Mentalno zdravlje izbeglica je u značajnoj meri ugroženo mentalnim bolestima koje nisu nužno uočljive ili lako merljive, i često sa posledicama koje loše mentalno zdravlje može imati na neku osobu. Ove posledice se mogu materijalizovati u bilo kom aspektu života izbeglice, bilo da je to fizički, društveni, finansijski, činilac. Dalje, manifestacije lošeg mentalnog zdravlja su duboko ukorenjene kada se trauma doživi u mladosti. Takve populacije podložne traumatskim iskustvima imaju zabrinjavajuće visok rizik od mentalnih bolesti i lošeg mentalnog zdravlja. Mnogi migranti i raseljena lica izloženi su humanitarnim izazovima uključujući zlostavljanje, nasilje, diskriminaciju, eksploataciju, formalne i neformalne barijere u pristupu osnovnim uslugama i potrebama, gubitak porodičnih veza i veza sa zajednicom, i nemoć da se potraži pravna zaštita. Ovim izazovima posebno su izložene najranjivije grupe – deca, žene, nacionalne manjine i stariji.
Milioni ljudi širom sveta eko ima su primorani da napuštaju mesta u kojima žive i rade usled vanrednih događaja. Izbeglice i raseljena lica izloženi su stresu neplaniranog napuštanja svojih domova, poremećaju načina života i neizvesnosti koju nosi pronalaženje privremenog utočišta i nesigurnost egzistencije u nepoznatoj sredini.
Pre Drugog svetskog rata, imigranti su uglavnom bili oterani iz svojih zemalja usled nezaposlenosti, gladi i siromaštva, često kombinovanih sa raznim oblicima predrasuda i ugnjetavanja, dok su ratovi i etnopolitički sukobi bili ređi uzroci emigracije. U izbeglištvu su bili izlođeni društvenom ugnjetavanju, uključujući neadekvatno obrazovanje, nedostatak mogućnosti za posao, nemogućnost da praktikuju svoju veru ili da se udaju za koga su želeli, i nemogućnost da žive gde žele.
Počevši od Drugog svetskog rata, međutim, civili su sve više bili na meti mnogih lokalnih ratova širom sveta, i od tada je većina pridošlica (posebno izbeglica) žrtve rata i/ili političke represije. Mnogi od njih su takođe iskusili ili bili svedoci torture i/ili terora koju je sponzorisala pojedine vlada. Međutim, izbeglice su često preživljavale zahvanjujući posedovanju neverovatne otpornosti, snagi i snalažljivosti.
U 21. veku ima više ljudi u pokretu nego ikada ranije u ljudskoj istoriji. Ujedinjene nacije procenjuju da ima 1 milijardu migranata - 250 miliona koji su prešli međunarodne granice i 763 miliona koji su se preselili unutar svojih zemalja, i 65 miliona prisilnih migranata – izbeglica i tražilaca azila što je najveći broj zabeležen od Drugog svetskog rata. Dodatnih 24 miliona osobe su raseljena lica, a broj se povećava kako se uticaji klimatskih promena i ratova intenziviraju.
Broj međunarodnih migranata širom sveta poslednjih godina je ubrzano rastao, i dostigao je 258 miliona u 2017. godini, u odnosu na 220 miliona u 2010. i 173 miliona u 2000. godini. Preko 60% svih međunarodnih migranata živi u Aziji (80 miliona) ili Evropi (78 miliona). Severna Amerika je bila domaćin trećeg po veličini broja međunarodnih migranata (58 miliona), nakon čega sledi Afrika (25 miliona), Latinska Amerika i Karibi (10 miliona) i Okeanija (8 miliona).[1]
Podaci prikupljeni u periodu decembar 2018 – februar 2019. godine na uzorku od preko 200 korisnika pokazuju da je 72,5% izbeglica i migranata psihički ugroženo, a da su dominantne teškoće sa kojima se suočavaju:[2]
Više od osam miliona ljudi napustilo je Ukrajinu do juna 2022.simptomi posttraumatskog stresa (14,2%),
depresije ( 28,6%),
anksioznost (18,9%),
drugi akutni psihički problemi (48,0%).
