Pređi na sadržaj

Meri Viton Kalkins

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Meri Viton Kalkins
Lični podaci
Datum rođenja(1863-03-30)30. mart 1863.
Mesto rođenjaHartford, SAD
Datum smrti26. februar 1930.(1930-02-26) (66 god.)
Mesto smrtiNjuton (Masačusets), SAD
Porodica
RoditeljiVolkot Kalkins
Šarlot Viton Kalkins
Naučni rad
Poljepsihologija, filozofija
Poznat poistraživanju pamćenja, istraživanju snova

Meri Viton Kalkins (engl. Mary Whiton Calkins); Hartford, 30. mart 1863 — Njuton (Masačusets), SAD, 26. februar 1930,[1] je bila američka filozofkinja i psiholog, čiji je rad doprineo teoriji i istraživanju pamćenja i snova. Ona je bila prva žena koja je postala predsednica Američkog udruženja psihologa (engl. American Psychological Association) i Američkog filozofskog udruženja (engl. American Philosophical Association). Predavala je dugi niz godina na Velsli koledžu (engl. Wellesley College) kao psiholog gde je vodila istraživanja o snovima i pamćenju.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Meri Viton Kalkins je rođena 30. marta 1863. godine u Hartfordu, Konektikat, kao najstarija od osmoro dece.[2] Njeni roditelji su bili Volkot Kalkins i Šarlot Viton Kalkins. Porodica se 1880. godine preselila iz Njujorka u Njuton (Masačusets), gde je njen otac, prezbiterijanski sveštenik, dobio novi posao a Meri započela školovanje.[2] Ona je bila veoma bliska sa svojom porodicom i ostala je da živi u Njutonu do kraja života. Otac je imao veoma aktivnu ulogu u planiranju i nadgledanju obrazovanja svoje dece tako da je ona odmah posle završetka srednje škole primljena na fakultet. Upisala je Smit koledž (engl. Smith College) 1882. godine kao student druge godine, gde je studirala godinu dana. Nakon smrti njene sestre 1883. godine, uzela je jednu godinu pauze na fakultetu i učila sama. U tom periodu dok nije studirala, išla je na privatne časove grčkog jezika a posvetila se i podučavanju svoje braće. Na Smit koledž vratila se 1884. gde je i diplomirala klasične nauke i filozofiju.[2][3] Po diplomiranju, Meri i njena porodica krenuli su na osamnaestomesečno putovanje u Evropu. Kako je studirala klasične nauke, iskoristila je priliku i provela nekoliko meseci putujući i proučavajući moderni grčki kao i grčke klasike.[1] Kada se vratila u Masačusets primljena je na ženski Koledž Velsli, za posao predavača na grčkom odeljenju.[2] Profesor na odseku za filozofiju primetio je kvalitet njenih predavanja i ponudio joj da predaje psihologiju, što je bilo novo u nastavnom planu i programu filozofskog odeljenja.[1] Meri je prihvatila ponudu pod uslovom da prethodno studira psihologiju godinu dana.[3] Iako su žene tada već imale više obrazovnih mogućnosti da pohađaju i predaju na fakultetima, ona se i dalje suočavala sa seksizmom i nije imala mnogo opcija za sticanje diplome iz psihologije. Kako je bila zainteresovana za studije u laboratorijskim uslovima, a takvu specifikaciju tada su imali samo Univerzitet Klark (engl. Clark University) i Univerzitet Harvard, odlučila se za Harvard.[1] U to vreme Univerzitet Harvard nije dozvoljavao ženama da studiraju, ali joj je omogućio da prisustvuje predavanjima nakon što su njen otac i predsednik Velsli koledža poslali pisma u kojima su tražili njen prijem. Meri je izabrala da pohađa predavanja na Harvard Aneks (engl. Harvard Annex), današnjem Radklif koledžu (engl. Radcliffe College), na katedri kod profesora Džozaje Roja (engl. Josiah Royce). Roj je uticao da izabere za predavača profesora Vilijama Džejmsa (engl. William James). Predavanja je trebalo da pohađa zajedno sa muškarcima, njenim vršnjacima. Međutim, predsednik Harvarda suprotstavio se ideji da žena uči u istoj prostoriji sa muškaracima, ali posle pritiska profesora Džejmsa i Roja i molbe njenog oca, dozvoljeno je da prisustvuje nastavi, uz uslov da bude gošća a ne registrovana učenica. Kalkins je počela ozbiljno proučavanje psihologije 1890. godine (pod nadzorom profesora Vilijama Džejmsa), ubrzo nakon štampanja njegovog veoma renomiranog udžbenika Principi psihologije (engl. The Principles of Psychology). Dok je studirala kod Džejmsa, proizvoljno je izabrala asocijacije u psihologiji kao svoju temu, što je kasnije postalo glavni predmet interesovanja u njenoj karijeri. Posle četrdeset godina profesorskog rada na Velsli koledžu i odlaska u penziju 1929. Meri Viton Kalkins je umrla 1930. godine u Njuton (Masačusets).

