Mejd biver
Mejd biver (engl. Made beaver), je bila obračunska jedinica koja se koristila u kompaniji Hadson Bej (HBK), koja se nalazi u Britanskoj Severnoj Americi. Jedna koža dabra (mužjaka) prikupljena tokom zimskih meseci imala je ekvivalentnu vrednost jednom „Mejd biveru” (Štavljen dabar).
Istorija[uredi | uredi izvor]
Tokom 17. veka, evropski ribari i prvi narodi bavili su se trgovinom krznom. Ovi ribari ne bi trgovali direktno sa lovcima. Umesto toga, oni bi trgovali robom sa posrednicima prve nacije. Pre formiranja kompanije Hadson Bej, francuski doseljenici i autohtoni trgovci razmenjivali su robu za krzno u blizini reka Otave i St. Lorensa.[1]
Engleska je 1670. godine osnovala „Hadson Bej kompaniju” (HBK). U to vreme, kompanija je postavila brojne trgovačke stanice po Severnoj Americi, a do 1718. je imala monopol na svu trgovinu u basenu Hadsonovog zaliva.[1]
Britanci nisu koristili standardizovanu valutu više od 250 godina nakon što su se naselili u Kanadi.[1] Za to vreme najveći deo trgovine odvijao se kroz robnu razmenu. Na kraju, trgovci su počeli da koriste razni strani novac kao meru vrednosti. Da bi trgovao sa domorodačkim narodima, HBK je standardizovao obračunsku jedinicu koju je nazvao „Mejd biver” (napravljeni dabar), i koja je imala vrednost jedne visokokvalitene kože dabra.
Godine 1795, za jedan „Mejd biver” je mogao da se kupi osam noževa ili jedan kotlić. Za deset mejd bivera se tada mogao kupiti jedan pištolj.[2]
Mehanizam razmene[uredi | uredi izvor]
Svaka trgovačka stanica HBK razmenjivala je mejd bivere i raznu drugu robu.[1]
Pored razmene dabrovog krzna, trgovci su razmenjivali i priznavali i novčiće „mejd bivera”. Menadžeri su kreirali ove novčiće tako što su bakar i mesing iz burića izrezali u pravougaone ili kružne oblike i označili ih njegovim inicijalima i slovima HBK. Neki dabrovi novčići uvedeni između 1854. i 1870. bili su frakcioni, uključujući i one koji su predstavljali 1⁄2 i 1⁄4 dabrova.[3]
Standardi razmene[uredi | uredi izvor]
Londonski komitet HBKa je naložio da trgovci koriste dosledne standarde razmene.[3] Komisija je takođe naložila da menadžeri vode knjigovodstvo, kako bi pratili uspeh i sprečili varanje. „Mejd biver” je razmenjivan po dva uvedena standarda: službenom standardu i uporednom standardu. Ovi standardi su uspostavljeni da bi se eliminisala konkurencija, maksimizirao profit i minimiziralo varanje među menadžerima.[3]
Zvanični standard je dao vrednost, u mejd biveru, svakom uobičajenom artiklu. Na primer, menadžeri su mogli da dobiju instrukcije da prodaju lonac za tri „mejd bivera” ili neku drugu vrednost koju su morali da poštuju. Uporedni standard je dao vrednost, u mejd biverima, svakoj koži koja je doneta za razmenu. Na primer, za takvu situaciju menadžeri su dobili instrukcije da kupe veliku, kvalitetnu kožu, za pet „mejd bivera” ili neku drugu robnu vrednost koju su morali da poštuju, sve je zavisilo od ponude i potražnje.[3]
Privatna zamkarenje[uredi | uredi izvor]
Da bi povećali profit HBK je prvobitno dozvolio upravnicima trgovačkih stanica da sakupljaju sopstvena krzna kroz lov, što je upravnicima obezbedilo dodatni izvor prihoda.[4] Londonski komitet je takođe naložio i odobrio upravnicima, trgovcima, da hvataju „sve vrste malih krznenih životinja“.[5]
Komisija Hadson Beja je donela niz propisa o ovoj praksi kako bi sprečila upravnike trgovačkih stanica da zamene dabrovu kožu krznom lošijeg kvaliteta koje su privatno nabavili. Sva privatna krzna su morala biti zabeležena i objavljena u knjigovodstvenim knjigama. Pored toga, sva krzna su morala biti poslata direktno u London na prodaju, gde bi upravnicik trgovačkih stanica dobijao polovinu profita.[5] Privatno zamkarenje, za trgovce, je zabranjeno 1770. godine.[5]
Trgovci su takođe dozvolili prvim narodima da razmenjuju različite oblike valute za „mejd bivere”. Na primer, upravnicima trgovačkih stanica bi prodali 1,42 „mejd bivera” za 1 šiling, a kupili jedan „mejd biver” za 0,7 šilinga, i sa time još više povećali profit.[5]
Privatno trgovanje[uredi | uredi izvor]
U nastojanju da se smanji privatna trgovina krznama, kapetani brodova i upravnici trgovačkih stanica, dobijali su novčane podsticaje. Kapetani su dobijali platu od 12 funti mesečno i dodatnih 100 funti po putovanju. Za svakih 100 dabrova kojima su trgovali, upravnici su dobijali tri šilinga, a kapetani jedan šiling i šest penija.[5] Upravnici trgovačkih stanica su bili plaćeni 130 funti godišnje. Ako bi bilo kog upravnika uhvatili da vara, bavi se privatnom trgovinom ili zameni napravljene dabrove krznom lošijeg kvaliteta, za kaznu bi izgubio svu svoju platu.[5]
Pad potražnje[uredi | uredi izvor]
Do 1821. godine broj daborva se smanjio. U to vreme, britanski upravnici trgovačkih stanica prestali su da kupuju kožu od mlađih dabrova, a upotreba „Mejd bivera” kao obračunske jedinice polako je opadala i na kraju i nestala.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Carlos, Ann, and Stephen Nicholas. "Agency Problems in Early Chartered Companies: the Case of the Hudson's Bay Company." The Journal of Economic History 1 (1990): 853-875.
- ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2016-03-04. g. Pristupljeno 2015-12-14.
- ^ a b v g Gingras, Larry. "Medals and Tokens of the HBC." The Beaver 1 (1968): 37-43.
- ^ Rich, E.E. The History of the Hudson's Bay Company: 374.
- ^ a b v g d đ e Carlos, Ann, and Frank Lewis. "Indians, the Beaver, and the Bay: The Economics of Depletion in the Lands of the Hudson's Bay Company, 1700–1763." The Journal of EconomicHistory 1 (1993): 465-494.
.svg){kind=small}