U 2017. godini, dve trećine (67%) svih međunarodnih migranata živeli su u samo dvadeset zemalja. U 2016. godini, ukupan broj izbeglica i tražilaca azila bio je 25,9 miliona. Turska je bila domaćin najveće izbegličke populacije, sa 3,1 miliona izbeglica i azila.[1]
Više od osam miliona ljudi napustilo je Ukrajinu od početka rata 24. februara 2022. godine, saopšteno je iz UNHCR-a 23. juna 2022. godine.[3]
Izbeglice i migranti koji dolaze u Evropu iz udaljenih zemalja, poput Sirije, Avganistana, Irana, Iraka, Somalije i drugih, zemlja prelaze dug i naporan put, koji karakterišu brojni rizici. Tokom ovog puta oni se suočavaju se sa nasiljem, koje nad njima čine kriminalne grupe, krijumčari i policija, eksploatacijom, pljačkama, prolaze neprohodnim predelima, borave u nehigijenskim uslovima i suočavaju se sa drugim rizicima, koji mogu da izazovu privremene ili trajne fizičke ili psihičke traume. Najčešće putuju sa krijumčarima, koji su orijentisani na profit i ne vode računa o njihovom zdravlju i bezbednosti, neretko ih izlažući opasnostima. Takođe, na decu izbeglice i migrante porodice često vrše pritisak da u što kraćem roku stignu u zemlju destinacije, što ih izlaže dodatnim opasnostima. Sve to dovodi do povećane ranljivosti i narušavanja mentalnog i zdravlja a samim tim i do potrebe za adekvatnom zdravstvenom zaštititom[4]
Za izbeglištvo su vezani mnogi psihološki problemi kao što su posttraumatski stresni poremećaja, kao što su
Tuga ili žaljenje među izbeglicama jedan je od čestih psiholoških problema
tuga ili žaljenje,
otuđenje i usamljenost,
pad samopoštovanja,
depresija, anksioznost, somatizacija,
osećanje krivice i
zloupotreba supstanci.
Vrste traumatskih događaja uključuju različite stresove, kao što su aktivno učešće u borbama, slučajno izlaganje opasnosti, zarobljavanje i mučenje, posmatranje ubistava, ličnog povređivanja, ranjavanja i slično
Mentalno zdravlje izbeglica i integracija u novo društvo su izuzetno isprepleteni. Traumatska iskustva koja su se desila u matičnoj zemlji ili tokom bekstva iz te zemlje su uobičajena. Ova iskustva, pored stresa nakon preseljenja u zemlju domaćina, povećavaju šanse za manje uspešno prilagođavanje društvu zemlje domaćina. Problemi mentalnog zdravlja su jedna od ključnih prepreka za integraciju izbeglica na tržište rada u društvima domaćinima.[5] Uticaj ovih traumatskih i stresnih događaja može biti privremen i podnošljiv jednostavnim rešenjima ili može biti onemogućavajući i trajan.
Visoke stope zabrinutosti za mentalno zdravlje su dokumentovane u različitim izbegličkim populacijama.[6] Većina studija otkriva visoku stopu posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), anksioznosti, depresije i somatizacije među novopridošlim izbeglicama. Prijavljene varijacije u prevalenciji PTSP-a i depresije mogu se pripisati brojnim faktorima, uključujući prethodni život u njihovoj domovini, iskustvo bekstva iz te domovine, život u izbegličkim kampovima,[6] i stresore tokom i nakon preseljenja u trećini zemlja.[7]
PTSP je jedan od najizraženiji poremećaji mentalnog zdravlja u izbegličkoj populaciji, posebno kod onih koji dolaze iz ratom zahvaćenih područja i kod kojih je PTSP simptomatologija do 70 puta češće kod izbeglica nego u opštoj populaciji.[2] Prevalencija PTSP-a je nešto niža od 3% u u većini zemalja, na primer, prevalencija ovog poremećaja je 2,3% u Južnoj Africi, 2,2% u Španija, 2,4% u Italiji, 1,3% u Japanu itd. U opštoj populaciji u evropskim zemljama prevalencija PTSP-a je u rasponu od 0,56% do 6,67% dok kod izbeglica dostiže i do 40%.[2]
Na mentalno zdravlje i pojavu mentalnih bolesti utiče i socioekonomski status, obrazovanje i pol.[8] U 2015. godini, studija koja se fokusirala na uticaje traumatskih događaja na raseljena lica iz Sirije, Libana, Turske i Jordana, otkrilo je da je 54% ispitane populacije patilo od teškog emocionalnog poremećaja. Od dece koja su učestvovala u studiji, 44% je imalo simptome depresije, a 45% znake PTSP-a. U poređenju sa drugom decom širom sveta, ove statistike pokazuju desetostruko povećanje mentalnih poremećaja.
