Milka Grgurova-Aleksić

Milka Grgurova-Aleksić
Milka Grgurova-Aleksić (1871)
Datum rođenja	(1840-02-14)14. februar 1840.
Mesto rođenja	Sombor, Austrijsko carstvo
Datum smrti	25. mart 1924.(1924-03-25) (84 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca

Milica ili Milka Grgurova-Aleksić (Sombor, 14. februar 1840 — Beograd, 25. mart 1924) bila je srpska glumica, književnica i prevodilac.

Biografija

Rođena je u imućnoj trgovačkoj porodici, od majke Sofije i oca Save Grgurova. U porodici je bilo još troje dece. Osnovnu školu je završila u Somboru (1845—1848). Nakon toga je izbila revolucija i škole nisu radile naredne tri godine. Zatim je učila tri razreda Ženskog zavoda za vaspitanje, takođe u Somboru (1852—1855). U Zavodu su ženska deca imala prilike da privatno polažu ispite, što im je omogućavalo da se upišu u učiteljsku školu.

Pošto je otac naglo bankrotirao, 1856. odlučio je da proda kuću i celokupnu trgovinu u Somboru dobrostojećem trgovcu Matiću iz Sremskih Karlovaca, kao i da za njega uda Milku, protiv njene volje. Pošto nije mogla da podnese teror u muževljevoj kući u Sremskim Karlovcima, nakon dve godine braka (1858) je odlučila da napusti muža i da se sa tek rođenom ćerkom Evicom vrati kod roditelja, koji su tada živeli na salašu u Laliću, nedaleko od Sombora. Roditelji su je prihvatili s pokajanjem, brinuli se o devojčici i više je nisu nagovarali da se ponovo udaje i pored toga što je imala dosta udvarača.

Glumica

Spomen-bista u ulici Pece Petrovića u Somboru

Glumu je zavolela još kao devojčica. Godine 1862. je učestvovala u radu somborske diletantske družine i dobila prve pohvale za glumu. Prema nekim navodima jedno vreme je pohađala i Višu žensku školu u Beogradu, ali nije poznato na koji način i kada.

Preko porodičnog prijatelja i trgovca Vasilija Kolarića, a u stanu svog teče Stanislava Branovačkog u Novom Sadu je 1864. upoznala Jovana Đorđevića, načelnika Društva Srpskog narodnog pozorišta i krajem maja postala član ovog pozorišta. Roditelji su se prvobitno protivili njenoj odluci da postane glumica. Njen teča Stanislav Branovački je u to vreme bio veoma uticajan čovek, koji je pomogao u osnivanju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Od njega je Milka tražila podršku oko pristanka roditelja.

Nakon što je dobila prve uloge, koje je studiozno pripremala u roditeljskoj kući, debitovala je jula 1864. ulogom Ljubice u predstavi Mejrima od Matije Bana, pri gostovanju Srpskog narodnog pozorišta u Vinkovcima 19/31. jula te godine. Pozorište je imalo brojna gostovanja, neprekidno su putovali, često spavali u vrlo nepovoljnim uslovima.

Od septembra 1867. do januara 1868. sa Srpskim narodnim pozorištem je gostovala u Beogradu. Pošto nije postojala posebna zgrada za pozorište, predstave su se održavale po raznim dvoranama. Neke predstave je gledao i knez Mihailo. Beogradska pozorišna kritika je vrlo brzo zapazila njen talenat. Jula meseca 1868. dobila je srpsko državljanstvo. Zajedno sa sestrom Marijom (Marom) i ćerkom Evicom tada se preselila u Beograd. U Beogradu su živele od njene skromne plate i stalno u dugovima. Pomagala je porodicu, posebno brata koji se tada još školovao, izdržavala je ćerku, kao samohrana majka i sestru, koju je podučavala glumi, i koja je i sama postala član Narodnog pozorišta.

Sa sestrom Marom jedno vreme je provela u Beču, u Burgteatru, radi usavršavanja glume i jezika.

Oktobra 1868. je postala član Narodnog pozorišta u Beogradu, čiji je prvi upravnik bio Jovan Đorđević. Igrala je 30. oktobra 1869. u prvoj predstavi „Posmrtna slava kneza Mihaila”, koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. Predstava se održala u tada novosagrađenoj zgradi, prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog.

Kao glumica je ostala zapamćena po svojim interpretacijama dramskih i tragičnih likova. „Mlada, lepa žena, plave kose i očiju, osvajala je ona svojom umetničkom igrom, a naročito zanosila svojim glasom, mekim, toplim i prijatnim.“ Zbog visokog stasa, otmenog držanja, gipkog hoda, uzorne dikcije i vanredne lepote prozvana je srpskom Sarom Bernar i važila je za najbolju srpsku tragistkinju 19. veka. Tokom svoje 40-ogodišnje glumačke karijere, odigrala je oko 400 uloga.

Uprkos velikoj popularnosti i zaslugama koje je imala za razvoj beogradskog pozorišta i glume, kao žena, manjom platom od svojih kolega, muških članova ansambla u Narodnom pozorištu, večito je diskriminisana.

Penzionisala se po sopstvenom zahtevu, navodeći kao razlog bolest grla, 11. marta 1902. godine.

