Pređi na sadržaj

Medicinska škola u Salernu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Medicinska škola u Salernu
Medicinska škola u Salernu na minijaturi u Aviceninom Kanonu
Tipdržavna
Osnivanje9. vek
AfilijacijaUniverzitet u Salernu
Nastavno osoblje497
LokacijaSalerno, Vojvodstvo Benevento, Italija

Medicinska škola u Salernu, Medicinska škola Salernitana, (ital. Scuola Medica Salernitana) je prva srednjovekovna medicinska škola, preteča budućih medicinskih fakultata u Evropi, nastala s kraja 9. veka u primorskom kosmopolitskom gradu Salernu u Vojvodstvu Benevento (danas u Italiji).[1]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

U periodu razvoja ljudskog društva, kada je pretila opasnost da sve do tada stečeno medicinsko znanje padne u zaborav, pod jakim uticajem crkvenog dogmatizma u Benediktinskoj bolnici (osnovanoj u 7. veku) u Salernu, osnovana je s kraja 9. veka medicinska škola (paralelno sa školom u Šarlemanu) ...„da se medicina istovremeno uči i proučava“... Tako se na prostoru juga apeninskog poluostrva (na kome su bile žive veze sa kulturom Bizanta i Halifata) formirala oaza medicine, u Medicinskoj školi „Salernitani“ (ital. Scuola Medica Salernitana), prvoj medicinskoj školi u istoriji medicine na prostoru Evrope.[2]

Uslovi koji su vladali u Salernu u vreme osnivanja škole

[uredi | uredi izvor]
Mapa Kneževine Salerno iz 1077.
Konstantin Afrički izvodi nastavu u Salernskoj školi
Bolesnici pokazuju svoju mokraću Konstantinu Afričkom
Trotula de Ruđero (12. vek) najpoznatija žena lekar (lat. Mulieres Salernitanae) iz „Salernitane“.

U Salernu, gradu u Vojvodstvu Benevento, kasnije Kneževini Salerno (na jugu Italije u blizini Napulja), koji je ostao pošteđen od pljačke i razaranja za vreme seobe naroda, dolazili su mnogi učeni i pametni ljudi ali i bolesnici, a kasnije i ranjenici iz krstaških ratova, koji su u ovom gradu tražili spas za svoje medicinske probleme. Grad je bio u prednosti; zbog mešanja i pozitivnog uticaja raznih kultura; izuzetno povoljnog geografskog i klimatskog položaja (prirodno lečilište) i postojanja većeg broja „laika“ (koji nisu bili pod uticajemjem katoličke crkve) a bavili su se hirurgijom i ginekologijom što je u samostanima bilo zabranjeno.[1]

Bitan momenat za intenzivniji razvoj medicinske škole nastaje u drugoj polovini 11. veka kada u Salerno oko 1070. dolazi Konstantin Afrički[a] koji je službovao u samostanu Monte Kasino, pasionirani ljubitelj literature i orijentalnih jezika, najveći prevodilac medicinske literature sa arapskog na latinski jezik,[4] koji je školsku biblioteku obogatio brojnim arapskim medicinski delima, ali i najvažnijim delima, već zaboravljene, grčke medicine, koje je preveo na latinski jezik.[1]

Lokacija škole

[uredi | uredi izvor]

Iako postoje određena predanja da je nastava u Medicinskoj školi izvođena na više lokacija u Salernu, ovi podaci nisu potkrepljeni pisanim dokazima. Prema uglednom istoričaru Ričardu Avaloneu (Riccardo Avallone), učionice škole su bile (sledećim redosledom) u; palati Areci (lat. Castello di Arechi) ili njenoj blizini, gornjoj i donjoj Kapeli Sv. Katarine, u atrijumu i na mermernom stepeništu u podnožju katedrale (danas Sv. Tomas i Sv. Lazar (lat. San Tommaso и San Lazzaro).
Zbog upotrebe kapele Sv Katarina, glavna školska zgrada nalazila se u antičkoj palati (kasnije Okružni sud), koja se nalazi u ulici Trotula de Ruđero, potom u zgradi bivše bogoslovije.[1]