Slično temama koje se tiču menstrualnog zdravlja, mentalno zdravlje se smatra još jednom tabu temom u određenim kulturama. Ovo sprečava ljude da traže psihijatrijsku pomoć. Trenutno u Siriji postoji samo jedna funkcionalna bolnica za mentalno zdravlje koja se bavi psihijatrijskim potrebama. Tokom 2016. godine, sirijsko-američki lekar po imenu M.K. Hamza je skovao novi termin kako bi preciznije opisao efekte koje osećaju skoro sve izbeglice pogođene tekućom krizom – sindromom ljudske devastacije.
U odnosu na izbeglice postoji ozbiljan nedostatak pažnje i brige o mentalnom zdravlju i velika potreba za njima. Ovi traumatski događaji se obično pogoršavaju i progresivno pojačavaju u godinama koje slede. I zato je od ključne važnosti da se društvo na globalnom nivou posveti procesu skrininga i pitanjima mentalnog zdravlja.[9]
Ostavljanje svega poznatog i započinjanje novog života u novoj zemlji sa drugačijim jezikom i kulturom, pored prethodne traume i dislokacije, proizvodi trenutni izazov koji može imati dugoročne efekte, bez obzira da li pojedinac dolazi iz Evrope, subsaharske Afrike, Centralne Amerike ili bilo gde u svetu. Mnoge izbeglice neće deliti zapadnjačku perspektivu ili rečnik, tako da će pitanja morati da budu objašnjena kroz konkretne primere ili preformulisana u kulturološki usklađenim terminima uz pomoć prevodioca ili bikulturalnog radnika.
Jedna od opcija je i da se primeni efikasan i validan skrining za emocionalni stres, u kontekstu celokupnog zdravstvenog skrininga.[10]
Metode tretmana za izbeglice sa problemima mentalnog zdravlja takođe moraju biti kulturološki kongruentne. Zapadne psihijatrijske metode možda nisu primenljive na pojedince koji ne shvataju telo i um na isti način kao ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama (npr tibetanske psihijatrijske metode).[6]
^Prof. dr Jelena Radosavljev Kirćanski, SMERNICE ZA PRUŽANJE KULTURNO KOMPETENTNIH ZDRAVSTVENIH USLUGA, Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS, Beograd, 2021.
^Ruiz, Isabel; Vargas-Silva, Carlos (2018). „Differences in labour market outcomes between natives, refugees and other migrants in the UK”. Journal of Economic Geography. 18 (4): 855—885. doi:10.1093/jeg/lby027.
^Jaranson JM, Ekblad S, Kroupin GV, Eisenman DP (25 October 2007). "Chapter 47: Mental Health and Illness in Immigrants: Epidemiology and Risk Factors". . Walker PF, Barnett ED, Stauffer W, Jaranson JM (ur.). Immigrant Medicine. Elsevier Health Sciences. str. 627—628. ISBN978-0-323-07057-7.CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza).
^Porter, Matthew; Haslam, Nick (2005). „Predisplacement and Postdisplacement Factors Associated with Mental Health of Refugees and Internally Displaced Persons”. JAMA. 294 (5): 602—612. PMID16077055. S2CID40671543. doi:10.1001/jama.294.5.602.
^Baggio, Stéphanie; Gonçalves, Leonel; Heeren, Alexandre; Heller, Patrick; Gétaz, Laurent; Graf, Marc; Rossegger, Astrid; Endrass, Jerome; Wolff, Hans (2020). „The Mental Health Burden of Immigration Detention : An Updated Systematic Review and Meta-Analysis”. Kriminologie - das Online-Journal | Criminology - the Online Journal (2): 219—233. doi:10.18716/ojs/krimoj/2020.2.7..
^Hollifield, Michael; Verbillis-Kolp, Sasha; Farmer, Beth; Toolson, Eric C.; Woldehaimanot, Tsegaba; Yamazaki, Junko; Holland, Annette; St. Clair, Janet; Soohoo, Janet (2013). „The Refugee Health Screener-15 (RHS-15): Development and validation of an instrument for anxiety, depression, and PTSD in refugees”. General Hospital Psychiatry. 35 (2): 202—209. PMID23347455. doi:10.1016/j.genhosppsych.2012.12.002..
.jpg)
.jpg)
.jpg)