Karijera

[uredi | uredi izvor]

Nakon obuke kod profesora Vilijama Džejmsa, Kalkins je radila zajedno sa Edmundom Sanfordom (engl. Edmund Sanford) sa Univerziteta Klark (engl. Clark University), koji joj je kasnije pomogao u organizovanju prve psihološke laboratorije koju su vodile žene na Velsli koledžu.[4] Sanford je obučavao Kalkins o eksperimentalnim laboratorijskim procedurama, kao i u stvaranju brojnih laboratorijskih instrumenata za njenu psihološku laboratoriju.[5] Dok je radila sa Sanfordom, njoj je bilo dozvoljeno da sprovede istraživački projekat koji je uključivao proučavanje i praćenje sadržaja njenih i Sanfordovih snova, zabeleženih tokom perioda od sedam nedelja.[1] Ukupno je snimila je 205 svojih snova, a Sanford 170. Budili su se pomoću budilnika u različitim noćnim satima i beležili svoje snove u trenutku buđenja. Spavali su sa notesom za beleške pored kreveta kako bi što brže mogli da zabeleže snove. Svakog jutra proučavali su sve zapise bez obzira da li su im se činili trivijalnim ili značajnim.[6] U okviru projekta razmatran je i odnos sna prema svesnom i razlikovanju pojedinaca i mesta u njihovim iskustvima sna.[I] Istraživanja Meri Kalkins citirao je i Zigmund Frojd (nem. Sigmund Freud), kada je stvarao svoju koncepciju sna. [II] Ona se 1891. godine, vratila u Velsli koledž kao instruktor psihologije na odseku za filozofiju i osnovala laboratoriju za psihologiju.[1] To je bila prva laboratorija koju je osnovala žena i prva laboratorija koja je osnovana na ženskom koledžu. Nakon osnivanja laboratorije, brzo je stekla popularnost kod studenata i njen prvi kurs o „psihologiji sa fiziološkog stanovišta“ slušalo je preko pedeset studenata.[1] Međutim u požaru koji je izbio u laboratoriji za fiziku izgorela je i njena laboratoriju za psihologiju. Kada je počela da pravi planove za dalje obrazovanje i rad na polju psihologije, sugerisano joj je da nije verovatno da će primati žene, studentkinje, na visokim školama kao što su Univerzitet Džons Hopkins (engl. Johns Hopkins University) i Univerzitet Klark. Profesor Sanford je zato preporučio saradnju Hugom Minsterbergom (nem. Hugo Münsterberg), iz Frajburgu u Nemačkoj, koji je došao da radi na Harvardu. Za tri godine koliko je studirala kod Minsterberga, objavljeno je nekoliko njenih radova, uključujući istraživanje koje je sprovela sa Sanfordom o snovima i njen prvi rad o asocijacijama.[1] Drugi rad sa Minsterbergom bavio se njihovom studijom snova. Minsterberg je obučavao u detaljima laboratorijskih eksperimenata, zadajući joj istraživačke probleme zasnovane na zapisima koje su njih dvoje vodili o svojim snovima tokom nekoliko nedelja. Zaključak do kojeg su došli bio je da snovi nisu ništa drugo do reprodukcije: „ .....osoba, mesta i događaja nedavne čulne percepcije.“[5] Tokom perioda između 1894. i 1896. godine, Kalkins je proučavala pamćenje, što je dovelo do njenog pronalaska metode danas poznate kao „tehnika uparene asocijacije” (engl. paired-associates method).[6][9] Iako se „tehnika uparene asocijacije” smatra jednom od njenih najvećih doprinosa psihologiji, ona nije pridavala veliki značaj ovom svom radu.[9] Studija o uparenim asocijacijama predstavljala je njenu doktorsku disertaciju koja je objavljena 1896. godine, ali Univerzitet Harvard je odbio da odobri jednoglasnu preporuku Odeljenja za filozofiju i psihologiju i da Meri Kalkins dodeli doktorsku diplomu.[10][11] Ona je ispunila sve potrebne uslove za doktorat, uključujući polaganje ispita i završetak disertacije, i svi njeni profesori sa Harvarda su je preporučili za diplomu. Profesor Vilijam Džejms je opisao njen nastup kao: „najbriljantniji ispit za doktorat koji smo imali na Harvardu“.[12] Ipak, isključivo zbog njenog pola, uskraćena joj je čast dodeljivanja diplome.[1] Predsednik Harvarda Čarls Vilijam Eliot (engl. Charles William Eliot) je čvrsto verovao da dva pola treba da se obrazuju odvojeno, i pored toga što je dozvolio da Meri prisustvuje predavanjima zajedno sa studentima, muškarcima, kao gost, on i ostatak odbora odbili su da joj daju diplomu. Iako njoj ta kvalifikacija nikada nije zvanično dodeljena, Meri Viton Kalkins je bila prva žena koja je završila sve kurseve, ispite i istraživanja potrebne za doktorsku diplomu. Radklif koledž je 1902. godine odobrio doktorske diplome za Meri Kalkins i još tri žene koje su završile studije na Harvardu, ali ih nisu dobile zbog svog pola.[1] Sve tri žene su prihvatile diplomu, ali Kalkins je odbila ponudu, navodeći svoje razloge u pismu upućeno odboru Radklif koledža[III][1] Sa završenim dopunskim obrazovanjem, vratila se u Velsli koledž 1895. godine kao vanredni profesor psihologije. Dve godine po povratku postala je profesor psihologije i filozofije što joj je omogućilo da se vrati svojim predavanjima o klasicima i grčkom jeziku ali se nastavio i njen eksperimentalni rad.