Osnivanje škole

[uredi | uredi izvor]

Veći broj, medicinskim veštinama sklonih ljudi i žene, koji su se na ovaj ili onaj način bavili lečenjem, a nisu bili pod uticajemjem katoličke crkve, okupljalo se u Salernu i započelo mukotrpan pionirski rad na osnivanju medicinske škole, koja je u početku imala isključivo „laički karakter“.
»Salernitana« je odmah na početku prihvatila najbolja učenja iz grčke, židovske i arapske medicine i tome neprestano pridodalvala svoja velika iskustva iz pčelarstva i farmakologije, a istovremeno održavala i jake veze sa monaškom medicinom velikog benediktanskog manastira u Monte Kasinu. Tako je u njoj nastala bogata medcinska književnost. Od posebnog značaja, sa kulturološke tačka gledanja, bila je uloga žena u teoretskom i praktičnom izvođenju nastave u ovoj školi. Žene koje su predavale i radile u školi poznate su pod imenom (lat. Mulieres Salernitanae). Talijanka Trotula de Ruđiero, smatrana je najučenijom ženom lekarem svoga vremena, a i kasnije. Trotula je napisala traktat o ženskim bolestima (lat. De mulierum passionibus), u kojoj je obradila teme iz ginekologije i akušerstve.

Školsku biblioteku je značajno obogatio svojim prevodima Konstantin Afrički sa više stotina dela (među kojim je bila najpoznatija zbirka – Articella) ranijih kultura, i omogućio dalji razvoj medicine u Salernu i dao formu čitavoj školi, koja početkom 12. veka postaje pravi medicinski fakultet, prvi u Evropi. Konstantin je takođe napisao i neke sopstvene, originalne radove, ali je i stručnjacima veoma teško razlikovati ono što je nesumnjivo originalano delo od onoga što treba pripisati njemu i vremenu u kome je on radio (zbog toga što je često svojim potpisom potpisivao i neka dela drugih autora), ...„tako da je do danas nedovoljno razjašnjeno koliki je njegov stvarni doprinos medicini.“

Škola je više unapređivala praktičnu medicinu, a manje teoriju. Secirane su životinje (svinje), a u 13. veku i ljudski leševi. Neke od bitnih metoda dijagnostike koje su primenjivane bile su uroskopija,[b] i određivanje kvaliteta pulsa.

U 11. i 12. veku nastaju glavna književna dela salernitanskih magistara, iz skoro svih oblasti medicine:

  • Iz Konstantinovih prevoda i dorada, nastala je zbirka medicinskih traktata Articela (Articella), koja je srednjovekovnim studentima pružala važne podatke o hipokratsko-galenskoj doktrini.
  • Platerijeva Practica brevis, farmakološki priručnik Circa instans
  • Anonimnog autora, priručnik kliničke medicine De agritudinum curatione
  • Magistar Kofo (Copho) je napisao prvu zapadno-evropsku „anatomsku monografiju“ (Anatomio porci)
  • Nirurzi Rodžer i Rolando više hirurških priručnika,
  • Magistar Benvenute Grafeo je napisao raspravu o lečenju očnih bolesti (lat. Practica ocularum).
  • Dela napisana popularnim (narodnim) jezikom u stihovima „Salernske regule“ (lat. Regimen sanitas Salernitanum) bila su namenjena širem krugu čitalaca, i služila su narednih nekolikon stotina godina kao narodni priručnik higijene, koji je preveden na sve jezike pa i na hrvatski (1768).[5][6]

U Salernu su izvođene i operacije; trbušnih kila, suženja mokraćovoda, katarakte, litotomije i plastične operacije. Salernitanska škola dostiže vrhunac u 12. veku kada su u njoj radili magistri Mauro i Urso, vešti lekari i originalni pisci rasprava o antomiji, uroskopiji i dejstvu lekova. Veliku popularnost steklo je delo magistra Rodžera napisao 1170. pod nazivom „Hirurška praksa“ (Practica chirurgiae)., a njegov učenik Roland iz Parme, koji je radio u Parmi i Bolonji, delo je preradio i izdao kao „Chirurgia Rolandina“.

