Mavrikijevi balkanski pohodi
| Mavrikijevi balkanski pohodi | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Vizantijsko-avarskih ratova i Vizantijsko-slovenskih ratova | |||||||||
 Vizantijsko carstvo oko 600. godine | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
| Vizantijsko carstvo |
Avarski kaganat Sloveni (Anti) | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Mavrikije Komentiol Prisk Petar |
Bajan Ardagast Musokije Pirigast | ||||||||
Mavrikijevi balkanski pohodi su bile vojne kampanje vizantijskog cara Mavrikija uperene protiv Avara i Slovena. Cilj Mavrikijevih pohoda bila je odbrana balkanskih provincija Vizantijskog carstva od pobunjenih naroda. Uz Anastasija I, Mavrikije je bio jedini car koji je vodio odlučnu balkansku politiku. Od 591. godine, po završetku rata sa Persijom, Vizantijsko carstvo vodi ofanzivnu politiku. Najznačajniji istorijski izvor za ovaj period jeste Istorija Teofilakta Simokate u osam knjiga.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Nakon povlačenja Ostrogota sa Balkana (488), odbrana severnih podunavskih granica Vizantijskog carstva bila je veoma oslabljena i izložena varvarskim napadima. Komes Marcelin, čije je delo najopširniji izvor za ovaj period, nije uvek pouzdan u identifikovanju varvarskih naroda koji napadaju carstvo. On ove narode naziva Skitima i Getima te se oni ne mogu izjednačavati sa Slovenima.[1]. Prokopije iz Cezareje je prvi zabeležio podatak o jednom slovenskom napadu na Balkansko poluostrvo. Napad je izvršen tokom vladavine cara Justina I (518—527). U pitanju su bili Anti čiji je napad uspešno suzbio vojskovođa German[2]. Napadi su još češći tokom vladavine cara Justinijana (527—565). Vizantijska vojska pod Hilvudom uspešno je suzbijala napade do 534. godine[3]. Iz Prokopijevih izveštaja vidi se da su sukobi vođeni uz samu levu obalu Dunava po čemu se može zaključiti da su Sloveni i Anti tada već naseljavali levu obalu reke u vlaškom šumsko-stepskom regionu[4] Sredinom 6. veka postojao je delimično očuvan limes na levoj obali Dunava. Tamo je postojalo više utvrđenja. Jedno od njih, kastrum Turis, Justinijan nije mogao obnoviti te ga je ponudio Antima pod uslovom da brane Trakiju od Bugara (Huna) koji su 544. godine pustošili balkanske provincije[5] Leva obala donjeg Dunava, od ušća do Đerdapa, već u početku Justinijanove vladavine je zaposednuta sklavinskim naseljima. Pošto su se naselili, Anti i Sloveni preduzimaju pljačkaške pohode na podunavske provincije. O tome nam daje obaveštenja Prokopije u svojoj Tajnoj istoriji gde piše da je godišnje ginulo ili zarobljavano oko 200.000 Romeja, a da se cela oblast pretvorila u skitsku pustinju[6] Iako su ove procene svakako preterane, one svedoče o obimu slovenskih napada sredinom 6. veka. Godine 548. Sloveni prodiru do Drača[7] Posebno jak je bio napad iz 550. godine. Prokopije opisuje dejstvovanje dva odreda: ilirskog i tračkog[8] Trački odred sukobio se sa vizantijskom vojskom kod Jedrena, porazio je i nakon osvajanja velikog plena se povukao. Ilirski (dalmatinski) odred pljačkao je po Dalmaciji, a posebno je značajno to što je prezimio na Balkanu o čemu svedoči arheološki lokalitet u Mušićima kod Višegrada[9] Ove napade treba vezati sa gepidsko-langobardskim ratovima u koje se mešala i Vizantija.