[13] Jedan od njenih doprinosa psihologiji bio je i njen sistem samopsihologije. Počevši od 1900. godine, Kalkins je počela da objavljuje seriju radova u kojima je opisivala psihologiju kao „nauku o sebi“, što je bila pretpostavka za razvoj njenog sistema samopsihologije, pa je i osnovala svoju školu samopsihologije.[1][14] To je postalo prilično nepopularno i kontroverzno jer mnogi psiholozi nisu smatrali da su relevantni pojmovi ličnost ili duša. U to vreme, glavne škole psihologije bile su strukturalizam i funkcionalizam, koje su bile prilično konkurentne jedna drugoj, što je dovodilo do toga da izjave jedne škole izazovu snažno pobijanje druge.[9] Samopsihologija je bila pod uticajem teorije Vilijema Džejmsa sa idejom višestrukog sopstva (uključujući materijalno sopstvo, društveno sopstvo i duhovno sopstvo), sa posebnim fokusom na teoriji Džozaje Roja da ljudi sebe definišu kroz međuljudsku komunikaciju.[10][15] Njen prvi udžbenik, Uvod u psihologiju (engl. An Introduction to Psychology), objavljen je 1901. godine, dok je svoje filozofske stavove izrazila u dve publikacije: Stalni problemi filozofije (engl. The Persistent Problems of Philosophy), 1907. i Dobar čovek i dobro(engl. The Good Man and The Good), 1918.[1] Provela je mnogo vremena radeći sa sistemom samopsihologije, kritički ispitujući sebe sa filozofskog i sa psihološkog stanovišta. Tokom svojih dugogodišnjih studija napisala je mnogo knjiga i članaka na temu samopsihologije. U godinama koje je provela radeći na sistemu samopsihologije, bila je veoma nepopularna. Samopsihologija je bila izložena kritikama kolega psihologa tog doba. Džejms Ejndžel (engl. James Angell), osnivač funkcionalizma, suprotstavio se njenom navodnom zanemarivanju tela kao dela sopstva.[9] Uprkos ovakvoj netačnoj tvrdnji, Kalkins je u svom sistemu ostavila dosta prostora telu, uzimajući u obzir senzomotorne procese i fiziološke fenomene, ali telo nije smatrala suštinskom „baznom činjenicom“ psihologije.[9] Njeno obrazloženje zašto je samopsihologija toliko nepopularna, bilo je da kolege psiholozi ili naučnici nisu dobro shvatili sistem, pri čemu je konfuzija nastala oko odnosa sopstva sa dušom, o čemu ona govori u svom članku Slučaj sebe protiv duše (engl. The Case of Self Against Soul) iz 1917. godine. U ovom članku, ona objašnjava da našu dušu treba smatrati samim životom. Ona je koristila teorijske argumente da promoviše svoj sistem, napominjući njegovu organizacionu ulogu u psihologiji.[15] Definisala je tri osnovna koncepta u samopsihologiji kao: subjekt, objekat i odnos između subjekta i objekta. Kalkins je razlikovala samopsihologiju od preovlađujućih škola atomizma, bihejviorizma, geštalt-psihologije i psihofizičkog personalizma, dok je i dalje smatrala da bi samopsihologija mogla da inkorporira centralne principe koje zastupaju sve ove škole.[16] Smatrala je da je njena samopsihologija oblik introspekcionističke psihologije, koja uključuje ispitivanje sopstvenog mentalnog iskustva.[15] Verovala je da navođenje nekoga da razmišlja introspektivno može pomoći u više aspekata njegovog života, uključujući religiju, moral i razne druge aspekte uma o kojima se inače ne bi razmišljalo. Introspekcionistička psihologija se sastojala od dve škole: impersonalističke, koja je poricala „ja“ u svojoj definiciji psihologije, i personalističke, koja je psihologiju definisala kao proučavanje svesti, funkcionisanja, doživljavanja sebe.[15] Njeno uverenje je bilo da je laboratorija neophodna za adekvatnu nastavu iz psihologije.[9] Kalkins je tvrdila da se samopsihologija može eksperimentalno istražiti, ali se nije lično uključila u laboratorijske eksperimente koji se odnose na samopsihologiju.[15] Ona je želela da njena škola samopsihologije bude teorija na kojoj bi funkcionalisti i strukturalisti mogli da nađu zajednički jezik.[9] Nastavila je da raspravlja o samopsihologiji tokom čitave svoje karijere, pominjući je i kasnije u nekim od svojih knjiga.[15] Pored svog doprinosa na polju psihologije, Kalkins je bila strastveni pristalica ženskih prava, veoma aktivna u borbi za pravo glasa žena na izborima.[3] Bila je pacifista i član Američke unije za građanske slobode (engl. American Civil Liberties Union).[3] Dok je radila u Velsliju u vreme Prvog svetskog rata, njen kolega je otpušten zbog pacifističkih stavova, pa je ponudila ostavku, navodeći da ima iste stavove kao i njena kolega koji je otpuštena, ali njenu ostavku nisu prihvatili ni predsednik ni odbor Velsli koledža.[3] Meri Viton Kalkins je radila kao profesor na Velsli koledžu četrdeset godina sve dok se nije penzionisala 1929. godine. Napisala je četiri knjige i preko stotinu radova iz oblasti psihologije i filozofije.[14]

