Milorad Đorđević
Milorad Đorđević (Šabac, 16. juni 1896 — Beograd, 7. maj 1943) bio je srpski ekonomista i bankar, ministar finansija 1931–1934. godine.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Roditelji su se zvali Radojica i Natalija. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a univerzitet u Alžiru za vreme Prvog svetskog rata, gde je i doktorirao tezom O agrarnom kreditu u Jugoslaviji (1919). U Alžiru se oženio Marselom Durant (1898, Alžir) i sa njom imao dva sina: Aleksandra (1922) i Radivoja (1927).[1]
Karijera[uredi | uredi izvor]
Ubrzo po doktoriranju zaposlio se u Ministarstvu finansija, gde je radio do 1931, penjući se činovničkim stepenicama, da bi početkom 1931. kraće vreme bio viceguverner Narodne banke. 19. novembra 1931, u vreme rasplamsavanja Velike krize, postao je ministar finansija, na kom položaju je ostao do 20. decembra 1934. Aktivno je učestvovao u ugovaranju stabilizacionog zajma i zakona o stabilizaciji iz 1931, kao i u stvaranju novog zakona o Narodnoj banci.[2] Kasnije je, na predlog Dvora, bio predsednik UO Beogradske zadruge u kojoj je majoritetni paket držao Dvor, predsednik UO Jadranskih brodogradilišta, Split i predsednik UO Vistada, Višegrad.[3] Godine 1940. predvodio je jugoslovensku delgaciju u pregovorima posle kojih je sklopljen prvi trgovinski ugovor sa SSSR-om, što je bilo početak otopljavanja odnosa.
Banjički logor i smrt[uredi | uredi izvor]
U izveštajima srpske policije po okupaciji navođeno je da je preko Beogradske zadruge uplaćivan novac antinemačkoj Pravdi, isplaćen jedan ček engleskom agentu Hanauu i da je finansirana antihitlerovska knjiga nemačkog disidenta Raušinga Hitler mi je rekao. Takođe, prebacivano mu je da mason III stepena i da je kao komunista (!?) predvodio prvu delegaciju u Moskvi.[4] Sve to verovatno je dovelo do njegovog hapšenja od strane Nemaca 18. novembra 1941. i slanja u Banjički logor, gde su ga Nemce streljali 7. maja 1943. Milorad Đorđević se u svojoj izjavi branio da se nikada nije bavio politikom, već isključivo ekonomsko-finansijskim poslovima u korist države i Beogradske zadruge.[5]
