činilo se da je u ranoj mladosti imao ideju da je to posao od koga se može zaraditi za život.[7]

Studija Rodžera Tejlora i Edvarda Vejklinga iscrpno nabraja sve preživele otiske, a Tejlor je izračunao da tek nešto više od polovine njegovih fotografija prikazuje mlade devojke, što može biti veoma iskrivljena figura s obzirom na to da 60% njegovog rada nije sačuvano.[8] Dodžson je takođe napravio i mnoge studije muškaraca, žena, dečaka i pejzaža; njegovi subjekti bili su i skeleti, lutke, psi, statue i slike, drveće.[9] Njegove slike dece slikane su u prisustvu roditelja roditelja, a mnoge od njih snimljene su u Lidel bašti, zbog toga što je prirodno svetlo neophodno za dobru sliku.[10]

On je takođe smatrao da je fotografija i dobar način da se uđe u više društvene krugove.[11] Tokom najproduktivnijeg dela njegove karijere, portretisao je istaknute ličnosti poput Džona Evereta Milea, Elen Teri, Dantea Gabrijela Rosetija, Julije Margaret Kameron, Majkla Faradeja, Lorda Solsberija i Alfreda Tenisona.[7]

Do vremena kada je Dodžson naglo prestao da se bavi fotografijom (1880, nakon više od 24 godine), osnovao je svoj studio na krovu Tom Kvoda, stvorio oko 3 000 fotografija, a bio amater. Kao razlog odustajanja od fotografije naveo je to da mu rad u studiju oduzima previše vremena.[12] On je za izradu slika koristio vlažni kolodioni proces; komercijalni fotografi, koji su počeli da koriste proces suve ploče 1970-ih, stvarali su slike mnogo brže.[13] Popularan ukus za fotografije koje je on slikao promenio se pojavom modernizma.

Godine 2015. godine BBC program, predstavljen od strane novinarke Marte Kerni, kaže da stručnjaci veruju da je slika gole tinejdžerke koja predstavlja najstariju Lidel devojku Lorinu, fotografisana od strane Dodžsona.[14] Nikolas Barnet, ekspert za očuvanje fotografija, kaže da je slika fotografisana sličnom kamerom onoj koju je Dodžson koristio i da su procesi izrade fotografije isti kao i kod Kerola. Forenzički analitičar slika, Dejvid Enli, uporedio je poznate slike Lorine u različitim godinama sa sumnjivom fotografijom. Rekao je: „Po mom mišljenju, rekao bih da je to ona.”[15][16]

Radovi

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Leach, Ch. 2.
  2. ^ Heath, Peter L. (2007). „Introduction”. La Guida Di Bragia, a Ballad Opera for the Marionette Theatre. Lewis Carroll Society of North America. str. vii—xvi. ISBN 978-0-930326-15-9. 
  3. ^ Cohen 1996, str. 30–35
  4. ^ Roger Lancelyn Green On-line Encyclopedia Britannica
  5. ^ Thomas, str. 129.
  6. ^ Clark 1979, str. 93.
  7. ^ a b Cohen, str. 100–4
  8. ^ Taylor, Roger; Wakeling, Edward (2002). Lewis Carroll, Photographer. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07443-6. 
  9. ^ Cohen, Morton (1999). "Reflections in a Looking Glass." New York: Aperture.
  10. ^ Winchester, Simon (2011). The Alice Behind Wonderland. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539619-5. OCLC 641525313. 
  11. ^ Thomas 1996, str. 116.
  12. ^ Thomas 1996, str. 265.
  13. ^ Wakeling 1998, str. 55–67.
  14. ^ „Scala Archives[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 15. 09. 2015.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  15. ^ Kearney, M. (presenter), The Secret World of Lewis Carroll, BBC, February 2015.the secret world bbc
  16. ^ „BBC investigates whether Lewis Carroll was 'repressed paedophile' after nude photo discovery”. Telegraph.co.uk. 26. 1. 2015. 
  17. ^ The Carrollian. Lewis Carroll Society. Issue 7–8. p. 7. 2001: "In 1862 when Lewis Carroll sent to Yates the manuscript of the words of a 'melancholy song', entitled 'Miss Jones', he hoped that it would be published and performed by a comedian on a London music-hall stage."
  18. ^ The Hunting of the Snark and Other Poems and Verses, New York: Harper & Brothers, 1903

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луис_Керол&oldid=28963699”