Prvi fakultet u Evropi

[uredi | uredi izvor]
Studenti u vrtu Medicinske škole u Salernu izučavaju biologiju.
Praktična nastava u medicinskoj školi u Salernu

Na osnovu tradicionalnih predanja (legende) Medicinsku školu (fakultet) u Salernu osnovali su; latin po imenu Salernus, grk po imenu Pontus, arap po imenu Adela i Jevrejin po imenu Helinus. Legenda, takođe kaže, da je škola, „sagrađena“ na osnovama latinske kulturne, koja je kasnije „oplemenjena“ znanjem iz kulturnog nasleđa drugih naroda.[7]

Zahvaljujući medicinskoj školi u Salernu, medicina je prva naučna disciplina koja je u srednjem veku napustila manastire i ponovo se suočila sa „svetom“ i eksperimentalnom praksom i omogućila ponovo otkrivanja klasičnih dela, medicine i drugih naučnih oblasti, davno zaboravljenih u manastirima. Za njen nastanak i razvoj, veliki doprinos su dali monasi, manastira Salerna i obližnje Opatije Kava (Badia di Cava), benediktanci među kojima su se posebno istakla tri monaha (ovim redosledom);.„u 11. veku,  Papa Grgur (Gregorio VII), iguman Monte Kasina, Erazmo (kasnije papa Viktor III  Vittore III) ) i episkop Alfano (lekar, arhitekta i pesnik)“.

Salerno je prvo mesto gde se sticalo više medicinsko obrazovanje; student je tri godine učio logiku, a pet godina medicinu i godinu dana obavljao lekarsku praksu pod nadzorom diplomiranog lekara. Svaki svršeni đak škole je takođe morao, svakih 5 godina, da obavi obdukciju na ljudkom telu. U školi su pored nastave medicine (na koju su primena žene kao studenti ili nastavnici), takođe su održani kursevi iz filozofije, teologiju i zakonodavstva i to je jedan od glavih razlog zašto ovu školu neki smatraju prvim univerzitetom ikada osnovanaim u svetu.
Kao rezultat takvog obrazovanja i rada, lekari iz „Salernitane“, muškarci i žene, bili su bez premca u srednjovekovnom zapadnom Mediteranu po posedovanju praktičnih znanja i veština iz medicine. Ljudi iz celog sveta masovno su dolazili u Medicinsku školu u Salernu, jedni da nađu spas i lek za svoje bolesti, a drugi kao i studenti, da uče „umetnost medicine“.

Ovakav napredak škole naveo je Ruđera II, kralja (kneza) Sicilije, da 1140. zakonom zabrani lečenje svima koji nemaju medicinsku diplomu.
Diploma je trebalo da bude potvrđena od strane državnih vlasti i zato je Fridrih II, car Svetog rimskog carstva (1240) salernskoj školi dao pravo da izdaje diplome, samo pod uslovom da je kandidat savladao obdukciju ljudskih leševa. Medicinska škola u Salernu je u to doba bila prvi medicinski fakultet u Evropi u kome su nastala i prva pravila o kvalifikacijama potrebnim za vršenje lekarske prakse i razdvajanje rada lekara od lekarnika.

Pojavom univerziteta u Bolonji, Monpeljeu i Napulju 1224. slava i sjaj Salernitanske škole polako opada, i 1811. godine svojim dekretom Gioacchino Murat zabranjuje dalji rad škole, i kao validne priznaje diplome samo onih škola čiji je rad odobrene od strane Univerziteta u Napulju. To je dovelo do zatvaranje škole u Salernu 1811. godine.[8]

Novi Medicinski fakultet u Salernu

[uredi | uredi izvor]

Dana 18. oktobra 2005, ministar prosvete Italije Morati, predsednik regiona Basolino, predsednik Pokrajine Vilani, gradonačelnik Salerna De Biase i rektor Paskuino, potpisali su „Memorandum o razumevanju za osnivanje medicinskog fakulteta Univerziteta u Salernu“.[9]
Ovim Memorandumom stvoreni su uslovi da Medicinski fakultet u Salernu započne školovanje lekara na tradicijama hiljadu godina stare Medicinske škole.