Počasti i nagrade

[uredi | uredi izvor]

Godine 1903. Kalkins je bila izabrana na dvanaesto mesto na listi od pedeset prvorangiranih psihologa, nakon što je profesor psihologije na Univerzitetu Pensilvanije u Filadelfiji (engl. University of Pennsylvania in Philadelphia), prvi profesor psihologije u SAD, Džejms Mekin Ketel (engl. James McKeen Cattell), zamolio deset uglednih psihologa da rangiraju svoje američke kolege po zaslugama.[14] Godine 1905. izabrana je za predsednicu Američkog psihološkog udruženja i Američkog filozofskog udruženja 1918. godine. Bila je prva žena koja je imala funkciju u oba društva. Dobila je titulu počasnog doktora književnosti (engl. Doctor of Letters)[IV] 1909. na Univerzitetu Kolumbija (engl. University of Columbia) i doktora prava 1910. na Smit koledžu (engl. Smith College).[2] Takođe je bila prva žena izabrana za počasno članstvo u Britanskoj asocijaciji psihologa (engl. British Psychological Association).[14]

Izabrana dela

[uredi | uredi izvor]
  • 1888: Sharing the Profits, Ginn & Company.
  • 1896: Association: An Essay Analytic and Experimental, Macmillan
  • 1901: An Introduction to Psychology, The Macmillan Company.
  • 1907: The Persistent Problems of Philosophy: An Introduction to Metaphysics Through the Study of Modern Systems, The Macmillan Company.
  • 1909: A First Book in Psychology, The Macmillan Company
  • 1918: The Good Man and the Good, The Macmillan Company

