Pređi na sadržaj

Mafeo Veđo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mafeo Veđo (lat. Maphaeus Vegius; Loda 1407 — Rim 1458) bio je italijanski pesnik sa početka 15. veka, predstavnik humanizma, pedagoški pisac. Studirao je na Univerzitetu u Paviji, prvo filozofiju, a zatim pravo. Po završetku školovanja radio je kao sekretar papskih poglavarstva i bio je postavljen za sveštenika pri Bazilici Sv. Petra u Rimu.[1]

Vocabula ex iure civili excerpta, 1477

Pedagoški pogledi[uredi | uredi izvor]

Njegovi pedagoški pogledi su značajni jer predstavljaju rane humanističke pokušaje povezivanja humanističkog vaspitnog duha i hrišćanske doktrine. Humanistički duh ogleda se podršci porodičnom vaspitanju, javnim školama, fizičkom vaspitanju i poštovanju individualnosti deteta.

Veđo smatra da je domaće vaspitanje najznačajnije jer se roditelji najviše brinu o svojoj deci. Međutim, preporučuje da se dečaci vaspitavaju u javnim školama jer na taj način razvijaju takmičarski duh pa se tako neće lako razmaziti. On ističe značaj fizičkog razvoja i dečije igre pri čemu navodi da se deca do pete godine igraju a da tek od sedme godine treba početi sa obučavanjem. Značajno mesto u obrazovanju posvetio je učiteljima. Navodi da učitelj treba posebnu pažnju posvetiti individualnim osobenostima učenika i da se zbog praćenja razvoja deteta učitelj ne treba često menjati. Takođe smatra da se učitelj treba čuvati prekomernog rada jer je „okrutnost učitelju zločin“.

Prema Veđu, kruna sveukupnog vaspitanja je, ipak, religija „bez koje sav uzgoj ništa ne vredi“.[2][3][4]

„O vaspitanju dece i njihovom lepom ponašanju“[uredi | uredi izvor]

„O vaspitanju dece i njihovom lepom ponašanju“ (lat. De aducatione liberorum et claris eorum moribus) je njegovo delo koje se sastoji od šest knjiga i predstavlja najobimnije delo tog doba. Vrlo je značajno za pedagogiju, bez obzira na to što je Veđo probleme pedagogije sagledavao isključivo sa teorijskog stanovišta. Prve tri knjige govore o obavezama roditelja i učitelja, a poslednje tri o obavezama vaspitanika prema Bogu, svojim bližnjima i samom sebi. Takođe, u ovom delu se otvara i mogućnost vaspitanja devočica.[1]

U ovom delu, on govori o majci kao „prvoj i glavnoj uzgajateljici svoga deteta“ čime je želeo da istakne vrednost primera i snažan uticaj majke na decu kao i na čitavo moralno vaspitanje. Zatim se zauzima za javne škole, za naučno obrazovanje nastavnika, za uvažavanje učenikove ličnosti i razvijanje njegove samoradnje, za ukidanje telesne kazne i najzad raspravlja o gimnastici.[2][3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kooy, Brian K. (25. 9. 2007). „The Catholic Encyclopedia (New Advent)2007313Kevin Knight. The Catholic Encyclopedia (New Advent). Last visited May 2007. URL: www.newadvent.org/cathen/index.html Gratis”. Reference Reviews. 21 (7): 14—16. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/09504120710821550. 
  2. ^ a b Petrović, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Vranje: Učiteljski fakultet Vranje. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  3. ^ a b Žlebnik, Leon (1970). Opšta istorija školstva i pedagoških ideja. Beograd: Naučna knjiga. 
  4. ^ Cenić, Stojan (2001). Vaspitanje u antičkoj i feudalnoj epohi. Vranje. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Žlebnik, Leon (1970). Opšta istorija školstva i pedagoških ideja. Beograd: Naučna knjiga.
  • Cenić, Stojan (2001). Vaspitanje u antičkoj i feudalnoj epohi. Vranje: Učiteljski fakultet.
  • McCormick, P. (1912). Maffeo Vegio. In The Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. Retrieved July 1, 2018 from New Advent: http://www.newadvent.org/cathen/15320b.htm
  • Cenić, Stojan, Petrović, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Vranje: Učiteljski fakultet Vranje. ISBN 978-86-82695-17-2. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мафео_Веђо&oldid=26931667”