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Konstantin Afrički (1010−1087), dolazi u Salerno 1065. godine, kao sekretar Roberta Guiscarda, vojvode od Salerna. Najpoznatiji je posrednik medicinakog znanja između Istoka i Zapada, nazvan „magister Orientis et Occidentis“. Preveo je Hipokratove Aforizme, Galenovu Mikrotehnu, hirurški deo Ali Abasovog dela „Kitab al Maliki“ (pod naslovom „Pantegni“) i mnoga druga. Articella je kompilacija prevedenih arapskih dela. Nije preveo dela Avicene, Razesa i Abul Kasima. Zamera mu se što je dela arapskih autora izdao pod svojim imenom, a pravda se objašnjenjem da, zbog poznatih predrasuda, ne bi bila prihvaćena u Evropi.“[3]
  2. ^ Vizuelna analiza urina gde se na osnovu njegovog zamućenja (ili boje) određivala bolest

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g Packard FR. History of the School of Salernum. In: The School of Salernum. Sir John Harrington. Augustus M Kelley Publishers, New York. 1970.
  2. ^ „La Scuola Medica Salernitana”. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 27. 4. 2015. 
  3. ^ Charles S. F. Burnett, Danielle Jacquart (eds.), Constantine the African and ʻAlī Ibn Al-ʻAbbās Al-Magūsī: The Pantegni and Related Texts. Leiden: Brill. . 1995. ISBN 978-90-04-10014-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ Campbell D. Arabian Medicine and Its Influence on the Middle Ages. Volume I. Kegan Paul, Trench, Trubner & Co., Ltd., London. 1926.
  5. ^ James L. Matterer, "Regimen Sanitatis Salernitanum" „THE GODE BOKE RING”. Pristupljeno 15. 12. 2010. 
  6. ^ R e g i m e n s a n i t a t i s S a l e r n i t a n u m „Textus: Das medizinische Lehrgedicht der Hohen Schule zu Salerno ed. P. Tesdorpf/Th. Tesdorpf-Sickenberger, 1915”. Pristupljeno 15. 12. 2010. 
  7. ^ (jezik: italijanski)La scuola medica Salernitana „Museo Virtuale”. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 12. 4. 2013. 
  8. ^ „Titolo V Università di Napoli - art.22”. Arhivirano iz originala 13. 05. 2021. g. Pristupljeno 27. 4. 2015. 
  9. ^ (jezik: italijanski)Scuola medica salernitana „Vikipedija na italijanskom”. Pristupljeno 16. 12. 2010. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Conti, Oscar (Oski). . Comentarios a las tablas médicas de Salerno. Editorial Lumen. 1985. ISBN 978-84-264-4513-1. .
  • De conservanda bona valitudine, opusculum scholae salernitana.... Universidad de Valencia. Servicio de Publicaciones. . 1993. ISBN 978-84-370-1260-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • P. Capparoni (1923). Magistri Salernitani nondum cogniti. A contribution to the History of the Medical School of Salerno. Londres.
  • B. Lawn (1963). The Salernitan Questions. Oxford.
  • Cowen, David L., Helfond, William H. (1988). Pharmacy an Illustrated History. Harry N.Abrams, inc. Publishers, New York. 
  • Dias, José Pedro sousa (2005). A Farmácia e a História - Uma introdução à história da Farmácia, da farmacologia e da Terapêutica. Faculdade de Farmácia da Universidade de Lisboa, Lisboa. 
  • Guerra, Francisco (1982). Historia de la medicina. Madrid Ediciones Norma,S.A., Madrid. 
  • Krumer e Urdang (1941). History of Pharmacy. 4ª edição, J.B. Lippincott Company, Philadelphia. 
  • Pita, Rui João (2000). História da Farmácia. 2ª edição, Minerva, Coimbra. 
  • Sournia, Jean-Charles (1992). Historia da Medicina. Instituto Piaget- História e Biografias. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Medicinska škola u Salernu na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медицинска_школа_у_Салерну&oldid=27815662”