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kalkins u svojoj autobiografiji objašnjava da san: „.... samo uopšteno reprodukuje osobe i mesta nedavne čulne percepcije i da je retko povezan sa onim što je od najveće važnosti u nečijem iskustvu budnog stanja“. Kalkins i Senford gubitak identiteta u snovima definišu kao: „.... ne gubitak, već promenu ili udvostručenje samosvesti... “.[7]
  2. ^ Rezultati nedavne studije iz 2015. godine, sugerišu da snovi imaju malo skrivenog značenja, čime se potvrđuju nalazi njenih originalnih studija snova.[8]
  3. ^ „Iskreno sam zadivljena što će doktorske diplome dobiti tri žene i trebalo bi da mi bude drago što sam i ja među njima. Štaviše, mislim da je vrlo verovatno da će diploma Radklifa biti praktično ekvivalentna diplomi sa Harvarda i bila bih zadovoljna da imam doktorsku diplomu jer smatram da mi ona nedostaje, ali sada kada Radklif diplomu nudi, sumnjam da će diploma Harvarda ikada biti dodeljena ženi. Sa druge strane, i dalje verujem da bi ideali obrazovanja najbolje bili ispunjeni ako bi Radklif odbio da dodeli doktorske diplome. Očigledno je da, držeći se ovog uverenja, ne mogu krenuti lakšim putem i prihvatiti tu diplomu.” —  Meri Viton Kalkins[1]
  4. ^ Titula (engl. Doctor of Letters), koja se u nekim zemljama naziva i doktor književnosti (lat. Doctor Litterarum), je najviši akademski stepen iz oblasti umetnosti, humanističkih i društvenih nauka. U zavisnosti od zemlje, to je viši doktorat nakon diplome doktora filozofije ili ekvivalent višem doktoratu. Može se dodeliti kao stečeni stepen nakon završetka redovnoih doktorskih studija (obično uključujući izradu i odbranu originalne disertacije), ili se može dodeliti kao stečeni viši doktorat nakon objavljivanja i akademske evaluacije, publikacija, istraživanja ili druge vrste naučnog rada najvišeg nivoa.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Furumoto, Laurel (1980). „Mary Whiton Calkins (1863-1930)”. Psychology of Women Quarterly (na jeziku: engleski). 5 (1): 55—68. ISSN 0361-6843. doi:10.1111/j.1471-6402.1980.tb01033.x. 
  2. ^ a b v g d „Mary Calkins”. faculty.webster.edu. Pristupljeno 2024-04-24. 
  3. ^ a b v g d „This Week in the History of Psychology - C. D. Green”. www.yorku.ca. Pristupljeno 2024-04-24. 
  4. ^ „Mary Whiton Calkins, Psycology (1863 - 1930)”. 4kyws.ua.edu. Pristupljeno 2024-04-30. 
  5. ^ a b „APA PsycNet”. psycnet.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-04-30. 
  6. ^ a b Calkins, Mary Whiton; Gamble, Eleanor A. McC. (1930). „The self-psychology of the psychoanalysts.”. Psychological Review (na jeziku: engleski). 37 (4): 277—304. ISSN 1939-1471. doi:10.1037/h0071904. 
  7. ^ Calkins Whiton, Mary (1930). Autobiography; in History of Psychology in Autobiography. Worcester: Clark University Press. str. Vol. 1, 31—61. 
  8. ^ Montangero, Jacques; Cavallero, Corrado (2015). „What renders dreams more or less narrative? A microstructural study of REM and Stage 2 dreams reported upon morning awakening.”. International Journal of Dream Research. 
  9. ^ a b v g d đ e Strunk, Orlo (1972). „The self-psychology of Mary Whiton Calkins”. Journal of the History of the Behavioral Sciences (na jeziku: engleski). 8 (2): 196—203. doi:10.1002/1520-6696(197204)8:2<196::AID-JHBS2300080205>3.0.CO;2-L. 