Posle penzionisanja pojavila se još pet puta u predstavama amaterskih pozorišta i na dobrotvornim priredbama. Poslednji put na sceni se pojavila 1912. godine, u ulozi kraljice Jakvinte, žene Konstantina Bodina, u drami Dragutina Ilića.

Književnica

Poštanska marka sa likom Milke Grgurove-Aleksić (2007)

Književni rad je započela prevodima dramskih dela sa nemačkog i francuskog, za potrebe Narodnog pozorišta u Beogradu (1870). Istovremeno je napisala i polemike o neobjektivnim pozorišnim kritikama.

Godine 1875. osnovano je beogradsko Žensko društvo, čiji je vrlo aktivni član postala, verovatno od samog početka. Ovo društvo je 1889. godine osnovalo Literalni odbor koji se brinuo o prevodima i književnim radovima za časopis „Domaćica” (osnovan 1879). U to vreme književna dela ženskih autora često nisu bila prihvatana u drugim časopisima, koje su uređivali muškarci. Godine 1892. osnovana je Književnoumetnička zajednica, u kojoj je Grgurova bila jedna od njenih retkih članica i na čijim susretima je čitala svoje književne radove i dobijala pohvale književnika.

U Beogradu se po drugi put udala 1883, za Konstantina Aleksića, bivšeg ruskog carskog i gardijskog oficira, koji se nakon Srpsko-turskih ratova nastanio u Srbiji. S obzirom da je oficirima tada bilo zabranjeno da se žene glumicama, Aleksić je morao da uputi posebnu molbu srpskom dvoru, a dozvolu za venčanje im je dala kraljica Natalija. Prema svedočanstvu Grgurove, njihov brak je bio veoma srećan.

Konstantin ju je podržao kada je odlučila da se posveti književnom radu i podsticao da ih objavljuje. Prvu sopstvenu pripovetku „Nada” je objavila u listu „Domaćica” (1894). Muž ju je ohrabrio da ne odustaje od pisanja, nakon što je Književni odbor Kolarčeve zadužbine negativno ocenio njen rukopis od 12 priča (1895). Ovaj rukopis nije sačuvan. Nakon što joj je muž umro (1896), ona mu je posvetila zbirku svojih pripovedaka „Pripovetke Milke Aleksić-Grgurove“ (Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd 1897, 125 strana). U narednih 20 godina nastavila je da piše i objavljuje priče, najviše priča joj je objavljeno u novosadskom „Ženskom svetu”., a objavljivane su i u drugim listovima, „Brankovom kolu”, „Zori”, crnogorskoj „Luči”, „Domaćici”, sarajevskoj „Bosanskoj vili” i drugim. Osim priča, polemičkih tekstova i prevoda, pisala je i putopise, nekrologe, pisala je i o učešću u Srpsko-turskom ratu „Iz bolnice 1876” („Domaćica”, 1895), svom glumačkom početku „Moj prvi debi” („Zora”, 1898), crticama iz glumačkog života („Pozorišni list”, 1901), a 1913. u sarajevskoj „Srpkinji” je objavljena njena „Autobiografija”.

Poslednje godine života

Milka Grgurova

U Prvom svetskom ratu izgorela joj je kuća u Jevremovoj ulici u Beogradu. Nakon rata, najviše zalaganjem Milana Grola, uprava Narodnog pozorišta joj je dodelila kućerak, u dvorištu pozorišta Manjež (danas Jugoslovensko dramsko pozorište), a dodeljena joj je i posluga. Pored njene sobe se nalazila učionica Glumačko-baletske škole, gde je često posmatrala decu. Ostala je usamljena i zaboravljena.

Umrla je 25. marta 1924. Narednog dana je sahranjena uz počasti na Novom groblju u Beogradu, u grobnici svoga muža.

Odlikovanja

Za šestomesečno učešće u Srpsko-turskom ratu (1876—1877), kao bolničarka, odlikovana je Krstom milosrđa. Na 30-ogodišnjicu umetničkog rada odlikovana je Ordenom Svetog Save III reda (1894), za izuzetan rad na polju kulture odlikovana je Danilovim krstom IV reda, kao i Ordenom Belog orla V reda (1924).

Uroš Predić je 1918. izradio njen portret u ulju.

Ulice u Beogradu, Novom Sadu i Somboru nose njeno ime.

Literatura

• Borivoje S. Stojković: „Velikani srpskog pozorišta“, Beograd - Valjevo 1983, 365 strana. (članak „Milka Grgurova“ pp. 11-24.)
• Vera Crvenčanin: „Svitanja i suton Milke Grgurove“, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd 2003, 367 strana. ISBN 978-86-80629-18-6.
• Loš, Tatjana (1. 4. 2015). „Milka - balkanska Sara Bernar”. Večernje Novosti onlajn. Kompanija Novosti. Pristupljeno 26. 7. 2016. 
• Radonjić, Miroslav (2006). Čedomir Popov, ur. Srpski biografski rečnik: V-G. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-83651-62-7. 
• Tomić, Svetlana (2014). Tomić, Svetlana, ur. „Hronologija života i rada Milke Aleksić Grgurove (840-1924)”. Reč. VI. Beograd: Fakultet za strane jezike Alfa BK Univerziteta u Beogradu. 7. ISSN 1821-0686. Pristupljeno 27. 7. 2016. 

Spoljašnje veze

• Znamenite Beograđanke: Milka Grgurova Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2011)
• Poštanska marka sa likom Milke Grgurove