Pad Sirmijuma[uredi | uredi izvor]
Sloveni su (578/9) pustošili Heladu. Car Tiberije II Konstantin (578—582) je poslao izaslanike Bajanu, koji je tada bio naklonjen Vizantincima, nagovorivši ga da zarati protiv Slovena kako bi oni koji pljačkaju, privučeni nesrećom kod kuće, napustili rimsku zemlju. Romejski poslanik prebacio je Avare (njih 60.000) preko Dunava.[10] Kada je prešao na suprotnu obalu, Bajan je spalio sela Slovena i opustošio polja. Niko mu se nije suprotstavio. Sloveni su pobegli u šume. Ovaj Bajanov pohod inspirisan je njegovom ličnom mržnjom prema Slovenima. On je, naime, poslao Daurentiju i onima koji su na čelu slovenskog naroda poslanike pozivajući ih da se pokore. Daurentije je to odbio pominjući u odgovoru da će braniti zemlju dok bude ratova i mačeva i da su Sloveni navikli da vladaju tuđim, a ne drugi njihovim. Pobio je poslanike koje mu je Bajan poslao[11]
Novi vizantijsko-avarski rat izbio je 579. godine i trajao je tri godine. Avari su pred Sirmijumom (582) tri dana očekivali bitku. Kada se nije pojavila nikakva vizantijska vojska, prešli su preko mosta. Građanima je ponestalo hrane. Komandant Sirmijuma, Solomon, bio je nesposoban, a vojskovođa Teognis, koji je imao mali broj vojnika, dobio je od cara pismeno naređenje da preda Sirmijum uz uslov da izvuče stanovništvo. Tako je sklopljen mir, a Avari su dobili danak za prethodne tri ratne godine. Posledice po balkanske provincije bile su dalekosežne. Svugde je zavladala nesigurnost, a pronađeni su ostaci zakopanog novca.[12]
Rat do 585. godine[uredi | uredi izvor]
Avari su 582. godine uputili poslanike caru Mavrikiju. Po osvajanju Sirmijuma došlo je do sporazuma, veoma sramnog po Vizantiju. Pristali su na plaćanje godišnjeg danka od 80.000 zlatnika. Mir ne potraja dugo jer se hagan drsko poneo prema Vizantincima. O tome opis daje Teofilakt Simokata na samom početku svoga dela. Čuo je da u Carigradu ima slonova te je zatažio jednog za sebe. Car mu ga je poslao, ali ga je Bajan, čim ga je video, vratio u Carigrad. Zatražio je povećanje danka za još 20.000 zlatnika. Car je odbio te hagan pristupi osvajanju Singidunuma koji, zbog mira, nije bio zaštićen.[13] Nakon osvajanja Sirmijuma, pali su i Avgusta i Viminacijum, a hagan je opseo i Anhijal[14] Sledeće godine zaključeno je primirje. U rat sa Romejima, hagan je nagovorio i Slovene. Oni su opustošili najveći deo romejske zemlje. Vojskovođa Komentiol naneo im je veliki poraz.