  10. ^ a b Furumoto, Laurel (1979). „Mary Whiton Calkins (1863–1930) fourteenth president of the American Psychological Association”. Journal of the History of the Behavioral Sciences (na jeziku: engleski). 15 (4): 346—356. doi:10.1002/1520-6696(197910)15:4<346::AID-JHBS2300150408>3.0.CO;2-Z. 
  11. ^ „Mary Whiton Calkins”. psychology.fas.harvard.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-01. 
  12. ^ Hilgard, E. R. (1987). Psychology in America: A historical survey. San Diego, CA:: Harcourt Brace Jovanovich. 
  13. ^ Onderdonk, v. (1971). Notable American Women: 1607–1950. 
  14. ^ a b v g Furumoto, L (1990). O´Connell, Russo, Agnes N.; Nancy Felipe, ur. Women in psychology : a bio-bibliographic sourcebook. Internet Archive. New York : Greenwood Press. ISBN 978-0-313-26091-9. 
  15. ^ a b v g d đ Wentworth, Phyllis A. (1999). „The moral of her story: Exploring the philosophical and religious commitments in Mary Whiton Calkins' self-psychology.”. History of Psychology. 2 (2): 119—131. PMID 11623736. doi:10.1037/1093-4510.2.2.119. 
  16. ^ McDonald, Dana Noelle (2007). „Differing Conceptions of Personhood Within the Psychology and Philosophy of Mary Whiton Calkins”. Transactions of the Charles S. Peirce Society: A Quarterly Journal in American Philosophy. 43 (4): 753—768. ISSN 1558-9587. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • DiFebo, H. (n.d). „Mary Whiton Calkins”. Psyography. Arhivirano iz originala 23. 10. 2016. g. Pristupljeno 3. 11. 2012. 
  • Furumoto, L. (1979). Mary Whiton Calkins (1863-1930) fourteenth president of the American Psychological Association. Journal of the History of the Behavioral Sciences, 15, 346–356. „Mary Whiton Calkins (1863-1930) fourteenth president of the American Psychological Association”. doi:10.1002/1520-6696(197910)15:4<346::AID-JHBS2300150408>3.0.CO;2-Z. 
  • Furumoto, L. (1980). Mary Whiton Calkins (1863-1930). Psychology of Women Quarterly, 5, 55–68. „Mary Whiton Calkins (1863-1930)”. doi:10.1111/j.1471-6402.1980.tb01033.x. 
  • Furumoto, L. (1991). From "Paired Associates" to a Psychology of Self: The Intellectual Odyssey of Mary Whiton Calkins. In A. Kimble, M. Wertheimer & C. White (Ed.), Portraits of Pioneers in Psychology (pp. 57–72). Washington, DC: American Psychological Association.
  • Scarborough, E. & Furumoto, L. (1987). Untold lives: The first generation of American women psychologists. New York: Columbia University Press. Scarborough, Elizabeth; Furumoto, Laurel (1987). 1987 pbk edition. Columbia University Press. ISBN 0-231-05155-7. 
  • Strunk Jr., Orlo (1972). Mary Whiton Calkins (1863-1930). Journal of the History of the Behavioral Sciences, 8, 196–203. „Mary Whiton Calkins (1863-1930)”. doi:10.1002/1520-6696(197204)8:2<196::AID-JHBS2300080205>3.0.CO;2-L.  abstract
  • Wentworth, Phyllis A. (1999). The moral of her story: Exploring the philosophical and religious commitments in Mary Whiton Calkins' self-psychology. History of Psychology, 2, 119–131. „The moral of her story: Exploring the philosophical and religious commitments in Mary Whiton Calkins' self-psychology”. doi:10.1037/1093-4510.2.2.119. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Meri Viton Kalkins na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мери_Витон_Калкинс&oldid=28913069”