Miloš Cvetić

Miloš Cvetić
Datum rođenja	1845.
Mesto rođenja	Čurug, Austrijsko carstvo
Datum smrti	1905
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina Srbija

Miloš Cvetić (Čurug, 1845 – Beograd, 1905) bio je srpski glumac i pisac.

Biografija

Završio je tri razreda osnovne škole u Čurugu, dva razreda nemačke osnovne škole i tri razreda gimnazije, i bio šegrt u trgovini, koju je ubrzo napustio. Prvi put je stupio na scenu 30. I 1862. u trupi Jovana Kneževića u Velikoj Kikindi. U SNP je bio primljen 8. X 1862. i u njemu je ostao do 9. I 1863; posle toga je sa Stevanom Čekićem formirao putujuću pozorišnu družinu, a krajem 1863. prešao je u jednu privatnu pozorišnu trupu u Šapcu, gde je ostao do marta 1864, a od tada do 29. IV 1865. bio je član dramskog ansambla Pozorišnog odbora u Bgdu. Kada je toj družini ukinuta državna subvencija, ona je nastavila da radi kao privatna trupa kratko vreme u Bgdu i gostujući u drugim mestima; do 29. III 1866. u njoj se, s vremena na vreme, pojavljivao i C. Od juna 1866. ponovo je bio član SNP, a 15. IX 1866. je angažovan u HNK Zagreb, gde je ostao do kraja marta 1869. kao redovan član. U Zagrebu se, krajem 1868, oženio glumicom Marijom Golubić (Taubner).

Za redovnog člana NP u Beogradu angažovan je 1. IV 1869; već od proleća 1871. Aleksa Bačvanski je počeo da ga uvodi i u rediteljske poslove, ali je tek 1. I 1875. bio određen da ga zamenjuje u svim dužnostima reditelja i tu funkciju je zadržao do penzionisanja. Status stalnog člana dobio je 19. III 1879; penzionisan je 27. IV 1894. Od septembra 1894. ponovo je bio član (glumac i reditelj) HNK u Zgbu, u kojem je 25. V 1895. poslednji put nastupio pred publikom pre povratka u Beograd, gde je reaktiviran kao član NP 21. XII 1899: pojavljivao se na beogradskoj sceni u naslovnoj ulozi u Don Cezaru od Bazana, a 1. VIII 1900. postavljen je za glavnog reditelja i direktora pozornice. Po drugi put je, definitivno, penzionisan 15. II 1901. U NP u Bgdu je proslavio dva jubileja: 25-ogodišnjicu 19. XII 1887. u svome Nemanji i 40-ogodišnjicu glumačkog, 25-ogodišnjicu rediteljskog i 15-ogodišnjicu književnog rada 10. I 1902. trećim činom Nemanje i Todorom od Stalaća. Život je završio tragično: podlegao je povredama zadobijenim od zaprežnih kola koja su na ulici naletela na njega. Srpska vlada odlikovala ga je Ordenom Svetog Save IV reda (1887), Ordenom Belog orla V stepena (1901) i Ordenom Svetog Save III reda (1902). C. je još u dva maha pregovarao da pređe u SNP: krajem septembra 1867. nudio se J. Đorđeviću za glumca, a početkom 1892. bio se sporazumeo sa UO DSNP da dođe za upravitelja srpske narodne pozorišne družine, ali je docnije od toga odustao. U predstavama SNP nastupao je od 1884. više puta kao gost. Za vreme oba svoja boravka u SNP, još sasvim na početku karijere, igrao je uglavnom manje uloge. Zahvaljujući Adamu Mandroviću i, naročito, A. Bačvanskom, i svojoj ambicioznosti, velikoj marljivosti i izuzetnoj vrednoći, uspeo je da se tokom karijere obrazuje, glumački izgradi i probije u prve redove beogradskog glumačkog ansambla. Bio je tipičan predstavnik romantičarske glume, patetične, nošene jakim osećanjima i usplamtelom zahuktalošću. Tumačio je najpre uloge tragičnih ljubavnika a docnije heroje, i dramske i komične karaktere.

Napisao je šest drama na teme iz srpske istorije, po jednu dramu i komediju iz građanskog života i jednu dramsku alegoriju; pored toga, objavio je jednu pripovetku, jednu autobiografsku crtu, jedan roman i nekoliko članaka o pozorištu. U njegovim dramama, precenjenim u svome vremenu, bez književne vrednosti, prisutni su odjeci tada već prevaziđenog romantizma: radnja im je razvučena, karakteri nisu do kraja objašnjeni, sukobi nedovoljno motivisani, a glavna lica u njima govore patetične tirade, izveštačeno, sračunato da izazovu utisak. U rukopisu su mu ostali: dramska alegorija Tri svetla dana (napisao zajedno sa D. Brzakom, 1879), drama Roditeljski gresi (izvedena 1898. u Zgbu), dve komedije prevedene s nemačkog – jednočinke Nema je A. Vinterfelda (1871) i Samo ne govoriti K. G. Štiksa (1872). Roman Zlatno srce objavljen mu je u nastavcima u podlistku „Beogradskih novina“, a članci štampani u beogradskim i drugim listovima i publikacijama. Drama Nemanja nagrađena je na natečaju NP Beograd (1000 dinara u zlatnicima), a tragedije Dušan i Lazar nagradila je Kolarčeva zadužbina. Nemanja mu je preveden i igran u Češkoj i Poljskoj. U SNP su izvođene dve njegove istorijske drame: Nemanja (1887-1901) i Dušan (pod naslovom Car Dušan Silni, 1902-1905).

Srpska vlada odlikovala ga je Ordenom Svetog Save IV reda (1887), Ordenom Belog orla V stepena (1901) i Ordenom Svetog Save III reda (1902).

Bio je reditelj i glumac Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Hrvatskog narodnog pozorišta u Zagrebu i Narodnog pozorišta u Beogradu.

Napisao je nekoliko istorijskih dela, kao što su: Nemanja, drama, 1887; Dušan, tragedija, 1889; Lazar, tragedija, 1889; O Gundulićevoj proslavi, 1893; Todor od Stalaća, tragedija, 1896; Braća, komedija, 1899; Miloš Veliki, komad s pesmom i svirkom, 1901; Kara-Đorđe, tragedija, 1904. godine.