Obnova rata[uredi | uredi izvor]
Proleća 591. godine završio se rat sa Persijom te je Mavrikije trupe užurbano prebacio u Evropu. Početkom jula Mavrikije lično staje na čelo vojske i krete ka Anhijalu, a odatle ka Herakleji. Tamo careve štitonoše uhvatiše tri čoveka, rodom Slovena, koji na sebi nisu imali ništa od gvozdenog oružja niti ratnih sprava. Prtljag su im bile tambure. Car ih je ispitivao odakle dolaze. Oni su mu rekli da su po narodnosti Sloveni i da su nastanjeni na granici zapadnog Okeana (Severno more); da je hagan čak tamo poslao izaslanike da skupljaju vojnu silu, ali su ih plemenski poglavari odbili zbog daljine puta. Njih trojicu poslali su haganu da donesu izvinjenje. Put su prevalili za petnaest meseci. Hagan im je zabranio povratak, ali su ovi uspeli da se oslobode i pobegnu u Trakiju. Tambure nose jer nisu izvežbani da nose oružje jer u njihovoj zemlji nema rata već se po ceo dan slušaju tambure, pošto ne znaju da sviraju u vojne trube. Samodržac im se divio zbog tih reči i poslao ih u Herakleju.[15]
Ardagast i Musoki[uredi | uredi izvor]
Početkom proleća 594. godine car je poslao stratega Priska na Dunav da bi slovenska plemena sprečio da prelaze reku i ruše mir. Prisk je kod Dorostola prešao Dunav i napao slovenskog vođu Ardagasta noću. Probuđeni Ardagast zajahao je neosedlanog konja i dao se u bekstvo. Spasao se tako što je skočio u reku. Romeji su opustošili Ardagastovu zemlju i zarobljenike sa plenom pošalju u Carigrad pod generalom Tatimerom.[16] Priskov vojskovođa Aleksandar sledećeg dana pređe reku Helibakiju i naiđe na Slovene koji se pred romejskom vojskom skloniše u šumu. Romeji su krenuli za njima, ali se nađoše u nevolji zaglavivši se u blatu. Cela četa bi propala da je Aleksandar nije izbavio iz močvare. Potom je opkolio celu šumu. Jedan Gepid prebegao je Romejima i pokazao im prilaz. Romeji su ovladali prilazima i pohvatali varvare. Prilikom ispitivanja su izjavili da su podanici Musokija, tzv. reksa (kralja) koji boravi na trideset parasangi odatle. Musoki ih je poslao da uhode romejsku vojsku jer je čuo za nedavnu nesreću Ardagasta. Zarobljenici su pobijeni. Gepid je obećao Prisku da će uspeti da prevari Musokija. Otišao je kod njega i zatražio mnoštvo monoksila da bi prevezao postradale Ardagastove ljude. Musoki mu je dao 150 čamaca i 30 veslača. Gepid se iskrcao na drugu obalu, a tokom noći je došao romejskom vojskovođi i zatražio mu 100 hoplita kako bi pobio veslače. Hoplite je predvodio Aleksandar. Savladani vinom, varvari su spavali. Gepid je nakon prolaska iza treće straže poslao Romejima znak pomoću avarskih pesama. Aleksandar je napao varvare i sve ih pobio. Musoki je pao u zarobljeništvo[17]
Pirigast[uredi | uredi izvor]
Sledeće godine je vizantijsku vojsku predvodio kuropalat Petar, Mavrikijev brat. Stigavši u Markijanopolj, Petar naredi da 1000 vojnika pođu u prethodnicu. Prethodnica je naišla na 600 Slovena koji su sa sobom nosili plen zadobijen u pljačkama romejskih teritorija. Romejska vojska nije se smela upustiti u otvoren sukob strahujući da varvarske strele ne pobiju njihove konje. Sjahali su i peške navalili na neprijatelja. Videvši brojnijeg neprijatelja, varvari pobiše zarobljenike i navališe na Romeje. Tek posle dužeg vremena su savladani i pobijeni.[18]
Nakon četiri dana dvadesetorica Petrovih ljudi krenula su u izvidnicu kako bi ispitala brojnost neprijatelja. Sloveni su ih zarobili i primorali da otkriju romejske planove. Pirigast, poglavica te skupine Slovena, sakri se u šumi i postavi Romejima zasedu. Strateg Petar, samodršcev brat, saznao je za zasedu i naredio vojsci da ne prelazi reku odvojeno već zajednički. Romeji su iz čamaca zasuli Slovene strelama. Poginuo je i slovenski vođa Pirigast.[19]
Rat do 602. godine[uredi | uredi izvor]
