Madras (provincija)
Provincija Madras (engl. Madras Presidency, doslovnoː Madrasko predsedništvo), bivši kolonijalni posed Britanske istočnoindijske kompanije u jugoistočnoj Indiji, sa prestonicom u Madrasu. Posle 1858. postala je provincija Britanske Indije.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Engleska kolonija u Madrasu
[uredi | uredi izvor]Madras se razvio od malog ribarskog sela Madraspatama ili Čenapatanama na istočnoj obali južne Indije izgradnjom engleske Tvrđave Svetog Đorđa (engl. Fort Saint George) 1639. godine, koja je postala administrativni centar engleske Istočnoindijske kompanije. U kolonijalnom ratu Velike Britanije, Španije i Francuske, Madras je 1746. zauzeo s mora francuski admiral Bertran-Fransoa La Burdone (). Mirom u Ahenu 1748. vraćen je Velikoj Britaniji.[1]
Teritorijalno širenje
[uredi | uredi izvor]Engleska trgovačka postaja u Madrasu osnovana je 1640. godine. Stanje u Mogulskom carstvu pod slabim Aurangzebovim (1658-1707) naslednicima pružilo je Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji uslove za stvaranje trgovinskih monopola i teritorijalno širenje. Godine 1715. Kompanija je uspela da od sultana u Delhiju dobije ferman kojim joj se daje sloboda trgovine na celoj teritoriji Mogulskog carstva. Do sredine 18. veka britanska politika u Indiji svodila se na borbu za obezbeđenje slobodne trgovine indijskom robom, ali je tada prerasla u borbu za stvaranje kolonijalnih poseda. Britanci su nominalno priznavali padišaha u Delhiju kao jedinu legalnu vlast u Indiji, ali su u praksi imali punu slobodu delovanja. Tako su vlasti Istočnoindijske kompanije sredinom 18. veka počele da formiraju svoju privatnu vojsku, Bengalsku, Madrasku i Bombajsku armiju, sastavljene od indijskih najamnika (sepoja) pod komandom britanskih oficira, naoružanih, opremljenih i obučenih na evropski način. Godine 1754. u Indiju su prvi put stigle i britanske kraljevske trupe. Uz njihovu pomoć, privatna vojska Kompanije je 1757. bitkom kod Plesija potčinila kneževinu Bengal, a bitkom kod Beksara 1764. osigurana je britanska vlast nad Biharom i Orisom. Do 1784. snage sve tri armije narasle su na 13 pukova sovara i 64 puka sepoja, uz 3 evropska pešadijski puka. Pod takvim vojnim pritiskom vrhovnu vlast Kompanije priznali su karnatski navab (1787) i nizam od Hajderabada (1790). Poslednji ozbiljni neprijatelji Kompanije bili su majsorski sultani na jugu i Maratsko carstvo na severu, koji su savladani u anglo-misorskim ratovima (1767-1799) i maratskim ratovima (1798-1818).[2]
Predsedništva Indije
[uredi | uredi izvor]Tako je već 1818. čitava Indija izuzev Pandžaba bila pod direktnom ili indirektnom vlašću Kompanije. Osvojene oblasti organizovane su u tri provincije ili predsedništva (Bombaj, Madras i Bengal), uz koje je Kompanija kontrolisala još oko 600 vazalnih kneževina koje su plaćale godišnji danak.[2]
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ Vekarić 1973, str. 174.
- ^ a b Prikelmajer 1972, str. 563.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Prikelmajer, Ivanka (1972). „Indija”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 3 (2. izd.).
- Vekarić, Stjepan (1973). „Madras”. Ur.: Gažević, Nikola. Vojna enciklopedija. 5 (2. izd.).
- Blek, Džeremi (2006). ENCIKLOPEDIJSKI ISTORIJSKI ATLAS SVETA. Prevod: Adamović-Kulenović, Marina; Savić, Jelena; Kosovac, Jelena; Todorović, Ksenija. Beograd: Mono&Manana. ISBN 86-7804-042-4.