Avari su 597. godine obnovili rat sa Vizantijom. Priskova vojska opsednuta je u Tomisu, ali su se Avari povukli po dolasku Komentiola. Avari su napredovali do Arkadiopolja, ali ih je tamo pokosila kuga. Komentiol je razrešen dužnosti. Na njegovo mesto postavljen je Filipik. Ubrzo je zaključen mir sa Avarima. Mir je potrajao do 599. godine. Prisk je prezimio u okolini Singidunuma da bi na proleće, zajedno sa trupama Komentiola, prešao Dunav i napao Avare. Avari su po prvi put poraženi na sopstvenoj zemlji. Poginulo je nekoliko Bajanovih sinova. Prisk je prodro duboko u zemlju Avara dok se Komentiol zadržao na Dunavu. Na Tisi se Prisk nekoliko puta sukobio sa Avarima i odneo pobede.[20]
Svoj drugi pohod na Slovene Petar je pokrenuo 602. godine. Mavrikije mu je naredio da sa vojskom pređe Dunav i ratuje protiv sklavinija. Na čelo vojske Petar je postavio Guduina koji je naneo neprijatelju velike poraze zadobijajući veliki broj zarobljenika. Doznavši za pohod, hagan je poslao Apsiha da sa vojskom uništi narod Anta, tadašnjeg romejskog saveznika. Vest koju je Teofilakt Simokata zabeležio o Apsihovom napadu na Ante poslednji je pomen tog slovenskog naroda u pisanim izvorima.[21] Deo haganove vojske se odmetnuo i prišao Romejima. Kada je stigla jesen, Mavrikije je naredio Petru da njegova vojska prezimi na zemlji Slovena. To je izazvalo strašnu pobunu u vojsci. Petar nije mogao kontrolisati svoju vojsku koja se uputila ka Carigradu. Mavrikije je zbačen i ubijen, a novi car postao je Foka.
Posledice[uredi | uredi izvor]
U vreme vladavine cara Foke (602—610) Carstvo je dankom u zlatu obezbeđivalo mirovanje Avara. To, međutim, nije zaustavilo ekspanziju Slovena i kolonizaciju Balkana. Sloveni su u ovom periodu preplavili teritoriju nekadašnje provincije Dalmacije. Osvajanja nije pošteđen ni zapadni deo Poluostrva.[22] Arheološke tragove slovenskih napada početkom 7. veka predstavljaju selišta Slovena i nekropole sa urnama u istočnom priobalnom pojasu Donje Mezije ka granici Male Skitije i Dunavu kao granici Dakije Ripenzis[23] U spisu o čudima Svetog Dimitrija zabeleženo je da je narod Slovena opustošio Tesaliju sa ostrvima, Heladu, Kikladska ostrva, Ahaju, Epir, pa čak i Malu Aziju[23]. Pred Solunom su Sloveni uvek doživljavali poraze. Poslednji veći napad i neuspeh u ovom periodu Sloveni su doživeli 618. godine, a nekoliko godina kasnije izvršena je neuspešna slovensko-persijska opsada Carigrada u kojoj su sa čamcima izdubljenim od stabala (monoksilima) igrali odlučujuću ulogu u pomorskoj bici kod Zlatnog roga. Kagan je nakon poraza naredio da se pogubi veliki broj Slovena. Povlačenje Avara i Persijanaca ostavilo je prostor za širenje Srba i Hrvata[24]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Istorija srpskog naroda. str. 109.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 20.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 23-24
- ^ Istorija srpskog naroda 1. str. 110.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 31.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 52.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 38.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 49.
- ^ Istorija srpskog naroda. str. 112-113
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 90.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 91.
- ^ Istorija srpskog naroda. str. 117.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 105-106
- ^ Istorija srpskog naroda 1. str. 117.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 110-111
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 113.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 114-116
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 118.
- ^ Vizantijski izvori 1. str. 119.
- ^ Istorija srpskog naroda. str. 120-122
- ^ Istorija srpskog naroda. str. 123.
- ^ Istorija srednjovekovne bosanske države. str. 29.
- ^ a b Istorija srpskog naroda 1. str. 123.
- ^ Istorija srpskog naroda 1. str. 124.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom 1, Naučno delo, Beograd (2007)
- Istorija srpskog naroda 1, grupa autora, Srpska književna zadruga, Beograd (1999), drugo izdanje
- Ćirković, Sima (1964). Istorija srednjovekovne bosanske države. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU.